p.s. osoba koja se primi na seretica i kompaniju morala bi odmah da poseti psihijatra!
-
- Popularno:
- Ko naredjuje sa zapada i zasto da se...
- Ko su pravi krivac za paljenje Srpske...
- % podrške određenim zaverama u opštoj...
- Dirljiv susret Kraljeva i Novog Pazara:...
- Putin ponudio NIS za Donjeck?
- Zemlje EU bi danas trebale podržati...
- kombinacija
- Maske koje nosimo na društvenim mrežama
- Da li biste ucinili zeni..
- Dodik razvlašćen, povučeni svi njegovi...
dr.Jovan I. Deretić - Srbija pre Rimske imperije
- Začetnik teme vandalija
- Datum pokretanja
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
VI - СРБИЈА БЕЗ КРАЉА 865-926
После смрти краља Часлава у Србији није било више ни једног племића из династије Оштривојевића који би га могао наследити. Краљ Радослав и његов син Петрислав били су у Риму. Ни један од банова није био довољно моћан да се наметне осталим великашима и тако је Србија остала без краља. Сваки од банова је настојао да се учврсти као стварни владар своје бановине, а слично су чинили и нижи великаши.
У време владавине династије Свевладовића, Србија је била јако централизована држава и њено унутрашње уређење личило је на уређење Римске Империје. У време династија Светимировића и Оштривојевића, Србија је по своме унутрашњем уређењу више личила на Фрушку него на Римску Империју, са којом је имала много чвршће везе, историјске и културне. Од 711 године Србија је била јако децентрализована и банови појединих великих баната понашали су се као стварни владари, признавајући само врховну краљевску власт. Када су на престолу Србије седели способни и одлучни владари, све је ишло како треба, када то није био случај, банови су се појављивали као самостални владари па чак су самостално и ратове водили. Врховна власт и врховни суд били су по обичају код Срба, у свим временима, Војни Сабор. Војном Сабору припадали су сви људи способни за војну службу. Војни Сабор је сазиван само у изузетним приликама и он је могао да смени владара и да постави новог. Када у држави није било централне власти, није било могуће ни сазвати државни Војни Сабор, који се понегде назива и Великим Сабором.
У време када Србија није имала краља, није изгледа сазиван ни Војни Сабор. Србија је у то време имала територијалне губитке, али се ипак није распала на више са-мосталних држава, што је редак пример у историји, него је одржала какву такву заједницу државе и територије.
Само годину дана после смрти краља Часлава, једна арапска пловна је опсела Дубровник и нападала Будву, Рисан и Котор, 866 године. Ова арапска опсада Дубровника трајала је 15 месеци, па су се ови угрожени српски градови обратили за помоћ византинском цару, Василију 1,867-886 године. Да би им послао помоћ, Василије је тражио да му ови градови плате износ једногоди-шњег пореза. (1) Ово је добар доказ да су далматински градови тада били у саставу Србије и да од времена њиховог преузимања од Византије па све до тада, она није имала никаквих поседа у Далмацији нити градова под њеном заштитом. Тек када су ови угрожени српски градо-ви платили тражену своту, цар Василије је послао пловну од 100 лађа, под заповедништвом патриција Никете Орифоса, са наредбом да не само протера Арапе него и да заузме цело далматинско приморје. Византински саве-зник, Венеција, већ је нападала српска острва и примо-рске градове у Далмацији истовремено када и Арапи. Пошто је млетачки напад почео пре арапског, српске поморске снаге су биле заузете у борби са Млечанима, Долазак јаке византинске морнарице учини да се Арапи повукоше без борбе, а Византинци и Млечани, заједно, заузеше цело српско приморје, 8б7 године.
Краљ Часлав је поставио извесног Домогоја за "жупана Хрвата" у Србији са седиштем у Нину. Овај Домогој није био у сродству са претходним жупаном Трпимиром, што значи да тај жупански положај није још био наследан у Србији. Одмах после жупана Домогоја постављен је и "епископ свих Хрвата", такође са седиштем у Нину. То је била, према Милашу, "прва народна хрватска епископија." (2)
Пошто су Византинци заузели српско приморје и основали тако звану Далматинску Тему, поставили су ту на управу једног стратега са седиштем у Задру. Жупан Хрвата, Домогој, није хтео да приђе Византинцима, био је на страни Срба и зато су га Византинци збацили, 867 године, и на његово место поставили неког њиховог послушника Седеслава.
Арапи су тада држали јужну Италију и Сицилију. У циљу избацивања Арапа из Италије византински цар Василије I и фрушки цар Лудвиг II склапају савез против Арапа. За тај рат Византија је требала да пошаље помо-рске снаге а Фрушка копнене снаге. Са Византинцима учествовале су у овоме рату и лађе српских приморских градова, а Седеславови Хрвати су били послати уз фрушке копнене снаге, иако су били под управом Византије. Једини Срби на приморју који су све дотада успевали да одбију византинске и млетачке нападе били су Неретвља-ни, који су још били у ратном стању са овима. Када је почео савезнички рат против Арапа, Неретвљани су стали на страну Арапа. Док су савезници опседали арапско утврђење, Бари у Италији, Неретвљани су са својим
поморским снагама ослободили од Византинаца и Млечана један део Далмације и да би се осветили Седеславовим Хрватима, заробили су велики број њих, с намером да их продају као робове, а њихова села опленили. Бари је пао 2 фебруара 871 године и Арапи су потом протерани из Италије. Два цара савезника окрећу потом све своје снаге против Срба Неретвљана. Удру-женим снагама победили су Неретвљане, натерели их да пусте заробљене Хрвате и да им врате сав плен. Затим су Византинци и Млечани саузели неретвљанско приморје, па потом заједно са Фрузима похарали неретвљанске градове и села. Све до тога времена Неретвљани су одбијали да приме хришћанство, а тада је цар Василије довео свештенике и насилно их покрстио, њих и један део Хрвата који нису још били примили Хришћанство. У то време Фрузи су заузели Истру, која је дотада била једна покрајина Србије.
