dr.Jovan I. Deretić - Srbija pre Rimske imperije

[drbob]

Оштроилов син Свевлад очистио је, 493 године, од "варвара" Норик и Панонију, који су били упали у те покрајине. (3) Норик је данашња Словенија, а Панонија о којој је овде реч је данашња Славонија и јужна Мађарска.
Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. (2) Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.
У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске. (9) И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско. (10) Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали. (11) Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. (12) Уствари име Словени се појављује први пут 552-ге године код Јорнандеса и Прокопија. (13)
У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустиниана и такође цара Свевлада, од 535 до 548 године, обе стране су имале више савезника.
Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова, јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустиниан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.
У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. (14) Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. (15) Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота.
Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престолницу из Скадра у Солин, (16) око 575 године, и Солин ће бити престолница Србије све до 640 године, до његовог разарања од стране Авара.
Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је српска "Сирмијска" архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Под Свевладовићима ова митрополија постаје архиепископија и српска аутокефална Црква. Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, (4) и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, која је покривала Либурнију и Јаподију, Рабску, Скрадинску, која је покривала неке пределе у Босни, Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине, Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска),(5) Сарсентарску у Босни, Сисачку и

 

[drbob]

Бродску. (6) Самосталности Српске Цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У своме подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустиниан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустиниан је одлучио да бар подчини Српску Цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустиниан је основао Пећку Архиепископију 648 године. Ова нова архиепископија је била званично - архиепископија Илирије, под чију јурисдикцију је стављена сва територија бивше римске провинције Илирије. Солинска Архиепископија је имала да се подчини Пећкој Архиепископији, а ова је била подчињена цариградској Цркви.
Солинска Архиепископија, као и град Солин, потпуно су уништени од стране Авара 640 године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске Архиепископије. Пећка Архиепископија је касније постала Српска Патријаршија. Још у 18-ом веку пећки патријарси су се називали у својим званичним документима: "Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмиума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне". (7) Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и делимично под Сирмиумом. Истра је постала саставним делом Србије 600-те године.
Јадранска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Свевлада је убрзо, после 490 године, наследио најстарији син - Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Јадранској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације.
У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639 до 641 године, на престолу Србије сменила су се два владара, чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641 године.
Владари из династије Свевладовићa:

1. Оштроило 490 - 535 године,
2. Свевлад 535 - 549 године,
3. Селимир 549 - 5б8 године,
4. Владан 5б8 - 590 године,
5. Радимир 590 - 606 године,
6. Владан II 606 - 619 године,
7. Радимир II б19 - 639 године,
8. Н. Н. 639 - 641 године.



BIBLIOGRAPHIA III

1. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "Neque ab hac sententia omnino discedit Willelmus antistes Tyrius: licet aliter sentiant nonnulli rerum Dalmaticanim scriptores; nomenque istud optum velint, a Slauico SRBSKA, quo regionem illam, quam incolebant SLAUI, indigitabant. Vnde Graeci, seu SERUIAM, postmodum formarunt."(Pag. 33)
2. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601 "II Regno di Sueulado s'esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm'a Settentrione." (Pag. 207)
3. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
"Fl. Anastase (491 -518). A la mort de Zenon, sa famme Ariane fait donner la pourpre a Fl. Anastase. Ce personnage, ne a Durazzo en Albanie, avait alors soixante-huit ans. II assiste tranquillement a la formation des

 

[AmiA]

samo da napomenem da su predavanja profesora deretica u prirodnjackom muzeju u novom sadu bila krcata,
amfiteatar je bio tesan da primi sve zainteresovane...
priznajem da pola ,ma kakvi pola ,dobar deo mi nije bio jasan.
ucila sam isopriju iz pocetka,sve bazirano na dokumentima koja su na ....zalost van
nasih domasaja...
predavanja su finansirana iz budzeta entuzijasta i boraca za istinu.
letke za predavanja stampali o svom trosku i svojerucno lepili po gradu.
ne verujem da je bas toliko ljudi ispranog mozga...

 

[*+*+*+*+*]

samo da napomenem da su predavanja profesora deretica u prirodnjackom muzeju u novom sadu bila krcata,
amfiteatar je bio tesan da primi sve zainteresovane...
1priznajem da pola ,ma kakvi pola ,dobar deo mi nije bio jasan.
ucila sam isopriju iz pocetka,sve bazirano na dokumentima koja su na ....zalost van
nasih domasaja...
predavanja su finansirana iz budzeta entuzijasta i boraca za istinu.
letke za predavanja stampali o svom trosku i svojerucno lepili po gradu.
2ne verujem da je bas toliko ljudi ispranog mozga...

1. Što ne pokaže jednu jedinu kopiju nekog takvog dokumenta, fotografiju istog ili bilo šta? Kad je već imao pristup svim tim da vidimo i mi bar nešto? Muka mi je priča o podrumima Vatikana....

2. Ima jedan lep sociološki rad negde na netu, ne mogu ga nadjem, zove se "Idejni sistem - Srbi narod najstariji", veoma lep prikaz profila onih koji se pale na sve to.

 

[Azathoth]

Kad ce tema : "Srbi pre Velikog Praska"...?

 

[drbob]

4. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo." (1-243)
5. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Дознаје се наиме, да су у првој половини VI. века солинској митрополитанској катедри биле подручне епархије при обали јадранскога мора: рапска, задарска, скрадинска, макарска, неретванска и епидаурска, а у унутрашњости: лудренска, сарсентарска, мартаритска, бестонска, сарнитенска и сисачка". (Стр. 27)
6. Е. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem "..la partie sise entre la Save et la Drina, jusqu'a Sarajevo, devait, dit-il, relever des eveques de Sissek et de Brod." (Pag. 144) Saritte = Sarayevo. (Pag. 42)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem "Questa citta fti poi detta Acridia, e del Slavi Peech. Ora i Slavi di rito Greco v'anno in essa un Arcivescovo, cui dano il titolo di Patriarca della Rascia, Bulgaria, Sirmio, Slavonia, Japidia, Istria, Croazia, Dalmazia, Bosna, dalle rive del Danubio fino al mar Adriatico." (1-268)
8. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Dalmatia, Illyrico, & Mysia inferiore, seu Bosinensi prouincia,
occupatis, sedem imperii in Preualtana,.." (Pag. 39)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Bosinam, Dalmatiam, Croatiam, Valachiam, & Poloniae
partem."(Pag. 39)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. eidem scritori tradenti, Lechum, & Russum, Selimiri vterionos fuisse frateres, quorum alter Poloniae; tertius denique Russiae, regum stirpibus initia dederint." (Pag. 40)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Serbii, non a Semis, sed a Serblia Sarmatiae cognominati,.." (Pag. 30)
12. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant,
illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant." (Pag. 33)
13. E. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "Selon Visquenel, le mot Slave apparait pour la premiere fois en 552, sous la plume de Jomandes et de Procope." (Pag. 146)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria.
Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione." (Pag. 1-280)
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. Re Vuladan, vedendo ch'era gran numero di gente, & che la sua lingua era commune con quelli. Cominciarono per tanto l'vna, e l'altera natione marsi grandemente fra loro, cioe Gothi, Slaui, & Bulgari. Ilche aueniua principalmente, per essere che tuti erano pagani, & d'vn medesimo linguaggio." (Pag. 208)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A questo Re si attribuisce dal P. Freschot, l'aver transferito la sede Reale in Salona." (1-286)


IV - ДИНАСТИЈА СВЕТИМИРОВИЋА 640 - 794
У време краља Радимира II десио се велики напад Авара на Србију, 639 године. (1) Врло бројна аварска војска је упала у Србију и похарала Далмацију, Истру, Мезију, Дарданију, Рашку и Превалу. (2) Авари су освојили тврђаву Клис у Далмацији, а затим су до темеља разорили градове Солин (3) и Епидаур, 640-те године.
Уочи аварског напада Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између хришћана и пагана; цар Радимир је био паган и у овим сукобима стао је на страну пагана и прогонио хришћане. Овакво стање у Србији олакшало је продор Авара, а можда је баш ово лоше стање и привукло Аваре. Било како било, цара Радимира је нестало 639-те године, а његов наследник, чије име нам није познато, погинуо је приликом аварског освајања Солина 640-те године. Један други и последњи племић из династије Свевладовића покушао је да васпостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успеха.
Авари су били један хунски номадски народ из централне Азије. Срби су први пут упознали Аваре док су ови били на реци Обру у Сибиру и по имену ове реке називали су их - Обрима. Са Аварима је први успоставио везе цар Јустиниан, 558 године, тражећи свуда савезнике за рат против Србије. Те године је склопљен савез између Римске Царевине и Авара, који су се још тада налазили у централној Азији. Аварски изасланик, по имену Кондих, посетио је Цариград, а затим је спатар Валентин посетио аварског хагана. Десет година касније Авари су били у Бесарабији и као савезници Римске Царевине отпочели су нападе на Србе и српске савезнике у Подунављу. У рату између Ромеја и Срба из Дачке Србије, 578/579 године, Авари узимају учешћа у борбама на страни Ромеја. Па ипак овај рат се завршио српском победом и Срби су прешли Дунав и похарали целу Тракију и Грчку. Авари су напали на Јадранску Србију 592 године; несумљиво је да су то учинили на позив Цариграда, али су у овом нападу били тако потучени да је њихов хаган морао да се спасава бегством преко Дунава. Политика Византије је била да све полудивље номадске хорде yпyhyje у нападе на Србе и на пљачку српских земаља, што је посебно дошло до изражаја у случају Авара. У томе циљу Византинци нису исплаћивали редовно уговорену плату Аварима, па су се ови бунили и пљачкали и византиску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Византинци су сматрали да је за њих од много веће користи да држе Аваре стално спремне на ратне походе ради пљачке. Ово се показало сврсисходно када је Византија напала Дачку Србију 594-те године. Чим је византинска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој и са удруженим снагама победили су српског војводу Адрагаста и заробили кнеза Мужока на реци Јаломици. Следеће године нападачи су поражени и протерани из Дачке Србије. Авари потом упадају у Јадранску Србију и разарају град Велику, који се налазио близу реке Саве, северозападно од Бања Луке. Једна српска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их, отела им сав плен и протерала из Србије.
У новом рату између Византије и Дачке Србије, 602 године, Авари нису учествовали, можда се нису били још опоравили од претходних пораза, па су Византинци били тешко поражени. Незадовољна византиска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново буне против свога послодавца - Византије, 619-те године, али ова им поново даје плату и обећава им да ћe им признати као њихов посед целу Панонију, ако је освоје. Ово је био отворени позив Аварима да нападну Србе у Панонији који нису тада располагали знатнијом војном силом. Авари су и овај налог извршили као и све друге и цела аварска хорда се сручила у Панонију. Аварска азиска коњица је као олуја јездила Панонијом и готово целу је заузела. Аварска пљачка и злочини убрзо натераше на побуну Србе из Моравске, под вођством Сама 623 године. Самов устанак је успео, протерао је Аваре на југ Паноније и створио једну велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији и ту поново ојачали, да би 639-те, поново упали у Јадранску Србију. И овај напад Авари су предузели у споразуму са Византијом и по налогу лично цара Хераклија. Византинци су били обавештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко Цркве, изазвали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појавили као заштитници хришћана. Помиње се некаква заповест (Простаксис, Ордо), коју је цар Хераклије издао Аварима за напад на Србију. Такође помиње се и некаква наредба (Келеусис, Јусио), којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. По упаду Авара у Србију византанска морнарица је напала српске приморске градове, које су истовремено Авари нападали са копна а Византинци са мора, 640-те године. Два српска града која су дала најачи отпор, Солин и Епидаур (Дубровник), су после освајања потпуно разорили, а остале приморске градове запосели су Византинци.
Србију је посебно тешко погодило разарање града Солина, јер је овај град тада био престолница Србије и седиште српске архиепископије. Византија је желела да уништи ову архиепископију, а за Аваре је она била привла-чна само толико колико да опљачкају њене храмове. Све околности наводе на закључак да је разарање античког српског града Солина, седишта српског владара и Цркве, дело Византије, иако се она при томе злочину послужила и аварском руком.
У тим тешким данима појављује се српски војвода Звонимир, од Цркве проглашен - Светимир, који прикупља војску у Босни и предузима одлучну борбу против Авара 640-те године. "На челу своје српске војске" војвода проте-рује Аваре из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поражава у Далмацији 641-ве године. (4) Приликом прогона Авара из Дукље, Светимир је ухватио и погубио последњег племића из династије Свевладовића, који је био потпуно неспособан и безначајан да му историчари нису ни име записали. Остаци поражених Авара повукли су се на север, преко реке Саве, крајем 641 године.
После победе над Аварима војвода Светимир се крунише, у Скадру, јер је Солин био уништен, за краља Србије (5) и тиме оснива нову династију - Светимировића. Његова држава, Србија, била је просторно нешто мања од државе Свевладовића, јер су се Авари одржали у западној Панонији, тачније у данашњој Хрватској и Словенији. У Далмацији, Авари су се били настанили око Сиња и Врлике (6) и после њиховог пораза остао је ту један део њиховог становништва; можда две до три хиљаде душа. Они су се још населили око Обровца и Нина. Обровац је по њима добио своје име, пошто су Срби називали Аваре - Обрима. Овај део Авара што је остао у Србији познат је у деветом веку под именом Хрвата. Доста бројнији Хрвати од ових, што су се населили у Далмацији, населили су се у Панонији између река Саве и Драве 640-те године. (7) На њиховом челу се налазила једна породица од петеро браће и две сестре, чија имена cv остала позната. Звали су се: Хроват, Клук, Мухол, Ловел и Косен. Сестре су се звале: Туга и Вуга. Земљиште на коме су се они населили припадало је Србији, али они нису били у саставу Србије, него у саставу аварског хаганата који је имао центар негде у данашњој Мађарској. Пре доласка у Србију Хрвати су били у једном делу Аварске. (8)

