gost 305033
Ističe se
- Poruka
- 2.156
Đorđije Koprivica je najbolji guslar
-
- Popularno:
- Шта мислите о личном односу између...
- Ko je bila Malinče - heroina ili žena...
- Poslednja šansa za Srbiju
- Saslušan Vujadin Savić! Dva sata davao...
- Generalni štrajk u Briselu; policija...
- "Dobro došli u Srbiju, draga Ursula!"...
- Milo Lompar: Opozicija svojim...
- Postoje li reči i dela zbog kojih se...
- Dodik predložio treći entitet za Hrvate...
- Srbija poklonila 5000000e Rusiji
Gusle i guslarske narodne pjesme
- Začetnik teme svarozic
- Datum pokretanja
SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
"За три дана, три србска Божића, такве битке и крвопролића и под снијег војске затрпате, било није одкад људи памте!"
Р.Б. Требјешки.
У зиму, 1915/16. године, црногорска војска са сердаром Јанком Вукотићем на челу, незабиљеженим примерима јунаштва бранила је одступницу војсци Краљевине Србије која је одступала преко беспућа албанских планина. Најтеже борбе су вођене на Божић, 1916. године.
Годинама након тога, Свети владика Николај једном приликом рече: "Да не беше смрти на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану!". Слава нека је бесмртним јунацима који својом крвљу залише бадњаке на Божић, 1916. године.
Немојте се плашити, јунаци, aко буду крвави бадњаци,
из ваше ће крви кроз времена синут' зора Јужнијех Словена,
а вјекови славне ваше жртве никад неће бројити у мртве,
јер ми ћемо због једнога дана опет постат' врата од Балкана,
а с Мојковца једна чаурица биће скупља него хаубица!
Нека ви се покољења диве, вашој слави ђе покојни живе.
Па сад ето, како ви је драго, србска надо и велика снаго,
ваша воља - то је ваша влада, ваша борба - то је србска нада.
Ко год неће нагона му нема, кога мушко срце не опрема,
коме опште добро није мило, нека бјежи и просто му било,
нека каже кад код дома дође за нас што смо останули овђе,
нека нам се не надају кући, ми смо пали прошлост крунишући
и бранећи Душаново царство и витешко људско достојанство.
Кад је војска добила поруку, виђеше се јунаци на муку,
није шала, хоће да се гине и да кости узиђују њине у темеље нове домовине.
Р.Б. Требјешки.
У зиму, 1915/16. године, црногорска војска са сердаром Јанком Вукотићем на челу, незабиљеженим примерима јунаштва бранила је одступницу војсци Краљевине Србије која је одступала преко беспућа албанских планина. Најтеже борбе су вођене на Божић, 1916. године.
Годинама након тога, Свети владика Николај једном приликом рече: "Да не беше смрти на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану!". Слава нека је бесмртним јунацима који својом крвљу залише бадњаке на Божић, 1916. године.
Немојте се плашити, јунаци, aко буду крвави бадњаци,
из ваше ће крви кроз времена синут' зора Јужнијех Словена,
а вјекови славне ваше жртве никад неће бројити у мртве,
јер ми ћемо због једнога дана опет постат' врата од Балкана,
а с Мојковца једна чаурица биће скупља него хаубица!
Нека ви се покољења диве, вашој слави ђе покојни живе.
Па сад ето, како ви је драго, србска надо и велика снаго,
ваша воља - то је ваша влада, ваша борба - то је србска нада.
Ко год неће нагона му нема, кога мушко срце не опрема,
коме опште добро није мило, нека бјежи и просто му било,
нека каже кад код дома дође за нас што смо останули овђе,
нека нам се не надају кући, ми смо пали прошлост крунишући
и бранећи Душаново царство и витешко људско достојанство.
Кад је војска добила поруку, виђеше се јунаци на муку,
није шала, хоће да се гине и да кости узиђују њине у темеље нове домовине.
Moračanin
Veoma poznat
- Poruka
- 11.434
Pjevaju i neki muslimani ali ne pjevaju one naše o crnogorskim junacima već o Turcima kako su sjekli Crnogorce.
Jednom u Kolašinu u kafani je jedan pjeva o nekom begu Mekiću, kako je sjekao "brđansku fukaru i nevjernike" pa mu razbih glavu baš onim njegovim guslama i odmorih zato 30 dana zbog ovijih naših nesrećnih sudija.
svarozic
Buduća legenda
- Poruka
- 35.145
Moj đed bio kod nekog kolege kući, inače Muslimana iz Foče...
i vidi gusle i počeše priču oko toga... i zamoli ga taj prijatelj da mu otpjeva nešto uz gusle... kaže moj đed: Ja po glavi vrtim pjesme gdje se Turci ne spominju i jedva se sjeti neke...
Moračanin
Veoma poznat
- Poruka
- 11.434
Serdara Janka kći
Antonije Đurić
Zemlja i nebo su u plamenu. I kao da se najednom, neočekivano, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvorio pakao i nagovestio da je samo pitanje časa kad će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini; sažižu i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obale reke sukljaju dim i plamen...
Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem...
Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba... A zemlje je malo, pedalj - dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...
A ko zna, možda se ovog časa i oni tamo, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu sa lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog poštenja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u Njegovu zaštitu...
