Приликом израде карата за потребе уџбеника из историје и историјских атласа, посебно се ангажује читав тим не само историчара, већ и искусних картографа, који имају за задатак да преточе на папир ту замисао о границама неких држава из прошлости. Карте које се презентују у уџбеницима, књигама и атласима, имају не малу улогу у креирању наше представе и перцепције коју ћемо имати у будућности о историјском и етничком простору нашег народа, али и других народа, као и у погледу прихватања или неприхватања наратива о одређеним просторима као нашим, или туђим. На шта овде мислим, објаснићу на примеру времена краља Милутина.
Када наши историчари причају о времену краља Милутина, сви ће се они сложити око тога да су Шишман видински и његов син Михаило, зет Милутинов били његови вазали (то уосталом каже и архиепископ Данило). Међутим, они ће се трудити да то ублаже, говорећи како су они имали огроман степен самосталности, да су били битан фактор, фактички независни и сл. Све и да је то тако, ви када погледате карту Србије из Милутиновог времена, видећете да је Видин заправо део бугарске државе (са све Текијом и Кладовом). Ово никако није могло бити у Бугарској за време Милутиновог живота, из простог разлога што је Михаило Шишманић зацарен у Трнову тек 1323/24 године, као бугарски цар и тек тада је дакле након Милутинове смрти, Видинску област припојио Бугарској и овакво стање је могло потрајати до Битке код Велбужда 1330. године. Е сада, на сцену ступају наши историчари и цртачи мапа. Постоје разни модалитети како означити неку вазалну област: рецимо ако је цела Србија обојена у тамно зелено, Видин све до ушћа реке Вит би могао да буде обележен неком светлијом нијансом зелене са назнаком у легенди као “вазална земља”, или да од остатка Србије буде раздвојен испрекиданом линијом рецимо, или ишрафиран у зелено и сл. Али не, Видин једноставно мора бити избачен из наше подсвести да је икада имао везе са Србима и мора заувек бити Бугарска.
Насупрот овом примеру, имамо пример нашег краља Драгутина, о коме се ћути, јер када је 1282. године на сабору у Дежеву предао круну Милутину, он као да је нетрагом нестао. Додуше, ми учимо да је он био Сремски краљ, али на томе се завршава, он је једноставно отишао и Угарску и добио мађарски пасош. Драгутин јесте био угарски вазал, али са таквим степеном самосталности у односу на угарску круну, о каквом би Михаило Шишманић могао само да сања у односу на Милитина. Он је имао фактички независну државу, право да гради цркве и манастире, законодавну и црквену самосталност. Али наши историчари на мапама то представљају као компактну територију Угарске, где им не пада на памет, да макар назначе вазалне земље краља Драгутина. Чак су се и ту потрудили да умање границе говорећи како Драгутин није држао не само Славонију, него ни Срем, већ да му се власт протезала само на Мачву у Западну Србију. Дакле, порука је јасна: оно горе преко Саве и Дунава није било никада наше. То што смо добили Војводину, треба да будемо срећни и не треба да тражимо нешто што нама припада (нпр. Косово), јер смо и ми слично Албанцима узели од других нешто што никада није било наше (Војводину).
Ето толико о објективности критичке историографије.