 

[drbob]

Први помен хрватског имена у историји налази се у граду Танаису на ушћу реке Дона у Азовско Море, из трећег века н.е. (9) Хрвати или Хревати се у Далмацији први пут помињу под тим именом у време Каролинга, после 800-те године. (1б)
Авари у краљевини Србији, то јест они који су остали у Далмацији, разликовали су се од Срба својих суседа по начину живота и по телесном изгледу. Населили су се, углавном, по местима која су била разорена и опустошена од Авара, како се то помиње на Сплитском сабору 924године.
Цар Хераклиус је умро почетком 641 године, а његов наследник, Константин Ш, затражио је војну помоћ од Србије, 642 године, за борбу против Лангобарда у Италији. Ово нам говори да се у Цариграду приликом промене владара мењала и политика према Србији. У сваком случају аварска карта није више била добра за игру. Србија се одазвала молби цара Константина и послала једну војску у Италију. Српска војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Бенавенту. У борби са Србима погинуо је лангобардски војвода од Бенавента, по имену Ајон. Дошао је Родоалд, син лангобардског војводе из Фриула, са једном својом војском у Бенавенто. Уместо борбе тражио је да разговара са Србима. Родоалдо се обратио Србима на српском језику, који је одлично говорио, и успео је да наговори Србе да прекину ратна дејства у Италији против Лангобарда и да се врате у Србију. Име овог лангобардског војводе и његов одлични српски језик покрећу низ питања. Његово име Родоалдо је латинизи-рани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори српски језик ако тај језик није говорен у његовој кући? Многи писци из средњег века говоре да су Лангобарди - Словени. Што значи да су Лангобарди једно српско племе из Сарматске Србије. Овај случај са војводом Родоалдом говори у прилог њихових изјава.
Приликом разарања града Солина уништена је архиепископија и све свештенство побијено. Последњи архиепископ звао се Тодор Ш, који је такође био убијен. (10) На место порушених градова: Солина и Епидаура, саграђени су нови градови, Сплит 647 године и Дубровник 643 године. За новог архиепископа у Далмацији постављен је, од стране Рима, Јован из Равене, 650 - 680 године.
Нови краљ Србије, Светимир, дао је Цркви велике повластице, ослободио је од плаћања пореза и помогао да се обнови и поново организује. Светимир је помагао покрштавање својих поданика који нису још били крште-ни, али није дозвољавао свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је, уз краљеву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате) б70 године, али у томе није успео. Треба да је још тада било и Срба који нису хтели да приме хришћанство, као на пример - Неретвљани. Они су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију. Уништењем старе Солинске Архие-пископије уништена је у ствари и самосталност српске Цркве у Далмацији, "Када је за архиепископа дошао Максим, 593 године, односи између њега и папе Григорија I били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599 године." (11) У обновљеној архиепископији нови архиепископ.Јован Равењанин, био је постављен од стране папе и био је под његовом управом. Тако he бити све до 732 године, а тада су све епархије Илирије потпале под власт цариградског патријарха. (12)
Краљ Светимир је умро б71 године и наследио га је син Будимир, звани - Светопелек. Будимиру је такође Црква дала име Светопелек, што значи дете светог повоја, односно из светих пелена. Краљ Будимир је увео нову управну поделу у Србији, 711 године, и увео добро органи-зовано судство. (13)

 

[drbob]

