Kinezi imaju reč, a mi samo osećaj: „Svest o porodici i otadžbini“ iz perspektive kineskog posmatrača

[Tangying]

Ма наравно али мој коментар дошао је из ваше тврдње да у срспком језику не постоји такав појам.
Српски језик је коренски и велики број појмова произилази из тог једног корена.
Ми немамо традицију тих моћних појмова и као што ти је @Statler and Waldorf већ објаснио такве моћне поруке резервисане су за симболе.
Моћне поруке речима ми смо градили кроз епску поезију.

Хвала на додатном појашњењу, сада вас боље разумем. Вероватно сам у почетку формулисала своју мисао сувише грубо – нисам хтела да кажем да у српском уопште не постоји такав појам, већ да такав појам можда не постоји у облику кондензоване речи која директно обухвата и лични, и породични, и државни ниво, као што је то случај у кинеском.
Управо ми је занимљиво то што код вас снажне емоције често добијају форму епске поезије или симбола – то је заиста лепа и дубока културна одлика. А и кинеска традиција има пуно сличности у том погледу – историјске фигуре, сликовита писана форма, па и симболи играју важну улогу.

Мислим да управо у тим разликама можемо највише научити једни од других.

 

[Tangying]

Мене фасцинира да ти као Кинез користиш Српски језик много боље од 75% форумаша на Крстарици.

Да, користим ChatGPT као помоћника за писање и уређивање, али све идеје су моје.

 

[Statler and Waldorf]

Кина је током своје дуге историје имала доста периода мира и јединства, што је омогућило развој богате и симболички дубоке културе. Али и српска култура има своју тежину, лепоту и дубину – и у мом очима, не заостаје нимало. Зато сам овде, на овом форуму: да размењујемо мишљења, упоредимо искуства и покушамо да боље разумемо једни друге.

занимљиво је да се највећи процват кинеске мисли, кад су настали сви најзначајнији философски правци (Сто школа мишљења) ипак није десио у доба мира и јединства, него у доба дуге нестабилности, унутрашњих подела, сукоба и рата. стари Грци су рекли да је рат отац свега. та идеја је потпуно страна кинеској култури. ипак, управо је доба подељене и зараћене Кине изнедрило највеће богатство кинеске мудрости.

 

[Mileta iz Talesa]

Da li kolege shvatate da kim komunicirate i da nije u stanju da prepozna suštinu knjige Nikolaja .
Vidite i sami da digitalna mašina ne razume duhovne vrednost a vi nastavljate bespoteban monolog .

 

[Tangying]

Da li kolege shvatate da kim komunicirate i da nije u stanju da prepozna suštinu knjige Nikolaja .
Vidite i sami da digitalna mašina ne razume duhovne vrednost a vi nastavljate bespoteban monolog .

Ово је моје разумевање књиге „Не кради државу“ и лични поглед на родољубље:


Права порука ове књиге није да државу треба одбацити, већ да је потребно спасити.
Владика Николај је хтео да каже:
„Не можеш украсти државу, јер је она део тебе. Ако крадеш државу — крадеш себе и будућност своје породице.“


Он није желео да прекине везу између појединца, породице и државе. Напротив — подсећа нас да је та веза света и да је управо у тренуцима кризе морамо обновити. Он није био циничан посматрач, већ духовни ратник.


По мом мишљењу:
Новцем и влашћу можда можемо купити пролазну сујету, али не и трајну сигурност, припадност или осећај вредности.


Древне цивилизације су путем изградње народних обичаја и духа заједништва омогућиле људима да у традиционалним ритуалима и обредима остваре дубоку емоционалну повезаност. То није било само због практичних разлога сарадње или економских потреба — већ и зато што човек као друштвено биће у својој природи тежи осећају сигурности, припадности и вредности.


Захваљујући тим духовним темељима, друштва и појединци су кроз векове могли да живе са осећајем смисла и наде.
Са друге стране, западна индустријализација и потрошачки начин живота често иду у супротном смеру — стављају материјално изнад свега, занемарујући изградњу духовног дома. Управо то доводи до свеопште анксиозности, осећаја усамљености и унутрашњег слома код савременог човека.

 

[Tangying]

занимљиво је да се највећи процват кинеске мисли, кад су настали сви најзначајнији философски правци (Сто школа мишљења) ипак није десио у доба мира и јединства, него у доба дуге нестабилности, унутрашњих подела, сукоба и рата. стари Грци су рекли да је рат отац свега. та идеја је потпуно страна кинеској култури. ипак, управо је доба подељене и зараћене Кине изнедрило највеће богатство кинеске мудрости.

