Нека ми Бог опрости! И нека ми још једном Бог опрости! И још једном! Дакле, Боже опрости ми! Морам да пређем 17. Морам. Напросто је нужно.
Е сад...
Ви особо Бети,
имам утисак да Вама није јасна суштина проблема. Но, нећу да се љутим на Вас јер сам се на овом форуму сусрео са неразумевањем у неких деведесетпет одсто случајева од кад сам изнео основе проблематике теорије рационалне аргументације. Видите, основна идеја ове теорије, а коју сам наговестио и на овој теми још далеке две 'иљаде пете је та да уметност не можемо предочити или доказати, да истинску уметност не можемо објаснити те је због тога не би требало глорификовати. У ствари, последица ове констатације је та, да истинска уметност може да се само осети, а што неминовно води до релативизације уметности, а што опет доводи до тога, да јединствена истинска уметност заправо не постоји.
Можемо и реч уметност да заменимо са духовношћу, можемо да је заменимо са умним, или појмом правих вредности (што би у суштини требало да буду чиниоци праве уметности) и горепоменута констатација ће опет бити тачна. То је из разлога што се уметност односно оно узвишено, вредно, умно, духовно не може доказати; нама је наше једино оруђе доказивања - логика (или рацио) у овом случају потпуно нефункционално. Сваки покушај да се умном радњом докаже да је нешто уметност а да нешто друго није - је немогућ. Сваки покушај води неминовно у неуспех. О томе како долази до тог неуспеха, односно о механизму тог процеса писао сам давно у једној дискусији на овом форуму са једном цењеном индивидуом и дао следећи пример:
Živorad: Ja mislim da je Kanon jedno sjajno, duhovno uzvišeno muzičko delo. Pravi dragulj klasike.
Aranđel: Dragi Živorade, Zašto misliš da je Kanon sjajno, duhovno uzvišeno muzičko delo odnosno pravi dragulj klasike?
Živorad: To je Aranđele zbog toga što liričnost Kanonovih tonova izaziva u slušaocu, odnosno meni, jedan istinski dubok doživljaj, tako da u tom fantastičnom usklađenom progresivnom poretku gde lirika tonova postaje sve intenzivnija što muzika dalje odmiče, slušaoc sve više oseća pravi smisao čežnje, ljubavi i neke neobjašnjive...
Aranđel: Dragi Živorade, moram da te prekinem. Da li bi mogao da mi objasniš Zašto misliš da je taj savršeni progresivni poredak liričnih tonova koji prizivaju istinski smisao čežnje, ljubavi i neke neobjašnjive, a šta si to hteo da kažeš na kraju? No nije ni bitno, dakle, zašto misliš da sve to čini mužičko delo Kanon sjajnim delom?
Živorad: Pa Aranđele, zato što... Zato što se tu radi o duhovnim vrednostima...
Aranđel: Dobro Živorade, ali objasni mi zašto misliš da su to duhovne vrednosti?
Živorad: :shock:
No, možda bi Živorad i mogao nešto da odgovori na posletku, ali bi svako dalje Aranđelovo Zašto dovelo Živorada u potpuno nerešivu situaciju gde ne bi mogao da iznađe racionalan argument kojim bi dokazao svoju tvrdnju da je Kanon sjajno muzičko delo.
To je Mizantrope, ceo smisao moje teorije. ИТД
Е сад. Дотични господин коме сам се на крају обратио ми је у одговору на моје писање замерио то што Живорад звучи помало нестручно. Но, ствар је у томе и да је Живорад претстављен као врхунски познавалц уметности, наоружан свим критеријумима естетике, он би се опет нашао у истој ситуацији, односно на крају не би имао шта да одговори Аранђелу.
И овде треба скренути пажњу на следеће: наиме, уколико се изврши анализа естетичких критеријума увидеће се да су они у суштини скуп позајмљеница. То значи да се често дефиниције неких филозофа а које се односе на праву уметност узимају за естетичко теоретисање о правој уметности. То је заправо основ ноторног али и неизбежног релативизма. Лако је увидети због чега су естетчки критеријуми на стакленим ногама.
Сад бих да се вратим на неколико Бетиних изјава:
1.divlja, hajd' ubedi me da se umetnost obraća raciu a ne PRE SVEGA čulima
Као што сте до сада закључили, особо Бети, Дивља не покушава да докаже да се уметност обраћа рацију, већ она управо тврди да се уметност може обраћати само осећањима! Уметност се рационално не може доказати те јој је стога место у нашим срцима. То је и био смисао Дивљиног одговора који је изазвао ову расправу у којој сте се у чуду нашли Ви, господин Труман и још неке индивидуе.
2. Zar umetnost ne pobuđuje emocije?
Да, уметност побуђује емоције. То није спорно.
3. И у обраћању господину Труману изјавили сте следеће: vredonosni sistem 1:0 nema veze sa književnošću
Свакако! Тај вредносни систем је неприхватљив јер праву уметност не можемо доказати, не можемо је објаснити и стога нема смисла глорификовати неко уметничко вредно књижевно дело у односу на неко које није уметничко вредно. Последица теорије р.а. је управо тај да остајемо неспособни да глорификујемо уметност.
Но, оно што се напочетку закључује, особо Бети, је да сте Ви у потпуности били у праву што се тиче изјава под бројем 2 и под бројем 3. Дакле, Ви сте практично у сагласју са мојом теоријом, односно самном и са Дивљом која је од-скора прихватила ову теорију. Али оно што баца сенку сумње на Вас је што Ви дакле,с једне стране прихватате да је уметност заробљена у индивидуалним емоцијама (те стога нужно прихватате релативност уметности) а с друге, уколико би се проучила Ваша активност и на овој теми а и на другим, постаје сасвим јасно да се Ви не устежете да одређена дела глорификује, називајући их правом књижевношћу јер наводно та одређена књижевна дела успевају да Вас натерају да се замислите (додуше, ово је помало чудно схватање праве уметности) док друга дела називате скупином хартије са наштампаним словима.
Једном сам већ рекао: истински мудар човек не би требало да велича уметност, он схвата њену релативност; уметности је место у срцу.
п.с. Жалим уколико је овај пост изазвао у било ком читаоцу душевне патње и бол, што због дужине поста и његове, да кажем, у суштини филозофске природе, што због спознаје да права уметност не постоји, те да се и сопствени систем вредности може довести у питање.
Поздравља вас све ваш,
Едвард I Лонгшанкс