Тада је уведена подела Србије на банате и жупе. Банат је био првенствено једна војна област, али био је истовремено и цивилна управна јединица, на чијем челу је стајао бан. Бан је понекад постављан од краља а понекад биран од народа. Он је био највиши представник краљевске власти у дотичном банату, у ствари био је један високи чиновник. Жупани су били цивилни чиновници, старешине жупа. И жупан је обично постављан од краља, али понекад био би биран од народа и краљ би га само потврђивао. Поред бана и жупана постојале су и војводе. Војводу је бирао народ из једне или више жупа са роком од годину дана. Његова дужност је била да води војску из својих жупа у рат, на позив бана или краља. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до стварних владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана.
Краљ Будимир је умро 711 године и наследио га је син Светолик, 711-724 године. После Светолика на престо долази његов син Владислав, 724-727 године. Владислава наслеђује његов млађи брат, Томислав, 727-744 године. За све време владавине ових краљева немамо података о каквим важнијим догађајима, па се може предпоставити да је то време било време мира. У време владавине Томисла-вовог сина Себислава, 744-760 године, проширене су границе Србије на северу и североистоку. Један податак из 756 године говори нам да је панонска покрајина Савија, то јест данашња Славонија, била у то време у саставу Србије и да се Србија граничила на северу са Аварима, а на истоку са Бугарима. (17) У то време Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на простору северно од Старе Планине.
У Византији је у то време владао цар Константин Копроним, који је са његовим иконоборачким сабором од 754 године, створио огромни неред у Цркви. Последице тог верског нереда осећале су се и у Србији, пошто је Црква у Србији била тада под управом цариградског патријарха.
На западу се римски архиепископ проглашава и за земаљског владара, 756 године, коме фрушки краљ Пепин поклања на управу делове Италије. И на Истоку и на Западу хришћанска Црква је све више одвођена од своје стварне намене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком - Папа, настоји да буде нови римски император, а у Византији Црква је сведена на обично оруђе политике цариградског Двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени.
Краљ Себислав је 7б0 године поделио Србију на два управна дела и дао свакоме од синова по једну половину државе на управу. Старији син, Расбин, који је владао од 7б0 до 768 године, добио је на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат, Владимир, добио је на управу северне крајеве Србије: Славонију, Влашку, Рашку и Босну. (14) Владимир је владао од 7б0 до 781 године и он је, после смрти његовог брата Расбина, објединио северну и јужну Србију. Краља Владимира је наследио његов син Карамир, 781-789 године. У време владавине краља Карамира почињу сукоби између Фрушке и Србије. Фрушки краљ Карло Велики настоји да придо-бије пограничне великаше у Србији нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда Карло је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три српска западна баната су била угрожена од Фруга: Истра, Јаподија и банат Лика и Крбава. Краљ Карамир је дошао са својом војском у ове западне банате. Вођене су некакве борбе у пограничном пределу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је краљ Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789 године. Као и то да Карло Велики није успео да освоји ни један од пограничних српских баната. Нови краљ Србије био је Карамиров син Тврдослав, 789-794 године. Тврдослав је спровео преуређење државне управе и судства у западним банатима Србије, а народу дао велике повластице, па је тако учврстио своју власт у овим западним областима.

 

[drbob]

Карло Велики је, почевши од 791 године, повео велики рат против Авара из Паноније и његове снаге су биле заузете у томе рату. Фрушка сила се поново устре-мила на Србију 794 године, и успева да од Срба освоји Истру. Краљ Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спречио њихов даљи продор у Србију, али Истру није повратио. У томе га је спречила изненадна смрт, док је био са војском у Лици. Пошто Тврдослав није имао наследника, власт је преузео војвода Оштривој, који је био у сродству са краљевском кућом M. Војвода Оштривој је остао две године са војском у овим западним пределима Србије, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на престо Србије свога сина Толимира. (15)


BIBLIOGRAPHIA IV
1. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
"Les Avars... descendentjusqu'en Dalmatie, en passant par la Bisnie et en ravageant tout sur leur passage (639); ils prennent Clissa, detruisent Salona,.." (Pag. 151/152)
2. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "GI" Avari seguirono il corso delle lor vittorie nella parte mediterranea si, che foggiogarono tutta 1' oltremontana e cismontana Dalmazia, 1' Istria, la Mesia superiore, ora Servia, la Dardania ora Rascia, la Prevalis ora Zenta avvegnche quest? ultima fosse abitata dei Slavi Idolatri.." (1-302/303)
3.E.PricotDeSainte-Marie:Ibidem./E. H. Милаш Исто. (Стр.35)
4. Gianantonio Bomman: Ibidem. "I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s'impadronirono della Bosna,.." (1-305)
5. Gianantonio Bomman: Ibidem. "L'acquisto fatto di tutta la Servia ossia Serbglia, gli diede il titolo di Re de' Serbgli, unitamente a quello di Re della Prevalis." (1-306)
6. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Силом оружја заузимају они у Далмацији, између другога, земље около данашњега Сиња и Врлике." (Стр. 35)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A queste condizioni furono i Croati i primi a muoversi sotto la direzione di Corbat di Cluka di Lobel di Muklov e Cofen; ed acquistarono nella Pannonia quel la terra, ch'e tra 1' fiume Dravo ed il fiume Savo,.."(I-305)
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. Croati.. che occuparon una porzion dell' Avaria." (1-304)
9. Dr. 0. Dominik Mandic: HRVATI I SRBI DVA STARA RAZLIČITA NARODA, K.H.R. Barcelona 1971.
"Hrvatsko ime prvi put se spominje na dvijema spomen-pločama na javnim zgradama u gradu Tanaisu na ušću Dona u Azovsko more, koje su bile pisane grčkim jezikom početkom III stoljeća po Kristu." (Str. 13)
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. a succedere a Tedoro III. di questo nome ed ultimo Vescovo di Salona
destrutta." (1-309)
11.E. H. Милаш: Исто. "По наредби царевој Максим пође 599. године у Равену, и ту уреди односе своје и своје Цркве са римским пријестолом."(35)
12. Е. Н. Милаш Исто. ".. царским указом проглашено је, да десет провинција, које су дотле припадале римском патријархату, прелазе под духовну јурисдикцију цариградскога патријархата, а између тих провинција и са Илирик, те дакле и Далмација." (Стр. 40)
13. Gianantonio Bomman: Ibidem. "II Re XI. de' Serbgli e della Prevalis Budimiro dopo aver diviso il Regno in piu Banati onde i popoli a lui soggetti godessero dell' amministrazione d'una retta e pronta giustizia; e dopo aver regnato anni quaranta mori.."(I-318)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A Uladimiro totta la parte mediterranea che comprendeva la Slavonia, la
Valachia, la Rascia e la Bosna." (1-327)
15. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. egli mori senz'eredi e gli successe Ostrivoio. lo pero m'attengo al Diocleate, e vi metto sul trono della Serbglia e della Prevalis Tolimiro suo figliuolo." (11-15)
16.Константан Јиречек ИСТОРИЈА СРБА, Научна Књига, Београд 1952.
"... Хровата (Χρεβατοι ) који се, први пут, спомињу у доба Каролинга после 800 год." ( 1-67)
17. Е. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "En 756, a l'epoque de l'apogee musulmane, la Savie et la Dalmatie
devinrent la Servie, ayant au nord les Avares et a l'E. les Bulgares".(18)

