Elitizam ili populizam

[Milena_9]

Čitam ponekad ovaj forum, stara navika... I tako, u tom mom šetkanju kroz teme , eto meni dileme. Elem, da li jednom piscu , kada bi morao da se nedvosmisleno opredeli, više znači mišljenje profesionalnih književnih kritičara ili pak njegovih anonimnih čitalaca ? Koji su to kvaliteti koji daju akreditaciju nekome da postane književni kritičar i da li " običan " čitalac neophodno mora da bude književno obrazovan pre nego što uzme knjigu u šake?

Da se predstavim: nisam kritičar , jesam , pomalo čitalac.

 

[Dont_Break_The_Oath]

Definitvno anonimnih citalaca. Nema nista sladje od toga kada ti neko pridje i onako brzo kaze "ovo je ostavilo utisak na mene."
Tokom rada na svojim dramama ili romanima, uvek sam davao na uvid moj rad, i od knjizevnih kriticara sam dobio svojevremeno sasvim konstruktivne savete, medjutim kada je delo gotovo, kada je ono izvedeno ili objavljeno, onda su obicno kriticari govorili o mom delu tako da ih nisam nista razumeo i nisam imao pojma o cemu su pricali. Neretko je tu dolazilo do hladnoratovskih odnosa sa njima.
Ali najvise volim kada mi neko jednostavno kaze neke stvari, kada mi neko kaze utisak, sta mu se to dopalo a sta ne, bez mnogo intelektualnog filozofiranja.

 

[divlja u srcu]

Citalac ne mora da bude knjizevno obrazovan da bi procitano delo razumeo, ali za sledeci stepen, tumacenje i interpretaciju, knjizevno obrazovanje je vise nego pozeljno. Ono jednostavno produbljuje citanje. Za mene je knjizevnost jedna velika riznica u kojoj su stvari povezane. U tom smislu mesto jednog autonomnog knjizevnog dela u toj riznici ne moze da odredi neko ko je neobrazovan. Postoje dela koja su citana i bila popularna u svoje vreme, ali nisu zauzela znacajnije mesto u svetskoj knjizevnosti. Mada, verujem, da je samim piscima draze da dobiju povratnu reakciju od publike, ne vezano da li je ona pozitivna ili negativna, nego od kriticara.
Takodje se desavalo da kriticari osujete dobre pisce, ali vreme uradi svoje, nepravda, cini mi se, uvek bude ispravljena. A ni kriticari se uvek ne slazu.
Tako da nisam ni za elitizam, ni za populizam.:-)

 

[etotako]

Čisto sumnjam da pisac piše zbog drugih. Ako je dobar, znači da ne laže... on iznosi sebe. Za taj egzibicionizam moramo se jasno izolovati od drugih. Teško da takvog egzibicionistu puno dotiče mišljenje drugih u onom smislu vrednosti (pozitivne ili negativne).

Ovo važi za ovaj izloženi slučaj iskrenoti i egzibicionizma.

Postoji milion načina da se diskredituje loša kritika... počevši od sujete kritičara usled sopstvene impontencije pa do vremenske dimenzije. Možda će današnji ludak biti uzor za budućnost... neshvaćeni genije, motiv koji se uvek ponavlja.

 

[divlja u srcu]

Tacno, iznosi sebe, al' to ne znaci da nije osetljiv na dodir sa svetom. On jednostavno tera po svom, ali nema tog pisaca koji je ravnodusan na kritiku i publiku.

 

[etotako]

da, osetljiv je... ali je izgradio sistem odbrane odavno.... jer ta vrsta egzibicionizma zahteva dobro razrađene mehanizme odbrane

 

[divlja u srcu]

Da cujem o tim mehanizmima? :-)

 

[etotako]

pa to je nešto kao razdvajanje onog što jeste stvarno od onog što drugi vide

recimo... imaš tvoj realni identitet, a postoji i onaj koji si pokazala drugima, a onda postoji i onaj koji su drugi doživeli... sva tri su različita

ovo je recimo prvi mehanizam

 

[divlja u srcu]

Toooooo! In medias res.:-)
Vidis, ja za to znam, a nisam izucavala psihologiju. :-P

 

[etotako]

pa i ja sam ti dala jedan od svojih primera, bilo mi glupo da teorijski tupim
kada nema potrebe

 

[divlja u srcu]

Nema, al' ja voleeeem kad je neko i teorijski potkovan, a vec zna da razmislja sam svojom glavom. :wink:

 

[etotako]

Još jedan mehanizam je poricanje.
Jedan od najneugodnijih... za one koji pokušavaju da kažu istinu onom ko poriče. Mogu jako neslavno da prođu, jedan od poznatijih ishoda.. spaljivanje na lomači.

