kako da kažem..da vas ne rasrdim
već nekih x dana razmišljam povremeno, zašto je lakše žen/ilimuškarcu/ na forumui napisati temu kako komšija maltretira sopstvenu ženu, a ona pristaje na sve /može umesto komšija da se navede kolega, rođak, drugar, prijatelj/i na temi iskaljivati agresiju prema toj nekoj nečijoj ženi-devojci-švalerki-mami-babi u smislu-ko joj je kriv kada je glupa, neću da se mešam.
Druga opcija je-ukazala sam joj-ne vredi.
Mišljenja sam da se ljudi češće slade i maste pičkaste brke, kada treba komšinici-drugarici-rođaki-koleginici da ukažu na švaleraciju, njenu ili njenog partnera-onda obožavaju da se mešaju,
ALI
ako je reč o zlostavljanju neke osobe iz isth tih krugova, onda se prave slepi, ne žele da reaguju.
Da li razlikujete društvenu odgovornost koju imate kao čovek od one lične, kada treba nekome sabiti?
Ovi što ne bi ni ovo ni ono, aj neka se jave, odmah mi je jasno da bi ono prvo, ako ne direktno, ono indirektno.
1. "Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!"
Петунијо, најмилија пандице као што видиш нема никакве сумње шта треба чинити и како треба деловати.
Но у овом данашњем другосрбијанско-педерско-малограђанском моду Његош је "демоде", "пассе", "аут"... па је данас актуелно и на снази нешто сасвим друго:
2. "Живи пуним плућима и пусти другог да умре."
А кад прођемо фазу "транзиције" и прихватимо све "вредности" "врлог новог света" онда ћемо доћи до оне
бр. 3., коју не желим ни да напишем.
Што се тиче овог твог конкретног приказа тирјанства у мушко-женским односима, насиља које се ту јавља, ствари су мало компликованије,
а компликованије су јер су мушкарци компликовани, а жене суперкомпликоване и онда се то временом толкико искомпликује, преплете, заплете и у чвор веже
да ни сам Бог то размрсио не би.
У суштини имаш два типа насиља: хронично и акутно.
У суштини имаш два типа људи: психопате и релативно нормалне. Ових психопата је увек 5-10% популације.
И онда кад имаш неку девојку, жену која се уда или је у вези са неким психопатом, а сви су јој говорили да не улази
у тако нешто, од родитеља, родбине, пријатељица и кера љубимца, а она никог не слуша већ мисли како су се сви уротили
против њене среће и да су сви они тупави, злобни, љубоморни и неверни!
Можеш ти Петунијо, најмилија пандице звати полицију колико год хоћеш, али док њој не дође из дупета у главу, ту помоћи нема.
Други случај је много лакши, кад имаш њега релативно нормалног и њу релативно нормалну.
Ту долази до насиља кад људи једноставно пукну, јер нису у стању да поднесу бреме које их притишће.
Знаш оне класичне форе, обоје дођу надркани с посла, намргођени с говнетом испод носа, један или обоје полу алкохолисани,
гладни, уморни, љути... Прво падне нека саркастична реч, њу следи иронична примедба на коју се надовезује циничан одговор
и онда креће бујица псовки, клетви, претњи... лете чаше, флаше, тањири, цика, вриска, урлање...
Пракса је показала да је ту најбоље реаговати са две кофе ладне воде истовремено.
Пожар угашен, страсти спласле, бистра мисао се враћа.
И то би ти било то.
Но најважније од свега је да ниси заборавила оно што сам ти прошли пут писао о оклагији.
Петунијо, најмилија пандице уздај се у Бога и оклагију! Нико ти онда ништа не може!