Deux jours, une nuit
http://www.imdb.com/title/tt2737050/?ref_=fn_al_tt_1
Волим овакве филмове. То је моја област. Минималистички приступ у коме режисер снима филм о најобичнијим фрагментима из живота својих протагониста. Неки ће сигурно, можда и с правом, рећи да ту нема оног филмског чара, оне напетости или драматуршке нијансираности, и да такав филм може да сними свака шуша, међутим, мени се у тој обичности и једноставности крије суштина. Када се у неком филму идентификујем са главним ликовима, када у њиховим проблемима препознам шире друштвено-политичке проблеме и једну ненаметљиву нит критике система, велика је шанса да ће ми се филм допасти.
У овом филму депресивна, кењкава Сандра, која живи са мужем и двоје мале деце, суочава се са благодетима и плодовима либерално-капиталистичке склоности да се поиграва са судбинама људи. Наиме, менаџер њене фирме је пред њене колеге ставио изазов да бирају између њеног останка на послу и 1000 евра бонуса. У овој дилеми видимо огољено лице друштвено-политичког система који је толико дехуманизован, да се осети једна морбидна наслада у чину посматрања борбе у којој се животиње (људи) међусобно истребљују. Сандра је решила да се бори и да замоли људе да изаберу њен останак, иако је свесна да то није нимало лака одлука. Она проводи викенд лутајући од колеге до колеге и наилази на различите погледе, одговоре и ситуације. У филму нема неке значајније карактеризације тих колега, али ствари и нису постављене на тај начин да би се то сматрало неким недостатком. И, тако дошао је понедељак, а резултати су неизвесни...
Е, сад, оно што ми се посебно свидело код овог филма јесте та фантастична, сликовита и симболична премиса. Она ме је навела да промислим о евентуалном поступању својих колега, као и људи из мог окружења у сличној ситуацији. Код оних људи који би у сличној ситуацији гласали за бонус, добијамо типичан лик егоисте, онај прави пример нуспроизвода себичног система у коме живи, лишеног било какве емпатије за друге. Наравно да постоје различити мотиви код људи који би изабрали бонус, неко да би купио ТВ дијагонале 2 метра, а неко да би новац уложио у школовање деце, но, моменат одсуства емпатије је сличан у оба случаја. Какав сам то човек, ако својим избором угрозим право другог човека? Ја, лично, се не би смео погледати у огледало јер је један од мојих основних животних циљева да у часу представљања пред Богом, могу у сандук, уздигнуте главе.
Има у овом филму и онога што мало релативизује ову Сандрину борбу за егзистенцију. То је чињеница, да уколико не задржи посао, она ће с изгубити само бољи стан у коме тренутно живи, али ће имати могућност враћања у социјални стан и на социјалну помоћ. Е, па видео би те сестро кад би живела у блероСрбији. То би ти било
hard core преживљавање. Овако, и није нека фрка, који квадрат мање, мош мислити, и није нешто због чега би те нешто много жалио. И, када дођемо до овог момента, могао бих се, пратећи своје задрте и минималистичке стандарде, вратити на питање смисла овог филма, али нећу бити толики екстрем, барем не овај пут.
Препорука за оне који воле тај минималистички концепт са егзистенцијалном проблематиком. Они који воле да у филму њихов јунак убија мала крезуба бића која лете, неће се науживати...
a posebno sto je duga istorija dokazala i pokazala ko je kakav.