Kada vidim svo ovo medijsko kurvanje i tuzne pokusaje da se obezbedi mesto u najodvratnijem anusu jednog coveka, lepo je danas biti navijac Partizana. Igramo ruzan, dekadentan fudbal, iznutra smo razoreni, ne smemo po cenu zivota da bacimo senku na mezimicu, ali uprkos tome svemu, verujem da se svaki iskreni navijac Partizana oseca posebno i ponosno. Imam prijatelje koji navijaju za Zvezdu i koji nisu lobotomirani, vide na sta sve ovo lici, te iako se igra LS, srecni su sto gledaju klub za koji navijaju u eliti evropskog fudbala, znaju da ima jedna knedla u grlu u celoj toj prici, ko je, kako i na koji nacin ucinio to mogucim, te im redovno nestane osmeh sa lica kada se udje u tu pricu.
Na kraju ove nedelje je derbi, trenutak koji mi moramo da cekamo u zasedi. Da se cirkus Kolorado zavrsi, da se prica i pripoveda, ko je kada ruckao, pisikio, kakve ko naocare nosi i ostale sportsko-novinarske bravure, a onda da Batica svakom od ovih nasih nazovi-fudbalera podeli po jedan bajonet u zube pa da se iskrvari za pobedu. Uprkos svemu. Sta god da urade pre i posle toga, da se igra i da ih boli svaki sekund boravka na nasem stadionu. Da redjamo ove ruzne odvratne 1:0 pobede i da im disemo za vrat, da se znoje, trzaju je smo blizu, sve dok im ne klecnu kolena. Samo tako mozemo da iznesemo ovu unapred bacenu sezonu do kraja. Na jaku psihologiju i 150% svojih mogucnosti i znanja.
