vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
Било би веродостојније да си навео како је Орсеоло доделио Шаховницу Држиславу у грб јер га је овај победио играјући шах са њиме. Шишић.
-
- Popularno:
- % podrške određenim zaverama u opštoj...
- Koja je ritualna uloga tunela u...
- Dodik razvlašćen, povučeni svi njegovi...
- Šta je Dodik uradio za Srbe i za...
- Boni i Klajd
- Pas u Rembrantovoj „Noćnoj straži“ je...
- Lopovi za sedam minuta ukrali nakit iz...
- Da li je gravitacija nepotrošiva ?
- Da li biste ucinili zeni..
- Da li ste za zaustavljanje rata u...
dr.Jovan I. Deretić - Srbija pre Rimske imperije
- Začetnik teme vandalija
- Datum pokretanja
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Sto se tice Dereticevih knjiga njih ima sest ili sedam a ne tri. Prve njegove knjige: Istorija Srba u dva toma i Zapadna Srbija ako ih kupis u Srbiji ja ih pojedem. Ne znam da li ste upuceni u podatak da je na skupu u Rusiji koji je odrzan pre par meseci, ruska akademija nauka priznala Dereticev rad. Tema skupa je bila istorija Slovena a od svih istoricara koji postoje u Srbiji ruska akademija nauka je pozvala samo tri coveka i to autore knjige pod nazivom: "Izmisljeno doseljavanje Srba" a to su: Jovan I. Deretic, Dragoljub P. Antic, Slobodan M. Jarcevic. Pa ako su im Rusi odali priznanje sto mi da ih pljujemo.
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Imam jedno pitanje, da li smem ovde da postavim smernice (da ne kazem linkove) ka snimcima predavanja iz "Zabranjene istorije Srba". Naglasavam da to nije piraterija jer je predavac dao dozvolu da se to postavi na net.
MyrddinWyllt
Aktivan član
- Poruka
- 1.458
Borko sine... ako je doseljavanje Srba u Srbiju izmishljeno
ko ih je pokrstio i ko ih je opismenio?
koje pismo danas koriste i zashto?
ko ih je pokrstio i ko ih je opismenio?
koje pismo danas koriste i zashto?
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Naučni skup je bio održan od 12.05.-14.05.2008.godine.
Vrlo je interesantno da svi forsiraju svoju istoriju,samo ljudi ispranih mozgova pljuju po svojoj,postavlja se pitanje ko je onda za te doktore i ustanove koje pominju???
Srbe niko nije morao da opismenjava već smo mi opismenjavali druge pošto smo jedini bili pismeni i jedini smo imali pismo,ali to nije za ovu temu.
I imao sam čast da su mi bili gosti u emisiji.
КРАЉЕВИ: ХВАЛИМИР 1000-1002; ПЕТРИСЛАВ 1002;
ВЛАДИМИР II 1002-1011; И ДРАГИМИР 1011.
Краља Тугимира је наследио најстарији син краља Прелимира, Хвалимир. Он је остао посебно познат као градитељ градова: Коњица и Венца на реци Врбасу. (18) Владао је кратко време и оставио је Србију тројици својих синова на управу: Петриславу, Мирославу и Драгимиру, поделивши државу на три дела. Одмах после Хвалимирове смрти његови синови су одлучили да уједине сва три дела под једним владаром. Драгимир је предао свој део брату Мирославу, а овај одлучи да све преда најстаријем брату Петриславу. На путу код свога брата у Скадар, Мирославу се преврнула лађа на Скадарском језеру и он се утопио. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао cpehe, исте године је напрасно умро и наследио га је његов син Владимир II.
Тек што је ступио на престо Владимир је био напа-днут од новог српско-бугарског цара Самуила Николића. Краљ Владимир није желео да се води рат међу Србима и настојао је да одврати Самуила од ратних намера. Ствар се свршила тако што се Владимир оженио Самуиловом кћерком Косаром 1002 године, и два владара су постали пријатељи и савезници. Самуило је умро 1010 године и наследио га је син Радомир. Византински цар Василије наговара Радомировог рођака Владислава да убије цара Радомира и да он буде нови цар и византински савезник. Владислав стварно убија из потаје цара Радомира 1011 године. Бојећи се да би Владимир могао осветити Радо-мира, који му је био шурак, Владислав позове Владимира у госте и убије га, у цркви, у тренутку када се Владимир сагнуо у молитви.
На престо Србије долази Хвалимиров син Дра-гимир, који је раније предао свој део краљевине своме брату да би Србија остала уједињена. Цар Василије је потплатио једну групу завереника из Котора да убију краља Драгимира, приликом његове посете Котору. Ови завереници су убили краља Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора, 1011 године. После тога цар Васи-лије је запосео Скадар и ту поставио своју војну посаду и своје поверенике да управљају Србијом.
Ова убиства владара и све ове несреће око престо-ла потпуно су парализовали Србију и омогућили Византи-нцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији. Хрватски краљ Држислав је задржао своју титулу и краљевину која није била већа од једног среза.
Vrlo je interesantno da svi forsiraju svoju istoriju,samo ljudi ispranih mozgova pljuju po svojoj,postavlja se pitanje ko je onda za te doktore i ustanove koje pominju???
Srbe niko nije morao da opismenjava već smo mi opismenjavali druge pošto smo jedini bili pismeni i jedini smo imali pismo,ali to nije za ovu temu.
I imao sam čast da su mi bili gosti u emisiji.
КРАЉЕВИ: ХВАЛИМИР 1000-1002; ПЕТРИСЛАВ 1002;
ВЛАДИМИР II 1002-1011; И ДРАГИМИР 1011.
Краља Тугимира је наследио најстарији син краља Прелимира, Хвалимир. Он је остао посебно познат као градитељ градова: Коњица и Венца на реци Врбасу. (18) Владао је кратко време и оставио је Србију тројици својих синова на управу: Петриславу, Мирославу и Драгимиру, поделивши државу на три дела. Одмах после Хвалимирове смрти његови синови су одлучили да уједине сва три дела под једним владаром. Драгимир је предао свој део брату Мирославу, а овај одлучи да све преда најстаријем брату Петриславу. На путу код свога брата у Скадар, Мирославу се преврнула лађа на Скадарском језеру и он се утопио. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао cpehe, исте године је напрасно умро и наследио га је његов син Владимир II.
Тек што је ступио на престо Владимир је био напа-днут од новог српско-бугарског цара Самуила Николића. Краљ Владимир није желео да се води рат међу Србима и настојао је да одврати Самуила од ратних намера. Ствар се свршила тако што се Владимир оженио Самуиловом кћерком Косаром 1002 године, и два владара су постали пријатељи и савезници. Самуило је умро 1010 године и наследио га је син Радомир. Византински цар Василије наговара Радомировог рођака Владислава да убије цара Радомира и да он буде нови цар и византински савезник. Владислав стварно убија из потаје цара Радомира 1011 године. Бојећи се да би Владимир могао осветити Радо-мира, који му је био шурак, Владислав позове Владимира у госте и убије га, у цркви, у тренутку када се Владимир сагнуо у молитви.
На престо Србије долази Хвалимиров син Дра-гимир, који је раније предао свој део краљевине своме брату да би Србија остала уједињена. Цар Василије је потплатио једну групу завереника из Котора да убију краља Драгимира, приликом његове посете Котору. Ови завереници су убили краља Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора, 1011 године. После тога цар Васи-лије је запосео Скадар и ту поставио своју војну посаду и своје поверенике да управљају Србијом.
Ова убиства владара и све ове несреће око престо-ла потпуно су парализовали Србију и омогућили Византи-нцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији. Хрватски краљ Држислав је задржао своју титулу и краљевину која није била већа од једног среза.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ ДОБРОСЛАВ I - ВОЈИСЛАВ 1024-1065
После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је побегла са сином Доброславом, у наручју, код бана Рашке. Византинци нису били посели Рашку и Босну и није познато да ли су тамошњи банови, бар формално, признавали врховну власт цара Василија или не. Бегство краљичино у Рашку је доказ да Рашка није била поседнута и тако је наследник српског престола био спашен.
У Далмацији је после смрти краља Држислава, дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао се као краљ Далмације и Хрватске. Стефан је одрастао у Млеци-ма и оженио се са једном млетачком племићкињом, па када је дошао у Далмацију деловао је као странац.
Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно тако и хумно. Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Добро-слав је дошао у Скадар, 1024 године, и одмах су Срби побили све византинске чиновнике и посаду и прогласили Доброслава за краља. Чим је цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати пређашње стање. Византија је у то време била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустиниана. Млади краљ Доброслав је изишао са својом војском пред Василија и поразио га у једној великој битци код Бара 1025 године. Доброслав је имао великих личних заслуга за ову велику победу, јер је показао изузетну храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захва-љујући једној смело изведеној стратагеми младог краља. Иако поражен, Василије је имао још врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој битци, на реци Дриму, потпуно потукао. Ове победе су биле пресудне за Србију и фаталне по Византију. Византинци су извели још два напада на Србију и оба пута били до ногу поражени. Због ових великих успеха, као војсковођа, Срби су назвали краља Доброслава - Војислав!
После победе над Византијом, Војислав је завладао над Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом. (19)
Сплитски архиепископ је сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту 1025 године. Идући на овај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача, укрцали су се на једну лађу и када су били испред хварског рата, бура је потопила ову лађу. Сва четири епископа су ту настрадала. Овај случај је послужио као повод да епископи источне Далмације затраже од папе да се одвоје од епископа запа-дне Далмације. Папа Бенедикт IX је обновио стару Дукља-нску Архиепископију са седиштем у Бару, где се и данас налази.
Стефан краљ Далмације и Хрватске је умро 1048 године и наследио га је његов син Петар, који је узео назив Крешимир III, у част бана Крешимира, а био је трећи краљ по реду. Петар се обраћа византинском цару Исаку Комнену, 1057 године, изјављује му своју покорност и моли га да му повери управу над далматинским градовима, који су тада били под управом Млечана, Цар Исак прихвата молбу и даје Петру титулу "протоспатора и капетана Далмације". (20) Петар је добио титулу али не и градове, јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар, јер се овај град побунио против Млечана и ставио се под заштиту Византије.
Пошто је учињен коначни расцеп између источне и западне Цркве, 1054 године, Петар се ставља на страну латинске Цркве, у нади да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али, не само Срби који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да следе латинску Цркву. Због тога је сазван црквени сабор у Сплиту, 1059 године, коме је преседавао неки папин легат Мајнард. Циљ овога сабора је био да се уведу промене у црквеном животу у Далмацији. Све до овога сабора Хрвати су били православни иако су 180 година били под надлежности римске Цркве. Још у то време све хрватско свештенство је живело и служило по законима источне Цркве.(21) Пошто у Петровој држави нису живели само Хрвати, него и врло бројни Срби, они су се одупирали насилној латинизацији Цркве. Треба знати да је тада једини Београд имао углавном хрватско становништво и ни један други град у Далмацији. (22) Отпор латинизацији Цркве имао је своје средиште на Крку где је под вођством свештеника Вука била основана једна посебна Црква. Борбе he бити упорне и дуге, а као последица ових борби биће пад династије и пропаст хрватске државе.
Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара у Србију, 1043 године. Шћипетари су пореклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су једно време држали Азербејџан и они су довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове поро-дице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа, 980 године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под византинском власти на Сицилији и у јужној Италији.
Византија је напала Србију 1042 године и тај њен напад је завршен потпуним поразом византинске војске. Пораз је био велики и врло тежак да је изазвао нереде у Византији. Византински војвода на Сицилији, Ђорђе Манијак, побунио се против царице Зое и Константина IX
и пошао са својом војском на Цариград, 1043 године. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипе-тари као помоћне чете. Искрцао се у Драчу, који је био српски град, јер је због ратног стања између Византије и Србије уживао извесну српску наклоност. У борби са царском војском, код Дојрана, Манијак је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на Сицилију нити су могли да остану на византинској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном брдском слабо насељеном пределу у околини Рабана, источно од Кроје.
После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је побегла са сином Доброславом, у наручју, код бана Рашке. Византинци нису били посели Рашку и Босну и није познато да ли су тамошњи банови, бар формално, признавали врховну власт цара Василија или не. Бегство краљичино у Рашку је доказ да Рашка није била поседнута и тако је наследник српског престола био спашен.
У Далмацији је после смрти краља Држислава, дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао се као краљ Далмације и Хрватске. Стефан је одрастао у Млеци-ма и оженио се са једном млетачком племићкињом, па када је дошао у Далмацију деловао је као странац.
Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно тако и хумно. Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Добро-слав је дошао у Скадар, 1024 године, и одмах су Срби побили све византинске чиновнике и посаду и прогласили Доброслава за краља. Чим је цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати пређашње стање. Византија је у то време била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустиниана. Млади краљ Доброслав је изишао са својом војском пред Василија и поразио га у једној великој битци код Бара 1025 године. Доброслав је имао великих личних заслуга за ову велику победу, јер је показао изузетну храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захва-љујући једној смело изведеној стратагеми младог краља. Иако поражен, Василије је имао још врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој битци, на реци Дриму, потпуно потукао. Ове победе су биле пресудне за Србију и фаталне по Византију. Византинци су извели још два напада на Србију и оба пута били до ногу поражени. Због ових великих успеха, као војсковођа, Срби су назвали краља Доброслава - Војислав!
После победе над Византијом, Војислав је завладао над Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом. (19)
Сплитски архиепископ је сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту 1025 године. Идући на овај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача, укрцали су се на једну лађу и када су били испред хварског рата, бура је потопила ову лађу. Сва четири епископа су ту настрадала. Овај случај је послужио као повод да епископи источне Далмације затраже од папе да се одвоје од епископа запа-дне Далмације. Папа Бенедикт IX је обновио стару Дукља-нску Архиепископију са седиштем у Бару, где се и данас налази.
Стефан краљ Далмације и Хрватске је умро 1048 године и наследио га је његов син Петар, који је узео назив Крешимир III, у част бана Крешимира, а био је трећи краљ по реду. Петар се обраћа византинском цару Исаку Комнену, 1057 године, изјављује му своју покорност и моли га да му повери управу над далматинским градовима, који су тада били под управом Млечана, Цар Исак прихвата молбу и даје Петру титулу "протоспатора и капетана Далмације". (20) Петар је добио титулу али не и градове, јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар, јер се овај град побунио против Млечана и ставио се под заштиту Византије.
Пошто је учињен коначни расцеп између источне и западне Цркве, 1054 године, Петар се ставља на страну латинске Цркве, у нади да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али, не само Срби који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да следе латинску Цркву. Због тога је сазван црквени сабор у Сплиту, 1059 године, коме је преседавао неки папин легат Мајнард. Циљ овога сабора је био да се уведу промене у црквеном животу у Далмацији. Све до овога сабора Хрвати су били православни иако су 180 година били под надлежности римске Цркве. Још у то време све хрватско свештенство је живело и служило по законима источне Цркве.(21) Пошто у Петровој држави нису живели само Хрвати, него и врло бројни Срби, они су се одупирали насилној латинизацији Цркве. Треба знати да је тада једини Београд имао углавном хрватско становништво и ни један други град у Далмацији. (22) Отпор латинизацији Цркве имао је своје средиште на Крку где је под вођством свештеника Вука била основана једна посебна Црква. Борбе he бити упорне и дуге, а као последица ових борби биће пад династије и пропаст хрватске државе.
Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара у Србију, 1043 године. Шћипетари су пореклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су једно време држали Азербејџан и они су довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове поро-дице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа, 980 године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под византинском власти на Сицилији и у јужној Италији.
Византија је напала Србију 1042 године и тај њен напад је завршен потпуним поразом византинске војске. Пораз је био велики и врло тежак да је изазвао нереде у Византији. Византински војвода на Сицилији, Ђорђе Манијак, побунио се против царице Зое и Константина IX
и пошао са својом војском на Цариград, 1043 године. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипе-тари као помоћне чете. Искрцао се у Драчу, који је био српски град, јер је због ратног стања између Византије и Србије уживао извесну српску наклоност. У борби са царском војском, код Дојрана, Манијак је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на Сицилију нити су могли да остану на византинској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном брдском слабо насељеном пределу у околини Рабана, источно од Кроје.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ МИХАИЛО 1065-1084
У време краља Михаила Србија је била моћна држава као и у време његовог оца Војислава. Захваљујући баш тој чињеници Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском Црквом и са Византијом. Цар Алексије I Комнин је успоставио мир са Србијом, дао кра-љу Михаилу титулу протоспатора, што значи велики штитоноша. Пошто је српска краљица рано умрла, Миха-ило се жени са Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом. Алексије се одрекао права византинских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на краља Михаила. Ово је у ствари било само испуњавање једне правне формалности, пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије.
Умро је краљ "Далмације и Хрватске", Петар Кре-шимир, 1069 године, који је за свога наследника био одредио нећака Стефана. Због нереда у његовој држави, око црквених питања, Стефан није могао да се крунише нити да стварно наследи престо. Српски бан Захумља, Славић, кога у неким списима називају и као Славац или Славиша, ушао је са својом војском у Стефанову државу, сву је запосео и натерао Стефана да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита, 1070 године. Сплит и овај манастир су били под млетачком власти. Тако је окончао овај огранак Оштривојевића, краљева "Далмације и Хрватске", а уједно је укинута ова држава. Победом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над целом Далмацијом. Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао велику подршку тамошњег народа, јер је Славић спречавао насилну латинизацију Цркве. Присталице латинизације Цркве позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Договорен је састанак између бана Славића и норманских вођа на острву Вису 1075 године. Приликом тога састанка Нормани су на превару заробили и погубили бана Славића.
Присталице латинизације Цркве које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Овај Свинимир је био ожењен са Јеленом кћерком угарског краља "Светог" Стефана. Архиепископ Лоренцо га је наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије VII послао је Свинимиру знаке кра-љевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је обављено у цркви у Сплиту 1076 године, то јест у граду који је био под млетачком управом. Било је договорено да данак који су краљеви Далмације и Хрва-тске плаћали до тада византинском цару, у износу од 200 византинских дуката, од сада да буде плаћан папи. (23) Приликом крунисања Свинимир је поднео заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње са: "Ја Дмитар који се зовем и Свинимир ..." (24)
Свинимирова држава је била, по пространству, дотада највећа држава краљевине Далмације и Хрватске, и обухватала је далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била: од реке Раше у Истри до Купе и Сане, и на северу до Драве; између Купе, Саве и Драве. (25) Што значи да је на западу почињала са реком Рашом где је доста често била западна граница Србије. Овој посавској Хрватској је у време Свинимира присједињен и предео далматинске Хрватске, између река Крке и Зрмање. Свинимирово раскидање са Византијом и стављање под власт папе није могло проћи без тежих последица, јер је то краљевство, у ствари, било од почетка па све до тада једна византинска топархија, епархија или тема. Далма-тински градови под византинском заштитом, иако су у њима били присутни византински савезници Млечани, били су под управом једног царског чиновника са чином капетана. Никада Хрвати нису добили ове градове, нити је династија која је над њима владала. У време Петра Крешимира византински капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим градовима црквени обред је био по начину источне Цркве.(2б) Византија није тада била у могућности да путем силе поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па цар Алексије прено-си своја права на ову тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра, 1085 године. Фаледро је тада узео титулу: "Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст." То је у ствари значило да је Фале-дро законити владар Далмације и Хрватске и да је Свини-мир узурпатор. Пада у очи и то што Фаледро не узима титулу краља Далмације и Хрватске, него остаје при мле-тачкој титули војводе (дужда), што је нижа титула од кра-љевске. Из овога се може закључити да Венеција и посе-бно Византија нису признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрали једном византинском провинцијом.
У време краља Михаила Србија је била моћна држава као и у време његовог оца Војислава. Захваљујући баш тој чињеници Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском Црквом и са Византијом. Цар Алексије I Комнин је успоставио мир са Србијом, дао кра-љу Михаилу титулу протоспатора, што значи велики штитоноша. Пошто је српска краљица рано умрла, Миха-ило се жени са Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом. Алексије се одрекао права византинских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на краља Михаила. Ово је у ствари било само испуњавање једне правне формалности, пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије.
Умро је краљ "Далмације и Хрватске", Петар Кре-шимир, 1069 године, који је за свога наследника био одредио нећака Стефана. Због нереда у његовој држави, око црквених питања, Стефан није могао да се крунише нити да стварно наследи престо. Српски бан Захумља, Славић, кога у неким списима називају и као Славац или Славиша, ушао је са својом војском у Стефанову државу, сву је запосео и натерао Стефана да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита, 1070 године. Сплит и овај манастир су били под млетачком власти. Тако је окончао овај огранак Оштривојевића, краљева "Далмације и Хрватске", а уједно је укинута ова држава. Победом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над целом Далмацијом. Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао велику подршку тамошњег народа, јер је Славић спречавао насилну латинизацију Цркве. Присталице латинизације Цркве позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Договорен је састанак између бана Славића и норманских вођа на острву Вису 1075 године. Приликом тога састанка Нормани су на превару заробили и погубили бана Славића.
Присталице латинизације Цркве које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Овај Свинимир је био ожењен са Јеленом кћерком угарског краља "Светог" Стефана. Архиепископ Лоренцо га је наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије VII послао је Свинимиру знаке кра-љевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је обављено у цркви у Сплиту 1076 године, то јест у граду који је био под млетачком управом. Било је договорено да данак који су краљеви Далмације и Хрва-тске плаћали до тада византинском цару, у износу од 200 византинских дуката, од сада да буде плаћан папи. (23) Приликом крунисања Свинимир је поднео заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње са: "Ја Дмитар који се зовем и Свинимир ..." (24)
Свинимирова држава је била, по пространству, дотада највећа држава краљевине Далмације и Хрватске, и обухватала је далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била: од реке Раше у Истри до Купе и Сане, и на северу до Драве; између Купе, Саве и Драве. (25) Што значи да је на западу почињала са реком Рашом где је доста често била западна граница Србије. Овој посавској Хрватској је у време Свинимира присједињен и предео далматинске Хрватске, између река Крке и Зрмање. Свинимирово раскидање са Византијом и стављање под власт папе није могло проћи без тежих последица, јер је то краљевство, у ствари, било од почетка па све до тада једна византинска топархија, епархија или тема. Далма-тински градови под византинском заштитом, иако су у њима били присутни византински савезници Млечани, били су под управом једног царског чиновника са чином капетана. Никада Хрвати нису добили ове градове, нити је династија која је над њима владала. У време Петра Крешимира византински капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим градовима црквени обред је био по начину источне Цркве.(2б) Византија није тада била у могућности да путем силе поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па цар Алексије прено-си своја права на ову тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра, 1085 године. Фаледро је тада узео титулу: "Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст." То је у ствари значило да је Фале-дро законити владар Далмације и Хрватске и да је Свини-мир узурпатор. Пада у очи и то што Фаледро не узима титулу краља Далмације и Хрватске, него остаје при мле-тачкој титули војводе (дужда), што је нижа титула од кра-љевске. Из овога се може закључити да Венеција и посе-бно Византија нису признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрали једном византинском провинцијом.
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Ako mislite na pokrstavanje Srba od strane Cirila i Metodija onda morate znati da su oni pokrstili samo one Srbe koji su ziveli u tada drzavi koju nazivaju Moravska. U ovoj Srbiji nisu ni bili jer su posli iz Soluna i preko Bugarske otisli za Moravsku da sire hriscanstvo. Sto se tice prvog pisma postoji takozvano vincansko pismo koje je priznato i od stranih naucnika da je to bilo prvo pismo u Evropi. Od tog pisma su nastala sva ostala na tlu Evrope da ne zalazim sad dublje ko su bili stanovnici Vince. Sto se tice Hriscanstva Srbi su ga dobili direktno (mislim na ovdasnje Srbe) od apostola Pavla, posto je on na svom proputovanju prema Rimu prosao kroz ove prostore.
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Niko mi ne odgovori da li smem da postavim smernice za ona predavanja sto sam naveo u predhodnim postovima?
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Ćirilo i Metodije su mačem pokrštavali pravoslavce,toliko o mjima.
Što se mene tiče postavi slobodno.
Što se mene tiče postavi slobodno.
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
Srbe je pokrstio sveti Andrija. O tome ima u knjizi Srpski stari vek u odeljku Srbi i rano hrišćanstvo, a knjigu možeš da pogledaš na netu, a izlazi i feljton u Glasu. Dr Bobe zašto u emisiju ne pozoveš Milanovića a ovde ne pustiš skript tvog razgovora sa Deretićem, interesuje me šta su ga sve pitao, kao i druge tvoje goste- istorike. I, doista, neki Srbi pljuju na vlastitu istoriju, kao da im je žao što još pod turcima nismo ostali a sad misle da je EU nešto- nije zalud veliki srpski pisac iz hrvatske Krleža rekao- Evropa, ah ta stara frajla i *****. Zato što je pisao ekavicom izbacili ga iz svih čitanki u cro - jel i mi u Srbiji treba da budemo takvi europejci. Molim, pogledajte samo profile njihovih istoričara- pa to su sve moroni. Inače izraz moron prvi je upotrebio Prokopije iz Cezareje- tako je nazvao Justinijana jer je ovaj bio Srbin iz stare Srbije- sadašnja Makedonija,
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
A sad nešto sasvim drugačije.Gde se sve reč got pominje u srpskom jeziku i ima li to veze sa Gotima. Recimo: gotovan, gotivan, zgotovljeno,zgodan(t u d),gotovo(je),..
