dr.Jovan I. Deretić - Srbija pre Rimske imperije

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ 1321-1331

Угарски краљ је, пошто је католичко свештенство припремило терен, дошао у Далмацију са једном великом војском. У боју код Трогира, 1322 године, бан Младен је поражен, заробљен и одведен у Угарску где је и погубљен. Бан Младен је веровао да може са војском, са којом је већ једном потукао мађарску и хрватску војску, победити угарског краља па није тражио појачање из Србије. Па и поред тога краљ Стефан је наредио босанском бану Стефану IV да предузме један јачи напад на Угаре да би тако олакшао бану Младену одбрану Далмације. Бан Стефан је предузео тражени напад и том приликом ослободио од Угара предео Завршје. Поразом и убиством бана Младена Шубића није решено питање власти у Далмацији, у којој је угарски краљ, и после победе, био немоћан да заведе своју власт. Војвода Нелепић, чије је седиште било у Книну, подржавао је бана Младена и сада је он наставио ратовање против угарског краља. Пошто је претрпео велике губитке у Далмацији Карло Роберт се повукао, иако није био одустао од даљег ратовања. Сменио је бана Хрватске, Бабонића, и на његово место поставио Николу Омоједева 1323 године. Ни Омоједев није могао ништа постићи у Далмацији па је био смењен 1325 године и на његово место постављен Микац Михаљевић. Микац је дигао једну чисто хрватску војску и са њом пошао у Далмацију. Није био боље cpehe, војвода Нелепић га је до ногу потукао 1326 године. После овог пораза, хрватски бан и угарски краљ нису више имали никакве власти јужно од Лике и Крбаве. Сплит и Нин су се ставили под млетачку заштиту, а Скрадин и Омиш прогласили независним градовима.
Краљ Стефан Дечански дао је бану Стефану IV Котроману на управу Усору и Соли 1324 године. Ово је званично дато као наследство од његове мајке Јелисавете, а у ствари као награда за успешно извршено краљево наређење 1322 године. Затим му је краљ дао дозволу да бан припоји своме банату и Хум, 1326 године, и тако га је учинио врло моћним властелином. Ово је било по други пут да су Немањићи подигли своје рођаке Јаблановиће до велике моћи и поверили им одбрану западних српских земаља. Само за несрећу, Стефан IV Котроман није био човек као што је био велики бан Нинослав и овога пута he се доброчинство вратити лошим. Бан Стефан није био радо виђен у Хуму и његово поседање Хума није прошло без отпора. Бранивојевићи су већ били нестали, сви су трагично завршили свој живот. Од кнежева лозе Немањића, Мирославових потомака, било их је више, али сви су били на нижим положајима и ни један од њих није се истицао. Ђорђе Андријин помиње се као жупан на ушћу Неретве 1280 године. Друга два његова брата помињу се такође као нижи жупани, Богдан у Стону и Радослав у Имотском. Кнез Петар Немањић, син Тољенов, који је држао Попово, био је вазал Бранивојевића, па иако није био господар Хума сматран је као први племић у Хуму. Кнез Петар је убијен на свиреп начин од војске бана Стефана приликом поседања Хума 1326 године. Овај случај је појачао лош глас о бану Стефану.
Beh поменути папа Јован писао је угарском краљу Карлу Роберту и босанском бану Стефану, 1325 године, и тражио да се уведе инквизиција у Босни и Славонији. Изненађује ово тражење од бана Стефана који је био православац. (15) Та католичка инквизиција била је уперена у Босни против богумила и православаца, а у Славонији у којој није било богумила инквизиција је била уперена једино против православаца. Тако је папа у ствари тражио од бана Стефана да дозволи инквизицију противу Цркве којој је и он припадао. Дрскост и осионост каква се заиста ретко виђа. Бан Стефан, иако православац, није сметао ширење богумилства и оно се ширило из Босне међу католицима у Хрватској и међу православцима у Хуму.
 
Trece predavanje:

http://rapidshare.com/files/136712456/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/136772548/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/136849732/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/136885827/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/136961005/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/137000419/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part6.rar
http://rapidshare.com/files/137585075/Zabranjena_Istorija_-_3._predavanje.part7.rar

Cetvrto predavanje:

http://rapidshare.com/files/137762071/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/138004942/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/138035325/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/138066059/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/138093052/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/138169544/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part6.rar
http://rapidshare.com/files/138203174/Zabranjena_Istorija_-_4._predavanje.part7.rar
 
КРАЉ И ЦАР ДУШАН СИЛНИ 1331-1355
У Западној Србији стање се знатније мења у време владавине Душана Силног. Дубровник је био аутономни град у Србији и од Душана је добио велике повластице и град Стон, под условом да у Стону остане православна црква и свештеник и да Дубровник плаћа његовом бану Босне, то јест Стефану IV Котроману, хиљаду перпера годишње. (1б)
Угарска власт у Далмацији је престала са краљем Ладиславом, 1272-1280 године. Иако су Угари, уз помоћ Католичке Цркве и Млечана, успели да сломију бана Младена Павлова Шубића, Угарска није ништа добила у Далмацији. Млечани су до крајности искористили неодлучност краља Стефана Дечанског и добре односе са српским Двором. Па и поред млетачког проширења српска страна није била потиснута из Далмације. Младен Ђурђев Шубић је наследио свога рођака Младена Павлова Шубића, и уз помоћ једне српске војске постао је госпо-дар Скрадина, Клиса и Омиша. Кнез Младен је постао врло моћан и његов ауторитет је поштован у целој Далма-цији. Тако је Србија поново, преко овог другог Шубића, постигла преимућство у Далмацији.
Папа Бенедикт XII писао је, 22-V-1337 године, наредбе угарском краљу и хрватском бану да поново крену у крсташки рат против "јеретика". Папа се уједно жалио што његови францисканци и доминиканци нису ништа постигли у Босни, јер је бан, иако православац, штитио богумиле. Али Мађари и Хрвати нису били ради да иду у нови рат противу Срба, редовно су трпели поразе при сваком нападу на српске земље и ова нова папина наредба није им ни у ком случају била добро дошла. Пошто нису могли неизвршити ову папину наредбу, они се почну удварати војводи Нелепићу, нудећи му и обећавајући све што су могли да би га наговорили да отме поседе кнезу Младену Шубићу. Напад на кнеза Младена био је у ствари напад на Србију, јер је кнез био под непосредним ауторитетом Душана Силног. Младен је био и зет Душанов, оженио се са Душановом сестром Јеленом.
Кнез Младен је имао доста војске у Скрадину и Клису, али не знајући са коликим снагама ће Угари да нападну, он затражи од бана Стефана да му пошаље нова појачања у војсци и да пошаље што више Срба из Босне да се населе у Далмацији, 1337 године. Да не би поновио грешку свога претходника кнез Младен се на време обезбедио са довољном војном силом. Захваљујући томе кнез Младен је лако тукао Нелепића и његове савезнике Мађаре, 1338 године, а Србе који су дошли из Босне населио је око Скрадина и Брибира. (17) Преварен, осра-моћен и поражен, војвода Нелепић се затворио у своју тврђаву и није се више појављивао. После његове смрти власт у Книну је преузела његова жена Владислава, Српкиња из породице Гушић, као тутор њеног малоле-тног сина Јована. Бан Хрватске Никола Хахолда настоји да искористи ову прилику и напада са хрватском војском на Книн 1344 године. Али удовица Владислава је успела да потуче и протера хрватског бана. Овај пораз хрватског бана довео је угарског краља Лудвига до очаја, па је он лично дошао са војском од 30 хиљада војника да се обрачуна са Владиславом и да освети хрватског бана. На путу према Книну почео је да сумња у своју ратну срећу и зауставио се код Бихаћа и одатле почео преговоре са Владиславом.
Између њих је постигнута оваква нагодба: Владислава је пристала да призна врховну власт угарског краља, а за узврат он њој признаје право на поседе које је имала и још јој даје град Сењ и област Цетине. Тако је Владислава проширила своје поседе без и једног удара мача. Краљ Лудвиг је потом ушао у Далмацију и напао кнеза Младена, 1345 године. Кнез Младен је успешно одбио напад и протерао Лудвига из Далмације. Лудвиг није мировао, две године касније он поново напада на Далмацију и успева да освоји Островицу, пошто је натерао Ђурђа Павлова Шубића, кнеза Островичког, на предају. Да би га уклонио из Далмације протерао га је у Зрин. Његови потомци су познати као кнежеви Зрински. Ни други Лудвигов напад на кнеза Младена није успео, био је тучен и морао је да се повуче, Војводе кнеза Младена у овоме рату били су Богдан и Остоја, обојица Срби из Босне. Ова двојица су са српском војском освојила Клис, Скрадин, Трогир и Брибир и предали их кнезу Младену.
 