Kada o svemu ovome govorim, ljudi me pitaju: otkuda ja u mojkovačkom boju? Kako se devetnaestogodišnja kćer serdara Janka Vukotića, komandanta crnogorske sandžačke vojske, koja dotad ni metka nije opalila, našla usred krvavog bojišta?
Moj život je do ratova tekao nekim ustaljenim redom. U kući mojih roditelja, Milice i Janka, u kojoj su se okupljali narodni glavari i ugledni političari Crne Gore, najčešće se govorilo o ratovima. A o čemu bi drugom? Mi kao da drugih tema nemamo. Mi možemo o ratovima, o jataganima, vešalima, logorima, progonima, grobljima... I uvek su te sedeljke bile praćene guslama i pesmom kako je Miloš rasporio Murata... Guslar bi tu malo zastao, pravio pauzu, a meni se činilo da vidim tu sliku...
Moj otac je iz stare, dobro poznate porodice Perka Vukotića, koji je imao dva sina: Stevana i Mašana. Stevan je imao sinove Petra i Mila, a Mašan: Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu, koja se udala za knjaza Nikolu i koja je u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena. Od serdara Stanka Mašanova je moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene. Moja majka je rodila dvoje dece: mene, Vasiliju, koju je otac iz milošte zvao Gaguna, i sina Vukašina, od koga sam starija dvanaest godina.
Šta je bilo odlučujuće da se nađem na bojištu, da se izložim smrtnoj opasnosti i suočim sa jezivim ratnim prizorima? To što sam bila starija od brata! U to vreme iz pojedinih crnogorskih kuća u ratu je bilo i po pet muških glava, a iz kuće serdara Janka Vukotića - nijedna. To saznanje mučilo je moga oca; kao da je bio vrlo nesrećan što nema muške dece stasale da stanu pod ratni barjak. Ali, kad već nije imao odraslog sina, imao je kćer...
Školovala sam se na Ruskom institutu na Cetinju koji je osnovala carica Marija Feodorovna - Romanov. Bilo nas je stotinak devojaka. Učile smo na srpskom, ruskom i francuskom - spremale smo se za poziv nastavnika i vaspitača. Ali, izbiše ratovi. Protiv Turaka. Kuda bi, u takvim prilikama, mogle da odu mlade devojke, zadojene rodoljubljem, ako ne na bojište ili bar u vojnu bolnicu! Nisu nam dali na bojište, ali smo dobrodošle kao bolničarke...
Od prvog dana rata, u bolnici je bila i moja majka Milica. Mislim na onaj rat sa Turcima 1912. godine, kada su vođeni bojevi za Skadar i Taraboš, za Bardanjole, za staru Srbiju i delove Raške oblasti... Tada su Kosovo i Metohija pištali pod turskim i arnautskim jarmom...
Među ranjenicima, gledajući nji-hove rane i slušajući njihove ispovesti shvatila sam da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Pa ipak, ipak, ovaj rat sam pravdala time što je sa pradedovskog ognjišta trebalo prognati kugu i osloboditi srpski živalj koji je vapio za slobodom...
Cetinje je u to vreme bio bezmalo pust grad. Gotovo je bilo nemoguće sresti mušku glavu, ako se izuzme pokoji starac, invalid ili poneki golobradi dečak. Sve što je stasalo da stane pod ratni barjak bilo je na turskoj granici...
Kasniji dramatični i uzbudljivi događaji, čak ni oni potresni prizori koje sam viđala na bojištima, nisu mogli da potisnu sećanje na onaj talas oduševljenja kojim je bila zahvaćena Crna Gora uoči rata s Turcima.
Antonije Đurić
Zemlja i nebo su u plamenu. I kao da se najednom, neočekivano, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvorio pakao i nagovestio da je samo pitanje časa kad će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini; sažižu i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obale reke sukljaju dim i plamen...
Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem...
Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba... A zemlje je malo, pedalj - dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...
A ko zna, možda se ovog časa i oni tamo, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu sa lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog poštenja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u Njegovu zaštitu...
Kada o svemu ovome govorim, ljudi me pitaju: otkuda ja u mojkovačkom boju? Kako se devetnaestogodišnja kćer serdara Janka Vukotića, komandanta crnogorske sandžačke vojske, koja dotad ni metka nije opalila, našla usred krvavog bojišta?
Moj život je do ratova tekao nekim ustaljenim redom. U kući mojih roditelja, Milice i Janka, u kojoj su se okupljali narodni glavari i ugledni političari Crne Gore, najčešće se govorilo o ratovima. A o čemu bi drugom? Mi kao da drugih tema nemamo. Mi možemo o ratovima, o jataganima, vešalima, logorima, progonima, grobljima... I uvek su te sedeljke bile praćene guslama i pesmom kako je Miloš rasporio Murata... Guslar bi tu malo zastao, pravio pauzu, a meni se činilo da vidim tu sliku...
Moj otac je iz stare, dobro poznate porodice Perka Vukotića, koji je imao dva sina: Stevana i Mašana. Stevan je imao sinove Petra i Mila, a Mašan: Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu, koja se udala za knjaza Nikolu i koja je u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena. Od serdara Stanka Mašanova je moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene. Moja majka je rodila dvoje dece: mene, Vasiliju, koju je otac iz milošte zvao Gaguna, i sina Vukašina, od koga sam starija dvanaest godina.