 

[drbob]

V - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА
ПРВО РАЗДОБЉЕ 794-865 Г.
ВОЈВОДА ОШТРИВОЈ 794-796
Оснивач нове династије био је војвода Оштривој, сестрић краља Тврдослава. (1) Оштривој је провео две године, на челу војске, у западним банатима Србије, одбијајући нападе фрушких снага. Велика фрушка краљевина, под Карлом Великим, била је у то време на врхунцу своје моћи. Фрушка је представљала сталну опасност на западним границама Србије и више пута покушала је да изврши продор према Далмацији. Дуготрајни боравак војводе Оштривоја, тадашњег стварног владара Србије, на челу војске у западним банатима говори нам јасно да је за све то време владало ратно стање између Фрушке и Србије. Тек пошто је опасност потпуно отклоњена, војвода је дошао у Скадар и крунисао свога сина Толимира за краља Србије.
КРАЉ ТОЛИМИР 796-812 ГОДИНЕ
Краљ Толимир Оштривојевић је остао познат у историји по доброчинству, правичности и по побожности. Нови краљ се могао привремено посветити унутрашњим приликама у Србији. Карло Велики је поново ратовао са Аварима, победио их, заузео њихов табор, тако звани ринг, који је био аварска покретна престолница у равницама западне Паноније. После победе над Аварима Фрушка се проширила и на део Паноније, 79б-те године. По целој Паноноји живели су још тада бројни Срби па је тако и један део панонских Срба пао под фрушку власт. Српски жупан западне Славоније, Војнимир, са седиштем у Сиску, прихватио је фрушко савезништво и ратовао је са њима заједно против Авара. После победе над Аварима Војнимир је морао да пристане на вазалство Карлу Великом. Овај случај нам говори да Фрузи нису поштовали уговоре са својим савезницима, него су после победе наметали своју вољу. Фрушка држава се одликовала по привржености Римској Цркви и по нетрпељивости према другим Црквама. Фрузи су покушали да насилно покрсте Аваре, 799 године, и то насиље је проузроковало велику аварску побуну. Фрушка војска је угушила побуну и приморала један део Авара да се покрсте. Те исте године фрушка војска, коју је водио макрогроф Ерих, напада на Србију из правца Истре. Ерих није далеко стигао, поражен је и убијен у боју код Трсата. Следеће, 800-те године, Фрузи су обновили напад са великим снагама и запосели западне крајеве Србије све до Либурније, односно до реке Зрмање. Пошто су Фрузи ушли и на приморје, на пределу Кварнера, то их је довело у сукоб и са Византијом, заштитницом слободних приморских градова.
Панонски Срби, који су раније били под Аварима, ослобођени од ових варварских хорди, прогонили су сада остатке овога народа из своје земље. Зато су били принуђени да траже од Карла Великог, 805 године. да им додели неку земљу да би се населили. Карло им је одобрио да се населе дуж источне границе његове империје, на пределима горње Посавине па на север до данашње Словачке. На томе простору Карло је уредио нову управну јединицу - "Аварску Марку". Очито је да је Карло са овом новом марком хтео да употреби Аваре као живи зид према Србима. Аварска моћ је уништена, њихова хорда разбијена, они нису више представљали никакву снагу. Остао је само аварски живаљ, насељен у неколико земаља, као оазе, мање или више удаљена једна од друге. Њихове оазе су се простирале у виду једног испрекиданог ланца од јужне Пољаке, преко Кракова, па преко Чешке и Словачке до западне Славиније и до Далмације.
У Далмацији аварска насеља су се налазила на пределу Либурније. Пошто је и Каринтанија била једна од српских земаља (2) у којој су се Авари населили, може се закључити да су остаци Авара насељени искључиво по српским земљама. Али од овога времена Авари се више не помињу под дотадашњим именом него под именом - Хрвата. Ова промена имена, истовремено и свуда где су се Авари налазили, не може се друкчије објаснити него да су се Авари на своме језику називали именом које је било слично првим поменима хрватског имена, као: Хоровати, Хорвати, Хровати или Харварати. Име Авара у његовом првобитном облику потиче од грчких писаца, а нама је добро познато да грчки писци нису, готово никада, правилно писали страна имена. Видели смо да Срби нису звали Аваре тим именом, него Обрима. Видели смо на примеру српског имена како су га грчки писци, на све могуће начине, преличавали. А Срби су били народ са којим су Грци вековима живели заједно. Шта онда тек да се очекује од њихове тачности писања имена неких других народа. У једном од наведених примера првих хрватских имена налази се сасвим јасно име Авара - (Х)арварати
Када је фрушка империја била на врхунцу своје моћи њен утицај је био врло снажан у Далмацији, па су епископи Задра, Трогира, Сплита и Дубровника затражили од Карла Великог, 806 године, да узме њихове градове под своју заштиту. Све до тада ови градови су били под заштитом Византије Карло их је радо примио под своју заштиту, али то неће бити дугог века, јер је убрзо потом Византија, која је била најјача поморска сила на Средозе-мљу, поразила фрушке поморске снаге, па су тиме и ови градови поново променили заштитника.
Десио се један напад на Србију, 812 године, на пределу источне Славоније и Срема Краљ Толимир ]е победио ове нападаче и протерао их из ових крајева Међутим, остало је нејасно ко су били ови нападачи. Неки историчари их помињу као "Угаре", али они нису могли бити Угари, јер Мађари нису још били стигли до Паноније.

 

[drbob]

Evo sajta sa naučnog skupa:
http://www.trinitas.ru/rus/doc/0012/001c/00121700.htm

 

[crow]

a ako ga ignorishemo, dal ce prestati da dize temu s druge strane?