Док су се Срби у Далмацији успешно носили са свима непријатељима у Босни је била настала велика пометња. Католичка Црква је припремала нови крсташки рат против Срба 1340 године, и у Угарској су се прикупљали свештеници из целе католичке Европе и спремали на католичење Босне. Бан Стефан се био уплашио од ове велике ратне припреме и бучне пропаганда да се цела католичка Европа спрема на крсташки рат у Босну. Банов писар Домања Бобаљевић., Дубровчанин и католик, наговори бана да прими католичку веру и да тако избегне рат. То на његову несрећу бан Стефан и учини 1343 године, и тако ступи у пријатељство са угарским краљем Лудвигом. Охрабрен овим неочекиваним успехом, Лудвиг се осмели да тражи од Душана Силног "Земљу краља Стефана". Душан одбија његову тражњу и Лудвиг напада на Србију, у Срему, са већ прикупљеном војском за крсташки поход, 1343 године. Напад је био снажан, али је још снажније одбијен, "Срби нису пустили ни једну стопу земље напа-дачима", како историчари бележе.
Неуспеси краља Лудвига у његовим нападима на Србе како у Далмацији тако и у Срему натерали су га на промену његових ратних планова и уместо против Срба он се окреће против Млечана. Дошао је у Далмацију 1348 године са врло бројном војском и напао на Задар, који је био под млетачком управом. Са Лудвигом је био, као савезник, и босански бан Стефан. У време битке под Задром између Мађара и Млечана бан Стефан је са својом војском мирно стајао и гледао не узимајући учешћа у борби. Баш захваљујући таквом његовом држању Лудвиг је био поражен и морао је да се повуче из Далмације. Стефан Котроман је заиста био прави Котроман, пошто је издао свога господара -Душана Силног, издао је и свог новог пријатеља - краља Лудвига. Бан Стефан се правдао пред Србима и говорио да он није издао Србе, него да је прешао на католичанство да би се спасио од рата. Једно је говорио пред Србима а друго пред Угарима, и тако се провлачио све до 1350 године. Те године га је наговорио краљ Лудвиг да запоседне кнежевину Требиње са Конавлима, то јест територију која је припадала цару Душану.
Душан је одмах дошао са великом војском, вратио под своју власт Требиње и Конавле и одузео босанском бану цео Хум, све до реке Цетине. Потом је Душан ушао у Босну, али бан Стефан није тамо чекао, него је побегао у Угарску. Банови рођаци и властела излазе пред цара и изјављују своју оданост и оданост босанског баната српској круни. Тада је направљен и договор у погледу смењивања и наслеђа бана Стефана. Потом Душан напушта Босну и иде на југ. Логоровао је у Дувну и одатле послао своју војску да прође кроз Далмацију све до реке Крке. Душанова војска се зауставила у долини Крке и није ишла даље на запад, иако испред ње није било никакве силе која би је спречавала. Ово је доказ да су Срби, а и сви њихови суседи, сматрали реку Крку западном границом Србије у томе времену. "До реке Крке према Хрватској", каже Орбини. И по Орбинију река Крка је граница између Србије и Хрватске. Цар Душан је лично дошао до близу Трогира, где су му 8-I-1351 године Трогирани послали дарове и своје представнике да му се поклоне. (18) Кнез Младен Шубић је умро 1348 године и Приморјем је владала његова жена Јелена у име свога малолетног сина. Да би појачала безбедност Приморја Јелена је предала своме брату, цару Душану, градове Скрадин и Клис да их чува његова војска. Заповедник царске посаде у Скрадину био је чеоник Ђураш Исета, предак Црнојевића, а у Клису стратиота Палман.
Угарски краљ Лудвиг је био испланирао како да завлада Босном. Решио је да се ожени са Јелисаветом, кћерком бана Стефана, па потом да Стефана смакне. Пошто је Јелисавета била једино Стефаново дете мислио је да је прогласи бановом наследницом и тако по праву наслеђа своје жене да добије Босну. Лудвиг се оженио са Јелисаветом 20-VI-1353 године. Тада је одмах нестало бана Стефана, неки кажу на сам дан свадбе, а други кажу неколико дана после свадбе. Не зна се на који начин је уморен, једино се зна да је био мртав пре него што је свадба завршена. Баш када је Лудвиг мислио да му је Босна на дохвату руке, испречила се рука цара Душана, који је за новог бана Босне поставио Твртка Владиславовог сина старог свега 15 година. Тврткова мајка је била Јелена, сестра кнеза Младена Шубића. Она је према дого-вору са царом Душаном 1350 године, свога сина припре-мала за ту улогу. Ми данас не знамо да ли је било шире познато о избору младог Твртка, од стране цара Душана, за Стефановог наследника или је то знао само један део властеле који је учествовао у томе договору са Душаном. Како су догађаји текли може се схватити да је тај договор чуван у тајности и да је само један мали број лица за то знао. Краљ Лудвиг није могао да мирно поднесе овај пораз и пропаст његових планова, па је одмах дигао војску и ударио на Србију да се освети цару Душану.
Међутим, Душан га је до ногу потукао да је Лудвиг морао да се спасава бегством 1353 године. Потом је Лудвиг свуда гово-рио да се спрема да се освети Душану. Када је цар Душан био у рату са Византијом, 1355 године, Лудвиг је сматрао да је сада погодно време да му се освети. Ушао је са бро-јном војском у Далмацију и напао на Клис, који је после дуге и тешке борбе и освојио. Потом је напао и на Скрадин али није успео да га освоји.
 