Šta je bilo odlučujuće da se nađem na bojištu, da se izložim smrtnoj opasnosti i suočim sa jezivim ratnim prizorima? To što sam bila starija od brata! U to vreme iz pojedinih crnogorskih kuća u ratu je bilo i po pet muških glava, a iz kuće serdara Janka Vukotića - nijedna. To saznanje mučilo je moga oca; kao da je bio vrlo nesrećan što nema muške dece stasale da stanu pod ratni barjak. Ali, kad već nije imao odraslog sina, imao je kćer...
Školovala sam se na Ruskom institutu na Cetinju koji je osnovala carica Marija Feodorovna - Romanov. Bilo nas je stotinak devojaka. Učile smo na srpskom, ruskom i francuskom - spremale smo se za poziv nastavnika i vaspitača. Ali, izbiše ratovi. Protiv Turaka. Kuda bi, u takvim prilikama, mogle da odu mlade devojke, zadojene rodoljubljem, ako ne na bojište ili bar u vojnu bolnicu! Nisu nam dali na bojište, ali smo dobrodošle kao bolničarke...
Od prvog dana rata, u bolnici je bila i moja majka Milica. Mislim na onaj rat sa Turcima 1912. godine, kada su vođeni bojevi za Skadar i Taraboš, za Bardanjole, za staru Srbiju i delove Raške oblasti... Tada su Kosovo i Metohija pištali pod turskim i arnautskim jarmom...
Među ranjenicima, gledajući nji-hove rane i slušajući njihove ispovesti shvatila sam da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Pa ipak, ipak, ovaj rat sam pravdala time što je sa pradedovskog ognjišta trebalo prognati kugu i osloboditi srpski živalj koji je vapio za slobodom...
Cetinje je u to vreme bio bezmalo pust grad. Gotovo je bilo nemoguće sresti mušku glavu, ako se izuzme pokoji starac, invalid ili poneki golobradi dečak. Sve što je stasalo da stane pod ratni barjak bilo je na turskoj granici...
Kasniji dramatični i uzbudljivi događaji, čak ni oni potresni prizori koje sam viđala na bojištima, nisu mogli da potisnu sećanje na onaj talas oduševljenja kojim je bila zahvaćena Crna Gora uoči rata s Turcima.
Moračanin
Veoma poznat
- Poruka
- 11.434
Sve klikće: U boj! U boj!
A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizacije, šalje Cetinju telegram: „Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje...“
A Cetinje, zahvaćeno neviđenim talasom oduševljenja i spremno da se lati oružja, žuri da odgovori bratskom Beogradu: „Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć: „Onamo, onamo, za brda ona...“
I tako otpoče rat. Rat, ta strašna reč, ta surova slika koju ću potom viđati iz časa u čas u svoj njenoj nakaznosti, sa svim njenim posledicama. Viđala sam teške ranjenike, oslepele u boju, bez ruku i nogu, iskidanih creva... Viđala sam ih i vidala im rane..
U prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje krajem juna 1915. godine. Potonuo u brige i nemir. Skrhan umorom i nesanicom. Bezmalo tri meseca u borbama. Mnogi vojnici izginuli; neki, njih je najviše, ranjeni. A zlo tek dolazi. Iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave.
Jednog dana, dok smo još bili na Cetinju, reče mi:
- Spremi se, Gaguna. Od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti...
To je bilo sve što je rekao. Majka Milica reče da je to dobro. Biću uz oca, da mu se nađem pri ruci u časovima umora i tuge koja ga je sve više pritiskala. Ja - srećna. Nisam ni pomišljala na opasnosti i iskušenja koja me očekuju.
Pođosmo. Moj sedmogodišnji brat Vukašin dovikuje: „Srećan ti put, tata!“ Zgrabih ga i poljubih, srećna što nije dovoljno odrastao da krene u boj, jer bih u tom slučaju ja morala da ostanem kod kuće. Ovako, deliću sudbinu crnogorskih vojnika, pa kako Bog da...
Stigoše i oni crni dani sa sve tragičnijim vestima: pritisnuta sa tri strane silnom nemačkom, austrougarskom i bugarskom vojskom, srpska vojska počela je da se povlači. Dopreše vesti da su Bugari udarili nož u leđa srpskoj vojsci, da su presekli glavne komunikacije prema Nišu, Skoplju, Solunu i da zbog toga srpska vojska, da bi izbegla zaokruženje i uništenje, mora da krene preko Kosova prema Crnoj Gori. Uto stiže mom ocu ona istorijska depeša srpske Vrhovne komande:
„Ako Crnogorska sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac - Prijepolje - Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, ona se srpstvu odužila.“
Na ovo je serdar Janko Vukotić odgovorio:
„Neka Vrhovna komanda ne vodi brigu: Crnogorska sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje. A da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu.“
Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazi štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade...
Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca.“ Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem... I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine.
- Neka bude borba neprestana (neka bude što biti ne može) krst i topuz neka se sudare - Njegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. - Važno je da je bratska srpska vojska malo izmakla...
Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova...
Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala mom ocu i drugim oficirima iz Štaba.
Borba na Mojkovcu je u velikom jeku. Saznajem iz razgovora moga oca i Petra Martinovića da je s desne strane Ljubo Poleksić, s leve Milinko Vlahović, a u sredini Miloš Medenica. Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiluju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni korak nazad!
Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju na previjalište. A koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna... Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe... Ali, moj otac smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim...
Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadani... Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...
Posle boja na Mojkovcu, nastala je krilatica: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu!“ Opravdana ili ne, ostala je činjenica da su crnogorski đetići uspešno štitili svoju jednokrvnu braću iz Srbije.
A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizacije, šalje Cetinju telegram: „Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje...“
A Cetinje, zahvaćeno neviđenim talasom oduševljenja i spremno da se lati oružja, žuri da odgovori bratskom Beogradu: „Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć: „Onamo, onamo, za brda ona...“
I tako otpoče rat. Rat, ta strašna reč, ta surova slika koju ću potom viđati iz časa u čas u svoj njenoj nakaznosti, sa svim njenim posledicama. Viđala sam teške ranjenike, oslepele u boju, bez ruku i nogu, iskidanih creva... Viđala sam ih i vidala im rane..
U prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje krajem juna 1915. godine. Potonuo u brige i nemir. Skrhan umorom i nesanicom. Bezmalo tri meseca u borbama. Mnogi vojnici izginuli; neki, njih je najviše, ranjeni. A zlo tek dolazi. Iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave.
Jednog dana, dok smo još bili na Cetinju, reče mi:
- Spremi se, Gaguna. Od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti...
To je bilo sve što je rekao. Majka Milica reče da je to dobro. Biću uz oca, da mu se nađem pri ruci u časovima umora i tuge koja ga je sve više pritiskala. Ja - srećna. Nisam ni pomišljala na opasnosti i iskušenja koja me očekuju.
Pođosmo. Moj sedmogodišnji brat Vukašin dovikuje: „Srećan ti put, tata!“ Zgrabih ga i poljubih, srećna što nije dovoljno odrastao da krene u boj, jer bih u tom slučaju ja morala da ostanem kod kuće. Ovako, deliću sudbinu crnogorskih vojnika, pa kako Bog da...
Stigoše i oni crni dani sa sve tragičnijim vestima: pritisnuta sa tri strane silnom nemačkom, austrougarskom i bugarskom vojskom, srpska vojska počela je da se povlači. Dopreše vesti da su Bugari udarili nož u leđa srpskoj vojsci, da su presekli glavne komunikacije prema Nišu, Skoplju, Solunu i da zbog toga srpska vojska, da bi izbegla zaokruženje i uništenje, mora da krene preko Kosova prema Crnoj Gori. Uto stiže mom ocu ona istorijska depeša srpske Vrhovne komande:
„Ako Crnogorska sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac - Prijepolje - Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, ona se srpstvu odužila.“
Na ovo je serdar Janko Vukotić odgovorio:
„Neka Vrhovna komanda ne vodi brigu: Crnogorska sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje. A da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu.“
Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazi štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade...
Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca.“ Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem... I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine.
- Neka bude borba neprestana (neka bude što biti ne može) krst i topuz neka se sudare - Njegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. - Važno je da je bratska srpska vojska malo izmakla...
Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova...
Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala mom ocu i drugim oficirima iz Štaba.
Borba na Mojkovcu je u velikom jeku. Saznajem iz razgovora moga oca i Petra Martinovića da je s desne strane Ljubo Poleksić, s leve Milinko Vlahović, a u sredini Miloš Medenica. Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiluju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni korak nazad!
Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju na previjalište. A koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna... Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe... Ali, moj otac smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim...
Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadani... Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...
Posle boja na Mojkovcu, nastala je krilatica: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu!“ Opravdana ili ne, ostala je činjenica da su crnogorski đetići uspešno štitili svoju jednokrvnu braću iz Srbije.
SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
''Док су оцу мом везали смрзнут коноп око врата,
стриц је ножем изненада усмртио два џелата.
Свезане их обојицу изведоше преко прага,
рад' освете на сред куће убише ми брата Драга.
Старијега у ходнику својом руком сатник уби,
видио сам тога часа мајку како свијест губи...
Ја се од зла скаменио, па ме крвник прође тако,
напољу је у мукама к'о дијете неко плак'о
и молио и преклињ'о: ''Немојте нам ђецу клати,
све богатсво које имам, за живот ћу њихов дати!''
А други га глас шуткаше пред молбом сад ђеда мога:
''Кољи рђо неваљала, очинског ти оца твога!''
Moračanin
Veoma poznat
- Poruka
- 11.434
podgorickimali
Ističe se
- Poruka
- 2.625
Komad drveta, (jako rijetko ) konjska struna, od repa, i gudacko pomagalo... vau kako jedinstveno, kako originalno, neponovljivo!
Ne nije se to moglo razviti bas bilo gdje, to je morala izuzetno napredna civilizacija da smisli i onda da podijeli raznim narodima.
opet smarate.
Gusle iz Crne Gore su crnogorske. Gusle iz Hrvatske su hrvatske, Gusle iz Malsi e madhe su albanske..... i tako redom, gusle iz Kine su kineske
Ne nije se to moglo razviti bas bilo gdje, to je morala izuzetno napredna civilizacija da smisli i onda da podijeli raznim narodima.
opet smarate.
Gusle iz Crne Gore su crnogorske. Gusle iz Hrvatske su hrvatske, Gusle iz Malsi e madhe su albanske..... i tako redom, gusle iz Kine su kineske
svarozic
Buduća legenda
- Poruka
- 35.145
E nek' si nam to napis'o junače, ne znam šta bismo bez tvog dubokoumnog komentara...
SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
SrBkinja_
Zainteresovan član
- Poruka
- 416
Zapisao sam dolje navedene guslarske spjevove s YouTubea. Tekstove možete pronaći u komentarima svake pojedine pjesme na YouTubeu. Na Wikizvoru možete pročitati tekstove spjevova Ivana I. Tepšića Krvava tragedija u Majkovima (smrt Luke Kraljevića) i Veličanstvena proslava Banovine Hrvatske u Dubrovniku te Balda Glavića Remeta koje sam također ja zapisao. Par sam pjesama prepisao od babe.
* hrvatski: Željko Šimić-Bjež' Srbine dolazi Oluja, Željko Keža-Hrvatsko pitanje u BiH, Ivan Antosović-Hrvatski vladari, Jozo Karamatić-Smrt u Dallasu, Mile Krajina-Oluja, Željko Šimić-Kud pobježe Sanaderu Ivo Jadranka nova premijerka, Vlado Mikulić-Sastaše se hrvatske ustaše, Vlado Mikulić-Tko to mrzi 27. slovo?, Željko Šimić-Kako Srbi u logorim' muče, Željko Šimić-Krv se proli za Lijepu našu, Željko Šimić-Četnik nikad u zapadnu ne će, Mile Krajina-30. svibnja 1990., Stipan Grgić-Priznata Hrvatska, Tomislav Kovač Strukić-Uspostava NDH, Tomislav Kovač Strukić-Pokolj u Vukovaru i na Ovčari, (guslarska), (guslarska), Ivan Antosović-Hrvatska se na Kupresu brani, Ivan Antosović-Poglavnik je zavjet ispunio, Željko Šimić-Smrt Mate Bobana, Željko Šimić-Umro je Gojko Šušak, Željko Šimić-Smrt doktora Franje Tuđmana, Željko Šimić-Ustoličenje doktora Franje Tuđmana, Željko Šimić-Smrt doktora Andrije Artukovića, Vlado Kutle-Hrvatska legenda Ante Gotovina, Željko Šimić-Vrati Stipe vojsci generale, Željko Šimić-Viteški dragovoljci u Haagu, Željko Šimić-Pogibija hrvatskog viteza Tihomira Mišića, Željko Šimić-Herceg-Bosno, više mi te nema, Željko Šimić-Ne sudite generala Norca, Vlado Kutle-Krvava Badnja večer u Kostajnici kraj Konjica, Željko Šimić-Naše selo sada i nekada, Vlado Kutle-Časni sude, nisam kriv, Jure Miloš-Haška presuda, Željko Šimić-Muka Stjepana Javora, Vlado Mikulić-Modro srce, Vlado Kutle-Patnje nevinih optuženih ljudi zbog ubojstva Joze Leutara, Anđelko Češkić-Oj Hrvatska zemljo napaćena, Zlatko Glavinić-Herceg-Bosna u plamenu, Mile Krajina-Vukovar brane vitezovi, Mile Bondža-Pogibija hrvatske legende Blage Zadre, Mijo Krajinović (Melbourne 1988.), Mario Blažić-Srpski razbojnici, Jozo Radoš-Marić - Duvanjski junaci, Jozo Radoš-Marić - Dario Kordić, Tomislav Kovač-Strukić - Tužna povijest i sloboda Rame, Ante Knezović-Hrvatska poruka Srbiji, Željko Šimić-Zvonimir Boban od Mračaja do Milana, Vlado Mikulić-Kornatska tragedija, Vlado Tolo-Nestanak dječaka Marka, Vlado Tolo-Kupreška balada, Mile Baković-Duvno polje kolijevka Hrvata, Marko Čolak-U Posušju k'o u Kragujevcu, Marko Čolak-Tužna sudbina nestale Antonije Bilić, Slavko Milardović-Franjo Tuđman, Mile Bondža-Goni čedu preko vode Drine, Mile Bondža-Ne ćeš čedu na Neretvu vodu, Ante Grbeša-Tenkovi na ovojcima, desant na Široki Brijeg, Veselko Zeljko-Hercegovac u ratu u obrani od četnika, Vlado Kutle-Povijest Širokog Brijega, Ivan Čaljkušić-Bitka na Lijevča polju, Ivan Čaljkušić-Pobjeda nad Srbima, Ivan Čaljkušić-Hrvatska kuna, Ivan Antosović-Zavjetna priprema (atentat na kralja Aleksandra I. Karađorđevića), Ivan Čaljkušić-Naši ljudi u tuđini
* srpski: Veselin Dacić-Skender-bega Fata, Veselin Dacić-Fatimino krštenje, Veselin Dacić-Đeneral Ratko Mladić, Đorđije Koprivica-Vojvoda Pavle Đurišić, Đorđije Koprivica-Teče krvava Drina, Referendum u Crnoj Gori 2006.; Božidar Đukić-Oj, Srbijo prokleta nacijo; Đorđije Koprivica-Ostroška tragedija (pogibija Baja Stanišića), Đorđije Koprivica-Komita Spasoje Tadić, Radovan Šojić-Đeneral Ratko Mladić, Milomir Miljanić-A od Haga ne ostalo ni traga, Vlastimir Barać-Pokrsti se Almedina, Milomir Miljanić-Ultimatum Bosna i Hercegovina, Đorđije Koprivica-Pozdrav Romaniji, (guslarska), (guslarska), (guslarska), Vlastimir Barać i Svetolik Lazović-Nož, Milomir Miljanić-Đeneral Ratko Mladić, Ivan Knežević-Pismo iz Haga, Ivan Knežević-Bog vas kleo pogani izrodi, Ivan Knežević-Guslar gudi Rusija se budi, Veselin Dacić-Deseterac guslama, Đorđije Koprivica-Čestitka povodom rođenja sina, Đorđije Koprivica-Zdravica mladoženji, Saša Laketić (Trebinje 1996.), Slavko Jeknić-Vraćajte se srpskoj vjeri, Ja sam rođen đe džamije nema, Veselin Dacić-Izgubljeni zavičaj, Božidar Đukić-Krvava Krajina