Кратко време пре тога, Хрвати у западној Панонији пали су под власт Фрушке. Ови Хрвати су после смрти фрушког цара Лудвига II пали под власт цара Лудвига Германског, 879 године. Нинског жупана Седеслава убио је неки Бранимир, 879 године, и присво-јио његов жупански положај. Седеслав је у ствари био један обични византински чиновник, чија је главна дужност била да прикупља порез за Византију. Бранимир је пак имао намеру да створи своју самосталну кнежевину. Како је те године умро "епископ свих Хрвата" (3), то искористи неки нински ђакон Теодосије да би он постао нови епископ. Теодосије се договорио са Бранимиром да њих двојица затраже помоћ од римског папе да би постигли што желе. Пошто је сва Црква у Далмацији била под управом цариградског патријарха, папа је радо примио ову понуду и рукоположио је Теодосија за епископа. Нови епископ за Хрвате био је под
После смрти краља Часлава у Србији није било више ни једног племића из династије Оштривојевића који би га могао наследити. Краљ Радослав и његов син Петрислав били су у Риму. Ни један од банова није био довољно моћан да се наметне осталим великашима и тако је Србија остала без краља. Сваки од банова је настојао да се учврсти као стварни владар своје бановине, а слично су чинили и нижи великаши.
У време владавине династије Свевладовића, Србија је била јако централизована држава и њено унутрашње уређење личило је на уређење Римске Империје. У време династија Светимировића и Оштривојевића, Србија је по своме унутрашњем уређењу више личила на Фрушку него на Римску Империју, са којом је имала много чвршће везе, историјске и културне. Од 711 године Србија је била јако децентрализована и банови појединих великих баната понашали су се као стварни владари, признавајући само врховну краљевску власт. Када су на престолу Србије седели способни и одлучни владари, све је ишло како треба, када то није био случај, банови су се појављивали као самостални владари па чак су самостално и ратове водили. Врховна власт и врховни суд били су по обичају код Срба, у свим временима, Војни Сабор. Војном Сабору припадали су сви људи способни за војну службу. Војни Сабор је сазиван само у изузетним приликама и он је могао да смени владара и да постави новог. Када у држави није било централне власти, није било могуће ни сазвати државни Војни Сабор, који се понегде назива и Великим Сабором.
У време када Србија није имала краља, није изгледа сазиван ни Војни Сабор. Србија је у то време имала територијалне губитке, али се ипак није распала на више са-мосталних држава, што је редак пример у историји, него је одржала какву такву заједницу државе и територије.
Само годину дана после смрти краља Часлава, једна арапска пловна је опсела Дубровник и нападала Будву, Рисан и Котор, 866 године. Ова арапска опсада Дубровника трајала је 15 месеци, па су се ови угрожени српски градови обратили за помоћ византинском цару, Василију 1,867-886 године. Да би им послао помоћ, Василије је тражио да му ови градови плате износ једногоди-шњег пореза. (1) Ово је добар доказ да су далматински градови тада били у саставу Србије и да од времена њиховог преузимања од Византије па све до тада, она није имала никаквих поседа у Далмацији нити градова под њеном заштитом. Тек када су ови угрожени српски градо-ви платили тражену своту, цар Василије је послао пловну од 100 лађа, под заповедништвом патриција Никете Орифоса, са наредбом да не само протера Арапе него и да заузме цело далматинско приморје. Византински саве-зник, Венеција, већ је нападала српска острва и примо-рске градове у Далмацији истовремено када и Арапи. Пошто је млетачки напад почео пре арапског, српске поморске снаге су биле заузете у борби са Млечанима, Долазак јаке византинске морнарице учини да се Арапи повукоше без борбе, а Византинци и Млечани, заједно, заузеше цело српско приморје, 8б7 године.
Краљ Часлав је поставио извесног Домогоја за "жупана Хрвата" у Србији са седиштем у Нину. Овај Домогој није био у сродству са претходним жупаном Трпимиром, што значи да тај жупански положај није још био наследан у Србији. Одмах после жупана Домогоја постављен је и "епископ свих Хрвата", такође са седиштем у Нину. То је била, према Милашу, "прва народна хрватска епископија." (2)
Пошто су Византинци заузели српско приморје и основали тако звану Далматинску Тему, поставили су ту на управу једног стратега са седиштем у Задру. Жупан Хрвата, Домогој, није хтео да приђе Византинцима, био је на страни Срба и зато су га Византинци збацили, 867 године, и на његово место поставили неког њиховог послушника Седеслава.
Арапи су тада држали јужну Италију и Сицилију. У циљу избацивања Арапа из Италије византински цар Василије I и фрушки цар Лудвиг II склапају савез против Арапа. За тај рат Византија је требала да пошаље помо-рске снаге а Фрушка копнене снаге. Са Византинцима учествовале су у овоме рату и лађе српских приморских градова, а Седеславови Хрвати су били послати уз фрушке копнене снаге, иако су били под управом Византије. Једини Срби на приморју који су све дотада успевали да одбију византинске и млетачке нападе били су Неретвља-ни, који су још били у ратном стању са овима. Када је почео савезнички рат против Арапа, Неретвљани су стали на страну Арапа. Док су савезници опседали арапско утврђење, Бари у Италији, Неретвљани су са својим
поморским снагама ослободили од Византинаца и Млечана један део Далмације и да би се осветили Седеславовим Хрватима, заробили су велики број њих, с намером да их продају као робове, а њихова села опленили. Бари је пао 2 фебруара 871 године и Арапи су потом протерани из Италије. Два цара савезника окрећу потом све своје снаге против Срба Неретвљана. Удру-женим снагама победили су Неретвљане, натерели их да пусте заробљене Хрвате и да им врате сав плен. Затим су Византинци и Млечани саузели неретвљанско приморје, па потом заједно са Фрузима похарали неретвљанске градове и села. Све до тога времена Неретвљани су одбијали да приме хришћанство, а тада је цар Василије довео свештенике и насилно их покрстио, њих и један део Хрвата који нису још били примили Хришћанство. У то време Фрузи су заузели Истру, која је дотада била једна покрајина Србије.
Кратко време пре тога, Хрвати у западној Панонији пали су под власт Фрушке. Ови Хрвати су после смрти фрушког цара Лудвига II пали под власт цара Лудвига Германског, 879 године. Нинског жупана Седеслава убио је неки Бранимир, 879 године, и присво-јио његов жупански положај. Седеслав је у ствари био један обични византински чиновник, чија је главна дужност била да прикупља порез за Византију. Бранимир је пак имао намеру да створи своју самосталну кнежевину. Како је те године умро "епископ свих Хрвата" (3), то искористи неки нински ђакон Теодосије да би он постао нови епископ. Теодосије се договорио са Бранимиром да њих двојица затраже помоћ од римског папе да би постигли што желе. Пошто је сва Црква у Далмацији била под управом цариградског патријарха, папа је радо примио ову понуду и рукоположио је Теодосија за епископа. Нови епископ за Хрвате био је под
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
Ovde nije problem što je naveden istorijski izvor nego što se on pogrešno tumači,proširuje i dobija sasvim drugačije značenje od prvobitnog.Ovo je inače proširen Milojević, a ceo tekst deluje potpuno isprazno-pošao,zaglavio,glavom platio itd. i, na žalost, potpuno je neistoričan i potpuno mitski.Sistem: Srbi narod najstariji videti u knjizi Ivice Todorovića(SANU) Mitska istina Srba.Todorović ima pokroviteljski stav prema Deretiću.On ovde piše o stvarima o kojima ima sijaset istorijski vesti ali on poklanja pažnju Dukljaninu i Orbiniju koji, isto kao i on, pišu u mitskom obrascu- slično je pisao i pokojni Milić od Mačve i zato se to više gleda kao mitski sistem nego kao istorija.Dakle, tu ima istine, ali mitske. Dr Bob je uložio veliki trud i ne treba ga ismevati.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Hvala,ali ja ne smatram da se neko meni podsmeva,sami svom (ne)znanju mo da se podsmevaju.