ЦАР УРОШ 1355-1371
У рату са Византијом, када се Душан спремао за напад на Цариград, који није био припремљен за одбрану и Ђеновљани су већ били почели некакво посредовање у вези предаје Цариграда, Душан је изненадно умро. Према изјави једног Ђеновљанина, Душан је отрован од стране једног византинског свештеника. Позитивно се зна да је тада велики део Византинаца сматрао да је Ромејско Царство дотрајало и неспособно за одбрану и да је боље у интересу самих Ромеја приклонити се тада моћном Српском Царству које је званично било и Ромејско. Све ово само напомињемо, јер не спада у предмет ове књиге.
Одмах по ступању на престо цара Уроша видело се да он нема способности свога оца и да је он рођен више да буде испосник него владар. Ово је охрабрило угарског краља Лудвига да се осмели да објави рат Србији 1359 године. Рат је званично објавио Урошу "цару Срба и Ромеја". Војсковође цара Уроша су одбиле напад угарске војске тако да је то био још један пораз угарског краља. Ратоборни и насртвљиви Лудвиг се није још смиривао него је поново дигао војску и објавио рат бану Твртку 1363 године и ушао са војском у Босну. Твртко га је потукао код града Сокола на Пливи и протерао из Босне.
У време цара Уроша Хумом је владао кнез Војислав и у то време Хум је живео у миру.
Цар Урош је умро 4-ХII-1371 године, два месеца после несрећне битке на Марици, која се десила 26-IХ-1371 године. Пошто цар Урош није имао потомства, са његовом смрти угасила се династија Немањића.
У време Немањића Срби се редовно називају, поред свог етничког имена - Срби, још и Далмати, Илири па и Тривали. Ана Комнен је редовно називала краља Бодина - "краљ Далмата". Тома Сплитски каже за Бар и Улцињ да се налазе у "Горњој Далмацији". Једна победа над Србима цара Јована Комнина 1118-1143, славила се у Византији као победа "над Далматима". Византински историчар Јован Кинам каже за Србе да су као "народ Далмати". И други византински писци су тако говорили. Тако Никита Акоминат каже, 1204 године, да су Срби Далмати. Краљ Стефан Првовенчани каже за своју престо-ницу - Скадар, да се налази у Далмацији. Византински историчар Лаоник Халкокондила каже за цара Душана да је он хтео да створи "европску империју народа Илирског".(19)
Никада и нико није рекао за Хрвате да су Далмати. Хрвати и Хрватска се редовно одвајају, и као народ и као земља, од Далмације.
На великом грбу цара Душана стоји са леве стране крунисаног двоглавог орла - лав са мачем, а са десне стране стоји Свети Јероним са штитом, који је уједно и грб Босне, и старом илирском заставом. Ми знамо да је Свети Јероним био Србин, тако се и он сам изјашњавао. Поред тога, многи писци га називају Далматом. Када год би неки од папа, бар привремено, толерисао употребу српског језика у католичкој Цркви у Далмацији или Хрватској, редовно би се давало уз то објашњење да се то
чини због "Светог Јеронима Илирског". Присуство СветогЈеронима на грбу цара Душана је сасвим разумљиво и оправдано, јер је он пре Светог Саве био највећи српски светац. Свети Јероним је био и један од српских апостола, пошто је он први превео на српски језик свете хришћанске књиге. У писму своме пријатељу и имењаку Софронију Свети Јероним каже да је превео псалме за народ његовог језика, linguae meae. (20) Мавро Орбини нам је оставио писмо, буквицу, са којим се служио Свети Јероним.
Та буквица није глагољица, како многи из незнања говоре, него је то један од древних облика србице, подударан савременој србици; у којима је и редослед слова исти. У Јеронимовој буквици нема примеса из латинице, односно румице, која се потпуно нетачно назива латиницом, као што је то случај код његовог савременика готског епископа Вулфиле. Вулфилова готска азбука је мешавина србице и румице. О пореклу и развоју србице писали смо на другом месту и то је објављено пре двадесетак година и о томе нећемо овде говорити. Напоменућемо само то да се прва слова србице налазе још у Винчи, Троји и на Миновској Крети (Криту). Србица је била писмо аријевских племена која су продрла до Индије, као што је била писмо старе Македоније и старе Илирије.

BIBLIOGRAPHIA VIII
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia l775. (TomII-147)
2. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. (Page 154)
3. Carolus Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. (Pagus 53 )
4. E. H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901. (Страна 125 )
5. Francis R. Preveden: A HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE, Philosophical Library, New York 1955. ( Volume 1 - 89 )
6. Francis R. Preveden: Ibidem. (Volume 1 - 89)
7. Francis R. Preveden: Ibidem. (Volume 1 - 93 )
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 230)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 216)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 214 )
11.E. H. Милаш Исто. ( Страна 128 )
12. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 242)
13.E. H. Милаш: Исто. ( Страна 128 )
14. Мавро Орбин: КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА, Српска Књижевна Задруга, Београд 1968. (Страна 190)
15. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 260)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. (Tom II - 259)
17. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 131 )
18. Е. Н. Милаш Исто. ( Страна 133 )
19. Laonicus Chalcocondylae: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866. (Tomus 19. Pagus 35 )
20. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Page215et216)
 