* ostali: Sajgonci-Oj Srbine opet si najeb'o
* hrvatski: Željko Šimić-Bjež' Srbine dolazi Oluja, Željko Keža-Hrvatsko pitanje u BiH, Ivan Antosović-Hrvatski vladari, Jozo Karamatić-Smrt u Dallasu, Mile Krajina-Oluja, Željko Šimić-Kud pobježe Sanaderu Ivo Jadranka nova premijerka, Vlado Mikulić-Sastaše se hrvatske ustaše, Vlado Mikulić-Tko to mrzi 27. slovo?, Željko Šimić-Kako Srbi u logorim' muče, Željko Šimić-Krv se proli za Lijepu našu, Željko Šimić-Četnik nikad u zapadnu ne će, Mile Krajina-30. svibnja 1990., Stipan Grgić-Priznata Hrvatska, Tomislav Kovač Strukić-Uspostava NDH, Tomislav Kovač Strukić-Pokolj u Vukovaru i na Ovčari, (guslarska), (guslarska), Ivan Antosović-Hrvatska se na Kupresu brani, Ivan Antosović-Poglavnik je zavjet ispunio, Željko Šimić-Smrt Mate Bobana, Željko Šimić-Umro je Gojko Šušak, Željko Šimić-Smrt doktora Franje Tuđmana, Željko Šimić-Ustoličenje doktora Franje Tuđmana, Željko Šimić-Smrt doktora Andrije Artukovića, Vlado Kutle-Hrvatska legenda Ante Gotovina, Željko Šimić-Vrati Stipe vojsci generale, Željko Šimić-Viteški dragovoljci u Haagu, Željko Šimić-Pogibija hrvatskog viteza Tihomira Mišića, Željko Šimić-Herceg-Bosno, više mi te nema, Željko Šimić-Ne sudite generala Norca, Vlado Kutle-Krvava Badnja večer u Kostajnici kraj Konjica, Željko Šimić-Naše selo sada i nekada, Vlado Kutle-Časni sude, nisam kriv, Jure Miloš-Haška presuda, Željko Šimić-Muka Stjepana Javora, Vlado Mikulić-Modro srce, Vlado Kutle-Patnje nevinih optuženih ljudi zbog ubojstva Joze Leutara, Anđelko Češkić-Oj Hrvatska zemljo napaćena, Zlatko Glavinić-Herceg-Bosna u plamenu, Mile Krajina-Vukovar brane vitezovi, Mile Bondža-Pogibija hrvatske legende Blage Zadre, Mijo Krajinović (Melbourne 1988.), Mario Blažić-Srpski razbojnici, Jozo Radoš-Marić - Duvanjski junaci, Jozo Radoš-Marić - Dario Kordić, Tomislav Kovač-Strukić - Tužna povijest i sloboda Rame, Ante Knezović-Hrvatska poruka Srbiji, Željko Šimić-Zvonimir Boban od Mračaja do Milana, Vlado Mikulić-Kornatska tragedija, Vlado Tolo-Nestanak dječaka Marka, Vlado Tolo-Kupreška balada, Mile Baković-Duvno polje kolijevka Hrvata, Marko Čolak-U Posušju k'o u Kragujevcu, Marko Čolak-Tužna sudbina nestale Antonije Bilić, Slavko Milardović-Franjo Tuđman, Mile Bondža-Goni čedu preko vode Drine, Mile Bondža-Ne ćeš čedu na Neretvu vodu, Ante Grbeša-Tenkovi na ovojcima, desant na Široki Brijeg, Veselko Zeljko-Hercegovac u ratu u obrani od četnika, Vlado Kutle-Povijest Širokog Brijega, Ivan Čaljkušić-Bitka na Lijevča polju, Ivan Čaljkušić-Pobjeda nad Srbima, Ivan Čaljkušić-Hrvatska kuna, Ivan Antosović-Zavjetna priprema (atentat na kralja Aleksandra I. Karađorđevića), Ivan Čaljkušić-Naši ljudi u tuđini
* srpski: Veselin Dacić-Skender-bega Fata, Veselin Dacić-Fatimino krštenje, Veselin Dacić-Đeneral Ratko Mladić, Đorđije Koprivica-Vojvoda Pavle Đurišić, Đorđije Koprivica-Teče krvava Drina, Referendum u Crnoj Gori 2006.; Božidar Đukić-Oj, Srbijo prokleta nacijo; Đorđije Koprivica-Ostroška tragedija (pogibija Baja Stanišića), Đorđije Koprivica-Komita Spasoje Tadić, Radovan Šojić-Đeneral Ratko Mladić, Milomir Miljanić-A od Haga ne ostalo ni traga, Vlastimir Barać-Pokrsti se Almedina, Milomir Miljanić-Ultimatum Bosna i Hercegovina, Đorđije Koprivica-Pozdrav Romaniji, (guslarska), (guslarska), (guslarska), Vlastimir Barać i Svetolik Lazović-Nož, Milomir Miljanić-Đeneral Ratko Mladić, Ivan Knežević-Pismo iz Haga, Ivan Knežević-Bog vas kleo pogani izrodi, Ivan Knežević-Guslar gudi Rusija se budi, Veselin Dacić-Deseterac guslama, Đorđije Koprivica-Čestitka povodom rođenja sina, Đorđije Koprivica-Zdravica mladoženji, Saša Laketić (Trebinje 1996.), Slavko Jeknić-Vraćajte se srpskoj vjeri, Ja sam rođen đe džamije nema, Veselin Dacić-Izgubljeni zavičaj, Božidar Đukić-Krvava Krajina
* ostali: Sajgonci-Oj Srbine opet si najeb'o
Poslednja izmena:
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Прво, хвала ти што ниси постовао текстове .