- Poruka
- 52
Nigde se ne pominje sve su to naše reči.
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Prvo predavanje:
http://rapidshare.com/files/76091845/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/135561195/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/135614159/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/135821346/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/135848209/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/135858020/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part6.rar
Drugo predavanje:
http://rapidshare.com/files/136001017/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/136059646/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/136088049/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/136114001/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/136140242/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/136163183/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part6.rar
http://rapidshare.com/files/136226725/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part7.rar
Kad budem postavio i ostala predavnja na rapidshare, stavicu smernice ovde. Samo ce mi trebati malo vremena da sve to obavim. (mislim malo vise vremena)
http://rapidshare.com/files/76091845/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/135561195/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/135614159/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/135821346/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/135848209/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/135858020/Zabranjena_Istorija_-_1._predavanje.part6.rar
Drugo predavanje:
http://rapidshare.com/files/136001017/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part1.rar
http://rapidshare.com/files/136059646/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part2.rar
http://rapidshare.com/files/136088049/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part3.rar
http://rapidshare.com/files/136114001/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part4.rar
http://rapidshare.com/files/136140242/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part5.rar
http://rapidshare.com/files/136163183/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part6.rar
http://rapidshare.com/files/136226725/Zabranjena_Istorija_-_2._predavanje.part7.rar
Kad budem postavio i ostala predavnja na rapidshare, stavicu smernice ovde. Samo ce mi trebati malo vremena da sve to obavim. (mislim malo vise vremena)
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Malo uputstvo za one koji ne znaju kako se ovo skida. Da bi se na primer odgledalo prvo predavanje mora se skinutu svih sest rar-ova, a potom pokrenuti bilo koji od ovih sest (pokrecu se sa programom winrar) tj. desni klik na prvi rar i kliknuti na "exstract here". Dobije se DVX falj koji gledate sa bilo kojim plejerom, kao sto gledate filmove.
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
PatriJoto imaš genijalan avatar.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ БОДИН 1085-1111
По смрти краља Михаила његови бројни синови су се договорили да наследник престола буде Бодин, који је био најмлађи син краља Михаила из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији, његов старији брат, Радослав II, привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина из Антиохије путем једног вештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати велики повед. Бодин је ступио на престо Србије 1085 године. То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом и сме-нио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поста-вио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сва тројица су били људи са Бодиновог Двора.(27) На западу, Бодинова Србија је обухватала Лику и Крбаву и . Далмацију до реке Крке. Северна граница Србије била је на реци Сави и дуж ове реке све до Уне.
Краљ Дмитар Свинимир је убијен од Хрвата на далматинском Косову 1087 године, из освете због насилне латинизације Цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: "Дабогда вазда Хрвати били и никада краља свога језика не имали!" Ово проклество чудно звучи и из њега се може закључити да Свинимир није био Хрват, јер он ставља само језик као заједничко са њима.
Хрвати су тада сви говорили српским језиком, али били су један посебан народ који је само говорио српским језиком. (28) Ми заиста и незнамо ко је био тај Свинимир, једино што се да разумети јесте да је био неки племић, пошто је био ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана. Он је био последњи краљ Далмације и Хрватске, а краљевство је трајало тачно један век. Свинимиров син, Радован, није могао да наследи свога оца због великих нереда који су настали после убиства краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути тиме што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосео целу Свинимирову краљевину, 1089 године. Никада више та краљевина није била обновљена, остала је само једна покрајина угарске краљевине. Краљ Владислав је поставио свога братића Алма да у својству војводе управља земљама бивше краљевине, 1091 године. Алмов брат Коломан биће први и последњи од угарских краљева који he ce 1102 године крунисати у Београду на Мору и као краљ "Далмације и Хрватске". Угари нису држали ни до те формалности, а међу бановима које су они постављали да управљају "Хрватском" било је више Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша.
Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине једног од највећих српских краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била српско-хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и на територији Србије, са мешовитим српско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима.
Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног века, ове краљевине, та права су на првом месту српска, па тек на другом месту хрватска. Од почетка 12-ог века па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.
По смрти краља Михаила његови бројни синови су се договорили да наследник престола буде Бодин, који је био најмлађи син краља Михаила из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији, његов старији брат, Радослав II, привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина из Антиохије путем једног вештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати велики повед. Бодин је ступио на престо Србије 1085 године. То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом и сме-нио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поста-вио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сва тројица су били људи са Бодиновог Двора.(27) На западу, Бодинова Србија је обухватала Лику и Крбаву и . Далмацију до реке Крке. Северна граница Србије била је на реци Сави и дуж ове реке све до Уне.
Краљ Дмитар Свинимир је убијен од Хрвата на далматинском Косову 1087 године, из освете због насилне латинизације Цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: "Дабогда вазда Хрвати били и никада краља свога језика не имали!" Ово проклество чудно звучи и из њега се може закључити да Свинимир није био Хрват, јер он ставља само језик као заједничко са њима.
Хрвати су тада сви говорили српским језиком, али били су један посебан народ који је само говорио српским језиком. (28) Ми заиста и незнамо ко је био тај Свинимир, једино што се да разумети јесте да је био неки племић, пошто је био ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана. Он је био последњи краљ Далмације и Хрватске, а краљевство је трајало тачно један век. Свинимиров син, Радован, није могао да наследи свога оца због великих нереда који су настали после убиства краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути тиме што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосео целу Свинимирову краљевину, 1089 године. Никада више та краљевина није била обновљена, остала је само једна покрајина угарске краљевине. Краљ Владислав је поставио свога братића Алма да у својству војводе управља земљама бивше краљевине, 1091 године. Алмов брат Коломан биће први и последњи од угарских краљева који he ce 1102 године крунисати у Београду на Мору и као краљ "Далмације и Хрватске". Угари нису држали ни до те формалности, а међу бановима које су они постављали да управљају "Хрватском" било је више Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша.
Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине једног од највећих српских краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била српско-хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и на територији Србије, са мешовитим српско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима.
Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног века, ове краљевине, та права су на првом месту српска, па тек на другом месту хрватска. Од почетка 12-ог века па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
ОШТРИВОЈЕВИЋИ ОД 1111-ТЕ ДО 1171-ВЕ
Краљ Бодин је оставио иза себе два сина: Михаила и Ђура, али ни један од њих није наследио свога оца, него великаши наметнуше за новог краља Доброслава II, Бодиновог брата по оцу. Доброслав је био Михаилов син из другог брака са византинском принцезом. Захваљујући утицају његове мајке и родбинских веза са Византијом, Доброслав је почео да води провизантинску политику. Ово је био разлог што је бан Рашке, Волкан, дошао са војском и опсео Скадар, победио, заробио и затворио краља Доброслава, (1114.године). После дужих преговора и сукоба међу властелом за новог краља Србије би изабран Бодинов најстарији брат, Владимир III, 1114-1118 године. Краљ Владимир се оженио кћерком бана Волкана и тако би постигнут трајни мир у Србији, а бившег краља Доброслава су пустили из затвора.
Бодинова жена, краљица Јаквинта, радила је потајно против краља Владимира а у прилог свога млађег сина Ђура. Ове Јаквинтине радње су биле откривене и она је послата у манастир, али њен син Ђуро долази на престо Србије 1118 године. Било је тада више принчева из династије Оштривојевића који су учествовали у борби за престо. Краљ Ђуро је опседнут у Скадру 1122 године од стране својих рођака. Ђуро је морао да се повуче са престола и да бежи у Рашку, а његов рођак, Грубиша, долази за краља Србије, 1122-1129 године. Грубиша се показао као добар владар, али његов рођак Ђуро долази са војском из Рашке, и у боју код Бара побеђује краља Грубишу, који је у томе боју и погинуо. Ђурову војску је у томе боју водио кнез Драгило, брат краља Грубише и познати војсковођа. Тако се Ђуро вратио на престо Србије по други пут, 1129-1140 године.
У Угарској је тада владао краљ Бела II. Граница између Србије и Угарске у то време била је: река Сава, река Уна, па на југ долина Грахово, Унац, Гламоч и Зрма-ња. Жупа Челебић, која је покривала Ливно, остала је одвојена Купресом, а такође и жупа Имотски, која се гра-ничила са Србима Дувна и Неретвљанима. (29) Ми видимо да је граница Србије у то време била померена на запад, са Крке на Зрмању, као и да су две хрватске жупе: Челе-бић и Имотски биле изоловане међу Србима. Исто-времено видимо да су Угари били заузели Лику и Крбаву.
Тада је у Босни владао бан Борић, а у Рашкој бан Драгина, брат краља Грубише.
Против краља Ђура побунили су се 1139 године синови кнеза Драгила: Првош, Грубиша, Немања и Ширак. Ђуро је морао да напусти престо 1140 године, а за новог краља долази дотадашњи бан Рашке, Драгина, 1140-1151 године. Драгина је био добар и у народу врло омиљен владар. Имао је три сина: Радослава, Иваниша и Владимира. Наследио га је најстарији син Радослав, трећи краљ Србије овога имена, 1151-1169 године. Против краља Радослава побунио се бан Рашке, Урош и његов син Деса. Унутрашњи рат у Србији трајао је више година. Када је Деса умро, у Требињу 11б0 године, рат су наставили његови синови: Мирослав, Немања и Константин. Овај рат је имао и верских побуда; краљ Радослав је био српско-православне вере, а Деса и његови синови су били католици. Краљ Радослав је изгубио рат са Десиним синовима и повукао се са престола Србије 11б9 године. Последња и одлучујућа битка вођена је између Немање и Радославовог брата, бана Владимира, код Приштине 1170 године. Победио је Немања и следеће године се прогласио за владара Србије, али не као краљ, него само као велики жупан. Немања се тада није могао крунисати за краља јер су га Срби сматрали узурпатором. Тиме је окончана владавина династије Оштривојевића и отпочела владавина нове династије Немањића.
BIBLIOGRAPHIA VII
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezial775.(TomeII-63)
2. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Pagel85)
3. Gianantonio Bomman: Ibidem. (11-62)
4. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601. (P.217)
5. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
6. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
7. E. Prico De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. (Page 51 et 112)
8. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. (Pagus 73, II)
9. E. Prico De Sainte-Marie: Ibidem. (Page 154)
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 77)
11.E. H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901. (Страна 90)
12. Caroli Du Fresne Du cange: Ibidem. (Pagus 74)
13. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 77)
14. E. H. Милаш: Исто.
15. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 44, XXIX)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 78)
17. Francis Preveden: HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE, Philosophical Library, New York 1955. (I - 69)
18. Caroli Du Fresne Du Cange; Ibidem. (Pagus 44, XXX)
19. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
20. E. H. Милаш Исто. (Страна 91)
21.FrancisPreveden: Ibidem. (1-72)
22. Francis Preveden: Ibidem. (I - 73)
23. Francis Preveden: Ibidem. (I - 84)
24. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 77, XVII)
25. Gianantonio Bomman: Ibidem.
26. E. H. Милаш: Исто. (Страна 92)
27. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II -127)
28. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 73,11)
29. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II -147)
Краљ Бодин је оставио иза себе два сина: Михаила и Ђура, али ни један од њих није наследио свога оца, него великаши наметнуше за новог краља Доброслава II, Бодиновог брата по оцу. Доброслав је био Михаилов син из другог брака са византинском принцезом. Захваљујући утицају његове мајке и родбинских веза са Византијом, Доброслав је почео да води провизантинску политику. Ово је био разлог што је бан Рашке, Волкан, дошао са војском и опсео Скадар, победио, заробио и затворио краља Доброслава, (1114.године). После дужих преговора и сукоба међу властелом за новог краља Србије би изабран Бодинов најстарији брат, Владимир III, 1114-1118 године. Краљ Владимир се оженио кћерком бана Волкана и тако би постигнут трајни мир у Србији, а бившег краља Доброслава су пустили из затвора.
Бодинова жена, краљица Јаквинта, радила је потајно против краља Владимира а у прилог свога млађег сина Ђура. Ове Јаквинтине радње су биле откривене и она је послата у манастир, али њен син Ђуро долази на престо Србије 1118 године. Било је тада више принчева из династије Оштривојевића који су учествовали у борби за престо. Краљ Ђуро је опседнут у Скадру 1122 године од стране својих рођака. Ђуро је морао да се повуче са престола и да бежи у Рашку, а његов рођак, Грубиша, долази за краља Србије, 1122-1129 године. Грубиша се показао као добар владар, али његов рођак Ђуро долази са војском из Рашке, и у боју код Бара побеђује краља Грубишу, који је у томе боју и погинуо. Ђурову војску је у томе боју водио кнез Драгило, брат краља Грубише и познати војсковођа. Тако се Ђуро вратио на престо Србије по други пут, 1129-1140 године.