 

[furtvengler]

Citalac ne mora da bude knjizevno obrazovan da bi procitano delo razumeo, ali za sledeci stepen, tumacenje i interpretaciju, knjizevno obrazovanje je vise nego pozeljno. Ono jednostavno produbljuje citanje. Za mene je knjizevnost jedna velika riznica u kojoj su stvari povezane. U tom smislu mesto jednog autonomnog knjizevnog dela u toj riznici ne moze da odredi neko ko je neobrazovan. Postoje dela koja su citana i bila popularna u svoje vreme, ali nisu zauzela znacajnije mesto u svetskoj knjizevnosti. Mada, verujem, da je samim piscima draze da dobiju povratnu reakciju od publike, ne vezano da li je ona pozitivna ili negativna, nego od kriticara.
Takodje se desavalo da kriticari osujete dobre pisce, ali vreme uradi svoje, nepravda, cini mi se, uvek bude ispravljena. A ni kriticari se uvek ne slazu.
Tako da nisam ni za elitizam, ni za populizam.:-)

Ne treba konzumenta bilo koje umetnosti uzimati kao puki objekat, beslovesno biće, kome delo treba da se "dopadne". U recepciji književnih dela uopšte se ne radi o kategoriji dopadanja, jer bi ui tom slučaju, ne samo književnost, mogli da svedemo u domen poslastičara. Dakle, svaka recepcija podrazumeva aktivan odgvor, izlazak delu u susret, nezavisno od toga da li je recipient književno obrazovan.

Sa druge strane, književna kritika je samo jedan oblik recepcije, koji ne mora da bude na visini "predmeta" svoje interpretacije.

Kada je rec o "povratnoj reakciji od strane publike", to je nesumnjivo prijatno, samo po sebi. Ipak, smatram da je piscu pre svega važno da rekciju izazovu sasvim određene stvari, oni momenti koji, po njegovom mišljenju, predstavljaju iskorak u svetinju nad svetinjama umetnosti. Savremni čitalački publikum često ostaje imanun na istinski umetnički sadržaj ne zbog toga što se radi o neobrazovanim ljudima, već iz razloga što je koncept popularne kulture proterao sadržaj iz dominatne kulturne ponude, pa se, u tom smislu, očekuju dela koja ne zahtevaju aktivan odgvoor, promišlajanje, ili, daleko bilo, osećanje nelagode. Iz tog razloga danas dobro prolaze obične bljuzge, poput "Da vičnijevog koda", a autoru ove bedastoće čitanost je važna pre svega iz finansijskih razloga.

Zanimljivo je i to da izdavači, obično, dobijaju donacije, od domaćih ili medjunarodnih institucija, za štampanje dela koja poseduju umetničku vrednost. Razume se, tu i tamo, i
neke od važnih knjiga postaju tražene, ali tada se uvek postavlja pitanje na koji su način receptovane. Setimo se one pomame za Heseom, osamdesetih. Čuo sam, od tada, toliko ružnih i nemuštih refleksija, da sam uveren kako bi se i stari Herman užasnuo nad takvom "popularnošću" svoga dela.

 

[Edward I]

Citalac ne mora da bude knjizevno obrazovan da bi procitano delo razumeo, ali za sledeci stepen, tumacenje i interpretaciju, knjizevno obrazovanje je vise nego pozeljno. Ono jednostavno produbljuje citanje. Za mene je knjizevnost jedna velika riznica u kojoj su stvari povezane. U tom smislu mesto jednog autonomnog knjizevnog dela u toj riznici ne moze da odredi neko ko je neobrazovan. Postoje dela koja su citana i bila popularna u svoje vreme, ali nisu zauzela znacajnije mesto u svetskoj knjizevnosti. Mada, verujem, da je samim piscima draze da dobiju povratnu reakciju od publike, ne vezano da li je ona pozitivna ili negativna, nego od kriticara.
Takodje se desavalo da kriticari osujete dobre pisce, ali vreme uradi svoje, nepravda, cini mi se, uvek bude ispravljena. A ni kriticari se uvek ne slazu.
Tako da nisam ni za elitizam, ni za populizam.:-)