Друго, овакви случајеви са (зло)употребом гусала подсећају ме на случај Николе Тесле и све његове проналаске- усмерене на добробит човечанства..Кад се изврнути умови дохвате тога, настају смртоносна оружја усмерена против човечанства..
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Из Сјенице је, село Тутићи.
Ко Корда Раде
Копривица је најбољи, а ово ми је најбоља пјесма, двобој Тепавчевића и Звонка Поспишила 1941.
Poslednja izmena:
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.078
Komad drveta, (jako rijetko ) konjska struna, od repa, i gudacko pomagalo... vau kako jedinstveno, kako originalno, neponovljivo!
Ne nije se to moglo razviti bas bilo gdje, to je morala izuzetno napredna civilizacija da smisli i onda da podijeli raznim narodima.
opet smarate.
Gusle iz Crne Gore su crnogorske. Gusle iz Hrvatske su hrvatske, Gusle iz Malsi e madhe su albanske..... i tako redom, gusle iz Kine su kineske
Mislim da je riječ ipak ovdje o porijeklu tog instrumenta...
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Najljepši glas definitivno ima Tomislav Kovač-Strukić, a najbolje spjevove Željko Šimić. Na Wikizvoru pogledajte vjerojatno najdulju pjesmaricu ikada koju sam zapisao, Na rubu domovine Antuna A. Tešije.
TOP 10 HRVATI
* 10. Vlado Tolo
* 9. Jozo Radoš-Marić
* 8. Mile Bondža
* 7. Tomislav Kovač-Strukić
* 6. Mile Krajina
* 5. Ivan Čaljkušić
* 4. Vlado Mikulić
* 3. Ivan Antosović
* 2. Vlado Kutle
* 1. Željko Šimić
TOP 10 SRBI
* 10. Slavko Jeknić
* 9. Saša Laketić
* 8. Svetolik Lazović
* 7. Božidar Đukić
* 6. Radovan Šojić
* 5. Vlastimir Barać
* 4. Ivan Knežević
* 3. Milomir Miljanić
* 2. Veselin Dacić
* 1. Đorđije Koprivica
TOP 10 HRVATSKI SPJEVOVI
* 10. Oluja (Mile Krajina)
* 9. Duvno polje kolijevka Hrvata (Mile Baković) - spjev traje čak sat vremena
* 8. Hrvatska legenda Ante Gotovina (Vlado Kutle)
* 7. Naše selo sada i nekada (Željko Šimić)
* 6. Pobjeda nad Srbima (Ivan Čaljkušić)
* 5. Časni sude, nisam kriv (Vlado Kutle)
* 4. Bitka na Lijevča polju (Ivan Čaljkušić)
* 3. Uspostava NDH (Tomislav Kovač-Strukić)
* 2. Hrvatski vladari (Ivan Antosović)
* 1. Hrvatska poruka Srbiji (Ante Knezović)
TOP 10 SRPSKI SPJEVOVI
* 10. Deseterac guslama (Veselin Dacić)
* 9. A od Haga ne ostalo ni traga (Milomir Miljanić)
* 8. Guslar gudi Rusija se budi (Ivan Knežević)
* 7. Pokrsti se Almedina (Vlastimir Barać)
* 6. Nož (Barać i Lazović)
* 5. Vojvoda Pavle Đurišić (Đorđije Koprivica)
* 4. Bog vas kleo pogani izrodi (Ivan Knežević)
* 3. Teče krvava Drina (Đorđije Koprivica)
* 2. Komita Spasoje Tadić (Đorđije Koprivica)
* 1. Ostroška tragedija-pogibija Baja Stanišića (Đorđije Koprivica)
GUSLARI PREMA BROJU ZAPISANIH SPJEVOVA
* 1. Željko Šimić - 18
* 2. Đorđije Koprivica - 7
* 3. Veselin Dacić, Vlado Kutle - 5
* 4. Ivan Antosović, Vlado Mikulić, Ivan Čaljkušić - 4
* 5. Mile Krajina, Tomislav Kovač-Strukić, Milomir Miljanić, Ivan Knežević, Mile Bondža - 3
* 6. Vlastimir Barać, Radovan Šojić, Jozo Radoš-Marić, Vlado Tolo, Marko Čolak, Božidar Đukić - 2
* 7. Željko Keža, Jozo Karamatić, Stipan Grgić, Svetolik Lazović, Sajgonci (Bošnjaci), Jure Miloš, Anđelkob Češkić, Zlatko Glavinić, Saša Laketić, Slavko Jeknić, Mijo Krajinović, Mario Blažić, Ante Knezović, Mile Baković, Slavko Milardović, Ante Grbeša, Veselko Zeljko, nepoznati - 1
TOP 10 HRVATI
* 10. Vlado Tolo