Istoriju su i drugi iz nekih spisa uzimali,zdravo za gotovo,i pisali (Porfirogenit) i stvorili lažnu istoriju,koja nije čak ni mitska,i pozivaju se na nju,a kada se drugi pozovu na zapise oni onda lažu,ne znaju itd....
Na nama je da sami prosudimo da li ćemo i koliko prihvatiti od svega toga.???!!!
Istoriju su i drugi iz nekih spisa uzimali,zdravo za gotovo,i pisali (Porfirogenit) i stvorili lažnu istoriju,koja nije čak ni mitska,i pozivaju se na nju,a kada se drugi pozovu na zapise oni onda lažu,ne znaju itd....
Na nama je da sami prosudimo da li ćemo i koliko prihvatiti od svega toga.???!!!
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
управом римског папе а не под управом сплитског архиепископа, и то је био почетак верског одвајања Хрвата од Срба. После тога жупан Бранимир настоји да створи своју посебну државу и посебну хрватску територију. То није ишло лако, јер Хрвати нису дотада имали своје посебне територије, а Срби нису били ради да им уступе своју земљу за стварање неке хрватске државе у Србији.
Хрвати су почели да харају земљу суседних Срба и приморских градова у њиховом суседству. Пошто су ови градови били под Византијом, пожале се цару Василију, па како је овај био заузет ратом на истоку, саветовао је градовима да плате порез Бранимиру, који су иначе плаћали њему, и да тако постигну мир док он не сврши рат на истоку. У то време је вођа панонских Хрвата, Коцељ, који је био под фру-шком власти, напао Србе у Посавини и данашњој Банији. У томе нападу Коцељ је био поражен и убијен. Затим се у Панонији појављује неки Гостумил као бан "хрватских жупа". Бранимир је умро 891 године не успевши да створи своју државу. Нински хрватски епископ био је тада неки Алфред.
Неретвљани су протерали Византинце и Млечане са свога земљишта 887 године. Византија је била зузета ратом на истоку па је против Неретвљана ратовао њен савезник, млетачки дужд Пиетро Кандиано. У боју код острва Светог Михаила, Неретвљани су победили Млечане и дужд Кандиано је ту погинуо 888 године. (4)
После Бранимира за новог жупана Хрвата дошао је неки Мучимир, па онда његов брат Крешимир, али ни један од њих није се дуго задржао. Коначно је Мирослав, син Михаилов, српског бана Захумља, заузео Нин и прогласио се за новог жупана, 911 године. Тиме је учињен крај покушају одвајању Хрвата од Србије, а остао им је само њихов епископ у Нину. Још у то време нико није сматрао Хрвате истим народом са Србима, нити их је ико називао Словенима. Тако папа Јован VIII пише далмати-нским епископима, око 880 године, и позива их да се ставе под његову управу и каже им да се не боје Грка ни Словена, јер ће их он заштитити као што је заштитио Хрвате.(5)
Један од српских племића који се у овоме времену нарочито истицао био је Михаило Вишевић, 910-930 године. Најпре Михаило је био бан Захумља и убрзо по доласку на овај положај проширио је своју власт на кнежевину Требиња, на Дукљу и на целу област Нере-твљана. Он се помиње истовремено као "војвода Славо-није" и као "војвода Србије".(б) У ствари Михаилова бановина се простирала на простору првобитне Србије.
Наследник Гостумила, бана хрватских жупа у Панонији, био је неки Прибун. Мађари су од 907 године почели покоравати панонске хрвате, тако да је овај Прибун морао да бежи из Паноније. Дошао је у Далмацију, убио жупана Мирослава и прогласио се вођом далматинских Хрвата. (7) Пошто је раније био под фрушком власти, Прибун је хтео да сада буде фрушки вазал. Са тиме се нису слагали Византинци, под чијом власти су били далматински Хрвати, и отерају овог Прибуна а на његово место поставе неког Томислава, 914 године, не као жупана Хрвата, него као топарха једне византинске топархије (8) и дају му почасно звање проконзула. Томиславу је као византинском топарху дата на управу једна шира зона у Далмацији, укључујући и приморске градове који су се налазили наспрам те зоне, тако да је у његовој топархији било више Срба него Хрвата. Укључени приморски градови су задржали своју ранију самоуправу. За ове градове није у ствари ни било никакве промене, они су и тако већ били под византи-нском управом, промена је била само у личности византи-нског управника - топарха. Охрабрени овим новим ста-њем, када је њихов владар био и византински проконзул, Хрвати уводе у Нинској Епископији српску литургију, 919 године, (9) са латинским начином служења и са глагољи-цом. Тада су у Далмацији била три начина црквеног служења: Срби су употребљавали српски језик и србицу, слободни градови су употребљавали грчку службу на грчком или латинском језику, а Хрвати су служили на српском језику али са глагољицом.
Живећи дуго времена одвојено, под заштитом Византије, која је била продужетак римских државних традиција, слободни градови у Далмацији су развили један посебни облик латинско-српске културе са јаким грчким утицајем.