IX - ДИНАСТИЈА ЈАБЛАНОВИЋА. 1371-1463
БАН И КРАЉ СТЕФАН ТВРТКО I 1353-1377-1391 ГОД.
О Јаблановићима као бановској династији у Босни и о њиховој улози у Србији било је већ доста речи и до овога времена. Видели смо да су вишеструке родбинске везе између Јаблановића и Немањића омогућиле Јаблано-вићима да постану бановска династија у Босни. Исте те родбинске везе одиграће пресудну улогу у истицању права на српску круну после Немањића. Само саме родбинске везе не би биле довољне Јаблановићима да наследе Немањиће да се тада није нашао на положају бана Босне врло способни Твртко I. Овај велики владар владао је Босном као бан од 1353 до 1377 године, а затим као краљ Србије од 1377 до 1391 године.
Твртка је одабрао цар Душан 1350 године и поставио за бана 1353 године, у време када је угарски краљ Лудвиг намеравао да путем женидбе, са кћерком једини-цом босанског бана Стефана, издвоји Босну из Србије, Бан Стефан је уморен мучки од стране краља Лудвига, као што смо већ напоменули. Стефан је имао два брата: Влади-слава и Мирослава. Владислав и његова жена Јелена, сестра кнеза Младена Шубића, зета цара Душана, одиграли су главну улогу у преговорима са царем, постизању мира и враћању Босне под његов ауторитет 1350 године. Од тога времена млади Твртко је припреман за улогу бана и када је 1353 године ступио на ту дужност он је већ био потпуно спреман иако је имао само 15 година. Млади Твртко се показао достојним свога заштитника и већ у мају 1355 године улази на челу своје војске у Хрватску и осваја више тврђава хрватских великаша и добар део Хрватске. Тако је још за Душановог живота млади бан стекао глас доброг војсковође. Цар Душан је ненадно умро 20-ХII-1355 године, и наследио га је његов син Урош. Изненадна смрт цара Душана га је спречила да обезбеди боље наследство у Српском Царству. Да је Душан мало дуже поживео, Твртко би сасвим посигурно имао краље-вску круну и један од кључних положаја у Царевини.
Beh следеће године, по смрти цара Душана, краљ Лудвиг се спрема за напад на Босну, па пошто није имао довољно поверења у сопствену војну силу, смислио је нову превару. Позвао је бана Твртка и његове најугледније саветнике у пријатељску посету да се договоре по питању мираза његове жене Јелисавете. Твртко је дошао на тај позив у Угарску у пратњи двадесет високих достојанстве-ника. Када су стигли у Угарску видели су да су преварени и да су упали у клопку, пошто их је Лудвиг све ставио под стражу као заробљенике. Након што их је лишио слободе, Лудвиг је пред њих свезане изнео унапред припремљени уговор и рекао им да потпишу тај уговор или ни један од њих неће изићи жив из Угарске. У томе уговору је стајало да Босна има пасти под власт угарског краља, да се бану Твртку оставља само управа над Горњом Босном, Доњим Крајевима, Усором и Солима, а да се Хум и Приморје предају Лудвигу као мираз краљице Јелисавете. Део Хрватске, који је Твртко држао, и Пожешки крај у Славонији имали су да припадну Угарској. Твртко је имао да се обавеже да he помагати Католичку Цркву и прогонити "јеретике"; да he давати војску угарском краљу за потребе рата и да се он лично смести на угарском Двору и да ту буде стално присутан, он или његов млађи брат Вук. Тако је Твртко требао бити не само вазал него и стални таоц. Поред тога Лудвиг је понудио Твртковим великашима, за пристанак на вазалство, поседе и привилегије. Ову Лудвигову понуду прихватили су тада само Григорије и Владислав Павловић, који су имали поседе на граници Хрватске. Да би се извукао жив из Угарске и извео своје великаше Твртко је наводно прихватио Лудвигов уговор, па чим се нашао у Србији све то са гађењем одбацио.
Бан Твртко марљиво ради на јачању Српске Православне Цркве у Босни, не прогонећи богумиле, него ства-рајући поверење и сарадњу између православних и богу-милских Срба. Успех је био толико велики да је папа Иноћентије IV тражио, под хитно, нови крсташки поход на Босну 13б0 године. Као и обично и овај крсташки поход требао је да води "апостолски краљ Угарске". Али после пораза у рату са Србијом 1359 године, краљ Лудвиг није био у могућности да било шта предузме све до 13б3 године. Те године краљ Лудвиг је напао на Српско Царство са две војске. Једну војску водио је он лично с правцем напада - долином Врбаса према Горњој Босни, а другу војску је водио оштрогонски архиепископ Никола, с правцем напада на Усору. Ова Николина војска је опсела Сребреник и приликом те опсаде имала толико тешке губитке да се морала вратити натраг у Угарску.
А краљ Лудвиг је поражен на Врбасу и протеран из Српске Царевине. Следеће, 1364 године, Венеција даје Твртку своје почасно грађанство и назива га "моћним баном целе Босне!" Годину дана касније побунио се против Твртка његов млађи брат Вук. Није сасвим јасно ко је стајао иза Вукове побуне, само се зна да Вук није могао остати у Босни и да је побегао у Дубровник 13б7 године.
У Цариграду је владао цар Јован Палеолог за кога се не би могло рећи да ли је био неспособнији као владар или покваренији као човек. Према старом византинском политичком обрасцу: сваки варвари су добро дошли ако се могу употребити против Срба, Палеолог је почео да шурује са Турцима, иако су они већ били освојили половину византинске територије. Палеолог је наумио да употреби Турке против Срба па им је дозволио несметан прелаз из Азије у Европу 1363 године. Две године касније Турци су поставили своју престоницу у граду Једрену. Палеолог је видео у султану Мурату новог хана Бајана и у Турцима нове Аваре. Па пошто је довео Турке у Европу отишао је у Рим, код папе, да се покатоличи 13б9 године. Тако је он сада, у савезу са папом, гурао Турке на Србију.
Већ1370 године султан Мурат напада на Србију са 70.000 ратника. Краљ Вукашин и деспот Угљеша, као војсковође цара Уроша, потукли су Турке на Плочнику и протерали их из Србије. Овај турски напад на Српско Царство и њихов бројни прелазак из Азије у Европу, натерали су Србе да предузму напад на њих да би их избацили из Европе. Опремљена је једна јака српска војска коју су водили краљ Вукашин и деспот Угљеша и послата на Једрене. Турци су изишли са својом војском пред Србе и битка је вођена код града Черномена; турска војска је разбијена и натерана у бегство. Поражена турска војска повлачила се према Једрену, а Срби су законачили да се одморе и да сутрадан наставе наступање према Једрену. Два Византинца, мештана, су видела где је српска војска заноћила и да су Срби постави-ли само на главним путевима страже. Ова двојица Виза-нтинаца су отишла код Турака и известили их о томе и понудили им да их проведу, између брда, до српског логора. Византинци су тада били турски савезници и у свим приликама помагали су Турке. Турци су се прику-пили и вођени од ових Византинаца стигли пред зору до српског логора. Њихов изненадни напад на српски логор имао
 
је тешке последице по Србе, поготову што су оба војсковође, Вукашин и Угљеша, ту погинули. Угљеша је уживао глас најбољег српског војсковође тога времена.
Два месеца после те несреће умро је цар Урош и са њиме се угасила династија Немањића. Пошто је краљ Вукашин погинуо у Србији није више било ни једне кру-нисане главе. Разни великаши су се међусобно суко-бљавали и ратовали један против другог док су се Турци појачавали и припремали за нови напад. Тада је бан Твртко одлучио да уједини српске земље око њега као наследника династије Немањића. Вишеструко сродство између Јаблановића и Немањића давало му је предност над другим српским великашима. Иако Твртко није још био затражио царску или краљевску круну, он је већ био постао главни судија међу завађеним великашима у Србији. У сукобу између кнеза Лазара Хребљановића и Вукашинових синова Андрије и Марка, Твртко је стао уз Лазара. Исто је учинио и у сукобу између Лазара и Николе Алтомановића уз кога су били Балшићи. Никола је имао велике поседе: Требиње, то јест стару Травунију, Рас, Ужице са Подрињем и долинуМораве. Лазар и Твртко су удруженим снагама победили Николу и после победе поделили његове поседе.
Тако је Твртко добио, 1375 године, Требиње, обалу до Котора, Подриње и Рашку до близу Косова. Твртко је већ био најмоћнији властелин у Српском Царству, а сада је постао још моћнијим. Твртко се крунише и манастиру Милешеву за краља 1377 године. Крунисање је извршио милешевски митрополит над гробом Светог Саве и са круном краља Стефана Првове-нчаног. Тврткова званична титула била је: "Краљ Србљем: Рашке, Босне и Приморја". Овим чином је Твртко Јаблановић постао стварним и правним наследником Немањића. Због насталог стања у Српском Царству после несреће на Марици, Твртко није тражио царску круну, задовољио се краљевском круном, али било би много боље да је он тада узео царску круну. Нико се у Србији није противио Твртковом крунисању нити му је ко оспоравао права на то, сви су то примили као сасвим при-родним и очекиваним. Од 1377 године Дубровник је плаћао краљу Твртку данак који је раније плаћао краљевима и царевима из династије Немањића. Исто тако је чинила и Венеција. Од времена крунисања за краља Твртко узима име Стефан Твртко, према устаљеној навици код Немањића.
Кнез Лазар је признао Твртку право на краљевску круну и наследство српског престола и зато је он остао са звањем кнеза све до несрећне погибије на Косову. Лазар се односио према Твртку као према старијем од себе и њихови односи су били врло добри.
Од 1378 до 1385 године Твртко ставља под своју власт Конавле, Горњу Зету и Котор. Изградио је нову луку у Которском Заливу и назвао је Свети Стефан, данас Херцег Нови, и претворио ово место у велики трговачки центар које је требао да превазиђе Дубровник.
Удружен са војводом Вуком Хранићем, краљ Твртко је запосео цео Хум, од реке Цетине до Которског Залива и ставио га под управу војводе Вука. Што се тиче Далмације, Твртко припрема њено ослобођење већ од 1370 године. Послао је из Босне у Далмацију своје поверљиве људе, нарочито трговце и обртнике, са којима је прешло и доста тежака, да би ови људи као претходница припремили припајање Далмације. Бројни Срби из Босне су се преселили у Далмацију 1371, 1373 и 1375 године. Продор Турака у источну и јужну Србију и ратови са њима спречиће краља Твртка да изврши припајање Далмације за приближно једну десетнију. Шајин паша је са великом турском војском ушао у Србију 1388 године и стигао на запад све до Билеће. Ту га је пресрео и у чувеном боју код Билеће потукао краљев војвода Влатко Хранић, син војводе Вука Хранића, 27-VIII-1388 године. Следеће године султан Мурат је упао у Србију са великом турском војском. Против Мурата, у чувеном Косовском боју, српску војску је водио кнез Лазар Хребљановић, коме је краљ Твртко послао у помоћ једну јаку војску под заповедништвом већ прослављеног војводе Влатка Хранића.
Историчари нису ни до данас потпуно расветлили догађаје у овом славном и страшном боју. Ни овде неће бити речи о појединостима из тога боја него само о неколико битних чињеница. Срби су и у овоме боју, и поред великих губитака, убедљиво победили Турке. Битка је била завршена око три сата после подне са потпуним расулом поражене турске војске, која се у нереду повлачила. Тада је војвода Влатко кренуо са Косова Поља са својом војском, остављајући кнеза Лазара здравог и веселог међу својима. Са Влатком су ишли бројни трговци из Италије и Фрушке, који су били очевидци догађаја на Косову. Ови трговци су свуда причали о великој српској победи у част које су чак у Паризу звонила звона. Кнез Лазар је заробљен и погубљен истог дана предвече, од Муратовог млађег сина Бајазита, неколико сати после боја. Погубљење кнеза Лазара имало је тешке последице по Србе тако да се ова велика победа претворила у пораз. Зато је у Српском народу Косовски бој остао оно што јесте: пораз у победи и победа у поразу!
Исте године, када је био Косовски бој, пред зиму, једна турска војска је прошла кроз Србију све до Босне и ту је била тучена од славног војводе Влатка Хранића. Ово је била његова Tpeha победа над Турцима, његов тријам. Као награду за велике заслуге краљ Твртко је дао војводи Влатку цео Хум у наследни посед. Влатков отац, војвода Вук, који је био бан Хума, умро је негде у то време.
Поседање Далмације краљ Твртко је почео 1388 године, када је српска војска заузела Клис. Две године касније краљ је лично дошао у Далмацију и посео је целу све до Велебита. Само је град Задар остао под Угарима. Краљ Твртко је свечано ушао у Сплит 2-VII-1390 године, док је његова ратна морнарица вршила поседање острва. Пре доласка са војском у Далмацију Твртко је послао своје гласнике далматинским градовима и позвао их да му сами приђу. Само је господар тврђаве Вране, Иван Палижна, одмах прихватио краљеву понуду. Када је краљ Твртко заузео град Книн нашао је овај град тада као чисто српски град, за разлику од других далматинских градова који су имали мешовито становништво. И у званичним документима Твртко је записао Книн као "Српски град". Градо-ви: Трогир, Шибеник и Сплит предали су се краљу Твртку без отпора. Зато су ови градови добили од краља посебне повластице.
Угарски краљ Сигисмунд извршио је напад на Далмацију, у јулу 1390 године, то је баш у време када се краљ Твртко налазио у Далмацији. Срби су овај напад лако одбили и у прогону угарске војске заузели су један део Хрватске. После тога Твртко је увео и Хрватску у своју краљевску титулу, која је гласила: "Стефан Твртко, у Христу Богу краљ Србљем: Рашке, Босне, Приморја, Далмације и Хрватске". Ова краљевска титула he остати непромењена све до краја владавине династије Јаблановића 1463 године. Први Твртков бан Далмације био је Вук Вукчић, брат војводе Хрвоја Вукчића. Они су били синови Вукца Вукчића који је био познати војвода и који је потукао угарског краља Лудвига, код Сокола на Пливи 13б3 године. Поседање Далмације и освајање дела Хрватске било је завршено у јулу месецу 1390 године, јер се нова краљева титула појавила 1-VIII-1390 г.
Краљ Стефан Твртко I је изненадно умро 23-III-1391 године, остављајући иза себе једну велику и снажну српску државу. Верска толерантност између православних и богумила достигла је под Твртком своју највећу пуноћу. Од тога времена није се међу Србима уопште постављало питање ко је православац а ко богумил.
 