У Угарској је тада владао краљ Бела II. Граница између Србије и Угарске у то време била је: река Сава, река Уна, па на југ долина Грахово, Унац, Гламоч и Зрма-ња. Жупа Челебић, која је покривала Ливно, остала је одвојена Купресом, а такође и жупа Имотски, која се гра-ничила са Србима Дувна и Неретвљанима. (29) Ми видимо да је граница Србије у то време била померена на запад, са Крке на Зрмању, као и да су две хрватске жупе: Челе-бић и Имотски биле изоловане међу Србима. Исто-времено видимо да су Угари били заузели Лику и Крбаву.
Тада је у Босни владао бан Борић, а у Рашкој бан Драгина, брат краља Грубише.
Против краља Ђура побунили су се 1139 године синови кнеза Драгила: Првош, Грубиша, Немања и Ширак. Ђуро је морао да напусти престо 1140 године, а за новог краља долази дотадашњи бан Рашке, Драгина, 1140-1151 године. Драгина је био добар и у народу врло омиљен владар. Имао је три сина: Радослава, Иваниша и Владимира. Наследио га је најстарији син Радослав, трећи краљ Србије овога имена, 1151-1169 године. Против краља Радослава побунио се бан Рашке, Урош и његов син Деса. Унутрашњи рат у Србији трајао је више година. Када је Деса умро, у Требињу 11б0 године, рат су наставили његови синови: Мирослав, Немања и Константин. Овај рат је имао и верских побуда; краљ Радослав је био српско-православне вере, а Деса и његови синови су били католици. Краљ Радослав је изгубио рат са Десиним синовима и повукао се са престола Србије 11б9 године. Последња и одлучујућа битка вођена је између Немање и Радославовог брата, бана Владимира, код Приштине 1170 године. Победио је Немања и следеће године се прогласио за владара Србије, али не као краљ, него само као велики жупан. Немања се тада није могао крунисати за краља јер су га Срби сматрали узурпатором. Тиме је окончана владавина династије Оштривојевића и отпочела владавина нове династије Немањића.
BIBLIOGRAPHIA VII
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezial775.(TomeII-63)
2. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Pagel85)
3. Gianantonio Bomman: Ibidem. (11-62)
4. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601. (P.217)
5. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
6. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
7. E. Prico De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. (Page 51 et 112)
8. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. (Pagus 73, II)
9. E. Prico De Sainte-Marie: Ibidem. (Page 154)
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 77)
11.E. H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901. (Страна 90)
12. Caroli Du Fresne Du cange: Ibidem. (Pagus 74)
13. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 77)
14. E. H. Милаш: Исто.
15. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 44, XXIX)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 78)
17. Francis Preveden: HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE, Philosophical Library, New York 1955. (I - 69)
18. Caroli Du Fresne Du Cange; Ibidem. (Pagus 44, XXX)
19. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 69)
20. E. H. Милаш Исто. (Страна 91)
21.FrancisPreveden: Ibidem. (1-72)
22. Francis Preveden: Ibidem. (I - 73)
23. Francis Preveden: Ibidem. (I - 84)
24. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 77, XVII)
25. Gianantonio Bomman: Ibidem.
26. E. H. Милаш: Исто. (Страна 92)
27. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II -127)
28. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. (Pagus 73,11)
29. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II -147)
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
VIII - ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА 1171-1371
Династија Немањића је наследила на престолу Србије династију Оштривојевића, и ова династија је изникла из редова обичног народа, као што је то био случај са већином српских династија. Име династије потиче од имена Стефана Немање, што није баш уобичајено, јер су Немањини предци: отац, деда, прадеда па и чукундеда, били важни покрајински владари; али, пошто ми не знамо како су се они презивали, принуђени смо да и њих називамо "Немањићима", иако се посигурно они нису тако звали. О Немањиним предцима најбоље су били обаве-штени Дубровчани и о томе су писали Лукарић и Орбини.
Немањићи потичу од једног српског православног свештеника, Стефана, из Луке у Хуму. Луком се називао један предео на ушћу реке Неретве. Поп Стефан је имао два сина: Тихомила и Чудомила. Тихомил се прочуо по томе што је саградио цркву светог Стефана у Дријевима, данас Габела. Пада у очи да су сви Немањићи узимали име Стефан, па и њихови рођаци и наследници - Јаблановићи, су то исто чинили.
Тихомилов син Љубомир истакао се по мудрости и јунаштву, па га је бан Хума поставио за жупана жупе зване Трново, која је потом по Љубомиру добила име Љубомир. Љубомиров син Урош био је потврђен као жупан Љубомира од краља Ђура, око 1120 године. Урош је премештен из Љубомира у Рашку и постављен на положај жупана, где је познат као Урош I. Он је постао врло моћан у Рашкој, узео је звање великог жупана и владао је Рашком потпуно независно од краља Србије, против кога је чак и ратовао и опседао га у Скадру. Урош је имао четири сина: Примислава, Белоша, Уроша и Десу. Примислав је наследио оца на положају великог жупана Рашке, али после једног пораза у рату са Византијом, напушта Рашку и одлази у Угарску. Наследио га је његов брат Белош, који је потом такође отишао у Угарску. Затим је на положај великог жупана дошао трећи брат -Урош II. Најмлађи брат, Деса, постао је бан Хума, негде око 1150 године. Хум је обухватао предео од реке Цетине па до Дубровника, а у време бана Десе, Хуму је припојена и земља Требиња, па се тако овај банат простирао од реке Цетине до Которског Залива. Најважнији градови Хума били су: Требиње, Благај на извору реке Буне и Стон на мору. Стон је био важан град и Срби су по њему називали полуострво Пељешац - "Стонски Рат". Требиње је неко време било, као што смо раније напоменули, престони град Србије. На једном брду изнад Благаја налазила су се два стара замка, тврђаве, и један се замак звао Хлум а други Буна. Ова тврђава Буна је позната још из античког времена и под тим истим именом.
Име Хум је савременији српски изговор древне српске речи "Хелм", са којом се, опште узевши, означавао неки брдовит и планински предео. Исто то значење ова реч има у свим словенским језицима. Истога порекла је и име - Хомоље. Хомољске планине припадају венцу плани-на око Старе Планине, која је у 19-ом веку названа Балканом. Стари Грци су за венац планина Старе Планине употребљавали српско име, прилагођено грчком изговору -Αιμος "Хемос". По имену овог планинског венца називало се данашње Балканско Полуострво - Хемским Полуострвом. Римљани су исти планински венац назива-ли Haemus. Ово српско име употребљавано је од најстари-јих писаних помена па све до 19-ог века, а затим је замење-но у западној Европи са турским преводом - Балкан. Сами Турци нису употребљавали овај назив нити су они извршили тај превод. Турци су називали планински венац Старе Планине - "Еминех-Даг", што значи - Хемска-План-ина. Зато је потребно отклонити ово погрешно име "Бал-кан" за које су везали разна погрдна значења и вратити у употребу старо српско име Хелм и Хелмско Полуострво.
Бан Хума, Деса, поклонио је 1151 године острво Мљет тројици калуђера, при цркви светог Михаила, да би од прихода са овога острва могли саградити нови манастир.
Деса је удао своју кћерку за Осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала II. Ово је био почетак развоја пријатељства између Срба и Млечана, и ово пријатељство he потрајати дуже времена.
Угарски краљ Бела II, 1131-1141 г„ оженио се 1130-те г., саЈеленом кћерком великог жупана Рашке Уроша II. Пошто је Бела био претходно ослепљен од стране свога стрица, Угарском је владала његова жена Јелена, уз помоћ свога брата - Белоша. Јелена је отпремила угарску војску, 1133 г., да заузме градове у Далмацији, осим Задра. Следеће године у Далмацију је дошао и слепи краљ Бела, па је одатле доведен на предео планине Врана све до близу реке Раме, и том приликом је својој титули додао звање "краља Раме". (1)
Из овога звања, из ове празне титуле измишљене од слепог Беле, угарски краљеви су изводили некакво њихово вајно право на Босну, коју су у те сврхе, истове-тили са Рамом, иако река Рама није никада била у њиховом поседу. Долазак краља Беле на предео планине Врана је био само један изненадни и тренутни упад на територију босанског бана Борића. Упад је био кратко-трајан и нико се од Угара није на томе пределу задржао.
Велики жупан Рашке, Урош II, је умро 1155 године, пошто је претходно био збачен са власти од стра-не његовог брата Десе. Деса је, као нови велики жупан, увео своју власт свуда по Србији, осим на пределу од Скадра до Котора, који је држао званични господар и краљ Србије - Радослав. Деса је умро у Требињу 1166 годи-не и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе оставио је четири сина: Тихомила, Мирослава, Константина и Немању. Браћа су наставила рат против краља Радослава и одузела му сву земљу осим града Котора. Од четири брата Немања је, иако најмлађи, постао главни господар, узео је звање великог жупана 1166 године и поставио своје седиште у престолници Србије - Скадру. Своја три брата је поставио на положаје банова и то: Тихомила у Рашкој, Мирослава у Хуму и Константина у Приморју. Константин се често помиње и као Константин-Стратимир. Његов банат Приморје био је предео између река Цетине и Крке. (2) Овоме банату су припадала острва: Шолта, Брач, Хвар, Корчула, Вис и Ластово. Међу грбовима српских земаља сачувао се и грб баната Приморје.
Династија Немањића је наследила на престолу Србије династију Оштривојевића, и ова династија је изникла из редова обичног народа, као што је то био случај са већином српских династија. Име династије потиче од имена Стефана Немање, што није баш уобичајено, јер су Немањини предци: отац, деда, прадеда па и чукундеда, били важни покрајински владари; али, пошто ми не знамо како су се они презивали, принуђени смо да и њих називамо "Немањићима", иако се посигурно они нису тако звали. О Немањиним предцима најбоље су били обаве-штени Дубровчани и о томе су писали Лукарић и Орбини.
Немањићи потичу од једног српског православног свештеника, Стефана, из Луке у Хуму. Луком се називао један предео на ушћу реке Неретве. Поп Стефан је имао два сина: Тихомила и Чудомила. Тихомил се прочуо по томе што је саградио цркву светог Стефана у Дријевима, данас Габела. Пада у очи да су сви Немањићи узимали име Стефан, па и њихови рођаци и наследници - Јаблановићи, су то исто чинили.
Тихомилов син Љубомир истакао се по мудрости и јунаштву, па га је бан Хума поставио за жупана жупе зване Трново, која је потом по Љубомиру добила име Љубомир. Љубомиров син Урош био је потврђен као жупан Љубомира од краља Ђура, око 1120 године. Урош је премештен из Љубомира у Рашку и постављен на положај жупана, где је познат као Урош I. Он је постао врло моћан у Рашкој, узео је звање великог жупана и владао је Рашком потпуно независно од краља Србије, против кога је чак и ратовао и опседао га у Скадру. Урош је имао четири сина: Примислава, Белоша, Уроша и Десу. Примислав је наследио оца на положају великог жупана Рашке, али после једног пораза у рату са Византијом, напушта Рашку и одлази у Угарску. Наследио га је његов брат Белош, који је потом такође отишао у Угарску. Затим је на положај великог жупана дошао трећи брат -Урош II. Најмлађи брат, Деса, постао је бан Хума, негде око 1150 године. Хум је обухватао предео од реке Цетине па до Дубровника, а у време бана Десе, Хуму је припојена и земља Требиња, па се тако овај банат простирао од реке Цетине до Которског Залива. Најважнији градови Хума били су: Требиње, Благај на извору реке Буне и Стон на мору. Стон је био важан град и Срби су по њему називали полуострво Пељешац - "Стонски Рат". Требиње је неко време било, као што смо раније напоменули, престони град Србије. На једном брду изнад Благаја налазила су се два стара замка, тврђаве, и један се замак звао Хлум а други Буна. Ова тврђава Буна је позната још из античког времена и под тим истим именом.
Име Хум је савременији српски изговор древне српске речи "Хелм", са којом се, опште узевши, означавао неки брдовит и планински предео. Исто то значење ова реч има у свим словенским језицима. Истога порекла је и име - Хомоље. Хомољске планине припадају венцу плани-на око Старе Планине, која је у 19-ом веку названа Балканом. Стари Грци су за венац планина Старе Планине употребљавали српско име, прилагођено грчком изговору -Αιμος "Хемос". По имену овог планинског венца називало се данашње Балканско Полуострво - Хемским Полуострвом. Римљани су исти планински венац назива-ли Haemus. Ово српско име употребљавано је од најстари-јих писаних помена па све до 19-ог века, а затим је замење-но у западној Европи са турским преводом - Балкан. Сами Турци нису употребљавали овај назив нити су они извршили тај превод. Турци су називали планински венац Старе Планине - "Еминех-Даг", што значи - Хемска-План-ина. Зато је потребно отклонити ово погрешно име "Бал-кан" за које су везали разна погрдна значења и вратити у употребу старо српско име Хелм и Хелмско Полуострво.