Осећајући се доста моћним, Томислав је тежио да постане самостални владар и да се ослобод!) сизантинске власти, настојећи да нађе ослонца негде на другој страни. Зато се он обрати папиЈовануХ, 923 године, са молбом да му пошаље легате који he да уреде црквене односе у његовој топархији. Папа је одмах послао два своја легата и упутио писма Томиславу и његовом суседу Михаилу Вишевићу, који се овде помиње као војвода Србије, и другим великашима (10) и позвао их све на црквени сабор у Сплит 925 године. Од позваних великаша дошли су само Томислав и Михаило. Поред њих на сабор су дошли представници све три црквене групе из тадашње Далма-ције: далматински градови, Срби и Хрвати.(П) Сабором су руководили папини легати и главна одлука овога сабора коју су наметли папски легати била је забрана употребе тако зване словенске службе, што значи забрана употребе у Цркви српског језика и писма, па и глагољице. Михаило Вишевић није прихватио одлуке овога сабора нити било ко од Срба. Томислав је стао на страну папиних легата, усвојио одлуке сабора и помагао забрану употребе српског језика. И Хрвати су се бунили против одлука овог сабора и њихов епископ Григорије Нински настојао је да измени одлуке сабора.
Далматински Хрвати су сви говорили само српским језиком и нису разумевали латинску службу. Због отпора Хрвата забрани српског језика одржан је још један сабор у Сплиту 926 године, који су поново водили папски легати и који је потврдио одлуке претходног сабора. На овом друтом сабору није учествовао ни један од српских великаша, тако да је са српске стране сабор био потпуно занемарен. Две године после овога сабора укинута је чак и хрватска Нинска Епископија, и забрањено чинодејство свих све-штеника који су употребљавали српски језик. Папа Јован Х назива српски језик "lingua barbarica". (12) Пета тачка саборских одлука била је да се забрањује епископу из Нина да се меша у послове других епископија у којима не живе Хрвати. (13) Хрватски епископ је подчињен спли-тском архиепископу и забрањено је проширење терито-рије хрватске епископије. Па је затим, коначно, та епи-скопија и укинута. Из свега овога се јасно види политика Ватикана да по сваку цену одвоји Хрвате од Срба како би их лакше подчинио. То је био крајњи учинак папине помоћи Томиславу, а овај није никада успео да постане самостални владар, остао је до краја живота византински топарх.
Све ове Томиславове радње биле су врло штетне по Србе а још штетније по Хрвате. У то време Хрвати су живели у једанаест малих жупа, већином измешани са Србима и то су: Челебина, испод планине Челебића код Ливна, Тезента, Имотски, Плеба, Пешента, Параласија, Брибир, Скрадин, Нин, Тнен и Сидрага. Ова последња жупа била је између Ријеке и Црквенице. У Лици Хрвата је било само у два мала насеља: Гуцека и Лица. Било је још нешто мало Хрвата у једном малом месту Мецоди на ушћу реке Зрмање.
BIBLIOGRAPHIA VI
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. (II - 40 )
2. E, H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901. ( Страна 68 )
3. Е, Н, Милаш: Исто. ( Страна 72 )
4. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 49 )
5. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 76 )
6. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59 )
7. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 57 )
8. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 82 )
9. Gianantonio Bomman: Ibidem. ( П - 58 )
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59 )
11. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59)
12.E. H. Милаш: Исто. ( Страна 83 )
13. Е. Н. Милаш: Исто. ( Страна 84 )
Хрвати су почели да харају земљу суседних Срба и приморских градова у њиховом суседству. Пошто су ови градови били под Византијом, пожале се цару Василију, па како је овај био заузет ратом на истоку, саветовао је градовима да плате порез Бранимиру, који су иначе плаћали њему, и да тако постигну мир док он не сврши рат на истоку. У то време је вођа панонских Хрвата, Коцељ, који је био под фру-шком власти, напао Србе у Посавини и данашњој Банији. У томе нападу Коцељ је био поражен и убијен. Затим се у Панонији појављује неки Гостумил као бан "хрватских жупа". Бранимир је умро 891 године не успевши да створи своју државу. Нински хрватски епископ био је тада неки Алфред.
Неретвљани су протерали Византинце и Млечане са свога земљишта 887 године. Византија је била зузета ратом на истоку па је против Неретвљана ратовао њен савезник, млетачки дужд Пиетро Кандиано. У боју код острва Светог Михаила, Неретвљани су победили Млечане и дужд Кандиано је ту погинуо 888 године. (4)
После Бранимира за новог жупана Хрвата дошао је неки Мучимир, па онда његов брат Крешимир, али ни један од њих није се дуго задржао. Коначно је Мирослав, син Михаилов, српског бана Захумља, заузео Нин и прогласио се за новог жупана, 911 године. Тиме је учињен крај покушају одвајању Хрвата од Србије, а остао им је само њихов епископ у Нину. Још у то време нико није сматрао Хрвате истим народом са Србима, нити их је ико називао Словенима. Тако папа Јован VIII пише далмати-нским епископима, око 880 године, и позива их да се ставе под његову управу и каже им да се не боје Грка ни Словена, јер ће их он заштитити као што је заштитио Хрвате.(5)
Један од српских племића који се у овоме времену нарочито истицао био је Михаило Вишевић, 910-930 године. Најпре Михаило је био бан Захумља и убрзо по доласку на овај положај проширио је своју власт на кнежевину Требиња, на Дукљу и на целу област Нере-твљана. Он се помиње истовремено као "војвода Славо-није" и као "војвода Србије".(б) У ствари Михаилова бановина се простирала на простору првобитне Србије.
Наследник Гостумила, бана хрватских жупа у Панонији, био је неки Прибун. Мађари су од 907 године почели покоравати панонске хрвате, тако да је овај Прибун морао да бежи из Паноније. Дошао је у Далмацију, убио жупана Мирослава и прогласио се вођом далматинских Хрвата. (7) Пошто је раније био под фрушком власти, Прибун је хтео да сада буде фрушки вазал. Са тиме се нису слагали Византинци, под чијом власти су били далматински Хрвати, и отерају овог Прибуна а на његово место поставе неког Томислава, 914 године, не као жупана Хрвата, него као топарха једне византинске топархије (8) и дају му почасно звање проконзула. Томиславу је као византинском топарху дата на управу једна шира зона у Далмацији, укључујући и приморске градове који су се налазили наспрам те зоне, тако да је у његовој топархији било више Срба него Хрвата. Укључени приморски градови су задржали своју ранију самоуправу. За ове градове није у ствари ни било никакве промене, они су и тако већ били под византи-нском управом, промена је била само у личности византи-нског управника - топарха. Охрабрени овим новим ста-њем, када је њихов владар био и византински проконзул, Хрвати уводе у Нинској Епископији српску литургију, 919 године, (9) са латинским начином служења и са глагољи-цом. Тада су у Далмацији била три начина црквеног служења: Срби су употребљавали српски језик и србицу, слободни градови су употребљавали грчку службу на грчком или латинском језику, а Хрвати су служили на српском језику али са глагољицом.