КРАЉ СТЕФАН ДАБИША 1391-1395
Твртков наследник био је његов рођак Дабиша, син Мирославов, који се приликом крунисања за краља Срба прозвао Стефан Дабиша. Краљеви тога времена су ретко када стављали поред имена и презиме у званичним документима, али краљ Стефан Дабиша је редовно стављао и презиме -Јаблановић. Дабиша је био човек у годинама и слабог здравља и сву пажњу је био посветио одбрани Краљевства од Турака. Сматрао је да неће моћи истовре-мено са успехом борити се против Турака и бранити Далмацију од Угара и Млечана. Да би чвршће везао приморске градове за Србију дао им је велике повластице па је због тога и град Задар пришао у састав Србије. Затим је Дабиша поставио војводу Хрвоја Вукчића за бана Далмације, место његовог брата Вука. Хрвоје је био један од најбољих српских војсковођа и врло одан династији Јаблановића. Као и многи други славни Срби из Босне и Хрвоје је био припадник Богумилске Цркве. Краљ Дабиша и Хрвоје су направили тајни договор за једну велику дипломатску игру, коју ће они врло успешно извести и помоћу ње обезбедити српску власт у Далмацији за више од двадесет година.
Хрвоје је ступио у везу са напуљским краљем Владиславом, кога је још 1387 године једна странка у Угарској прогласила за краља Угарске. Владислав се китио том титулом иако у Угарску није никада ни привирио. У Угарској је тада владао краљ Сигисмунд, који је, а што је сасвим разумљиво, био Владиславов непријатељ. Владиславу је било јасно да не може доћи на угарски престо без нечије снажније помоћи. Када је Хрвоје ступио у преговоре са Владиславом и понудио му помоћ у борби за престо Угарске, овај је то врло радо прихватио и пристао на све предлоге надајући се да he уз помоћ Срба остварити своје жеље. Сада Владислав, као вајни краљ Угарске, потврђује Хрвојево наименовање за бана Далмације 17-IХ-1391 године. Тако је испало да је Хрвоје именован од два краља: српског и угарског. Ово личи на терање шале, али је то била и те како озбиљна ствар. Ово је Хрвоју послужило за сузбијање пропаганде Католичке Цркве против њега и Срба у далматинским градовима, јер је, ето, он именован и признат и од једног католичког краља. А пошто је краљу Стефану Дабиши била потребна сарадња другог угарског краља, за борбу против Турака, Сигисмунда, који је био на власти у Угарској, он пренесе своје право на Далмацију на краља Сигисмунда. Тако је дошло до стања у коме су се два угарска краља свађала око Далмације а њен стварни господар је био српски војвода Хрвоје. Оба угарска краља, званични и незванични, су се удварала Хрвоју и настојала да га придобију за савезника.
Краљ Стефан Дабиша је умро 1395 године, па како није било сагласности међу властелом по питању наследника престола, на престолу је привремено седела Дабишина жена Јелена, названа Јелена груба, 1395-1398 год.
Приликом једног састанка у Ђакову, у јулу 1393 године, између Дабише и Сигисмунда по питању сарадње у борби против Турака, Сигисмунд је за ту сарадњу постављао следеће услове: Да га Дабиша одреди за наследника српског престола и да му уступи северну Далмацију. Дабиша је само пренео своје право на Далмацију и Хрватску на Сигисмунда, али под условом да и даље остане под управом војводе Хрвоја. Тако је постигнут договор за сарадњу у борби против Турака, али од те сарадње није било ништа. Овај Дабишин покушај савеза са Угарском има се разумети, јер је 1392 године једна јака турска војска извршила напад на Босну. Краљ Дабиша је успео да потпуно уништи ову турску војску, али тиме није била отклоњена турска опасност. На српски предлог Угарима да заједничким снагама сломију турску опасност Сигисмунд је и даље захтевао да буде именован за насле-дника српског престола, па тек онда ће да се бори заједно са Србима против Турака. Када је краљ Стефан Дабиша умро, 7-IХ-1395 године, још су вођени преговори између Срба и Угара о савезу против Турака. Неки од српских великаша су предлагали да се прихвати Сигисмундов услов, да га именују за наследника српског престола, па да заједничким снагама сломију Турке, а после тога да му се дадне нека надокнада а обећање повуче.
То је био један од главних разлога што је краљица Јелена привремено седела на престолу. За саветнике краљице Јелене одређени су: војвода Хрвоје Вукчић, кнез Павле Раденовић и војвода Сандаљ Хранић, син војводе Влатка. Преговори о савезу са Угарском су потпуно пропали, а Сигисмунд је тражио и добио помоћ од Немаца, Енглеза, Фруга и Пољака, и са војском од 40.000 људи пошао против султана Бајазита. Искључење Срба из овога савеза показаће се кобним по краља Сигисмунда. Сулган Бајазит је био ожењен са Оливером кћерком кнеза Лазара и њен брат Стеван Лазарев је био његов вазал. Односи између Бајазита и Стевана били су врло добри. Изостављање Срба из овог савеза и уцене од стране краља Сигисмунда, определили су коначно Стевана за Бајазита. Стеван је одржавао врло присне везе са српским Двором и у време Твртка и у време Дабише. Битка између Сигисмунда и Бајзита вођена је у Подунављу код Никопоља 25-IХ-1396 год. Кнез Стеван је, као Бајазитов савезник, извео на бојиште једну јаку српску војску и његова војска је у овој битци одиграла главну улогу. Сигисмунд је био до ногу потучен и спасио се бегством, на сплаву, низ Дунав до Црног Мора. Вратио се у Угарску тек следеће године, као бегунац преко Цариграда и Дубровника.
За своју победу код Никопоља Турци су имали да захвале Србима, али они су им се захвалили тако што је једна турска војска напала на Босну, јануара месеца 1398 године. Срби су ову турску војску тешко поразили а њен напад искористили за повод да са престола збаце краљицу Јелену и изаберу новог краља.
 