Бан Хума, Деса, поклонио је 1151 године острво Мљет тројици калуђера, при цркви светог Михаила, да би од прихода са овога острва могли саградити нови манастир.
Деса је удао своју кћерку за Осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала II. Ово је био почетак развоја пријатељства између Срба и Млечана, и ово пријатељство he потрајати дуже времена.
Угарски краљ Бела II, 1131-1141 г„ оженио се 1130-те г., саЈеленом кћерком великог жупана Рашке Уроша II. Пошто је Бела био претходно ослепљен од стране свога стрица, Угарском је владала његова жена Јелена, уз помоћ свога брата - Белоша. Јелена је отпремила угарску војску, 1133 г., да заузме градове у Далмацији, осим Задра. Следеће године у Далмацију је дошао и слепи краљ Бела, па је одатле доведен на предео планине Врана све до близу реке Раме, и том приликом је својој титули додао звање "краља Раме". (1)
Из овога звања, из ове празне титуле измишљене од слепог Беле, угарски краљеви су изводили некакво њихово вајно право на Босну, коју су у те сврхе, истове-тили са Рамом, иако река Рама није никада била у њиховом поседу. Долазак краља Беле на предео планине Врана је био само један изненадни и тренутни упад на територију босанског бана Борића. Упад је био кратко-трајан и нико се од Угара није на томе пределу задржао.
Велики жупан Рашке, Урош II, је умро 1155 године, пошто је претходно био збачен са власти од стра-не његовог брата Десе. Деса је, као нови велики жупан, увео своју власт свуда по Србији, осим на пределу од Скадра до Котора, који је држао званични господар и краљ Србије - Радослав. Деса је умро у Требињу 1166 годи-не и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе оставио је четири сина: Тихомила, Мирослава, Константина и Немању. Браћа су наставила рат против краља Радослава и одузела му сву земљу осим града Котора. Од четири брата Немања је, иако најмлађи, постао главни господар, узео је звање великог жупана 1166 године и поставио своје седиште у престолници Србије - Скадру. Своја три брата је поставио на положаје банова и то: Тихомила у Рашкој, Мирослава у Хуму и Константина у Приморју. Константин се често помиње и као Константин-Стратимир. Његов банат Приморје био је предео између река Цетине и Крке. (2) Овоме банату су припадала острва: Шолта, Брач, Хвар, Корчула, Вис и Ластово. Међу грбовима српских земаља сачувао се и грб баната Приморје.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Византија је у ХII веку била на врхунцу своје моћи и најмоћнија држава у Европи. Доласком на престо цара Манојла Комнина, 1143-1180 године, покренуто је питање обнове старе Римске Империје. Манојло Комнин је био последњи ромејски цар који је водио стару империјалну политику. Његов војсковођа, Јован Дука, заузео је градове Далмације, острва и обалу од Омиша до Скрадина 11б4 год. Поражена Угарска морала је да напусти Далмацију и да се одрекне, у корист Византије, свега што се налазило јужно од Велебита. Манојло је покушао да освоји и Босну, али се бан Борић успешно бранио и цар је морао да одустане од те намере. Манојло је поставио византинског намесника у Сплиту са звањем војводе Далмације и Хрватске. Ово је очито било преузимање тога звања од Млечана, којима је то Византија раније била уступила.
Истовремено ово је значило обнову старе византинске управне теме. Једино је град Задар остао и даље под покровитељством Млечана.
Немања је заузео Котор, 1171 године, свргао краља Радослава и званично постао владар Србије. Краљ Радо-слав је био последњи Оштривојевић на престолу Србије. Исте године Немања је повратио Србији обалу од Омиша до Скрадина, то јест банат Приморје, из кога је протерао византинске посаде. Настављајући поход на запад, Нема-ња је повратио и Хрватску (3) на пределу од Крке до Зрма-ње. Млечани су тада, као Немањини савезници, посели градове Трогир и Сплит. Последњи византински војвода Далмације и Хрватске, Константин Севаст, протеран је од стране српске војске.
Немањин брат и бан Хума, велики кнез Мирослав, оженио се са кћерком бана Борића. Ове родбинске везе између две племићке куће ојачале су већ и онако снажне пријатељске односе и омогућиле Борићу да се ојача као господар Босне и да свој положај бана пренесе као насле-дан на свога сина Кулина, 1180-1204 г. Бан Борић је био син бана Стефана Јаблановића, кога је краљ Бодин поста-вио за бана Босне. Јаблановићи су пореклом из Требиња. Борић је био учесник у српско-угарском савезу против Византије, али то није сметало Угарима да га нападну. Угарски краљ Стефан III наследник краља Беле, напао је са великом војском на Босну, 1163 године, под изговором да му та земља припада по праву наслеђа као "краљу Раме". Бан Борић је потукао угарског краља и протерао га из Босне. Следеће године Борић је са успехом одбио напад византинског цара Манојла Комнина. Помогао је Немању у време борби за преузимање власти у Србији и у ратовима са Византијом. И поред свих потешкоћа и уга-рског сталног непријатељства Борић је успео да одржи своје поседе северно од реке Саве, у Славонији, Пожегу са околином.
Сва три Немањина брата имала су титуле великог кнеза. Велики кнез Константин-Стратимир имао је да смирује побуну на Корчули. Корчулани су се побунили због пореза. Уважавајући њихове жалбе да су они сирома-шнији од других, ослобођени су свих дажбина бану Приморја 1184 године. Мало после тога велики кнез је умро, не остављајући потомства. Његов банат Приморје био је већ једним делом изгубљен, Угари су заузели Сплит и Трогир 1180 године. У Сплиту је одржан обласни црквени сабор 1185 године, под председништвом надбискупа Петра, кога називају "фанатичним Мађаром". Главно питање на томе сабору било је однос према православним Србима у Далмацији. Осим нешто мало Грка, сви православни у Далмацији били су Срби, док је католика било разних народности: поред Срба било је Латина, посебно Млечана, Хрвата, Угара и других. Тај сабор је прогласио православне јеретицима и анатемисао их. Папа Урбан III потврдио је закључке Сплитског сабора, у новембру 1186 године. Православне цркве, у то време, налазиле су се у следећим градовима Далмације: Сплиту, Задру, Шибенику, Макарској, Книну и Скрадину. (4) Тај банат Приморје, са тако несређеним и напетим стањем, наследио је малолетни Мирославов син Андрија.
Велики кнез Мирослав је умро негде око 1188. године. Хумљани су изабрали за новог кнеза Пердику, кога неки називају Петром, што је свакако његово крште-но име. Али Пердика у то време није био хришћанин него је држао старо српско прехришћанско веровање. Пердика је био родом из Хума и уживао је велики углед као мудар и храбар човек. У време када је немачки цар Фридрих I пролазио са крсташима кроз Србију, 1189 године, и био примљен код Немање у Нишу, том приликом довршени су преговори о женидби Пердикиног сина Пољена (неки га зову Тољен) са кћерком Бертолда IV од Анекса, истарског крајишког грофа и хрватског титуларног херцега. Цар Фридрих је дао 1173 године Бертолду III од Анекса титулу макрогрофа Истре и Крањске.
Немања је уступио Хрватску, од Крке до Зрмање, својим савезницима Млечанима. Нису нам познати услови под којима је Хрватска уступљена, али је добро познато да се Немања није никада одрекао права на ту земљу. Приморска Хрватска је земља која је припадала српској круни по праву наслеђа, а и по праву мача, јер је Немања преотео ту земљу од Византинаца. Угарска се била одрекла права на ту земљу у корист Византије, 11б4 године. И после уступања Хрватске Венецији, Немања је задржао грб Хрватске међу грбовима српских земаља у своме великом грбу. Западна граница Немањине Србије била је прво на реци Зрмањи, па потом на реци Крки. На северу граница је била на Сави и Дунаву: укључујући источну Славонију, до реке Орљаве, и Срем.
Истовремено ово је значило обнову старе византинске управне теме. Једино је град Задар остао и даље под покровитељством Млечана.
Немања је заузео Котор, 1171 године, свргао краља Радослава и званично постао владар Србије. Краљ Радо-слав је био последњи Оштривојевић на престолу Србије. Исте године Немања је повратио Србији обалу од Омиша до Скрадина, то јест банат Приморје, из кога је протерао византинске посаде. Настављајући поход на запад, Нема-ња је повратио и Хрватску (3) на пределу од Крке до Зрма-ње. Млечани су тада, као Немањини савезници, посели градове Трогир и Сплит. Последњи византински војвода Далмације и Хрватске, Константин Севаст, протеран је од стране српске војске.
Немањин брат и бан Хума, велики кнез Мирослав, оженио се са кћерком бана Борића. Ове родбинске везе између две племићке куће ојачале су већ и онако снажне пријатељске односе и омогућиле Борићу да се ојача као господар Босне и да свој положај бана пренесе као насле-дан на свога сина Кулина, 1180-1204 г. Бан Борић је био син бана Стефана Јаблановића, кога је краљ Бодин поста-вио за бана Босне. Јаблановићи су пореклом из Требиња. Борић је био учесник у српско-угарском савезу против Византије, али то није сметало Угарима да га нападну. Угарски краљ Стефан III наследник краља Беле, напао је са великом војском на Босну, 1163 године, под изговором да му та земља припада по праву наслеђа као "краљу Раме". Бан Борић је потукао угарског краља и протерао га из Босне. Следеће године Борић је са успехом одбио напад византинског цара Манојла Комнина. Помогао је Немању у време борби за преузимање власти у Србији и у ратовима са Византијом. И поред свих потешкоћа и уга-рског сталног непријатељства Борић је успео да одржи своје поседе северно од реке Саве, у Славонији, Пожегу са околином.
Сва три Немањина брата имала су титуле великог кнеза. Велики кнез Константин-Стратимир имао је да смирује побуну на Корчули. Корчулани су се побунили због пореза. Уважавајући њихове жалбе да су они сирома-шнији од других, ослобођени су свих дажбина бану Приморја 1184 године. Мало после тога велики кнез је умро, не остављајући потомства. Његов банат Приморје био је већ једним делом изгубљен, Угари су заузели Сплит и Трогир 1180 године. У Сплиту је одржан обласни црквени сабор 1185 године, под председништвом надбискупа Петра, кога називају "фанатичним Мађаром". Главно питање на томе сабору било је однос према православним Србима у Далмацији. Осим нешто мало Грка, сви православни у Далмацији били су Срби, док је католика било разних народности: поред Срба било је Латина, посебно Млечана, Хрвата, Угара и других. Тај сабор је прогласио православне јеретицима и анатемисао их. Папа Урбан III потврдио је закључке Сплитског сабора, у новембру 1186 године. Православне цркве, у то време, налазиле су се у следећим градовима Далмације: Сплиту, Задру, Шибенику, Макарској, Книну и Скрадину. (4) Тај банат Приморје, са тако несређеним и напетим стањем, наследио је малолетни Мирославов син Андрија.
Велики кнез Мирослав је умро негде око 1188. године. Хумљани су изабрали за новог кнеза Пердику, кога неки називају Петром, што је свакако његово крште-но име. Али Пердика у то време није био хришћанин него је држао старо српско прехришћанско веровање. Пердика је био родом из Хума и уживао је велики углед као мудар и храбар човек. У време када је немачки цар Фридрих I пролазио са крсташима кроз Србију, 1189 године, и био примљен код Немање у Нишу, том приликом довршени су преговори о женидби Пердикиног сина Пољена (неки га зову Тољен) са кћерком Бертолда IV од Анекса, истарског крајишког грофа и хрватског титуларног херцега. Цар Фридрих је дао 1173 године Бертолду III од Анекса титулу макрогрофа Истре и Крањске.
Немања је уступио Хрватску, од Крке до Зрмање, својим савезницима Млечанима. Нису нам познати услови под којима је Хрватска уступљена, али је добро познато да се Немања није никада одрекао права на ту земљу. Приморска Хрватска је земља која је припадала српској круни по праву наслеђа, а и по праву мача, јер је Немања преотео ту земљу од Византинаца. Угарска се била одрекла права на ту земљу у корист Византије, 11б4 године. И после уступања Хрватске Венецији, Немања је задржао грб Хрватске међу грбовима српских земаља у своме великом грбу. Западна граница Немањине Србије била је прво на реци Зрмањи, па потом на реци Крки. На северу граница је била на Сави и Дунаву: укључујући источну Славонију, до реке Орљаве, и Срем.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ 1196-1227
Стефан Првовенчани је остао у историји под тим именом иако је то име нетачно. Он није био првовенчани краљ из династије Немањића, пре њега то је учинио његов брат Вукан. Уочи крунисања за краља Стефан је дошао у сукоб са баном Пердиком и победио је бана у једном великом боју на Бишће Пољу. Одузео му је добар део Хума и за бана Хума поставио свог млађег и малолетног сина Радослава. Своме синовцу Андрији дао је две хумске жупе: Попово и Стон. Давање ових жупа Андрији, који је био бан Приморја, јасно говори да он није имао довољне приходе од свога баната. Бану Пердики је остао само предео између реке Неретве и Цетине. Сукоб између Пердике и Стефана избио је по питању узимања круне од папе Хонорија III. Пердика није био једини у Србији који је са подозрењем гледао на Стефаново приближавање Римској Цркви.