Живећи дуго времена одвојено, под заштитом Византије, која је била продужетак римских државних традиција, слободни градови у Далмацији су развили један посебни облик латинско-српске културе са јаким грчким утицајем.
Осећајући се доста моћним, Томислав је тежио да постане самостални владар и да се ослобод!) сизантинске власти, настојећи да нађе ослонца негде на другој страни. Зато се он обрати папиЈовануХ, 923 године, са молбом да му пошаље легате који he да уреде црквене односе у његовој топархији. Папа је одмах послао два своја легата и упутио писма Томиславу и његовом суседу Михаилу Вишевићу, који се овде помиње као војвода Србије, и другим великашима (10) и позвао их све на црквени сабор у Сплит 925 године. Од позваних великаша дошли су само Томислав и Михаило. Поред њих на сабор су дошли представници све три црквене групе из тадашње Далма-ције: далматински градови, Срби и Хрвати.(П) Сабором су руководили папини легати и главна одлука овога сабора коју су наметли папски легати била је забрана употребе тако зване словенске службе, што значи забрана употребе у Цркви српског језика и писма, па и глагољице. Михаило Вишевић није прихватио одлуке овога сабора нити било ко од Срба. Томислав је стао на страну папиних легата, усвојио одлуке сабора и помагао забрану употребе српског језика. И Хрвати су се бунили против одлука овог сабора и њихов епископ Григорије Нински настојао је да измени одлуке сабора.
Далматински Хрвати су сви говорили само српским језиком и нису разумевали латинску службу. Због отпора Хрвата забрани српског језика одржан је још један сабор у Сплиту 926 године, који су поново водили папски легати и који је потврдио одлуке претходног сабора. На овом друтом сабору није учествовао ни један од српских великаша, тако да је са српске стране сабор био потпуно занемарен. Две године после овога сабора укинута је чак и хрватска Нинска Епископија, и забрањено чинодејство свих све-штеника који су употребљавали српски језик. Папа Јован Х назива српски језик "lingua barbarica". (12) Пета тачка саборских одлука била је да се забрањује епископу из Нина да се меша у послове других епископија у којима не живе Хрвати. (13) Хрватски епископ је подчињен спли-тском архиепископу и забрањено је проширење терито-рије хрватске епископије. Па је затим, коначно, та епи-скопија и укинута. Из свега овога се јасно види политика Ватикана да по сваку цену одвоји Хрвате од Срба како би их лакше подчинио. То је био крајњи учинак папине помоћи Томиславу, а овај није никада успео да постане самостални владар, остао је до краја живота византински топарх.
Све ове Томиславове радње биле су врло штетне по Србе а још штетније по Хрвате. У то време Хрвати су живели у једанаест малих жупа, већином измешани са Србима и то су: Челебина, испод планине Челебића код Ливна, Тезента, Имотски, Плеба, Пешента, Параласија, Брибир, Скрадин, Нин, Тнен и Сидрага. Ова последња жупа била је између Ријеке и Црквенице. У Лици Хрвата је било само у два мала насеља: Гуцека и Лица. Било је још нешто мало Хрвата у једном малом месту Мецоди на ушћу реке Зрмање.
BIBLIOGRAPHIA VI
1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. (II - 40 )
2. E, H. Милаш: ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901. ( Страна 68 )
3. Е, Н, Милаш: Исто. ( Страна 72 )
4. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 49 )
5. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 76 )
6. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59 )
7. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 57 )
8. E. H. Милаш: Исто. ( Страна 82 )
9. Gianantonio Bomman: Ibidem. ( П - 58 )
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59 )
11. Gianantonio Bomman: Ibidem. (II - 59)
12.E. H. Милаш: Исто. ( Страна 83 )
13. Е. Н. Милаш: Исто. ( Страна 84 )
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА
ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171
КРАЉ ПАВЛИМИР - РАТНИК 926-942
У одсуству владара и јаке централне управе Србија је тешко страдала од напада Византије, Угарске, Арапа и на крају Бугара. Византија је успоставила своју топархију у Далмацији, у Рашкој су смењивани банови и жупани час од Византинаца а час од Бугара; Мађари су запосели сву земљу на северу Србије, између Саве, Драве и Дунава. Најбоље се држала територија првобитне Србије: Нере-твљанска област, Хум, Требиње и Дукља, под Михаилом Вишевићем. Михаило је био прво у савезу са бугарским царом Симеоном, па затим је ступио у савез са византи-нским царом Романом Лакапеном 924 године. Роман је тада уступио Михаилу Дубровник и Котор и дао му титулу проконзула. Византија је била снажно потиснута од цара Симеона и савез са Михаилом Вишевићем сматрала је спасоносним. Михаилова држава се називала Србијом, иако је у ствари била само један део Србије.
На глас о Михаиловом савезу са Романом, цар Симеон прекида ратовање против Византије и иде са војском на Србију, 926 године. Симеон је прво ушао у Рашку и сменио тамошњег жупана и на његово место поставио неког Љутомира, а затим ушао у државу Вишевића. Овај Симеонов упад у Србију као да је тргнуо Србе и упутио да траже обнову краљевине и јединства државе. Зато се одлучише да траже повратак из Рима потомка династије Оштривојевића, Павлимира, сина Петриславовог и унука краља Радослава. По њега је отишао, са пратњом од 50 ратника, један од потомака старих дукљанских жупана, са једном дуброва-чком лађом. Павлимир стиже са овом пратњом у Дубро-вник и одатле долази у Требиње. У Требињу, Павлимир сазива Велики Сабор, и на томе Сабору је крунисан за краља Србије. Једино представници из Рашке нису дошли на Сабор, јер их је у томе онемогућио жупан Љутомир, који је био на страни цара Симеона. Крунисање је обављено у Требињу које је уједно проглашено за нову престолницу Србије. Скадар су тада држали Византинци, а Сплит је био у византинској топархији топарха Томислава. Баш у време Павлимировог крунисања у Требињу цар Симеон је опседао град Дукљу. Нови краљ Србије је одмах прикупио војску у Требињу и кренуо у Дукљу против Симеона. У Дукљи Симеон је тешко поражен да је морао да се спасава бегством из Србије, 926 године. Следеће године Симеон је умро. После победе над Симео-ном краљ Павлимир Kpehe у Рашку против жупана Љуто-мира. Поразио је Љутомира на реци Лиму и потом припојио Рашку Србији. Затим Павлимир иде на север против Мађара, изгони их из Срема, и склапа са њима уговор о миру према којем је граница између Србије и Угарске утврђена, западно од Срема, река Орљава и узводно река Сава. (1) Северна граница Срема била је на Дунаву и на Драви. Затим Павлимир иде преко Босне на запад све до Истре и враћа се преко Далмације. О топарху Томиславу нема ни помена, једино што се о њему зна јесте да га је нестало 928 године, тачно у време Павлимировог проласка кроз Далмацију. За новог жупана Хрвата краљ је поставио једног Србина по имену Чедомира.
