- Poruka
- 68
Dubrovcanin Matija Ban, veliki Srbin, politicar i intelektualca iz 19 veka, je prvi koji je skovao reč četnik.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Матија_Бан
O Matiji Banu kao Srbinu
„Za vođstvo Ilirskog pokreta je bilo najteže odlučiti se između ikavice i ijekavice kao književnog jezika Hrvata. Izbor je konačno ipak pao na (dubrovačku) ijekavicu zbog velikog ugleda književnih dela napisanih na tom izgovoru u Dubrovniku. Ipak, mnogi hrvatski kulturni delatnici, i pre ovog izbora i nakon njega, su se zalagali za ikavicu kao čist nacionalni hrvatski govor. Tako je, još pre Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika, Šime Starčević (1784.–1859. g.), katolički sveštenik i stari gramatičar, u svojoj Novoj ricsoslovici iliricskoj iz 1812. g. ukazivao na prisutnost stranih elemenata u dubrovačkom ijekavskom izgovoru, koji se stoga nije mogao prihvatiti kao hrvatski nacionalni «jezik», zalažući se u isto vreme za ikavski izgovor kao čisti hrvatski nacionalni jezik. Po Šimi Starčeviću, dubrovački ijekavski izgovor je postao suviše «stran» Hrvatima zbog velikih «pozajmnica» iz italijanskog jezika kao i iz crkvenoslovenskog jezika kojim se služila Srpska pravoslavna crkva. Na suviše «srpski» karakter dubrovačke epske poezije u delima Ive Gundulića i Junija Palmotića je ukazivao i Andrija Torkvat Brlić po kome je njihovo epsko pesništvo bilo «inferiorno» usled prisustva stranih elemenata u strukturi epske pesme u odnosu na pravo hrvatsko epsko pesništvo koje je ispevano na «nacionalnom epskom metru» (Brlić 1848). Slično mišljenje su imali i Šime Starčević i Ante Kuzmanić (1807.–1879. g.) koji je bio vodeća figura onih predstvavnika hrvatske inteligencije okupljenih oko Zore dalmatinske koja se žestoko borila za standardizaciju ikavskog (kao nacionalnog hrvatskog) a ne ijekavskog (kao nacionalno srpskog) izgovora za književni jezika Hrvata. Povodom rada zagrebačke filološke škole, Srbin rimo-katolik iz Dubrovnika, Matija Ban, je rekao da je ta škola «lep i potpuno savršen srpski jezik», misleći na štokavski dijalekt ijekavskog izgovora, presadila iz njegovog «gnezda» u «sve ilirske zemlje» i tako «pripremila ulazak u pan-Slavizam» (Ban 1849). Medo Pucić je otišao korak dalje 1867. g. tvrdeći da ukoliko se narodi razlikuju po jeziku onda je Gajevo usvajanje «srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi» pretvorilo sve Hrvate u «lingvističke» Srbe. Shodno tome, Srbi se ne trebaju plašiti hrvatskih «istorijskih prava» jer su to u suštini srpska prava (Orsatto 1867, 26).”
„Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео”, да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.„
http://sdfsrbija.blogspot.com/2008/01/blog-post_5970.html
Neko kaže da je i sam Matija Ban sastavio onu Srpsku pesmu oj Vojvodo Sindjelicu, ali o tome na zalost ne postoje pouzdani podaci
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Матија_Бан
O Matiji Banu kao Srbinu
„Za vođstvo Ilirskog pokreta je bilo najteže odlučiti se između ikavice i ijekavice kao književnog jezika Hrvata. Izbor je konačno ipak pao na (dubrovačku) ijekavicu zbog velikog ugleda književnih dela napisanih na tom izgovoru u Dubrovniku. Ipak, mnogi hrvatski kulturni delatnici, i pre ovog izbora i nakon njega, su se zalagali za ikavicu kao čist nacionalni hrvatski govor. Tako je, još pre Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika, Šime Starčević (1784.–1859. g.), katolički sveštenik i stari gramatičar, u svojoj Novoj ricsoslovici iliricskoj iz 1812. g. ukazivao na prisutnost stranih elemenata u dubrovačkom ijekavskom izgovoru, koji se stoga nije mogao prihvatiti kao hrvatski nacionalni «jezik», zalažući se u isto vreme za ikavski izgovor kao čisti hrvatski nacionalni jezik. Po Šimi Starčeviću, dubrovački ijekavski izgovor je postao suviše «stran» Hrvatima zbog velikih «pozajmnica» iz italijanskog jezika kao i iz crkvenoslovenskog jezika kojim se služila Srpska pravoslavna crkva. Na suviše «srpski» karakter dubrovačke epske poezije u delima Ive Gundulića i Junija Palmotića je ukazivao i Andrija Torkvat Brlić po kome je njihovo epsko pesništvo bilo «inferiorno» usled prisustva stranih elemenata u strukturi epske pesme u odnosu na pravo hrvatsko epsko pesništvo koje je ispevano na «nacionalnom epskom metru» (Brlić 1848). Slično mišljenje su imali i Šime Starčević i Ante Kuzmanić (1807.–1879. g.) koji je bio vodeća figura onih predstvavnika hrvatske inteligencije okupljenih oko Zore dalmatinske koja se žestoko borila za standardizaciju ikavskog (kao nacionalnog hrvatskog) a ne ijekavskog (kao nacionalno srpskog) izgovora za književni jezika Hrvata. Povodom rada zagrebačke filološke škole, Srbin rimo-katolik iz Dubrovnika, Matija Ban, je rekao da je ta škola «lep i potpuno savršen srpski jezik», misleći na štokavski dijalekt ijekavskog izgovora, presadila iz njegovog «gnezda» u «sve ilirske zemlje» i tako «pripremila ulazak u pan-Slavizam» (Ban 1849). Medo Pucić je otišao korak dalje 1867. g. tvrdeći da ukoliko se narodi razlikuju po jeziku onda je Gajevo usvajanje «srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi» pretvorilo sve Hrvate u «lingvističke» Srbe. Shodno tome, Srbi se ne trebaju plašiti hrvatskih «istorijskih prava» jer su to u suštini srpska prava (Orsatto 1867, 26).”
„Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео”, да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.„
http://sdfsrbija.blogspot.com/2008/01/blog-post_5970.html
Neko kaže da je i sam Matija Ban sastavio onu Srpsku pesmu oj Vojvodo Sindjelicu, ali o tome na zalost ne postoje pouzdani podaci