Малолетни бан Радослав је убрзо умро и краљ Стефан је дао цео Хум бану Андрији, од реке Цетине до Которског Залива и унапредио га у чин великог кнеза. Пердики је дат банат Приморје у коме је бановска власт била више начелна него стварна. Три важна града: Сплит, Трогир и Шибеник, били су аутономни градови и често су мењали заштитнике. Омиш је био легло гусара и стварну власт у граду имали су месни прваци. Како банат Приморје тако и цела Далмација били су поприште честих сукоба између Срба, Угара, Млечана и Византије. Пердика је врло брзо успео да одузме од кнеза Андрије један део хумског баната, предео између река Неретве и Цетине. Успео је да заведе своју власт у Приморју и да придобије за себе аутономне градове: Сплит и Трогир. Пердика је изишао као победник из ратова са угарским бановима, а затим и из једног сукоба са босанским баном Стефаном. Тако је створио један велики банат који није више звао Приморје, него Хелманија. Пердикина Хелманија се простирала од реке Неретве на истоку до реке Крке на западу и од мора до иза Гламоча. Град Сплит је бирао кнеза Пердику за свога градског старешину, нешто као принца града, 1225-1227 године. Папски легат Аконције анатемисао је због тога Сплићане, зато што су, како је он рекао, изабрали "јеретика" за свога вођу. Кнез Пердика је прешао на православље у време Светог Саве, и у његовом банату Макарска је била центар православног деловања.
Из Макарске се ширио врло снажан православни угицај на целу Далмацију.
Кулин Јаблановић, бан од Босне, био је ожењен сестром Немањином и уживао је повлашћен положај међу бановима Србије. Угарски краљ Бела III, 1172-1196 г., спремао се на рат против Кулина са намером да наме-тне католичанство у Босни. Напад је био најављен као поход против "јеретика". Бела је умро 1196 године не постигавши ништа што би било вредно помена. Његов наследник Имре испољавао је жељу да освоји не само Босну него и целу Србију. Па се он у ту сврху назвао, 1202 године, чак "краљем Србије". Нешто пре тога је његов брат Андраш узео титулу "херцега Далмације и Хрватске" и напао на Далмацију 1197 године. Прошао је са војском кроз Далмацију не освојивши је и упао у Хум, и прогласио се "војводом Хума". Бан Пердика га је протерао, а Андраш се и даље по Угарској китио титулом "војвода Хума". И Андраша и Имра подржавао је и наговарао да нападају на Србе папа Иноћентије III, који је сањао о католицизирању Хелмског Полуострва. Када је Имре, као самозвани краљ Србије припремао напад на Босну, бан Кулин га је одвра-тио од напада поруком да ће он и цела Босна примити католичку веру па да он Имре нема разлога да ратује. Имре је ту поруку радо примио и одмах одустао од ратних припрема. Међутим, Кулин му није рекао када he то он и Босна учинити, па је на томе и остало. Уместо у Босну Имре је упао у Срем, али није ту дуго остао. Краљ Стефан Првовенчани га је потукао и протерао из Срема.
Стефан Првовенчани је остао у историји под тим именом иако је то име нетачно. Он није био првовенчани краљ из династије Немањића, пре њега то је учинио његов брат Вукан. Уочи крунисања за краља Стефан је дошао у сукоб са баном Пердиком и победио је бана у једном великом боју на Бишће Пољу. Одузео му је добар део Хума и за бана Хума поставио свог млађег и малолетног сина Радослава. Своме синовцу Андрији дао је две хумске жупе: Попово и Стон. Давање ових жупа Андрији, који је био бан Приморја, јасно говори да он није имао довољне приходе од свога баната. Бану Пердики је остао само предео између реке Неретве и Цетине. Сукоб између Пердике и Стефана избио је по питању узимања круне од папе Хонорија III. Пердика није био једини у Србији који је са подозрењем гледао на Стефаново приближавање Римској Цркви.
Малолетни бан Радослав је убрзо умро и краљ Стефан је дао цео Хум бану Андрији, од реке Цетине до Которског Залива и унапредио га у чин великог кнеза. Пердики је дат банат Приморје у коме је бановска власт била више начелна него стварна. Три важна града: Сплит, Трогир и Шибеник, били су аутономни градови и често су мењали заштитнике. Омиш је био легло гусара и стварну власт у граду имали су месни прваци. Како банат Приморје тако и цела Далмација били су поприште честих сукоба између Срба, Угара, Млечана и Византије. Пердика је врло брзо успео да одузме од кнеза Андрије један део хумског баната, предео између река Неретве и Цетине. Успео је да заведе своју власт у Приморју и да придобије за себе аутономне градове: Сплит и Трогир. Пердика је изишао као победник из ратова са угарским бановима, а затим и из једног сукоба са босанским баном Стефаном. Тако је створио један велики банат који није више звао Приморје, него Хелманија. Пердикина Хелманија се простирала од реке Неретве на истоку до реке Крке на западу и од мора до иза Гламоча. Град Сплит је бирао кнеза Пердику за свога градског старешину, нешто као принца града, 1225-1227 године. Папски легат Аконције анатемисао је због тога Сплићане, зато што су, како је он рекао, изабрали "јеретика" за свога вођу. Кнез Пердика је прешао на православље у време Светог Саве, и у његовом банату Макарска је била центар православног деловања.
Из Макарске се ширио врло снажан православни угицај на целу Далмацију.
Кулин Јаблановић, бан од Босне, био је ожењен сестром Немањином и уживао је повлашћен положај међу бановима Србије. Угарски краљ Бела III, 1172-1196 г., спремао се на рат против Кулина са намером да наме-тне католичанство у Босни. Напад је био најављен као поход против "јеретика". Бела је умро 1196 године не постигавши ништа што би било вредно помена. Његов наследник Имре испољавао је жељу да освоји не само Босну него и целу Србију. Па се он у ту сврху назвао, 1202 године, чак "краљем Србије". Нешто пре тога је његов брат Андраш узео титулу "херцега Далмације и Хрватске" и напао на Далмацију 1197 године. Прошао је са војском кроз Далмацију не освојивши је и упао у Хум, и прогласио се "војводом Хума". Бан Пердика га је протерао, а Андраш се и даље по Угарској китио титулом "војвода Хума". И Андраша и Имра подржавао је и наговарао да нападају на Србе папа Иноћентије III, који је сањао о католицизирању Хелмског Полуострва. Када је Имре, као самозвани краљ Србије припремао напад на Босну, бан Кулин га је одвра-тио од напада поруком да ће он и цела Босна примити католичку веру па да он Имре нема разлога да ратује. Имре је ту поруку радо примио и одмах одустао од ратних припрема. Међутим, Кулин му није рекао када he то он и Босна учинити, па је на томе и остало. Уместо у Босну Имре је упао у Срем, али није ту дуго остао. Краљ Стефан Првовенчани га је потукао и протерао из Срема.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ РАДОСЛАВ 1227-1234
У време ове прилично кратке владавине краља Радослава није се битније изменило стање у западним српским крајевима. Умро је бан Пердика и наследио га је на положају бана Хелманије његов син Пољен. Нови бан је имао неке сукобе са аутономним градовима: Сплитом и Трогиром. Умро је 1239 године не оставивши потомства.
У Босни је после Кулина владао као бан његов син Стефан II, 1204-1232 године. Наследио га је син Нинослав, 1232-1250 године. После Пољенове смрти Нинослав је добио и банат Хелманију.
Угарски краљеви су често нападали на западне крајеве Србије: на Далмацију, на Хелманију, на Босну, па чак и на Хум. Сваки од тих напада био је означен као крсташки поход против "јеретика", како су католици оби-чно називали православне и богумилске Србе. Архиепи-скопија у Бару је добила 1089 године под своју надле-жност целу Босну. (5) Српска Барска Архиепископија била је надлежна над целом Србијом у коју је била укључена и цела Босна. Барски архиепископ је имао звање Примас Србије. Али права српског примаса нису поштована ни од самог Ватикана а још мање од угарских краљева. Они су стално радили на томе да у Босни поставе једну другу католичку хијерархију под надле-штвом угарских епископа. Слично као према Барској Архиепископији поступано је и према Дубровачкој Епи-скопији, чија су права такође грубо гажена.
Бар и Дубровник су били српски градови, а угарски краљеви су настојали да у Босни створе једну антисрпску црквену организацију. Хрватске епископије нису никада ни имале било каквих права у Босни. Допирале су на северу до Драве и на истоку до Пожеге.(б) Сплитска Архиепи-скопија је била по своме пореклу и традицији српска, иако је у разним временима претварана у инструменат антисрпске политике. Треба напоменути да Далмација није никада припадала Хрватској, иако је Хрватска била у једном делу Далмације. Тако је било и у време када су Мађари запосели Хрватску, да би је 1102 године претво-рили у њихову провинцију. То је баш било време када је Хрватска, бар кратко време, имала најшири простор у њеној историји. Ни тој Хрватској нису припадали градови: Задар, Трогир, Сплит, Раб, Црес, Осор и Крк.(7) Само један век после пада под Мађаре Хрватска није више ни помињана у титулама мађарских краљева. Последњи пут Хрватску је споменуо Бела IV, 14-Х-1235 године. Од тада Хрватска се више не помиње као земља мађарске круне, него само као једна безначајна провинција у Мађарској.
У време ове прилично кратке владавине краља Радослава није се битније изменило стање у западним српским крајевима. Умро је бан Пердика и наследио га је на положају бана Хелманије његов син Пољен. Нови бан је имао неке сукобе са аутономним градовима: Сплитом и Трогиром. Умро је 1239 године не оставивши потомства.
У Босни је после Кулина владао као бан његов син Стефан II, 1204-1232 године. Наследио га је син Нинослав, 1232-1250 године. После Пољенове смрти Нинослав је добио и банат Хелманију.
Угарски краљеви су често нападали на западне крајеве Србије: на Далмацију, на Хелманију, на Босну, па чак и на Хум. Сваки од тих напада био је означен као крсташки поход против "јеретика", како су католици оби-чно називали православне и богумилске Србе. Архиепи-скопија у Бару је добила 1089 године под своју надле-жност целу Босну. (5) Српска Барска Архиепископија била је надлежна над целом Србијом у коју је била укључена и цела Босна. Барски архиепископ је имао звање Примас Србије. Али права српског примаса нису поштована ни од самог Ватикана а још мање од угарских краљева. Они су стално радили на томе да у Босни поставе једну другу католичку хијерархију под надле-штвом угарских епископа. Слично као према Барској Архиепископији поступано је и према Дубровачкој Епи-скопији, чија су права такође грубо гажена.
Бар и Дубровник су били српски градови, а угарски краљеви су настојали да у Босни створе једну антисрпску црквену организацију. Хрватске епископије нису никада ни имале било каквих права у Босни. Допирале су на северу до Драве и на истоку до Пожеге.(б) Сплитска Архиепи-скопија је била по своме пореклу и традицији српска, иако је у разним временима претварана у инструменат антисрпске политике. Треба напоменути да Далмација није никада припадала Хрватској, иако је Хрватска била у једном делу Далмације. Тако је било и у време када су Мађари запосели Хрватску, да би је 1102 године претво-рили у њихову провинцију. То је баш било време када је Хрватска, бар кратко време, имала најшири простор у њеној историји. Ни тој Хрватској нису припадали градови: Задар, Трогир, Сплит, Раб, Црес, Осор и Крк.(7) Само један век после пада под Мађаре Хрватска није више ни помињана у титулама мађарских краљева. Последњи пут Хрватску је споменуо Бела IV, 14-Х-1235 године. Од тада Хрватска се више не помиње као земља мађарске круне, него само као једна безначајна провинција у Мађарској.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ 1234-1243
Папа Григорије IX наређује, 1234 године, Колома-ну брату угарског краља Беле IV, који је тада био на дужности војводе у Хрватској, да предузме красташки по-ход против "српских јеретика". Коломан се прогласио "херцег Склавоније" и са угарском војском напао Босну и Хелманију. Ватикан је Коломанов напад званично прогласио крсташким походом.
У Босни се било раширило богумилско учење, у време бана Кулина, око 1200 године. Тадашњи српски православни епископ Босне, Радагост, није могао да спречи ширење богумилства. Богумили су изабрали свога верског поглавара, 1223 године, у време владавине бана Стефана II Збислава. Богумили су у ствари били једна православна секта. Католичка Црква није правила разлике између православаца и богумила, и једне и друге је називала истим погрдним именом - јеретици.