 

[WEISHAUPT]

Ima li ikoga ko veruje u ove nedokazane teorije i gluposti?

 

[ljuba miljkovic]

a ako ga ignorishemo, dal ce prestati da dize temu s druge strane?

Naravno...

 

[drbob]

Ima li ikoga ko veruje u ove nedokazane teorije i gluposti?

gluposti su u tvojoj glavi.stavljena su bibliografska dela pa proveri.znači nije ništa izmišljeno,već postoji zapisano,samo treba znati da se pronađe.

 

[Zvezdica]

Pazi drbob, treba znati i da se posle tacke pise veliko slovo, pa opet mnogi to ne rade.

I nisam dobila odgovor: kad' ce da izadje "Srbi pre kolonije volvoks"?

PS-I prebaci ja ovu temu na drugu stranu.
Ajd' sad drvlje i kamenje...

 

[drbob]

КРАЉ ПРИБИСЛАВ 812-815
Колико год је Толимир био чувен по доброчинству и високим врлинама, толико је његов син Прибислав био чувен по пороцима и разврату. Овај краљ није уопште водио рачуна о држави нити о народу, па је у Србији владао неред и побуњеничко стање. Највећа побуна била је у Босни, где се народ побунио на челу са својим баном Краљ Прибислав је дошао са војском у Босну да би угушио побуну. Чим је стигао у Босну његова војска му је отказала послушност и ту је краљ био убијен 815 године.
КРАЉ КРЕПИМИР 815-840
Прибислава је наследио његов син Крепимир, КОЈИ је био сушта супротност своме оцу. Крепимир је био један од највећих владара из династије Оштривојевића. Када је дошао на престо Србије затекао је неред и расуло по целој држави и требало му је време од неколико година да уведе ред и мир и преуреди државне службе Потом је Крепимир потиснуо фрушку империју из српских земаља и обновио територијалну целовитост Србије.
После смрти Карла Великог, 814 године, његова велика империја се поцепала и почела нагло да слаби. Иако је Римска Црква радила свом силом да одржи ову империју коју је била прогласила њеним Светим Римско Германским Царством, она је ипак доживела судбину какву смо често пута у историји видели, а то је да брзо створене империје не преживе свога ствараоца Неписмени Карло Велики је ову империју створио на своме мачу, не знајући како да уреди и очува освојене земље у времену када његовог мача нестане.
За време нереда у Србији док је на престолу био краљ Прибислав, нински жупан Борна, 810-821 године, почео је да ради, од 813 године, на томе да он постане независни владар своје жупе Борна је био Хрват и није још био крштен. Нин је био једна варошица у којој су већину становништва чинили Хрвати. Хрвата је било још у неколико малих жупа у Либурнији, који су живели мање или више помешани са Србима Пре Борне, познати су нам следећи нински жупани. Тимотије, Гудускан и Вишеслав Тимотије је био Србин, Гудускан је био Хрват, а Вишеслав, 800-810 године, био је Србин и хришћанин Нин је био главна хрватска жупа у Далмацији и као што видимо ту су се наизменично смењивали, на положају жупана, Срби и Хрвати, хришћани и нехришћани Вишеслав је био нешто боље познат, док за Тимотија и Гудускана (3) знамо само толико да су постојали
Када су настали нови сукоби између Срба и Фруга, 819 године, Борна је тада отишао код фрушког цара Лудвига Побожног, у Ахен, са молбом да га прими за свога вазала Пошто је Лудвиг био далеко, а његова жупа у Србији, мислио је Борна да he Лудвигов утицај на њега бити ништаван, а с друге стране да he под његовом заштитом постати самостални владар. Знајући да је Лудвиг врло привржен хришћанству, Борна пристане да се покрсти и да преведе своје Хрвате у хришћанство За тај посао Борна је затражио свештенике из Рима, а не из Сплита, и папа му је послао једног епископа који је крстио Борну и његове ближе сараднике. Хрвати из нинске жупе су тада примили хришћанство, али они из других жупа одбише да то учине. Хрвата је тада било у 11 жупа у Далмацији Цар Лудвиг је примио Борну за свога вазала и признао му жупански чин са правом наслеђа Потом је Борна саградио прву хрватску цркву, у Нину, и била је посвећена фрушком свецу Аселу (4) Ту је био постављен, од папе, један епископ "за Хрвате" и то је био почетак "Цркве у Хрвата" у Краљевини Србији.
Наследник жупана Војнимира, у Сиску, био је жупан Људевит, који је, као и његов претходник, био фрушки вазал. Слабљење фрушког царства и јачање Србије подстакло је Људевита да раскине са Фрузима. Људевит је био Србин, а Сисак је био стари српски град и снажно српско упориште у време римских освајања. И шира околина Сиска била је насељена Србима. На северу и северозападу од њих били су тада Хрвати, али они нису били подвлађени жупану Људевиту него су имали своје господаре. Људевит је отказао Фрузима вазалство, 819 године, и како је иза Људевита стајала Србија, то је изазвало нови србо-фрушки рат. Уз Људевита су стали Срби из западне Славоније, данашње Хрватске и Словеније, све до реке Соче. (5) Фрушку војску је водио макрогроф Кадало, и до боја је дошло негде на пределу данашње Словеније. У овоме боју Људевит је победио Кадала, Против Људевита је дошла друга фрушка војска, под Балдериком, и битка је вођена опет на пределу данашње Словеније. Завршена је неодлучно, ни једна страна није могла да се похвали победом. Тада је фрушки вазал, жупан Борна, пошао са својом војском у помоћ Фрузима и на своме путу стигао до близу Сиска. При повратку из Словеније Људевит га је пресрео и потукао на реци Купи. Борна је морао да откаже фрушко вазалство и да призна врховну власт краља Крепимира. Док је жупан Људевит војевао у Словенији, краљ Крепимир је ослободио Истру од Фруга, 819 године.
Следеће године цар Лудвиг је послао против Срба три војске. Једна његова војска је ишла у правцу Истре, друга у правцу Лике, ваљда да би дошла у помоћ Борни, и трећа је ишла у правцу Сиска. Људевит се са својим снагама затворио у тврде градове, које ова фру-шка војска није могла да освоји и вратила се натраг не постигавши никаквог успеха. И друге две фрушке војске су се вратиле натраг, али нам није познато да ли су биле тучене или су се саме повукле. Било како било и ова друга година србо-фрушког рата завршена је у знаку српске победе. Следеће 821 године фрушка војска је обновила напад на Србију, али опет без икаквог успеха. Те године је нестало њиховог пријатеља, жупана Борне. Четврте године рата, 822-ге, стигла је велика фрушка војска у Посавину и жупан Људевит се са својим снагама повукао према унутра-шњости Србије, која је тада имала границу на реци Сави. Фрушки временописац и савременик догађаја бележи да је Људевит напустио Сисак и да је отишао код Срба, који су велика нација и који се налазе у Далмацији. (6) Из овога се може видети да су још тада Фрузи називали Србију -Далмацијом.
Уствари, Људевит није био далеко од Сиска, био је негде у Босни, где му је краљ Крепимир дао положај жупана да се ту припреми за нови обрачун са Фрузима. Следеће, 823 године, отишао је Људевит са војском из Србије и повратио Сисак, пошто је поразио и протерао фрушку војску. Исте године Људевит је убијен, на препад, у Сиску, од неког Људомила рођака жупана Борне. За овога Људомила или Људемисла, како га све помињу, мислило се да је послат од Фруга да убије Људевита. Рат је трајао већ пет година а фрушка војска је само трпела пораза. Људевит се био показао као високо способан војсковођа и Фрузи су хтели да му се лично освете за нанете им поразе. И заиста, после