Не свиђа ми се ова прва реченица којом сте започели одговор и то зато што ми се чини да звучи нелогично.
Наиме, ако читалац разуме дело, то подразумева да га је он свакако добро растумачио да би га разумео. Разумете? Но, ако сте мислили само на разумевање радње (што одвећ није тешко), онда сте у праву. :razz:

 

[Edward I]

Definitvno anonimnih citalaca. Nema nista sladje od toga kada ti neko pridje i onako brzo kaze "ovo je ostavilo utisak na mene."
Tokom rada na svojim dramama ili romanima, uvek sam davao na uvid moj rad, i od knjizevnih kriticara sam dobio svojevremeno sasvim konstruktivne savete, medjutim kada je delo gotovo, kada je ono izvedeno ili objavljeno, onda su obicno kriticari govorili o mom delu tako da ih nisam nista razumeo i nisam imao pojma o cemu su pricali. Neretko je tu dolazilo do hladnoratovskih odnosa sa njima.
Ali najvise volim kada mi neko jednostavno kaze neke stvari, kada mi neko kaze utisak, sta mu se to dopalo a sta ne, bez mnogo intelektualnog filozofiranja.

Чудно! Ово као да потврђује нешто што сам једном давно прошитао у неком Хесеовом есеју. Он је ту напоменуо да се неретко догађалао да тумачи (нека ту подразумевавмо критичаре и обичне читаоце) књижевног дела пронађу у истом неке поруке за које сам писац није био свестан да их је написао, нити је то засигурно намеравао.
Али то свакако не значи да су те поруке релевантне. О томе сам баш говорио јуче у вези тумачења Манове новеле Смрт у Венецији, где чини ми се, та критичарска маса себи даје много за право да тумачи и проналази којекаве скривене поруке у истој (то се наравно не односи не само на то дело већ је и свако књижевно дело у том смислу угрожено).
Просто је смешно, г. Оатх, прочитати о зубуњености коју си доживео слушајући критичарска наклапања! То је тако добар пример за све оно о чему сам говорио, односно о томе да су критичари у жељи да достигну неке више сфере интелектуалне способности тумачења склони смелом приступу који итекако може довести до потпуно нерелевантних и неумесних закључака. Па ти их чак ниси ни разумео о чему су причали :razz: ! Још ако узмемо у обзир да се многе критике толико разликују у основи... Онда се поставља питање, узимајући у обзир да су писци склони прећуткивању, односно недавању коментара и анализе својих дела, колико су ти други, професионални тумачи исправно проценили поруке писца а самим тим и вредност књижевног дела?
Можда би сваки писац пред крај живота требало да остави списе у којима би дао лично тумачење сопствених дела, или боље речено - објашњење. Верујем да би ипак у том случају тумачење самог аутора требало највише поштовати, зар не?
Само, тада би се изгубила свака страст интерпретације, тада то можда више не би била уметност...

 

[divlja u srcu]

Но, ако сте мислили само на разумевање радње (што одвећ није тешко), онда сте у праву. :razz:

Naravno da sam u pravu. I nije istina da je to bas toliko lako, navescu banalan primer. Idealno citanje ne postoji. Idealno bi bilo da covek pati od insomnije, ima visoku koncentraciju i procita jedno delo u cugu. Necu da davim sa teorijama. Evo, kako se meni desio peh. Spremala sam usmeni kolokvijum iz srednjovekovne srpske knjizevnosti. Prvo citanje je bilo katastrofa, jer sam prakticno spavala dok sam citala sva ona zitja. Ja kao student koji ne voli povrsnost, uzmem pa sve procitam jos jednom. I opet mi se spavalo, jednostavno mi je bilo dosadno, nista me nije vuklo. Odem na kolokvijum i profesorka pocne da me zapitkuje u sitna crevca. Naravno, nisam mogla da se setim. Ispalo je da nisam citala. Izvukoh se ja, al' zena je bila u pravu, ja naprosto to jesam "citala", al' mi k svesti nista doprlo nije.
Jel' sad jasnije?
Plus, tumacenje uvek trazi artikulaciju. Nikad nije dovoljno da se delom odusevimo, a da ne znamo da objasnimo sta nas je odusevilo. Ko je upuceniji u samu knjizevnost, bice mu jednostavno lakse da to uradi.;-)

 

[Edward I]

