добро си схватио. средњовековна Србија (изузев Приморја) је била део византијског културног круга, а Византија није била феудално друштво- није имала феудалце (бароне и грофове) као посебан сталеж са наследним правима и титулама. није познавала однос сизерен-вазал и није имала феудану структуру власти. сходно томе, у Византији се није ни могла развити хералдика као што се развила на Западу. тек се у 14. веку јавља нешто што би могло имати обрисе хералдике, али опет везане само за владарску породицу. с друге стране, Византија је као законити наследник Римског царства имала врло богату палету различитих знамења која су представљала државу, владара, двор и високе званичнике. то наравно нису били грбови у правом смислу речи, али су била знамења одређеног статуса и достојанства (тј. титуле). дворски церемонијал (са протоколом одевања) је био прецизно одређен, па се тачно знало коме припадају одређени знаци (инсигније), симболи и боје. све се то пренело и на немањићку Србију, која је била под снажним византијским утицајем, па иако је Србија у то време била феудална држава, хералдика се развија релативно касно (тек после Немањића).
истовремено, западне земље, у додиру са Србијом, одређена знамења статуса или положаја (а пре свега двоглавог орла) читају као грб српског краља, па га тако и приказују у оновременим грбовницима и поморским картама. већ од времена краља Твртка и деспота Стефана двоглави орао је заиста и прерастао у грб и постао хералдичко знамење Србије.