Краљ Павлимир је назван, по својим великим ратним успесима, Ратник, на латинском језику Bellum, (3) што дословно значи - Рат. То име је краљ дао једном граду у Рашкој после победе над жупаном Љутомиром. После победе над Мађарима у Срему, поље на коме је победа задобивена назвао је Campo Bellino. (4) Западна Славонија и данашња Хрватска, северно од реке Саве, остале су под управом Мађара.
После црквеног сабора у Сплиту, словенска литу-ргија је забрањена у "Хрватској", а одржала се у Славонији, Далмацији, Истри, Босни и Србији. (2) Луј Леже подразумева овде под Хрватском само загорску Хрватску. У свима овим покрајинама, што их овде набраја, одржала се словенска литургија, уствари српски језик у литургији, баш зато што је све те покрајине краљ Павлимир ујединио у обновљену Србију.
ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171
КРАЉ ПАВЛИМИР - РАТНИК 926-942
У одсуству владара и јаке централне управе Србија је тешко страдала од напада Византије, Угарске, Арапа и на крају Бугара. Византија је успоставила своју топархију у Далмацији, у Рашкој су смењивани банови и жупани час од Византинаца а час од Бугара; Мађари су запосели сву земљу на северу Србије, између Саве, Драве и Дунава. Најбоље се држала територија првобитне Србије: Нере-твљанска област, Хум, Требиње и Дукља, под Михаилом Вишевићем. Михаило је био прво у савезу са бугарским царом Симеоном, па затим је ступио у савез са византи-нским царом Романом Лакапеном 924 године. Роман је тада уступио Михаилу Дубровник и Котор и дао му титулу проконзула. Византија је била снажно потиснута од цара Симеона и савез са Михаилом Вишевићем сматрала је спасоносним. Михаилова држава се називала Србијом, иако је у ствари била само један део Србије.
На глас о Михаиловом савезу са Романом, цар Симеон прекида ратовање против Византије и иде са војском на Србију, 926 године. Симеон је прво ушао у Рашку и сменио тамошњег жупана и на његово место поставио неког Љутомира, а затим ушао у државу Вишевића. Овај Симеонов упад у Србију као да је тргнуо Србе и упутио да траже обнову краљевине и јединства државе. Зато се одлучише да траже повратак из Рима потомка династије Оштривојевића, Павлимира, сина Петриславовог и унука краља Радослава. По њега је отишао, са пратњом од 50 ратника, један од потомака старих дукљанских жупана, са једном дуброва-чком лађом. Павлимир стиже са овом пратњом у Дубро-вник и одатле долази у Требиње. У Требињу, Павлимир сазива Велики Сабор, и на томе Сабору је крунисан за краља Србије. Једино представници из Рашке нису дошли на Сабор, јер их је у томе онемогућио жупан Љутомир, који је био на страни цара Симеона. Крунисање је обављено у Требињу које је уједно проглашено за нову престолницу Србије. Скадар су тада држали Византинци, а Сплит је био у византинској топархији топарха Томислава. Баш у време Павлимировог крунисања у Требињу цар Симеон је опседао град Дукљу. Нови краљ Србије је одмах прикупио војску у Требињу и кренуо у Дукљу против Симеона. У Дукљи Симеон је тешко поражен да је морао да се спасава бегством из Србије, 926 године. Следеће године Симеон је умро. После победе над Симео-ном краљ Павлимир Kpehe у Рашку против жупана Љуто-мира. Поразио је Љутомира на реци Лиму и потом припојио Рашку Србији. Затим Павлимир иде на север против Мађара, изгони их из Срема, и склапа са њима уговор о миру према којем је граница између Србије и Угарске утврђена, западно од Срема, река Орљава и узводно река Сава. (1) Северна граница Срема била је на Дунаву и на Драви. Затим Павлимир иде преко Босне на запад све до Истре и враћа се преко Далмације. О топарху Томиславу нема ни помена, једино што се о њему зна јесте да га је нестало 928 године, тачно у време Павлимировог проласка кроз Далмацију. За новог жупана Хрвата краљ је поставио једног Србина по имену Чедомира.
Краљ Павлимир је назван, по својим великим ратним успесима, Ратник, на латинском језику Bellum, (3) што дословно значи - Рат. То име је краљ дао једном граду у Рашкој после победе над жупаном Љутомиром. После победе над Мађарима у Срему, поље на коме је победа задобивена назвао је Campo Bellino. (4) Западна Славонија и данашња Хрватска, северно од реке Саве, остале су под управом Мађара.
После црквеног сабора у Сплиту, словенска литу-ргија је забрањена у "Хрватској", а одржала се у Славонији, Далмацији, Истри, Босни и Србији. (2) Луј Леже подразумева овде под Хрватском само загорску Хрватску. У свима овим покрајинама, што их овде набраја, одржала се словенска литургија, уствари српски језик у литургији, баш зато што је све те покрајине краљ Павлимир ујединио у обновљену Србију.
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
Dr bobe samo napred- molim informaciju je li ovo Deretić štampao u knjizi ili je sa predavanja script.Super!
e, a jel si se vratio da objasnish ono pitanje Nikita<->Sava
il si svratio tek onako... ?
da te podsetim
ti tvrdish da su srbi starosedeoci Srbije
i da su geti (dachani), skiti, tribali, mezi, besi i oni ostali koji se pominju u pesmama paulina iz nole
ustvari srpski srbi, prichali danashnji srpski jezik, nosili srpska imena...
e sad, kako to da je sv Nikita koji je pokrstio gore nabrojane "srbe" patron rumunske pravoslavne crkve
(rumunija - u srednjem veku poznata kao vlashka)
a patron srpske pravoslavne crkve je tamo neki sava iz 13 veka...
ti tvrdish da su srbi starosedeoci Srbije
i da su geti (dachani), skiti, tribali, mezi, besi i oni ostali koji se pominju u pesmama paulina iz nole
ustvari srpski srbi, prichali danashnji srpski jezik, nosili srpska imena...
e sad, kako to da je sv Nikita koji je pokrstio gore nabrojane "srbe" patron rumunske pravoslavne crkve
(rumunija - u srednjem veku poznata kao vlashka)
a patron srpske pravoslavne crkve je tamo neki sava iz 13 veka...