Коломанов крсташки поход није успео, ни у Босни ни у Хелманији, потучен је и протеран исте године. Бан Матеј Нинослав је поразио Коломана и протерао га из Србије. После овако великог успеха на бојном пољу, и после смрти бана Пољена, Нинослав је добио на управу и банат Хелманију. Краљ Стефан Владислав, који је столовао у Скадру, дао је бану Нинославу чин "великог бана" и банат Хелманију на управу. Нинослав је после тога поставио свога брата Себислава на управу предела Усоре са чином бана. Припајање баната Хелманије Босни учињено је понајвише из одбранбених разлога, пошто се велики бан Нинослав показао као одличан војсковођа.
Коломан није могао да живи са тешким поразом на савести па је покушао поново да нешто уради против Србије. Он је 1235 године прогласио постојање угарског баната - Срем, и упао са угарском војском у Срем да тај његов проглас и оствари. Ни овог пута није имао више среће, краљ Стефан Владислав га је потукао и протерао из Срема. Коломан је и по трећи пут пошао у напад на Србију, овога пута у Хелманији 1237 године, али опет није имао среће са Србима који су га поново потукли и протерали.
Папа Григорије IX наређује, 1234 године, Колома-ну брату угарског краља Беле IV, који је тада био на дужности војводе у Хрватској, да предузме красташки по-ход против "српских јеретика". Коломан се прогласио "херцег Склавоније" и са угарском војском напао Босну и Хелманију. Ватикан је Коломанов напад званично прогласио крсташким походом.
У Босни се било раширило богумилско учење, у време бана Кулина, око 1200 године. Тадашњи српски православни епископ Босне, Радагост, није могао да спречи ширење богумилства. Богумили су изабрали свога верског поглавара, 1223 године, у време владавине бана Стефана II Збислава. Богумили су у ствари били једна православна секта. Католичка Црква није правила разлике између православаца и богумила, и једне и друге је називала истим погрдним именом - јеретици.
Коломанов крсташки поход није успео, ни у Босни ни у Хелманији, потучен је и протеран исте године. Бан Матеј Нинослав је поразио Коломана и протерао га из Србије. После овако великог успеха на бојном пољу, и после смрти бана Пољена, Нинослав је добио на управу и банат Хелманију. Краљ Стефан Владислав, који је столовао у Скадру, дао је бану Нинославу чин "великог бана" и банат Хелманију на управу. Нинослав је после тога поставио свога брата Себислава на управу предела Усоре са чином бана. Припајање баната Хелманије Босни учињено је понајвише из одбранбених разлога, пошто се велики бан Нинослав показао као одличан војсковођа.
Коломан није могао да живи са тешким поразом на савести па је покушао поново да нешто уради против Србије. Он је 1235 године прогласио постојање угарског баната - Срем, и упао са угарском војском у Срем да тај његов проглас и оствари. Ни овог пута није имао више среће, краљ Стефан Владислав га је потукао и протерао из Срема. Коломан је и по трећи пут пошао у напад на Србију, овога пута у Хелманији 1237 године, али опет није имао среће са Србима који су га поново потукли и протерали.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ СТЕФАН УРОШ I - ВЕЛИКИ 1243-1276
Краљ Стефан Владислав је уступио престо Србије своме млађем брату Урошу, који је остао у историји као Урош Велики. Владислав је умро 1280 године.
Угари су послали у Босну једног католичког епи-скопа, Пусу, 1239 године, с намером да оснује једну католичку епископију у Босни. Пуса је саградио једну като-личку цркву на брду код Сарајева, али није могао да се ту одржи. Пуса се настанио у Ђакову, око 1245 године, и од тада је Ђаково било седиште католичких епископа именованих за Босну; пошто у Босни нису могли да опстану. Тиме је створена једна посебна Католичка Црква за Босну, али ван Босне. Ова нова епископија није била у саставу Барске, а ни Сплитске Архиепископије, нити пак у саставу Дубровачке Епископије. Па баш зато та католичка епископија није ни могла да остане у Босни нити уопште међу Србима.
Нови угарски напад на Западну Србију уследио је 1243 године, када је угарски краљ Бела IV својим поклонима и обећањима придобио град Трогир. Трогир је потом, подржан од Угара, ушао у рат против Сплита, због спора око власништва једног села. Сплит је припадао банату Хелманији иако је био аутономни град, па је без оклевања затражио помоћ од великог бана Нинослава. Нинослав је дошао са војском и опсео Трогир, као побуњенички град, похарао његово земљиште и протерао Угаре. Сплит је тада прогласио великог бана Нинослава за свога војводу и заштитника. Краљ Бела није могао мирно да поднесе овај пораз, па да би се осветио Нинославу следеће године са великом војском напада на Босну, а свога бана Славоније, Дионисија, послао је у напад на Сплит. Бан Дионисије је заузео Сплит, јула месеца 1244 године, али велики бан Нинослав је поразио краља Белу и протерао из Босне. Рат је завршен потписивањем миро-вног уговора по коме је признато пређашње стање.
Велики успеси великог бана Нинослава у ратовима са Угарском и католичким крсташима имали су за последицу ширење богумилства у католичкој Хрватској. Главно оружје богумила, као народњачке Цркве, било је у употреби српског језика и писма у њиховом богослужењу. Ово је наилазило на добар пријем у тадашњој Хрватској. Да би спречио ширење богумилства, папа је дозволио, 29-III-1248 године, употребу српског језика и писма глагољице по црквама у Хрватској. Ова дозвола је повучена чим је прошла опасност од ширења богумилства.
Син краља Стефана Првовенчаног, Предислав, замонашио се и био је епископ Захумља, а затим архиепископ Србије, као Сава II 1263-1270 године.
После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Овај Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поста-вио за бана његовог сина Стефана III. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254 године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне "Доње Крајеве", а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и Грмеча планине.
Из Хелманије су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш главну гусарску луку, 1278 године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.
Краљ Стефан Владислав је уступио престо Србије своме млађем брату Урошу, који је остао у историји као Урош Велики. Владислав је умро 1280 године.
Угари су послали у Босну једног католичког епи-скопа, Пусу, 1239 године, с намером да оснује једну католичку епископију у Босни. Пуса је саградио једну като-личку цркву на брду код Сарајева, али није могао да се ту одржи. Пуса се настанио у Ђакову, око 1245 године, и од тада је Ђаково било седиште католичких епископа именованих за Босну; пошто у Босни нису могли да опстану. Тиме је створена једна посебна Католичка Црква за Босну, али ван Босне. Ова нова епископија није била у саставу Барске, а ни Сплитске Архиепископије, нити пак у саставу Дубровачке Епископије. Па баш зато та католичка епископија није ни могла да остане у Босни нити уопште међу Србима.
Нови угарски напад на Западну Србију уследио је 1243 године, када је угарски краљ Бела IV својим поклонима и обећањима придобио град Трогир. Трогир је потом, подржан од Угара, ушао у рат против Сплита, због спора око власништва једног села. Сплит је припадао банату Хелманији иако је био аутономни град, па је без оклевања затражио помоћ од великог бана Нинослава. Нинослав је дошао са војском и опсео Трогир, као побуњенички град, похарао његово земљиште и протерао Угаре. Сплит је тада прогласио великог бана Нинослава за свога војводу и заштитника. Краљ Бела није могао мирно да поднесе овај пораз, па да би се осветио Нинославу следеће године са великом војском напада на Босну, а свога бана Славоније, Дионисија, послао је у напад на Сплит. Бан Дионисије је заузео Сплит, јула месеца 1244 године, али велики бан Нинослав је поразио краља Белу и протерао из Босне. Рат је завршен потписивањем миро-вног уговора по коме је признато пређашње стање.
Велики успеси великог бана Нинослава у ратовима са Угарском и католичким крсташима имали су за последицу ширење богумилства у католичкој Хрватској. Главно оружје богумила, као народњачке Цркве, било је у употреби српског језика и писма у њиховом богослужењу. Ово је наилазило на добар пријем у тадашњој Хрватској. Да би спречио ширење богумилства, папа је дозволио, 29-III-1248 године, употребу српског језика и писма глагољице по црквама у Хрватској. Ова дозвола је повучена чим је прошла опасност од ширења богумилства.
Син краља Стефана Првовенчаног, Предислав, замонашио се и био је епископ Захумља, а затим архиепископ Србије, као Сава II 1263-1270 године.
После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Овај Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поста-вио за бана његовог сина Стефана III. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254 године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне "Доње Крајеве", а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и Грмеча планине.
Из Хелманије су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш главну гусарску луку, 1278 године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉЕВИ: ДРАГУТИН 1276-1282 И
УРОШ II МИЛУТИН 1282-1321
Краља Уроша Великог наследио је син Драгутин, који је владао само шест година и уступио престо Урошу Милутину. Драгутин се повукао на север, у Срем и Славо-нију, и ту створио своју посебну краљевину у којој је владао као краљ од 1282 до 1316 године. Престолница краља Стефана Драгутина био је град Београд на Дунаву, а његова краљевина, позната касније под именом као "Земља краља Стефана", обухватала је: Срем, Славонију до реке Орљаве, Мачву, Усору и Соли. Соли су данашња Тузла. Краљ Драгутин је био ожењен са Јелисаветом кће-рком угарског краља Стефана. За све време свога живота Драгутин је имао пресудан утицај на угарском Двору. Бан од Босне, Стефан III, се оженио Драгутиновом кћерком Јелисаветом и то је био трећи брак између Немањића и Јаблановића. "За име краља Драгутина везано је тадашње чвршће уклапање Босне унутар Србије". (8) Тада је запра-во настала извесна промена у односу на Босну, бан од Босне није више био под ауторитетом краља Милутина, него под ауторитетом краља Драгутина, чија је краљевина била једна врста штита према увек непријатељској Уга-рској. Зато је папа Никола IV, знајући да је Драгутин врхо-вни господар Босне, писао њему једно писмо 1291 године и тражио да се уведе инквизиција у Босни. Изгледа врло чудно да то папа тражи од једног православног краља.
Угарски краљ Карло II даје, једном повељом из 1292 године, краљу Драгутину у наследни посед војво-дство Славонију. Ово је краљ Карло учинио због заслуга краља Драгутина према његовом сину Карлу Мартелу. Када је син Карла Мартела одрастао и он се ослањао на краља Драгутина у истицању својих права на угарску круну 1300 године. У повељи предаје Славоније краљу Драгутину стоји да се она предаје цела, осим поседа које држи племићка кућа Франгипана. Франгипани су имали поседе у данашњој Хрватској северно од Саве и у западној Славонији.
У Далмацији, Славонији и Хрватској постојале су четири познате племићке куће: Качићи, Шубићи, Нелепићи и Франгипани (Франкопани). Шубићи су били пореклом Срби из Лике и потичу од неког Јована. (9) Франгипани су пореклом са острва Крка и за њих се изричито каже да нису били Хрвати, него су пореклом од ранијег становништва Далмације. Њихово право презиме је Франгипани а не Франкопани. Качићи су пореклом из Омиша, из српског племена Неретвљана. Нелепићи су пореклом из Крбаве и како изгледа да су и они били Срби. Франгипани су били католици по вери, за Нелепиће није познато којој Цркви су припадали, а међу Шубићима и Качићима било је православних и католика. Треба напоменути да је под Угарском у Хрватској трећи бан по реду био православни Србин Белош. (10) Далма-ција је једно време готово цела била под влашћу Шубића, кнежева брибирских, којих је било више у исто време. "Један од Шубића кнез је Омиша, Трогира и Шибеника, други, Младен, кнез је Сплита; Павле се назива приморски бан Хрватске и Далмације; син Павлов, Младен, носи звање кнеза задарског и поглавара далматинског итд."(11)
За време живота краља Драгутина угарски краљеви нису били у стању да предузму било какав напад на Србију, па су зато гурали Павла Шубића, који је био добио од краља Угарске звање бана Приморја са правом наследства. Неко му је био дао и титулу "господара Босне", 1298 године. Вероватно да је та титула стигла из Ватикана, јер се краљ Угарске у то време не би усудио да му да једну такву титулу. Тако је Павле носио ту титулу све до 1302 године, а затим је прешао границу Босне са једном малом војском да тражи земљу за своју титулу. Чим је прешао границу ступио је у преговоре са баном од Босне Стефаном Ш, зетом краља Драгутина и тражио од њега да му уступи један погранични део од босанског баната. Није нам познат исход њихових преговора, али се сасвим јасно да разумети да му Стефан није дао ништа, па је Павле те исте године пренео своју титулу на сина Младена, који се сада назива "други бан Босне". Пошто је он стално боравио у Клису, његова титула је била само за салонску употребу. Иза ових ујдурми и давања празних титула стајали су, као и обично, Угарска и Ватикан, по чијем је наговору и Дубровник дошао у сукоб са краљем Србије, па краљ Милутин одлучи да заведе ред у западним крајевима.