 
Jos jedna mala napomena u vezi ovih predavanja koje sam postavio. Iz nekih tehnickih razloga da ih ne navodim sad, prva dva predavanja kamerman nije snimao govornike nego publiku i govornicu ali se zvuk odlicno cuje, tek od treceg predavanja snimci su da tako kazem normalni. Ja se izvinjavam ako je neko skinuo prva dva predavanja i pomislio da sam ja nesto zabrljao, jednostavno je tako ispalo nije do mene i meni je zao sto to nije dobro snimljeno. Znaci od treceg predavanja je sve normalno, sve se vidi i cuje.
 
КРАЉ СТЕФАН ОСТОЈА 1398-1404 И 1408-1418

Остоја је био ванбрачни син краља Твртка. Он је био два пута на српском престолу: први пут од 1398 до 1404 и други пут од 1404 до 1418 године. Остоја је дошао на престо захваљујући подршци тројице најугледнијих људи Краљевине: војвода Хрвоја и Сандаља и кнеза Павла Раденовића. Најмоћнији великаши у тадашњем српском краљевству били су војводе Хрвоје и Сандаљ. Обојица су били изузетно даровите војсковође, а међусобно били су у великом пријатељству. Хрвоје је владао у Далмацији и делу Хрватске, који је тада припадао Србији, званично као бан а у ствари као прави господар. Поред тога што је био бан Далмације и Хрватске имао је и титулу војводе од Сплита и господара Хвара, Брача и Корчуле. Војвода Сандаљ је имао у своме поседу земљу од ушћа Неретве до Лима и од долине Раме до Котора: Невесиње, Гацко, Коњиц, Горажде, Самобор на Дрини, Соко на саставу Таре и Пиве, Пљевља са околином, манастир Милешево, Оногошт, Дробњак код Дурмитора били су његови градови. Хрвоје је даровао Сандаљу и два града у Далмацији: Скрадин и Островицу.
Чим се краљ Сигисмунд мало опоравио од пораза и опремио нову војску, он креће у напад на Србију 1400 године. Правац његовог напада био је долином реке Врбаса. Српску војску против Угара повео је војвода Хрвоје. Вукчићи су иначе били пореклом из Доњих Крајева и Хрвојев отац Вукац је био господар Доњих Крајева. Хрвоје је тако силно потукао Сигисмунда да је овај једва успео да побегне жив из Србије. Приликом прогона Угара Хрвоје је заузео Дубичку жупу на ушћу Уне у Саву и припојио је Српском Краљевству. Бан угарске Хрватске, Иваниш, иначе Хрват, одлучио је да одвоји од Угарске и тај део Хрватске и да је целу припоји Српском Краљевству. После неколико успелих подухвата имао је злу коб да буде заробљен од краља Сигисмунда и на мукама убијен у Печују.
Али последице великог пораза у Србији биле су кобне и по Сигисмунда, свргнут је са престола у Вишеграду и затворен 1401 године. Вишеград је био главни град Угарске и налазио се у данашњој Мађа-рској. Ово је охрабрило краља Владислава од Напуља да дође у Далмацију и да се у Задру крунише за краља "Угарске и Далмације", 5-VIII-1403 године. Крунисање је обавио владика из Оштрогона који иначе крунише уга-рске краљеве, у присуству војводе Хрвоја, који је водио бригу о краљевом смештају и обезбеђењу. Владислав се није усудио да иде у Мађарску, где је постојало велико превирање и незадовољство народа. Он именује војводу Хрвоја за вице краља и свога заменика и враћа се у Напуљ. Војвода Хрвоје, сада подкраљ, даје краљу Владиславу у посед: Задар, Новиград, Врану и Паг. Од тада се Хрвоје назива и "Општим викаром краља Владислава и краља Остоје". После победе над Угарима 1400 године, краљ Остоја је у знак захвалности, дао Хрвоју и двојици његове браће нове поседе у Босни.
Давање града Задра у посед краљу Владиславу Задрани су схватили као да они нису више под власти војводе Хрвоја и дошло је до неке побуне. Хрвоје је опсео Задар са копна и са мора и натерао га на послушност, 1403 године. Исте године краљ Остоја се изненада појавио са великом војском испред Дубровника и натерао га на предају, у августу месецу 1403 године. Краљ Остоја је изабрао за своју престоницу град Високо, а краљевска круна са којом су се сви краљеви из династије Јаблановића крунисали, круна Стефана Првовенчаног, чувана је у тврдом граду Бобовцу, који се иначе сматрао престо-ницом Српског Краљевства. Краљ Стефан Остоја је дошао у сукоб са властелом, па су га тада моћне војводе, Хрвоје и Сандаљ, натерали да се повуче са престола.
 