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Neredlijo,
Drž se... Ja da se mešam neću...
... da l je kod tebe nikita ili ni kita... ni prošireni Milojević neće da ti pomogne...
Drž se... Ja da se mešam neću...
... da l je kod tebe nikita ili ni kita... ni prošireni Milojević neće da ti pomogne...
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ ТЈЕЦИМИР 942-962
Тјецимир је син краља Павлимира Ратника, кога је отац поставио на положај жупана Требиња, одмах по своме крунисању 92б године. Тјецимир је био ожењен са кћерком жупана Чедомира, кога је потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из овог брака је имао два сина: Прелимира и Крешимира. (5)
Млечани су покушали, 942 године, да заузму нека српска острва у Јадранском Мору. Сада су поново, као и раније, Неретвљани били ударна српска поморска сила и они су истерали Млечане са српских острва. Млетачки дужд Пиетро Кандиано III је затражио мир и склопио мировни уговор са Србима, који је потом и његов наследник обновио.(б)
У ово време Хрвати у Србији нису имали своје посебне политичке управе, а ни црквене. Жупан Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под Мађарима. Једини независни Хрвати били су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал-Масуди, у делу "Муруг ат танбит", пише 943 године, да народ који он назива Хорватин, се налази близу државе Прага, изнад Мађара. У "Листи" прашке епископије из 1086 године, спомињу се две скупине Хрвата: Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској.
Краљ Тјецимир је послао свога млађег сина, Крешимира, да замени свога деду Чедомира на положају жупана Хрвата, 942 године. У Србији се у то време запажа-ла самовоља код многих великаша, па је краљ Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их свих натера на послушност.
Византинци су упали у Рашку и протерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир је протерао Византинце и вратио бана на свој положај, 946 године. Приближно времену ових догађаја био се побунио бан Босне, и краљ је против њега послао своје синове: Крешимира жупана Хрвата и Прелимира са јаком војском. Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуње-ни бан од Босне је био поражен и убијен. Прелимир је оставио своме брату Крешимиру управу над Босном и вратио се са војском у Требиње. Сада је Крешимир, као бан, владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над Либурнијом. Добивши Босну на управу Крешимир је од жупана постао бан и то звање је задржао када је предао управу над Босном, називајући се "баном Хрватске". Тако је Крешимир Оштривојевић постао први бан Хрватске, под којом се тада подразумевала Либурнија. По томе питању шта је била Хрватска а шта Либурнија, Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одго-вара Либурнији, а затим мало даље каже да су Либури били од реке Зрмање до реке Крке. (7) Треба напоменути да ни у томе времену Либурнија није била насељена само Хрватима, него и Србима. Хрвати нису још тада сматрани Србима, односно Словенима, и прављена је разлика између Словена и Хрвата. (8)
Тјецимир је син краља Павлимира Ратника, кога је отац поставио на положај жупана Требиња, одмах по своме крунисању 92б године. Тјецимир је био ожењен са кћерком жупана Чедомира, кога је потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из овог брака је имао два сина: Прелимира и Крешимира. (5)
Млечани су покушали, 942 године, да заузму нека српска острва у Јадранском Мору. Сада су поново, као и раније, Неретвљани били ударна српска поморска сила и они су истерали Млечане са српских острва. Млетачки дужд Пиетро Кандиано III је затражио мир и склопио мировни уговор са Србима, који је потом и његов наследник обновио.(б)
У ово време Хрвати у Србији нису имали своје посебне политичке управе, а ни црквене. Жупан Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под Мађарима. Једини независни Хрвати били су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал-Масуди, у делу "Муруг ат танбит", пише 943 године, да народ који он назива Хорватин, се налази близу државе Прага, изнад Мађара. У "Листи" прашке епископије из 1086 године, спомињу се две скупине Хрвата: Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској.
Краљ Тјецимир је послао свога млађег сина, Крешимира, да замени свога деду Чедомира на положају жупана Хрвата, 942 године. У Србији се у то време запажа-ла самовоља код многих великаша, па је краљ Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их свих натера на послушност.
Византинци су упали у Рашку и протерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир је протерао Византинце и вратио бана на свој положај, 946 године. Приближно времену ових догађаја био се побунио бан Босне, и краљ је против њега послао своје синове: Крешимира жупана Хрвата и Прелимира са јаком војском. Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуње-ни бан од Босне је био поражен и убијен. Прелимир је оставио своме брату Крешимиру управу над Босном и вратио се са војском у Требиње. Сада је Крешимир, као бан, владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над Либурнијом. Добивши Босну на управу Крешимир је од жупана постао бан и то звање је задржао када је предао управу над Босном, називајући се "баном Хрватске". Тако је Крешимир Оштривојевић постао први бан Хрватске, под којом се тада подразумевала Либурнија. По томе питању шта је била Хрватска а шта Либурнија, Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одго-вара Либурнији, а затим мало даље каже да су Либури били од реке Зрмање до реке Крке. (7) Треба напоменути да ни у томе времену Либурнија није била насељена само Хрватима, него и Србима. Хрвати нису још тада сматрани Србима, односно Словенима, и прављена је разлика између Словена и Хрвата. (8)
pa ode si proshli put zbog toga
poche da me naziva komunistom
kao ovo pitanje mu blati SPC
a to vishe nije in
napisa neshto vandalija-crow 1727449849 - 0
i ode
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Da l se predao dobrovoljno...pa ode si proshli put zbog toga
poche da me naziva komunistom
kao ovo pitanje mu blati SPC
a to vishe nije in
napisa neshto vandalija-crow 1727449849 - 0
i ode
... ne verujem. Nije on zverka da ga čekaju. A ne ume ni da se krije... I nije on Vule pa da emigrira u neku drugu net-priču.
U svakom slučaju – izdržao je poprilično proterivanje sa ovih prostora!
I da sve bude bolno i prebolno, uživa u tome... možda misli da mu se tako (progonom i okajavanjem grehova u isihastičkim oblastima uma) gomilaju poeni pred rajskim vratima. Možda ne vidi dalje od t (krstarica)... a ovo dalje arica mnogo gadno mesto... kiša nije padala 14 godina... I priznajem bez protesta
Da l se predao dobrovoljno...
... ne verujem. Nije on zverka da ga čekaju. A ne ume ni da se krije... I nije on Vule pa da emigrira u neku drugu net-priču.
U svakom slučaju – izdržao je poprilično proterivanje sa ovih prostora!