Izgleda da poznaješ kinesku istoriju filozofije i misli – zaista retkost, i to veoma cenim.

Čak i u Kini, većina ljudi ima stav sličan tvom. Ali nedavno, kroz dublja lična istraživanja, došla sam do uvida koji se donekle razlikuju od onoga što je opšteprihvaćeno. Objasniti to nije lako, ali pokušaću.

Na primer, često se veruje da je izvor svih klasičnih kineskih filozofija u razdoblju Proleća i Jeseni i Zaraćenih država. Smatra se da je to haotično vreme iznedrilo najvažnije pravce kineske misli: konfucijanizam, taoizam i legalizam. Konfucijanizam promoviše upravljanje kroz humanost i rituale, poziva na angažman u svetu; taoizam zagovara tišinu i unutrašnju harmoniju, sklon je povlačenju iz sveta; legalizam se oslanja na vladavinu zakona, efikasnost i ponekad upotrebu strategije i moći za upravljanje narodom.

Ali proučavajući jedno delo koje je starije od tog perioda – filozofski vojni tekst Liu Tao (Šest strategija) – otkrila sam da se u njemu sve tri filozofije međusobno prožimaju, bez konflikta i razdvajanja. Period Zaraćenih država je kraj dinastije Zhou, dok je ovo delo pripisano Jiang Taigongu, osnivaču dinastije Zhou. On se u kineskoj tradiciji prikazuje gotovo kao božansko biće – duhovan i istovremeno politički mudar. (Podseća me na jednog poznatog Srbina, ali ne usuđujem se da spomenem njegovo ime iz političkih razloga.)

Jezik u toj knjizi liči na onaj iz Zaraćenih država, ali verujem da je to zato što je porodica autora bila stabilna i uticajna aristokratija, pa su tekstovi verovatno menjani i prilagođavani tokom generacija. U ranom Zhou periodu koristili su se orakulski i bronzani zapisi, od kojih smo danas dešifrovali samo trećinu. Do kraja tog perioda razvijen je klasični kineski jezik, razumljiv savremenom čitaocu. U samo 1000 godina, jezik i pismo su se temeljno promenili, a i religija je evoluirala – od obožavanja duhova i predaka, ka kultu neba.

Danas imamo veoma malo očuvanih dela iz perioda pre Zaraćenih država. Osim Šest strategija, poznato je još samo jedno delo: Zhou Yi (Knjiga promena), čiji je autor kralj Wen iz Zhou dinastije – nadređeni Jiang Taigongu. Iako se koristi za proricanje, sadrži duboku filozofiju. Konfucijanizam, taoizam i legalizam u toj knjizi nisu odvojeni već se dopunjuju. Ne govori šta se uvek mora raditi, već kako postupati u različitim okolnostima – povući se kada treba, istupiti kada treba, koristiti mudrost kada treba.

Knjige iz tog vremena pisane su na drvenim pločicama i svili, pa retko opstaju. Orakulski tekstovi sadrže zapise proricanja, a bronzani svedoče o podeli ratnog plena – filozofskih sadržaja ima veoma malo.

Zbog toga sve više verujem da Zaraćene države nisu bile izvor svih filozofskih škola – izvor mora biti mnogo dublji, možda star stotinama hiljada godina. Tadašnja kriza je ljudima dala priliku da se kroz osnivanje škola istaknu. Oni su često uzimali jedan deo velike, prethodne mudrosti i razvijali ga kao „inovaciju“, ne bi li se dopali tadašnjim vladarima. (Pomalo kao današnje stranke – vi to sigurno bolje razumete od mene.)

Na svetu danas ima vrlo malo naroda koji i dalje gaje osećaj narodne i državne svesti, pa Kina zato veoma ceni prijateljstvo sa Srbijom. Dobrodošli ste da raspravljamo o bilo kojoj tački iz ovog posta.

Usput da pomenem – u kasnijoj kineskoj istoriji konfucijanizam jeste imao vodeću ulogu, ali je često služio kao službeni jezik vlasti, posebno nakon perioda dinastija Sui i Tang, kada je birokratija postala dostupna običnim ljudima. Legalizam je dominirao u upravljanju, dok je taoizam često bio nevidljiv, ali važan oslonac narodu – za duhovno isceljenje.

Na primer, naša klasična poezija ne slavi heroje, već prirodu. Skoro svaka pesma počinje opisom pejzaža, a zatim doda samo trunku ličnih osećanja – samo toliko da ne remeti tišinu. U Kini deca već u prvom razredu počinju da uče klasične pesme. Tek kad sam odrasla i doživela razočaranja, shvatila sam njihovu pravu vrednost – i koliko su naši preci bili mudri.