Старо Браничево
Ističe se
- Poruka
- 2.188
Све у свему, можемо из свега наведеног да изведемо следећи закључак:
Ова данашња званична карта Душановог царства јесте заправо територија где се налазило језгро српске државности. Наши историчари су заправо дошли до закључка да је Душаново царство било у овим границама, тако што су претходно недвосмислено утврдили где су се простирале границе његових удеоних великаша, а то се да утврдити из сачуваних повеља и других аката, највише манастирских даровница, али и сачуване грађе по манастиру Хиландар и другим светогорским манастирима. Ово је заправо територија Старе Србије, Албаније и Македоније, где су највише сачувана не само писмена него и материјална сведочанства о постојању државе Душанове и других Немањића пре њега. До Душановог царства у овим границама се дошло тако што су се једноставно спојили фрагменти граница држава удеоних великаша, за које се зна да су признавали Душанову врховну власт. Све изван тога за наше историчаре је спорно, јер су они пошли од става да се не може веровати територијама из Душанових тутулација у сачуваним документима, већ да то додатно мора бити покрепљено и другом документацијом (повељама неких локалних владара, где се јасно и недвосмислено може закључити да признају Душанову врховну власт, или постојању неких манастира са натписима на фрескама који би упућивали на то да се Душанова власт протезала на одређеним територијама). Тако нешто и да је постојало, бивало је уништено најчешће намерно кроз векове.
Проблем је у томе што је наша критичка историографија само критичка када су у питању границе српске државе и тражи доказе којим би оправдала сваки педаљ неке територије буквално, али је врло "лаке руке", када су у питању неке суседне средњовековне државе (Бугарска рецимо као најбољи пример) и ту најчешће прихвата пропагандне наративе туђе историографије.
Примера ради, замислите само када би смо за царство цара Бориса или Симеона I, почели да тражимо само оригинална документа писана њиховом руком, или материјална сведочанства, а одбацили све историјске изворе (Несторову хронику, ромејске писце), који говоре о њима, сматрајући их непрецизним и сумњивим? До којих граница би смо дошли?
Ова данашња званична карта Душановог царства јесте заправо територија где се налазило језгро српске државности. Наши историчари су заправо дошли до закључка да је Душаново царство било у овим границама, тако што су претходно недвосмислено утврдили где су се простирале границе његових удеоних великаша, а то се да утврдити из сачуваних повеља и других аката, највише манастирских даровница, али и сачуване грађе по манастиру Хиландар и другим светогорским манастирима. Ово је заправо територија Старе Србије, Албаније и Македоније, где су највише сачувана не само писмена него и материјална сведочанства о постојању државе Душанове и других Немањића пре њега. До Душановог царства у овим границама се дошло тако што су се једноставно спојили фрагменти граница држава удеоних великаша, за које се зна да су признавали Душанову врховну власт. Све изван тога за наше историчаре је спорно, јер су они пошли од става да се не може веровати територијама из Душанових тутулација у сачуваним документима, већ да то додатно мора бити покрепљено и другом документацијом (повељама неких локалних владара, где се јасно и недвосмислено може закључити да признају Душанову врховну власт, или постојању неких манастира са натписима на фрескама који би упућивали на то да се Душанова власт протезала на одређеним територијама). Тако нешто и да је постојало, бивало је уништено најчешће намерно кроз векове.
Проблем је у томе што је наша критичка историографија само критичка када су у питању границе српске државе и тражи доказе којим би оправдала сваки педаљ неке територије буквално, али је врло "лаке руке", када су у питању неке суседне средњовековне државе (Бугарска рецимо као најбољи пример) и ту најчешће прихвата пропагандне наративе туђе историографије.
Примера ради, замислите само када би смо за царство цара Бориса или Симеона I, почели да тражимо само оригинална документа писана њиховом руком, или материјална сведочанства, а одбацили све историјске изворе (Несторову хронику, ромејске писце), који говоре о њима, сматрајући их непрецизним и сумњивим? До којих граница би смо дошли?
Poslednja izmena:
