Наша идеја о царском рангу као нечему посебном и 'вишем' је заправо добрим делом бесмислена. Био владар краљ, кнез, велики војвода или цар, његова 'самодржност' тј. независност је то што га чини посебним, а не његова титула. У принципу, сви самостални владари су једнаки.
Наша реч за цара, баш као и немачко 'Kaiѕer' - титула царева Светог римског царства - потуче од латинског 'ceasar'. У питању је титула која је настала од
cognomen-а Гаја Јулија Цезара. Римска имена су се обично садржала три дела:
praenomen, nomen gentile и cognomen. У неком релативно слободном преводу, то би значило лично име, име рода и надимак.
Cognomen-и се касније и наслеђује, тако да последња два члана имена временом постају еквивалент нашег презимена. Неки на тај наслеђени надимак додају и лични надима, тако да су неки Римљани имали и четворочлана имена. Сам Цезар је тај надимак наследио. Није нам позната тачна етимологија те речи, али он је тврдио да потиче од пунске речи за слона. Наводно је неки његов предак усмртио слона у Пунским ратовима.. све у свему, прилично неубедљива прича, али то сад није ни битно. Значи, испада - ако је веровати Цезару - да је цар Душан себи дао титулу 'слон'. Не звуче ли напе домаће титуле далеко лепше..
У доба Римског царства, то уопште није била пуна титула већ само делић ње. И већ у доба тетрархије, означава млађе савладаре (губи на значају). У самој Византији, то је испрва титула престолонаследника. Временом опет губи на значају након увођења титуле севастократора, а након увођења титуле деспота, спада на тек четврто место иза владара. Један суверени велики војвода (Луксембурга, рецимо), па и обични племенски вођа, је у суштини изнад нивоа једног таквог 'цезара'.
Сами Ромејски цареви су користили титуле василевс (стара грчка титула која је изворно значила 'краљ', али и 'поглавица') и аутокрстор (самодржац). Строго етимолошки, титула једног севстокрстора заправо звучи далеко импресивније од ових владарских титула.
Надам се да то донекле демистификује ту фамозну титулу цара. 'Посебност' ромејских владара није се састојала у томе што су имали титулу 'цара' (строго говорећи, уопште нису користили ту титулу), већ њиховој способности да другима наметну своју вољу. Слабљењем Ромејског царства, они полако губе ту посебност, и њиховa вишевековнa представа и бављење тим ко може да носи какаве чарапице, каквог двоглавог орла и на којој позадини, губи сав смисао, баш као и његова титула.
Немањићи су имали владарски амблем, којим су себе представљали (пред светом и пред својим поданицима) као самодржавне владаре.
У суштини, двоглави орао је у Србији Немањића био владарски амблем, псеудохералдички мотив и вексилолошки симбол, што наравно не значи да не можемо говорити о грбу Немањића. Још мање, тај амблем сматрати нечим нижим од правог грба, јер то није био само декоративни мотив. Само постојање амблема, без обзира на то да ли је грб Немањића у основи приписан кад је реч о ранијим или чак и свим владарима те династије, значи да тај грб не представља никакву измишљотину, већ својеврсно стављање амблема у хералдичке оквире.
Боја је, у суштини, била од секундарне важности, мада је по византијском протоколу имала свој значај. Симбол ромејског цара је био двоглави орао од вишебојног драгог камења и бисера на црвеној подлози (говоримо о везу на тканини). Таквог орла је било немогуће представити на застави, тако да и сам ромејски цар касније користи заставу са златним двоглавим орлом на црвеној површини. Тај распоред боја заправо одговара титули севастократора. Наш бели орао на црвеној подлози, као симбол деспота, је по византијском протоколу вишег ранга, јер је титула деспота изнад титуле севсастократора. То нам указује на то да је и у самој Византији систем који описује Псеудо-Кодин напуштен.
Распоред боја који видимо на застави Душановог царства - црвени орао на златној површини - не појављује се у систему амблема високих достојанственика Ромејског царства, и кад узмемо у обзир да се двоглави орао појављује на одорама наших средњевековних владара и великаша, постаје јасно да се поменутог система ми никада нисмо ни држали.