 

[drbob]

Људевитовог убиства фрушка војска је запосела његову земљу све до реке Саве. Па ипак, Mopahe брзо да се повлаче, јер је 825 године почела велика побуна Хрвата. Савременик жупана Људевита био је хрватски вођа Порга, који се помиње и као Порин или Парга. Поргини Хрвати су се налазили у данашњем хрватском Загорју и у Подравини. Били су под фрушком власти и Фрузи су вршили свакојаке злочине над њима. Хватали су хрватску децу, пекли и давали својим псима да једу. (7)
Овакви и слични злочини су натерали Хрвате да се побуне против Фруга и да затраже помоћ од Срба. Пошто су Срби били већ шест година у рату са Фрузима, подржали су хрватску побуну и дали им потребну помоћ Хрватске борбе са фрузима трајале су седам година, понајвише због тога што су Срби у то време имали велики рат са Византијом, па је српска војска била заузета у овоме рату. Видећи да су Срби већ више година заузети у рату са фрушком империјом, Византија се одлучила да нападне Србију. У време рата са Византијом краљ Крепимир је заузео четири града у Далмацији који су дотада били под заштитом Византије и то: Дубровник, Сплит, Трогир и Задар. Ови градови су у ствари ослобо-ђени од византиске власти 827 године. Градови на Кварнерским острвима се не помињу, а пошто су Кварнери и Истра већ били у саставу Србије, може се закључити да су Крк и Осор раније ослобођени. Пошто је изгубила приморске градове Византија је и званично ступила у савез са фрушком империјом против Србије. Ми ћемо само напоменути да су у то време Византија и Света Римска Германска Империја биле две најјаче силе у Европи, а вероватно и у свету.
Па ипак, краљ Крепимир ћe изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика победа над византијском војском код Скадра 828 године. (8) Треба знати да је Србија обухватала, на југу, целу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као српски град. Град Водена о коме је овде реч налази се данас у делу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола III, сведочи да Византија, све до 807 године, није прелазила на западу даље од Солуна. (9) Цар Никефор I је, захваљујући поморским победама над Фрузима 806 године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне српске пределе све до реке Маће. Победом над царем Михаилом II , 828 године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807 године.
Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са северозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протерао из Србије. (10) Ова победа над Фрузима десила се после победе над Византијом, то јест 829 године, а главна битка је вођена у Истри. (11) Тек после ове победе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ српске војске ослободили фрушке власти 831 године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832 године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свеште-нике који су говорили српски језик. (12) И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тада говорили српским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав.
Српски жупан у западној Славонији, са седиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829-838 г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. (13) Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке.
Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда.
Далматински Хрвати нису имали ни верских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под српском заштитом.
КРАЉ СВЕТОРАД 840-858
Великог краља Крепимира наследио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник српске ратне пловне био је неретвљански војвода Дружак. Већи део српске ратне пловне чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су победили Млечане и протерали их са српских острва.
Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске победе над византиском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по целом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са српском поморском силом и уништио је једну целу арапску ратну пловну 841 године. После ових великих поморских победа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару.
У време владавине краља Светорада имамо неких повести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842 године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.
Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад.
По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизирали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође пореклом из средње Азије и потпуно је страно српском и европском свету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати пореклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека суседна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јесте да су пореклом са тих предела. Изналажење места њиховог порекла у ужем смислу и није предмет ове књиге.
За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845-864 године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто српским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира где се они налазе.

КРАЉ РАДОСЛАВ I 858 – 863

Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотребили краљеву благост, као на пример бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтео да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је

 

[Cvrle_A]

SRBIJA NE POSTOJI!!!!!!!!

 

[drbob]

Dok postoji i jedan jedini Srbin postojaće i Srbija!

банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дело бана Селимира. Часлав је победио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, где га је народ дочекао са великим одушевљењем.(14) Краљ је почео да кори и кажњава војне старешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са чеоником Милутином, хтели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо.
У време владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила III, 858 године, да му пошаље проповедаче који he проповедати народу хришћанство на српском језику. Моравска је била већином покрштена од стране немачких свештеника, који су говорили немачки или латински језик и које народ није волео. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби пореклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један део његових великаша. Солунска браћа су проповедала у Моравској на српском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не веруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"
Уместо употребе србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је -цепање српског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на српски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. (15) И готски епископ Улфила је за црквене и верске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ српског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су против српске клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донели им писменост и веру, У светлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.

КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865

Око годину дана после бегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У време краља Часлава у Панонији је владао неки Влади-слав, као владар панонских Срба. Владислав је намеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864 године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краља Часлава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5 године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме месту где је убијен и Владислав. (16)

BIBLIOGRAPHIA V

1. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. ".. eique absque liberis mortuo, successit ex sorore nepos." (Pag. 42)
2. Francis Preveden: HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE,
Philosophical Library, New York 1955. "With Bavaria, Charles aquired also Carinthia, a Slavic country.."( 1-51)
3. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Interdum enim, Timotianorum & Guduscanorum.." (Pag. 74)
4. Francis Preveden: Ibidem. "The first Croatian cathedral erected in Nin, was named after Asel, a
Frankish saint." (1-52)
5. Francis Preveden: Ibidem. "As the news of Ludevit's victories spread, the rest of the Slovenian populationjoined in the campaign, and the general disaffection reached as far as the river Socha (Isonzo) in the west." (1-53)
6. Eginhardi abbatis: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1864. ".. Liudewitus, Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnum Dalmatiae partem obtinere, fugiendo se." Tom 104, Pag. 402.
7. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. ".. Francesi prendevano di soppiatto i figlioli ancor latanti dei suddetti Croati, e devangli in cibo a lor cani." (11-24 )
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. "E qui fu ch'ebbero i Slavi Serbgli a sostenere aspra guerra del Greco Impero', e dagl' Ungheri lor confinati. Furono gl' uni e gl' altri discacciati e n' ebbero i Greci una singolar rotta sotto Scutari." (11-25 )
9. Nicolaus III Gramaticus: Epistola synodalis, Patrologiae, Migne, Paris.Tom 119, Pag. 877-880.
10. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601. "Et nel suo tempo i Tedeschi, soggiogata l` Istria, volevano passare ancor piu oltre m Croatia. Contro li quali il Re Crepimiro fatto un forte essercito, vene a far co essi loro la giomata; & dando loro rotta, gli scaccio da tutto il suo oaese." (Pag. 213)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Eo regnante, Alemanni expugnata Istria.." (Pag. 42 )
12. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. spedi alcuni Prelati in Dalmazia, i quali unitise a Pietro III Arcivescovo di Spalato, ed ad altri Sacerdoti, che avevano appresa la lindua Slava..." (II-25/26)
13. Don Mavro Orbini: Ibidem. "Questa cosa vedendo il Capitano de Tedeschi, mando gli Ambasciadori al Re Crepimiro, pregandolo che nel avenire vivesseseco da buon amico, e che il suo figliuolo Svetorad togliesse per moglie la sua figliuola." (Pag. 213)
14. Gianantonio Bonunan: Ibidem. "La maesta del suo volto unita alle dolci maniere risveglio m que' popoli
la natia soggezione al loro Re .." (11-36 )
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. dell" altra fii Inventore San Girolamo, chimata Buchviza.."( Pag. 46)
16. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. in Serviam descendit: comprehensumque m castris circa Sirmium.."
(Pag.42)

 

[drbob]

SRBIJA NE POSTOJI!!!!!!!!

Pročitaj Pravilnik,ne piši sve velikim slovima!!!

 

[Borkokovacic]

Ajde vi lepo koji ste od istorije Srba procitali samo Jiriceka (tu u isti kos stavljam i Stanojevica, Corovica i ostale iz njegove skole), uzmite pa malo prelistajte i druge istoricare. Treba citati i jedne i druge tj. razna misljenja i razne izvore. Pa onda imate pravo da pljujete po ljudima i da ih omalovazavate. Mislite ako studirate istoriju na zvanicnom fakultetu da je samo to istina.Znaci Viminacijum nije postojao pre 100. godina jer nije bio iskopan a sad ga iskopali pa odjedanput postoji i svi culi za njega. Covek vam naveo literaturu pa je proucite ili i dalje izigravajte komunisticke Teletabise i gledajte samo pravo, nista sa strane jer tako gazda nije rekao.

 

[crow]

vidish... ako nisi chito ove baljezgarije, a popujesh, to vec nije lepo.

a ako si chitao, onda vec nije zdravo

 

[Borkokovacic]

Kako znas da su to baljezgarije, mora da si sve to procitao kad znas a to opet povlaci kako ti reca da to nije zdravo. To znaci da imas problema sa zdravljem a sto se opet i primeti iz avatara koji si postavio za svoj lik. Bez obzira kolika je faca on bio (mislim na pustinjsku lisicu ako se ne varam) ipak je bio nacista, sto opet dovodi u pitanje tvoje mentalno zdravlje jer imas divnu ideologiju. Predpostavljam da si procitao "Moju borbu" od Hitlera ako nisi mogu ja da ti pozajmim da procitas da vidis u stvari koliko nisi zdrav.

 

[crow]

Kako znas da su to baljezgarije, mora da si sve to procitao kad znas a to opet povlaci kako ti reca da to nije zdravo. To znaci da imas problema sa zdravljem a sto se opet i primeti iz avatara koji si postavio za svoj lik. Bez obzira kolika je faca on bio (mislim na pustinjsku lisicu ako se ne varam) ipak je bio nacista, sto opet dovodi u pitanje tvoje mentalno zdravlje jer imas divnu ideologiju. Predpostavljam da si procitao "Moju borbu" od Hitlera ako nisi mogu ja da ti pozajmim da procitas da vidis u stvari koliko nisi zdrav.

pametnice, zaboravio se trecu opciju

3) prochito i zapito se ko ce da se primi na ove debilizme tkacio:

a vidish, pustinjska lisica nije bio nacista
nije ideoloshki pripadao nacistima
nije bio ni chlan partije (manje bitno)

on i jedinice pod njegovom komandom nisu uchinile ni jedan zlochin
niti prekrshile i jedno pravilo rata

sva naredjenja koja nisu bila u skladu s ti, odbijao je da izvrshi

a to mu priznaju i jevreji, oni koji se smatraju najvecim zrtvama rata (ja ipak mislim da su to ukrainci i srbi):
http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/biography/Rommel.html

zato, dechache, prochitaj neshto nekad, chisto da kad krenesh da nekom solish pamet, da ne ispadash tako smeshan...