* 9. Jozo Radoš-Marić
* 8. Mile Bondža
* 7. Tomislav Kovač-Strukić
* 6. Mile Krajina
* 5. Ivan Čaljkušić
* 4. Vlado Mikulić
* 3. Ivan Antosović
* 2. Vlado Kutle
* 1. Željko Šimić
TOP 10 SRBI
* 10. Slavko Jeknić
* 9. Saša Laketić
* 8. Svetolik Lazović
* 7. Božidar Đukić
* 6. Radovan Šojić
* 5. Vlastimir Barać
* 4. Ivan Knežević
* 3. Milomir Miljanić
* 2. Veselin Dacić
* 1. Đorđije Koprivica
TOP 10 HRVATSKI SPJEVOVI
* 10. Oluja (Mile Krajina)
* 9. Duvno polje kolijevka Hrvata (Mile Baković) - spjev traje čak sat vremena
* 8. Hrvatska legenda Ante Gotovina (Vlado Kutle)
* 7. Naše selo sada i nekada (Željko Šimić)
* 6. Pobjeda nad Srbima (Ivan Čaljkušić)
* 5. Časni sude, nisam kriv (Vlado Kutle)
* 4. Bitka na Lijevča polju (Ivan Čaljkušić)
* 3. Uspostava NDH (Tomislav Kovač-Strukić)
* 2. Hrvatski vladari (Ivan Antosović)
* 1. Hrvatska poruka Srbiji (Ante Knezović)
TOP 10 SRPSKI SPJEVOVI
* 10. Deseterac guslama (Veselin Dacić)
* 9. A od Haga ne ostalo ni traga (Milomir Miljanić)
* 8. Guslar gudi Rusija se budi (Ivan Knežević)
* 7. Pokrsti se Almedina (Vlastimir Barać)
* 6. Nož (Barać i Lazović)
* 5. Vojvoda Pavle Đurišić (Đorđije Koprivica)
* 4. Bog vas kleo pogani izrodi (Ivan Knežević)
* 3. Teče krvava Drina (Đorđije Koprivica)
* 2. Komita Spasoje Tadić (Đorđije Koprivica)
* 1. Ostroška tragedija-pogibija Baja Stanišića (Đorđije Koprivica)
GUSLARI PREMA BROJU ZAPISANIH SPJEVOVA
* 1. Željko Šimić - 18
* 2. Đorđije Koprivica - 7
* 3. Veselin Dacić, Vlado Kutle - 5
* 4. Ivan Antosović, Vlado Mikulić, Ivan Čaljkušić - 4
* 5. Mile Krajina, Tomislav Kovač-Strukić, Milomir Miljanić, Ivan Knežević, Mile Bondža - 3
* 6. Vlastimir Barać, Radovan Šojić, Jozo Radoš-Marić, Vlado Tolo, Marko Čolak, Božidar Đukić - 2
* 7. Željko Keža, Jozo Karamatić, Stipan Grgić, Svetolik Lazović, Sajgonci (Bošnjaci), Jure Miloš, Anđelkob Češkić, Zlatko Glavinić, Saša Laketić, Slavko Jeknić, Mijo Krajinović, Mario Blažić, Ante Knezović, Mile Baković, Slavko Milardović, Ante Grbeša, Veselko Zeljko, nepoznati - 1
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Има много бољих српских "спјевова" који требају у топ 10. На примјер једна од најбољих је "Огњен у Фочи" од Копривице, затим "Босанска голгота" Говедарице, "Јелена" од Копривице, "Јелена од Босне" (група гуслара), "Ратко Младић" од Радована Шојића итд..
Не знам по ком критеријуму правиш овај списак.
Не знам по ком критеријуму правиш овај списак.
- Poruka
- 30.524
Гусле и Хрвати.........пристају им ко пилету сурла.....
Вала баш, ко ли је састављао ово да ми је знати. Ова листа топ "спјевова" је такође смијешна, ово да стоји без иједне пјесме Радована Бећировића Требјешког је апсурд.
Без Бранка Перовића и Бошка Вујачића Требјешанина на прва два мјеста, ни један списак не би требао да почиње!
Без Бранка Перовића и Бошка Вујачића Требјешанина на прва два мјеста, ни један списак не би требао да почиње!
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Кад га Хрвати саставе...
Знаш ли да ли је неко опјевао тј. да ли постоји снимак пјесме "Ђаво у Црној Гори" од Бећировића???
Ео текст - http://www.savezguslarasrbije.rs/download/pesme/becirovic/polomljene sablje/DJAVO U CRNOJ GORI.pdf
Нијесам чуо да ико изводи ту пјесму, а чуо сам их доста.
ЧичаДража
Aktivan član
- Poruka
- 1.113
Штета, пјесма настала давно, а нико да је опјева..