КРАЉ СТЕФАН ТВРТКО II 1404-1408 И 1421-1443
Ради избора новог краља сазван је, према старом српском обичају, Велики Сабор, и на њему је изабран Твртко II, ванбрачни син краља Твртка. Он је такође два пута био на српском престолу, први пут од 1404 до 1408 и други пут од 1421 до 1443 године. Твртко II је дао граду Дубровнику широку градску аутономију 24-VI-1405 године, коју је његов претходник био укинуо.
У намери да поврати престо, свргнуги краљ Остоја је направио савез са угарским краљем Сигисмундом и затражио његову помоћ. Изгледа да је Сигисмунд радо прихватио ову тражњу да би се умешао у унутрашње сукобе у Српском Краљевству. У том циљу једна угарска војска је упала у Усору, а друга угарска војска је нападала преко реке Уне 1405 године. Српске војводе су потукле обе ове војске и бан утарске Хрватске, Павле, погинуо је код Бихаћа. Па и поред ових пораза краљ Сигисмунд спрема нови напад 1406 године, јер је Католичка Црква то од њега тражила. Приликом овог новог напада Угари су поново били тучени и избачени из Српског Краљевства.
Следеће године краљ Твртко II је дошао у сукоб са господаром Зете, Ђурђем II Стратимировићем, око градова: Котора, Будве и Бара. Како је Ђурађ био савезник Венеције то доведе и до сукоба између Србије и Венеције. Сукобљене стране су преговарале и постигле нагодбу 23-ХII-1407 године. По тој нагодби Стратимировић је добио Бар, војвода Сандаљ Будву, а војвода Хрвоје Котор.
После двоструког пораза у Босни краљ Сигисмунд се жали папи да не може да изврши његов налог и тражи од њега помоћ. Папа Григорије XII проглашава крсташки рат против "јеретика", то јест против Срба, 9-ХI-1407 год.
Место крсташког похода назначена је Босна, а вођа крсташке војске краљ Сигисмунд уз помоћ краља Пољске. Тако је у лето 1408 године, на челу угарско-пољске војске од 60.000 ратника, Сигисмунд почео напад на Српско Краљевство, са ударом преко Саве у правцу града Сребре-ника. Није познато ко је још други од католичких владара послао помоћ за овај крсташки поход, али нису само Пољаци помагали Угаре, било је и других. Папа је у своме прогласу позвао "Западни свет" у крсташки рат против "патарена" и других "јеретика" у Босни, Далмацији и Хрватској.
Ово нам звучи тако познато као да слушамо дневне вести данас. После приближно шест векова исти црквени поглавар упутио је дословно исти позив "Западном свету" да заустави српског агресора у Босни, Далмацији и Хрватској. Ко каже да се историја не понавља.
Тада. је краљ Твртко II направио велику грешку, уместо да препусти вођење војске, као и обично, иску-сним и прослављеним војводама Сандаљу и Хрвоју, хтео је да он лично побере славу за победу над овом крсташком војском. Повео је војску против красташа без присуства и једног од војвода, а он није био рођен за војсковођу. Тако се десило да је он био заробљен са целом својом пратњом пре него што је до стварне битке и дошло. Сигисмунд је наредио да се, код тврђаве Добора, убију 126 заробљених српских великаша и њихова тела баце у реку Босну, а краља Твртка је одвео и заточио у Будиму. На глас о овој несрећи Хрвоје је похитао са једном војском из Далмације а Сандаљ са другом војском из Хума. Сигисмунд их није чекао, него се повукао у Угарску и позвао Хрвоја и Санда-ља на преговоре. Сигисмунд је настојао да придобије српске војводе разним понудама и обећањима. Хрвоју је признавао власт над Далмацијом и Хрватском и тражио од њега да му потврди право на те земље које му је признао краљ Дабиша; уз то нудио му је и Пожегу у Славонији која је увек припадала Србима.
Пожешки крај је била српска територија која је у разним временима прелазила под угарску власт и поново враћана Србима. Са овом понудом Хрвоју Сигисмунд је желео да одстрани свога такмаца, напуљског краља Владислава. Хрвоје пак није ништа губио са овом понудом, него је још добивао Пожегу, а право што је Дабиша признао Сигисмунду на Хрватску и Далмацију било је само мртво слово на папиру. Хрвоје је прихватио понуду, али су му Срби за то јако замерили што је прихватио било какву понуду од овенчаног српског непријатеља. Сигисмунд је још много шта тражио и нудио, али ништа није прихваћено. Он је мислио да he моћи уценити Србе зато што држи у својим рукама краља Твртка. Али одмах по повратку са преговора војводе су предложиле да се прогласи свргнуће краља Твртка II и да се врати на престо Стефан Остоја, по друти пут. Немо-гавши више ништа постићи са једним свргнутим краљем, Сигисмунд је пустио Твртка из затвора.
Када је краљ Владислав напуљски сазнао да га војвода Хрвоје више не подржава, изгубио је сваку наду да дође на угарски престо и продао је своје поседе у Далмацији Венецији за сто хиљада дуката, 9-VII-1409 године.
Стефан Остоја се вратио на престо захваљујући подршци војводе Ђурђа Радивојевића и његовог брата Вучића. Хрвоје није био за Остоју, а Сандаљ ни за ни против. Враћањем Остоје на престо краљ Сигисмунд није ништа добио заробљавањем краља Твртка, него је још изгубио. Зато Сигисмунд припрема нови напад и са једном јаком војском улази у Босну 1410 године. Хрвоје је само чувао Доње Крајеве и није хтео да помаже Остоји па се рат отегао и у 1411 годину. Сигисмунд је позивао неко-лико пута војводу Сандаља на преговоре, али овај није хтео са њим да преговара, него се ставио на чело Осто-јине војске, потукао и протерао Угаре из Босне. Тако је пропала Сигисмундова намера да се у Бобовцу крунише за краља Србије, како је то он већ био најавио. После потпуног неуспеха у својим ратним подухватима Сигисмунд је позвао српске представнике на мировне преговоре у Будим. На тим преговорима су учесгвовали са српске стране: краљ Остоја, Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле Радено-вић.
Приликом тих преговора Угари су правили разне непристојне испаде према Србима. Један угарски великаш, иначе Хрват, Павле Чупор, хтео је да извргне руглу војводу Хрвоја, због његовог дебелог гласа, па је при Хрвојевом пролазу почео да буче као во, уз бурно смејање и добацивање присутних. Преговори су одржани 1412 године и склопљен је мир између Српског Краљевства и Угарске Краљевине. Међутим, тај мир, као што ћемо видети, нећe трајати ни пуну годину дана.
 