Naravno da sam u pravu. I nije istina da je to bas toliko lako, navescu banalan primer. Idealno citanje ne postoji. Idealno bi bilo da covek pati od insomnije, ima visoku koncentraciju i procita jedno delo u cugu. Necu da davim sa teorijama. Evo, kako se meni desio peh. Spremala sam usmeni kolokvijum iz srednjovekovne srpske knjizevnosti. Prvo citanje je bilo katastrofa, jer sam prakticno spavala dok sam citala sva ona zitja. Ja kao student koji ne voli povrsnost, uzmem pa sve procitam jos jednom. I opet mi se spavalo, jednostavno mi je bilo dosadno, nista me nije vuklo. Odem na kolokvijum i profesorka pocne da me zapitkuje u sitna crevca. Naravno, nisam mogla da se setim. Ispalo je da nisam citala. Izvukoh se ja, al' zena je bila u pravu, ja naprosto to jesam "citala", al' mi k svesti nista doprlo nije.
Jel' sad jasnije?
Plus, tumacenje uvek trazi artikulaciju. Nikad nije dovoljno da se delom odusevimo, a da ne znamo da objasnimo sta nas je odusevilo. Ko je upuceniji u samu knjizevnost, bice mu jednostavno lakse da to uradi.;-)

Да, јасније је сада.

 

[Milena_9]

Literatura može da nas zabavi, da nam pokrene emocije, stavi nas u moralnu dilemu ili je ponekad i razreši... Može biti poučna, informativna, psihološki provokativna. Bezvremena ili svevremena, vezana za jedan jedini dan / pokušala sam svojevremeno ovde da otvorim diskusiju o Dzojsovom "Uliksu " , bez uspeha/, jednu civilizaciju, itd. .. Pisac može da nas nepogrešivo gadja po emocijama i ide po površini , kao što može da nam ispriča naizgled neutralno vidjenje jedne istorijske ličnosti i time ad posterori otvori lepezu raznorodnih emocija . Sve je to umetnost , samo je pitanje šta se kome dopada.

Retko kad će se pisac i čitalac saživeti, jednostavno , u pitanju je psihološki profil dve odvojene lišnosti. Češće se dogadja da se ne razumeju ni u čemu. I to ne znači da je pisac loš niti da je čitalac mediokritet.

Čitalac sam bira šta će čitati, a kritičar često /bez obzira na polaznu vokaciju ljubitelja lepe reči / čita po službenoj dužnosti. Kritičar mora da poštuje pravila vrednovanja literature / gde to uče , htela bih da znam /, čitalac uglavnom ide instiktom, emocijom i svojom ličnom situacijom. Zato mišljenje kritičara ima odredjenu težinu koja se negde piše i pamti. Mišljenje čitalaca se ogleda ugavnom u broju prodatih / pročitanih knjiga.

I tako se stvara standard vrednosti.

Primetićete kako ovde, na Forumu, ljudi zaziru da kažu da im se dopada npr. "Dnevnik Bridzet Dzons" . Ali će vrlo rado napisati kako su odusevljeni delima Dostojevskog. Jeste da je hipokrizija, ali je i nešto gore od toga. Uvek je tužno kad neko sebe potire zarad toga da ga ne bi proglasili , ovde anononimnog, na jednom obićnom Forumu, za plitkoumnog čoveka lošeg ukusa.

Svojevremeno sam se upecala na tu igru. U prestižnoj privatnoj knjžari , u onim "godinama koje su pojeli skakavci " , pitam vlasnika kako ide prodaja , pa naredjam ono što je mene iz odredjenih razloga interesovalo: Harolda Pintera / tad nije bilo govora dobijanju Nobela / , Mirča Elijade, Svetlane Velmar i još po nešto. Kaže čovek- nikako. Jedino što se prodalo za par poslednjih dana u kompletnom tiražu je roman / po njemu snimana serija ili obrnuto / " Kasandra". I tu nas dvoje krenemo da kudimo , vrištimo i pištimo što na autora romana , što na uboge čitaoce koji čitaju neku tamo "Kasandru". Pitam ja u jednom momentu svog sagovornika, pošto seriju nisam gledala a ni roman nisam čitala, o čemu se to u stvari radi. Kakav je to roman? Kaže moj drugar... pa , kaže da ne zna, jer nije čitao..... Ali zato oboje uredno čitamo književne kritike.

 

[furtvengler]

Milena 9,

Ne verujem da bi se iko na ovom forumu usudio da, ovako ovlaš i fragmentarno, uspostavlja neki opšti kriterijum umetnosti. Međutim, ukoliko ne želimo da zapadnemo u puku proizvoljnost, i ostanemo pri sasvim profanim, i u tom smislu neraspravnim konstatacijama o tome šta se kome dopada, smatram da je važno napraviti, ipak, izvesnu diferenciju između umetničkih dela i popularne literature.