Прво је 1305 године натерао Дубровник на покорност, остављајући му градску аутономију, затим је истерао Угаре из дела Босне и из Приморја и том приликом су са тих предела протерани латински епископи. (12) Када је краљ Милутин ушао са војском у Приморје, Младен Павлов Шубић је изишао пред њега и изјавио му своју покорност. Краљ га је примио и поставио на положај бана Приморја. Банат Приморје је стизао на запад до реке Крке. Ми не знамо да ли је Младен био од раније православац или је тада прешао на православље, али знамо посигурно да је од тада био православне вере. Било како било, он је сада био један од банова Србије и његов банат је стизао до Крке, то је до реке која је у време Неманића била западна граница Србије. Како је Милутин тада ставио под своју власт и предео између реке Крке и планине Велебита, а на томе пределу није поставио неког другог бана или жупана, може се разумети да је и тај део Далмације ставио под власт бана Младена Шубића. Ово би се дало доказати чињеницом што су Шубићи радили великим замахом на јачању Срба у Далмацији. На томе су посебно радили Павле и његов син Младен, који су крајем 13 века омогућили досељавање бројних Срба из Босне у Далмацију.
Бан Младен је сада био врло моћан властелин и држао је целу Далмацију у својој власти. Његове војне посаде биле су у Задру, Шибенику, Скрадину, Островици, Трогиру, Сплиту и Клису. " Већи део те војске чинили су босански Срби .. ."(13) Баш те 1305 године када је краљ Милутин уредио српску власт у Приморју извршено је бројно пресељавање Срба из Босне у Далмацију. Пошто је краљ Милутин био поставио, две године раније, свога млађег сина, Константина, за бана Хума, може се рећи да је 1305 године коначно уведен ред у западним српским крајевима.
Бан од Босне Стефан III умро је 1310 године и наследио га је његов син Стефан IV Котроман. Стефан је добио надимак Котроман и остао је познат под тим нади-мком, али није познато ко му је и зашто дао тај надимак.
После смрти краља Драгутина, 1316 године, његову земљу је наследио краљ Милутин. За краља Милутина се може рећи да је био највећи задужбинар и градитељ од свих српских владара средњег века. Саградио је нови манастир Крку, 1317 године, на месту једног малог
дотрајалог манастира. Негде у то време саградио је и манастир Крупу у долини реке Зрмање.
Неизвесна је судбина хумског бана Константина, јер се у Хуму од 1318 године подигла племићка кућа Бранивојевића. Родочел Бранивој је био из Бргата у Хуму и имао је четири сина: Михаила, Добривоја, Бранка и Брајка. Они су имали власт у Хуму од реке Цетине до Которског Залива. (14) У време Бранивојевића главни град Хума био је Стон. Бранивојевићи су имали некакав сукоб са баном Младеном Шубићем и овај је морао да им преда таоце међу којима је био и његов млађи брат Гргур, 1319 године.
Угарски краљ Карло Роберт је тражио од краља Милутина да му уступи "Земљу краља Стефана", то јест земљу краља Драгутина. Милутин је то одбио и Карло Роберт је напао на Србију 1318 године. Папа Јован писао је писма Филипу од Таранта, немачким кнежевима, чешком и пољском краљу, да помогну угарском краљу у рату против Србије. Срби су без много потешкоћа одбили овај напад и краљ Милутин је могао са поносом да стави натпис у цркви Св. Николе у Барију, 1319 године, којој је том приликом дао богате поклоне, као краљ: "Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и свог Јадранског приморја и све земље до Дунава."
Карло Роберт је припремао нови напад на Србију и поставио Ивана Бабонића, бана Славоније, за бана Хрватске и наредио му да сакупи што више војске и да иде у Далмацију против српског бана Младена Шубића. Бабонић је са мађарском и хрватском војском ударио на Далмацију 1319 године. У боју код Книна бан Младен је поразио Бабонића. После овог другог напада на Србију и другог пораза, угарски краљ се још више ослања на католичко свештенство да би поткопао власт бана Младена у Далмацији. И заиста, католичко свештенство је бунило народ по градовима Далмације противу бана Младена, оптужујући га због признавања врховне власти једног православног краља, кога су они називали "јеретиком", а вероватно је да су тако називали и самог бана Младена. Католичком свештенству је помагала и Венеција, која је радо примала свакога ко је пристајао да иде под њену заштиту.
УРОШ II МИЛУТИН 1282-1321
Краља Уроша Великог наследио је син Драгутин, који је владао само шест година и уступио престо Урошу Милутину. Драгутин се повукао на север, у Срем и Славо-нију, и ту створио своју посебну краљевину у којој је владао као краљ од 1282 до 1316 године. Престолница краља Стефана Драгутина био је град Београд на Дунаву, а његова краљевина, позната касније под именом као "Земља краља Стефана", обухватала је: Срем, Славонију до реке Орљаве, Мачву, Усору и Соли. Соли су данашња Тузла. Краљ Драгутин је био ожењен са Јелисаветом кће-рком угарског краља Стефана. За све време свога живота Драгутин је имао пресудан утицај на угарском Двору. Бан од Босне, Стефан III, се оженио Драгутиновом кћерком Јелисаветом и то је био трећи брак између Немањића и Јаблановића. "За име краља Драгутина везано је тадашње чвршће уклапање Босне унутар Србије". (8) Тада је запра-во настала извесна промена у односу на Босну, бан од Босне није више био под ауторитетом краља Милутина, него под ауторитетом краља Драгутина, чија је краљевина била једна врста штита према увек непријатељској Уга-рској. Зато је папа Никола IV, знајући да је Драгутин врхо-вни господар Босне, писао њему једно писмо 1291 године и тражио да се уведе инквизиција у Босни. Изгледа врло чудно да то папа тражи од једног православног краља.
Угарски краљ Карло II даје, једном повељом из 1292 године, краљу Драгутину у наследни посед војво-дство Славонију. Ово је краљ Карло учинио због заслуга краља Драгутина према његовом сину Карлу Мартелу. Када је син Карла Мартела одрастао и он се ослањао на краља Драгутина у истицању својих права на угарску круну 1300 године. У повељи предаје Славоније краљу Драгутину стоји да се она предаје цела, осим поседа које држи племићка кућа Франгипана. Франгипани су имали поседе у данашњој Хрватској северно од Саве и у западној Славонији.
У Далмацији, Славонији и Хрватској постојале су четири познате племићке куће: Качићи, Шубићи, Нелепићи и Франгипани (Франкопани). Шубићи су били пореклом Срби из Лике и потичу од неког Јована. (9) Франгипани су пореклом са острва Крка и за њих се изричито каже да нису били Хрвати, него су пореклом од ранијег становништва Далмације. Њихово право презиме је Франгипани а не Франкопани. Качићи су пореклом из Омиша, из српског племена Неретвљана. Нелепићи су пореклом из Крбаве и како изгледа да су и они били Срби. Франгипани су били католици по вери, за Нелепиће није познато којој Цркви су припадали, а међу Шубићима и Качићима било је православних и католика. Треба напоменути да је под Угарском у Хрватској трећи бан по реду био православни Србин Белош. (10) Далма-ција је једно време готово цела била под влашћу Шубића, кнежева брибирских, којих је било више у исто време. "Један од Шубића кнез је Омиша, Трогира и Шибеника, други, Младен, кнез је Сплита; Павле се назива приморски бан Хрватске и Далмације; син Павлов, Младен, носи звање кнеза задарског и поглавара далматинског итд."(11)
За време живота краља Драгутина угарски краљеви нису били у стању да предузму било какав напад на Србију, па су зато гурали Павла Шубића, који је био добио од краља Угарске звање бана Приморја са правом наследства. Неко му је био дао и титулу "господара Босне", 1298 године. Вероватно да је та титула стигла из Ватикана, јер се краљ Угарске у то време не би усудио да му да једну такву титулу. Тако је Павле носио ту титулу све до 1302 године, а затим је прешао границу Босне са једном малом војском да тражи земљу за своју титулу. Чим је прешао границу ступио је у преговоре са баном од Босне Стефаном Ш, зетом краља Драгутина и тражио од њега да му уступи један погранични део од босанског баната. Није нам познат исход њихових преговора, али се сасвим јасно да разумети да му Стефан није дао ништа, па је Павле те исте године пренео своју титулу на сина Младена, који се сада назива "други бан Босне". Пошто је он стално боравио у Клису, његова титула је била само за салонску употребу. Иза ових ујдурми и давања празних титула стајали су, као и обично, Угарска и Ватикан, по чијем је наговору и Дубровник дошао у сукоб са краљем Србије, па краљ Милутин одлучи да заведе ред у западним крајевима.
Прво је 1305 године натерао Дубровник на покорност, остављајући му градску аутономију, затим је истерао Угаре из дела Босне и из Приморја и том приликом су са тих предела протерани латински епископи. (12) Када је краљ Милутин ушао са војском у Приморје, Младен Павлов Шубић је изишао пред њега и изјавио му своју покорност. Краљ га је примио и поставио на положај бана Приморја. Банат Приморје је стизао на запад до реке Крке. Ми не знамо да ли је Младен био од раније православац или је тада прешао на православље, али знамо посигурно да је од тада био православне вере. Било како било, он је сада био један од банова Србије и његов банат је стизао до Крке, то је до реке која је у време Неманића била западна граница Србије. Како је Милутин тада ставио под своју власт и предео између реке Крке и планине Велебита, а на томе пределу није поставио неког другог бана или жупана, може се разумети да је и тај део Далмације ставио под власт бана Младена Шубића. Ово би се дало доказати чињеницом што су Шубићи радили великим замахом на јачању Срба у Далмацији. На томе су посебно радили Павле и његов син Младен, који су крајем 13 века омогућили досељавање бројних Срба из Босне у Далмацију.
Бан Младен је сада био врло моћан властелин и држао је целу Далмацију у својој власти. Његове војне посаде биле су у Задру, Шибенику, Скрадину, Островици, Трогиру, Сплиту и Клису. " Већи део те војске чинили су босански Срби .. ."(13) Баш те 1305 године када је краљ Милутин уредио српску власт у Приморју извршено је бројно пресељавање Срба из Босне у Далмацију. Пошто је краљ Милутин био поставио, две године раније, свога млађег сина, Константина, за бана Хума, може се рећи да је 1305 године коначно уведен ред у западним српским крајевима.
Бан од Босне Стефан III умро је 1310 године и наследио га је његов син Стефан IV Котроман. Стефан је добио надимак Котроман и остао је познат под тим нади-мком, али није познато ко му је и зашто дао тај надимак.
После смрти краља Драгутина, 1316 године, његову земљу је наследио краљ Милутин. За краља Милутина се може рећи да је био највећи задужбинар и градитељ од свих српских владара средњег века. Саградио је нови манастир Крку, 1317 године, на месту једног малог
дотрајалог манастира. Негде у то време саградио је и манастир Крупу у долини реке Зрмање.
Неизвесна је судбина хумског бана Константина, јер се у Хуму од 1318 године подигла племићка кућа Бранивојевића. Родочел Бранивој је био из Бргата у Хуму и имао је четири сина: Михаила, Добривоја, Бранка и Брајка. Они су имали власт у Хуму од реке Цетине до Которског Залива. (14) У време Бранивојевића главни град Хума био је Стон. Бранивојевићи су имали некакав сукоб са баном Младеном Шубићем и овај је морао да им преда таоце међу којима је био и његов млађи брат Гргур, 1319 године.
Угарски краљ Карло Роберт је тражио од краља Милутина да му уступи "Земљу краља Стефана", то јест земљу краља Драгутина. Милутин је то одбио и Карло Роберт је напао на Србију 1318 године. Папа Јован писао је писма Филипу од Таранта, немачким кнежевима, чешком и пољском краљу, да помогну угарском краљу у рату против Србије. Срби су без много потешкоћа одбили овај напад и краљ Милутин је могао са поносом да стави натпис у цркви Св. Николе у Барију, 1319 године, којој је том приликом дао богате поклоне, као краљ: "Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и свог Јадранског приморја и све земље до Дунава."
Карло Роберт је припремао нови напад на Србију и поставио Ивана Бабонића, бана Славоније, за бана Хрватске и наредио му да сакупи што више војске и да иде у Далмацију против српског бана Младена Шубића. Бабонић је са мађарском и хрватском војском ударио на Далмацију 1319 године. У боју код Книна бан Младен је поразио Бабонића. После овог другог напада на Србију и другог пораза, угарски краљ се још више ослања на католичко свештенство да би поткопао власт бана Младена у Далмацији. И заиста, католичко свештенство је бунило народ по градовима Далмације противу бана Младена, оптужујући га због признавања врховне власти једног православног краља, кога су они називали "јеретиком", а вероватно је да су тако називали и самог бана Младена. Католичком свештенству је помагала и Венеција, која је радо примала свакога ко је пристајао да иде под њену заштиту.
Slične teme