Деспот Стеван Хребљановић је био нападнут, 1413 г., од Мусе Кесеџије, који је ратовао за свој рачун и са јаком војском опседао Ново Брдо у коме се налазио деспот Стеван. Војвода Сандаљ Хранић је отишао са једном јаком војском и потукао Мусу под Новим Брдом.
Исте године угарски краљ је прогласио војводу Хрвоја за издајника и одузео му сва звања и поседе. Ово је била само празна прича, јер угарски краљ није могао Хрвоја сменити нити му поседе одузети, јер је војвода према договору из 1408 године само начелно признавао права утарског краља на Далмацију и Хрватску не признавајући његову власт над собом. Уствари то је био покушај да се сломије војвода Хрвоје који тада није био у добрим односима са краљем Остојом нити са војводом Сандаљом. Са друге стране угарски краљ је на овај начин покушао да добије Далмацију и Хрватску. Под изговором да се збаци "издајник Хрвоје" Сигисмунд шаље 1415 године угарску војску у напад на Босну, а не на Хрвојеве поседе. Ту угарску војску су водили Павле Чупор, Јован Горјански и Јован Моравички. Правац напада био је долином реке Босне према Добоју. Пре преласка преко Саве Угари су запосели све Хрвојеве поседе у Славонији, осим тврђаве Пожеге која се са успехом бранила. Хрвоје се измири са краљем Остојом, стане на чело српске војске и пође пред Угаре.
Истовремено Хрвоје позове Турке да нападну на Угаре у Славонији. Он је пресрео Угаре код Добоја, у јуну месецу 1415 године, и ту их страшно поразио и заробио сва три војсковође. Павла Чупора је зашио у воловску кожу и бацио у реку Босну говорећи му: "Ти си онај што воли да буче као во, па ево ти сада воловске коже па бучи Босном док те вода носи." Јована Горјанског и Јована Моравичког откупио је из ропства деспот Стеван, јер су са њим били у некаквом пријатељству. Истовремено је турска војска, коју је на Хрвојево тражење послао султан Мехмед I, прошла харајући кроз Славонију, Хрватску и Словенију и стигла све до Карантиније.
Па и поред ових ратних успеха Српско Краљевство се налазило у врло тешком положају. Чести ратови и непријатељи са свих страна; на престолу су седели људи врло просечне вредности и на крају неслога међу водећим личностима, као последица тешког стања. У зиму 1415 године једна турска војска је похарала јужну Босну и северни Хум, а да нико није ни покушао да је протера. Ову војску је водио сердар Исак и пошто га нико није ни гонио он се настанио на горњем Подрињу и у Врхбосни као да је то султанова земља. Тако су се Турци у виду једног клина углавили у сред Српског Краљевства. Славни војвода Хрвоје Вукчић је умро у Котору 1416 године. Да би одржао јединство у Краљевству краљ Остоја се оженио Хрвојевом удовицом Јеленом. Одмах после Хрвојеве смрти настао је рат између Венеције и Угарске око Далмације. Краљ Остоја није имао могућности да брани Далмацију, а далматински Срби су стали на страну Венеције. Млетачки заповедник у Далмацији, Антоније Канта-рини, јавља својој влади, 28-ХII-1418 године, да је међу Србима дигао 5000 добрих војника који ће обезбедити коначну победу млетачког оружја над Угарима.
Краљ Остоја је умро 1418 године, баш када је био на путу да постигне унутрашње јединство и да окупи снаге за борбу протав Турака, који су отимали део по део његове краљевине.
Остоју је наследио његов син Стефан, 1418-1421 год. Овај краљ није ништа вредног за историју учинио. Када је Венеција заузела Котор 1420 године он није био у стању да било шта учини. Исте те године склопљен је мир између Венеције и Угарске и Венеција је добила примо-рске градове у Далмацији. Млетачка победа је у великој мери постигнута уз српску помоћ. Стање је у Српском Краљевству било врло лоше, и за то стање има да се захва-ли у првом реду неспособним владарима. Турци су још увек логоровали у Врхбосни а Млечани и Угари се погађају око поделе српске Далмације. У тим тешким време-нима војвода Сандаљ се заузима да се на престо врати Твртко II, као мање зло од онога који је био на престолу, и Твртко се враћа 1421 године. Од тога времена краљу Стефану се губи сваки траг.
Нови турски султан Мурат II напао је са великом војском Српско Краљевство 1424 г. Вођене су дуге и оштре борбе око више градова, па после једног прекида рат је обновљен 1426 г. Те године је закључено примирје између Срба и Турака по коме су ови добили неколико српских градова. Одмах потом један Србин по имену Никола убио је сердара Исака и Турци су протерани из Босне.
Престолница краља Стефана Твртка II био је тврди град Бобовац. Сребреница, Зворник и Усора нису били под његовом управом, већ под управом деспота Ђурђа Бранковића. Српска Деспотовина је била вазална држава турског султана, али у разним временима деловала је различито, понекад као потпуно самостална држава. Срби из Краљевине и из Деспотовине желели су да се Деспотовина уједини са Краљевином и тако створи једна снажна српска држава, али то Турци нису дозвољавали.
Рашка је већим делом била у саставу Краљевине, цела данашња Косовска област. Турци су били освојили неколико градова у Рашкој, али Рас и Приштина су били под српском управом.
Турци су предузели нови напад на Босну и освојили градове Ходидед и Врхбосну 1434 године. Приликом овог турског напада показало се да је краљ Твртко II лоше припремљен за одбрану државе и неспособан. Зато је војвода Сандаљ, удружен са деспотом , хтео да збаци краља Твртка и да се изабере нови краљ. Твртка је спасила само брза смрт војводе Сандаља, који је умро 15-III-1435 г. Сандаља је наследио на положају бана Хума његов братић Стефан.
Када је угарски краљ Сигисмунд чуо да је умро велики војвода Сандаљ, наредио је својим великашима у Хрватској: Франгипану и Талоцу, да одмах крену са војском и освоје Хум. Они су на челу једне мађарско-хрватске војске прошли кроз Далмацију и напали на Хум. Нови војвода Стефан Хранић их је потукао и протерао. Војвода Стефан је предузео поход у Приморје 1440 год. и заузео: Омиш, Пољицу, предео на обали између Омиша и Сплита, и Приморје до реке Крке, осим градова Сплита, Трогира и Шибеника, који су били под млетачком управом. Исте године саграђен је познати мост и нови град на Неретви - Мостар, који је градио Радин Гост "мајордом" војводе Стефана.
Турци су били посели земљу деспота Бранковића и напали на Краљевину 1441 године. Краљ Твртко је поверио вођење рата против Турака војводи Стефану Хранићу и Срби су успели да у року од две године протерају Турке из Краљевине и из Деспотовине. Краљ Стефан Твртко II је умро 1443 године.
 
 
 
 
Znam da su linkovi od prvog predavanja ne ispravni, samo sto sam ja mislio da sam ih ovde ispravio, ja se izvinjavam zbog toga. Postavio sam ih ponovo i evo smernice za njih, a i za deveto predavanje.

Prvo predavanje:

http://rapidshare.com/files/142403857/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/142562934/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/142607986/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/142642457/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/142922972/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/142940752/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part6.rar

Deveto predavanje:

http://rapidshare.com/files/144504675/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/144964319/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/144993321/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/145050829/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/145153706/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/145230967/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part6.rar
http://rapidshare.com/files/145262283/Zabranjena_Istorija_-_9._predavanje.part7.rar
 
WEISHAUPT:
Ima li ikoga ko veruje u ove nedokazane teorije i gluposti?
Kliknite za proširenje...

Pa izvini molim te, ako je naša država priznala, pravo 'BOŠNJACIMA' na postojanje , i pravo na istoriju i jezika, a oni se zaprovo poput shiptara deklarišu kao pra stanovnici( iliri,kelti i ostali pra stanovnici ovih prostora) A oni su to upravo pokrali i povadili iz stare i autohtone srpske istorije, pa zatim isto To i sa šiptarima, a mi ispadosmo, najgrbaviji, iako svi govore našim jezikom, koji opet je njihov i mi smo im ga uzeli, a u stvari im ga nametnuli itd,

Ne budi lenj nego proveri te izvore koje dečko navodi i iznenadićeš se. Mada imaš i sad priliku da se uveriš kako nam opet pišu istoriju i nameću nam mišljenja, te nam cenzurišu slobodu istog. ISTINA JE TAMO NEGDE
 
arhistrateg:
Pa izvini molim te, ako je naša država priznala, pravo 'BOŠNJACIMA' na postojanje , i pravo na istoriju i jezika, a oni se zaprovo poput shiptara deklarišu kao pra stanovnici( iliri,kelti i ostali pra stanovnici ovih prostora) A oni su to upravo pokrali i povadili iz stare i autohtone srpske istorije, pa zatim isto To i sa šiptarima, a mi ispadosmo, najgrbaviji, iako svi govore našim jezikom, koji opet je njihov i mi smo im ga uzeli, a u stvari im ga nametnuli itd,

Ne budi lenj nego proveri te izvore koje dečko navodi i iznenadićeš se. Mada imaš i sad priliku da se uveriš kako nam opet pišu istoriju i nameću nam mišljenja, te nam cenzurišu slobodu istog. ISTINA JE TAMO NEGDE
Kliknite za proširenje...

Dobrodošao...... Nadam se da ćemo se lepo i dugo družiti.;)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

cickos
Sodoma i Gomora
Odgovora
0
Pregleda
101
cickos
cickos
O
Vanzemaljci i kraj čovečanstva?
2
Odgovora
30
Pregleda
572
GrdobanS
GrdobanS
Grom_sa_neba!
Ista MK Ultra pozadina atentata na Kirka i slucaja Ribnikar i Dubona...
Odgovora
3
Pregleda
328
DarkMoon
DarkMoon

Back
Top