Uzmimo za primer onu vrstu popularne literatuire sa kojom je, verujem, veliki broj posletilaca ove teme imao neposredno iskustvo - romane Agate Kristi. Radi se o pitkim pričama, zanimljivoj radnji, štivu koje se čita u dahu. Ipak, iskreno govoreći, retko ko bi ovo nazvao književnošću. Pre svega iz razloga što, osim interesantnog "zapleta" ovde ne pronalazimo ništa drugo, pa nas se ove knige, kada ih pročitamo jednostavno ne tiču. Ukoliko artikulišemo pređašnji stav, otkrićemo da je izvor naše nezainteresovanosti izostanak gradje za jednu hermeneutičku interpretaciju. Teško da ovde možemo napredovati dalje od onoga što nam kazuje tekst, da u ovom slučaju možemo ići u nekazano, a naslućeno u autorovom tekstu. A to znači da ovakva "literarura" ne potrebuje refleksiju, onaj napor čitaoca, odgovor, koji, takođe, zahteva svojevrsnu "umetničku kreativnost".

U tom smislu treba oštro odvojiti kategoriju "dopadanja", od kategorije "refleksije".Sano u izuzetnimn slučajevima prijaće Vam čitanje Sartove "Mučnine". Težak, jezgrovit stil, koji ne ostavlja prostor ni za kakvo "uživanje". Pa ipak, ova knjiga pobudjuje razlišite interpretativne zahvate, koji često zahtevaju ponovno čitanje.

Dakle, od umetnosti ne treba očekivati da blago draška naša čula. Ni u antici umetnost nije naprosto prijatna. Poznato je da su prizori u tragedijama izazivali grozu, užasavanje, tugu, gadjenje. Ali, antičke tragedije su ostvarivale taj odgvor publike, proširenje orhestre, odnosno pomenuto izlaženje u susret. Tako nešto teško može da izazove, na primer, neki laki roman Mome Kapora, ili "Kasandra", koju pominjete.

Uloliko bismo naprosto usvojili kategoriju prijemčivosti, celokupan projekat paideie, još od antike, morao bio da ustupi mesto pukom sladokustvu. To se, doduše, možda već i događa, ali tome ne treba davati za pravo.

Naravno, postoji taj pučki argument - kako možemo znati da je nešto kič, ukolko nismo bili u neposrednom kontaktu sa delom koje na ovakav način diskvalifikujemo. Ovaj argumet prenebregava činjenicu da mi, ipak, živimo u komunikacionoj zajednici, koju sačinjavaju čitaoci, kritičari, autori. Drugim rečima, vrednosni sudovi o nekom delu podrazumevaju međusobne upute, odnosno kritičke ocene, isto kao što se služimo bibliografijama, kada otpočinjemo rad na nakom naučnom tekstu. Uostalom, i konzumeti polularne literature takođe imaju svoju komunikacionu zajednicu, pa čak i specifičan žargon sporazumevanja, koji ih upućuje na novine.

 

[Edward I]

Ne verujem da bi se iko na ovom forumu usudio da, ovako ovlaš i fragmentarno, uspostavlja neki opšti kriterijum umetnosti.

Знаш шта је неодољиви проблем? Општи критеријум и не можеш да васпоставиш.
Даћу један пример:

Рецимо да је дат Пахелбелов Канон и Лаку Ноћ од Цеце. Хајде покушај да докажеш да је Канон уметност а да је Лаку Ноћ није.

Ја сам покушао али ми није успело. Једини аргумент који сам успео да изнађем а што је у ствари само личи на аргумент је то да Канон у мени изазива лепа осећања, дакле у питању је естетски доживљај; за Лаку Ноћ је контра. Међутим, неко коме се допада Лаку Ноћ може исто рећи да она у њему изазива најдуља естетска осећања.

Овде наилазимо на непремостиви проглем субјективног дожиљаја... Овде немамо прилике да искористимо логику те да дођемо до рациоанлног аргумента који би доказао да је једно уметност а друго не.
То је велики, велики проблем. Филозофија за 2000 година није успела да нам да одговор.
Покушај пронаћи аргумент, не верујем да ћеш успети.

 

[Dont_Break_The_Oath]

Da, ali kako je piscu kada blate njegovo delo? Koliko puta sam sasvim ushicen gledao ljude koji su napustali pozoriste cutke, jer sam znao da ih je moja predstava dirnula.
A onda se nadje neki kriticar, pored vec pomenutog izvesnog finca koji svede moje celokupno delo na to da sam nepopravljivi egoista.
Sam osecaj koji proizvodi i kritika publike i kritika pravih kriticara me milion puta navela da prosto reagujem samo na one duse ne koje su se prepoznale u nekoj mojoj drami ili romanu, nego kojih je moje delo dirnulo, pa makar to trajalo i jedan sekund.
Ipak su mnogo bitnija osecanja nego krajnja racionalna rec izvesnog kriticara koji suvise tehnicki i sa distance posmatra moje delo ne dopustajuci sebi da bude obican citalac ni na jedan momenat.

 

[Milena_9]

Oath,
može li to sa manje grča ?
Nije mi namera da uspostavljam nikakav opšti sistem vrednosti. Niti je to moguće. Mi samo pričamo.Laganice, opušteno bez pretenzije da nekog lično očepimo. Ja se još nisam izjasnila o svojim favoritima medju literarnim stvaraocima.

Ali mi je jako drago što sam isprovocirala.

 

[Hesse]

Zavisno od pisca, vagaju se elitizam i populizam. Nekome je vise stalo do publike, nekom do kritike, a nekom podjednako. Najvecem broju pisaca je stalo do citalaca, a do kritike manje-vise, zavisno o slucaju. Agata Kristi, na primer, verovatno nikad nije razmisljala o strucnoj oceni njenih knjiga, niti je ocekivala pozitivno misljenje...ne verujem da je nekome piscu iskljucivo stalo do misljenja kritike, ali do kvaliteta dela svakako.

 

[Hesse]

Ne verujem da bi se iko na ovom forumu usudio da, ovako ovlaš i fragmentarno, uspostavlja neki opšti kriterijum umetnosti.

Знаш шта је неодољиви проблем? Општи критеријум и не можеш да васпоставиш.
Даћу један пример:

Рецимо да је дат Пахелбелов Канон и Лаку Ноћ од Цеце. Хајде покушај да докажеш да је Канон уметност а да је Лаку Ноћ није.

Ја сам покушао али ми није успело. Једини аргумент који сам успео да изнађем а што је у ствари само личи на аргумент је то да Канон у мени изазива лепа осећања, дакле у питању је естетски доживљај; за Лаку Ноћ је контра. Међутим, неко коме се допада Лаку Ноћ може исто рећи да она у њему изазива најдуља естетска осећања.

Овде наилазимо на непремостиви проглем субјективног дожиљаја... Овде немамо прилике да искористимо логику те да дођемо до рациоанлног аргумента који би доказао да је једно уметност а друго не.
То је велики, велики проблем. Филозофија за 2000 година није успела да нам да одговор.
Покушај пронаћи аргумент, не верујем да ћеш успети.

Naravno da bi ti argument u korist Kanona dao svako iole upucen u teoriju knjizevnosti! To uopste nije sporno.

 

[Dont_Break_The_Oath]

Zavisno od pisca, vagaju se elitizam i populizam. Nekome je vise stalo do publike, nekom do kritike, a nekom podjednako. Najvecem broju pisaca je stalo do citalaca, a do kritike manje-vise, zavisno o slucaju. Agata Kristi, na primer, verovatno nikad nije razmisljala o strucnoj oceni njenih knjiga, niti je ocekivala pozitivno misljenje...ne verujem da je nekome piscu iskljucivo stalo do misljenja kritike, ali do kvaliteta dela svakako.

Sasvim se slazem. Toliko "pisaca" stancuje svoje romane prosto vapeci za publicitetom bez obzira na sam kvalitet knjige (a ni sadrzaja), i tako nesto ne mogu nikako svrstati pod umetnost. To je kulturni genocid.
Pravi pisci, oni koji teze ka tome da budu zadovoljni samim izrazom onoga sto osecaju, oni ne mare za vreme niti za publicitet, nego su toliko duboko zagledani u sebe da iznad toga u tim momentima pisanja nista uzvisenije ne moze da postoji.

Najbolji primeri za to su Hermann Hesse sa "Das Glasperlenspiel", koju je pisao 11 godina, i Trygve Gulbranssen sa svojim delima "Og bakom synger skogene" (I vecno pevaju sume), "Det blåser fra Dauingfjell" (Vetar sa planine), i "Ingen vei går utenom" (Nema puta naokolo).