I da sve bude bolno i prebolno, uživa u tome... možda misli da mu se tako (progonom i okajavanjem grehova u isihastičkim oblastima uma) gomilaju poeni pred rajskim vratima. Možda ne vidi dalje od t (krstarica)... a ovo dalje arica mnogo gadno mesto... kiša nije padala 14 godina... I priznajem bez protesta
a al se profinio
katastrofa
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Pa, kažem ti... šteta je da odustaneš bilo gde i bilo s kim...a al se profinio
Tamo: "Dušo, nemoj puno da se sikiraš. Pusa!"
Ovde: "Dr bobe samo napred- molim informaciju..."
Od vandalije ode u profinliju...
Treba da shvatiš sve kao zabavu... zbilja je od njih u svemirskim daljinama...
Borkokovacic
Obećava
- Poruka
- 93
Gospodine "Crow" zanimljiv je taj poriv koji navodi ljude da se svakom rugaju i da svakog omalovazavaju koji ne misle isto kao oni, a jos je zanimljivije kako vole da lazu da su procitali sve knjige vezane za temu. Ti mora da si penzioner ili radis u biblioteci kad sve stizes da iscitas i imas nekih 1057.godina da bi sve to postigao jer treba vremena da se sve to iscita. Kazes iscitao si Deretica, pa njegove sve knjige ni ne mogu da se nadju u Srbiji, iskreno nisam ih ni ja sve iscitao nego samo neke. Ali nisu toliko bitne njegove knjige nego bibliografija koju on navodi, toga se treba drzati. Po meni treba sve procitati mislim i jednu i drugu stranu, ne drzati se kruto samo jednog izvora nego piti sa vise njih, da se izrazim umetnicki tako sebi delujem pametnije. Ono sto sam naveo za Romela ako si primetio rekao sam "iako je bio faca" zargonski receno, znaci da sam upoznat sa tim ko je i kakav bio. Bitna je njegova uniforma i sta ona predstavlja. Znam da svi Nemci nisu bili nacisti ali isto tako ko si ti da za nekog govoris da treba da ide kod psihijatra da proveri svoje zdravlje. Sta si ti segrt kod svetog Petra pa se uvezbavas ko ce da ide u raj a ko u pakao. To jest u raj ce oni koji citaju samo literatutu koju ti smatras da trebaju a svi oni koji citaju nesto drugo, njih u pakao. E pa radije cu u pakao tj. kod psihijatra. Znas ono za mnoge velike ljude su mislili da su ludaci, nemoj da me pogresno razumes ne smatram za sebe da sam veliki nego ne smatram sebe ludim sto citam sve i ne karakterisem nekog da je kreten zato sto ne misli isto kao i ja. Dr Bob se trudi da iznese svoje misljenje o istoriji onako kako je on vidi, ti mozes da se slazes sa njim a i ne moras, od volje ti.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ ПРЕЛИМИР 962-990
Последња година владавине краља Тјецимира била је обележена борбама у неким пограничним крајевима Србије. Нови краљ, Прелимир, постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних победа, завео ред и учврстио своју власт у целој Србији.
Византија је поново напала Србију и ушла са војск ом у Рашку. Бан Рашке се спасао бегством и дошао код краља Прелимира у Оногошт, где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са баном је био и његов син Радиград и кћерка Прехвала. Ова банова кћерка је била чувена по лепоти и краљ је узео за жену, одмах ту у Оногошту. Затим иде са војском у Рашку, изгони Византинце и враћа бана на своју дужност. Из овог брака са Прехвалом, Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Боле-слава, Драгослава и Свевлада. Сва четири сина је, када су поодрасли, поставио на положај банова и то: Хвалимира у Дукљи, Болеслава у Требињу које је још увек било престолница Србије, Драгослава у Хелманији, коју неки пишу као Хернанија, банат који одговара приближно данашњој западној Босни и делу Далмације. Хелманија је на северу почињала од реке Саве а на југу се завршавала на Јадра-нском Мору, између реке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат Подгорје, који се налазио северно од баната Треби-ње, обухватајући на истоку Пиву и на западу Раму.
Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске и његов банат се простирао између река Крке и Зрмање. "Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат."(9) Бан Крешимир је умро 980 године. Његов старији син, Светослав, покушао је да га наследи на положају бана, али млађи брат, Држислав, се побунио против њега и отео му банат.
Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св. Петра у Рашкој.
p.s. dr.Jovan I. Deretić radi na novoj knjizi koju upravo piše i uskoro će da se pojavi u štampi.
On daje bibliografiju koju je koristio,i nemojte da budete sitničavi kao pojedini naši "veliki" istoričari pa navodite "kojom rukom je jeo" i slične gluposti,a da ne pišu o srži.
Последња година владавине краља Тјецимира била је обележена борбама у неким пограничним крајевима Србије. Нови краљ, Прелимир, постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних победа, завео ред и учврстио своју власт у целој Србији.
Византија је поново напала Србију и ушла са војск ом у Рашку. Бан Рашке се спасао бегством и дошао код краља Прелимира у Оногошт, где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са баном је био и његов син Радиград и кћерка Прехвала. Ова банова кћерка је била чувена по лепоти и краљ је узео за жену, одмах ту у Оногошту. Затим иде са војском у Рашку, изгони Византинце и враћа бана на своју дужност. Из овог брака са Прехвалом, Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Боле-слава, Драгослава и Свевлада. Сва четири сина је, када су поодрасли, поставио на положај банова и то: Хвалимира у Дукљи, Болеслава у Требињу које је још увек било престолница Србије, Драгослава у Хелманији, коју неки пишу као Хернанија, банат који одговара приближно данашњој западној Босни и делу Далмације. Хелманија је на северу почињала од реке Саве а на југу се завршавала на Јадра-нском Мору, између реке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат Подгорје, који се налазио северно од баната Треби-ње, обухватајући на истоку Пиву и на западу Раму.
Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске и његов банат се простирао између река Крке и Зрмање. "Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат."(9) Бан Крешимир је умро 980 године. Његов старији син, Светослав, покушао је да га наследи на положају бана, али млађи брат, Држислав, се побунио против њега и отео му банат.
Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св. Петра у Рашкој.
p.s. dr.Jovan I. Deretić radi na novoj knjizi koju upravo piše i uskoro će da se pojavi u štampi.
On daje bibliografiju koju je koristio,i nemojte da budete sitničavi kao pojedini naši "veliki" istoričari pa navodite "kojom rukom je jeo" i slične gluposti,a da ne pišu o srži.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ СИЛВЕСТАР 990-994
Краља Прелимира је наследио његов рођак, Силве-стар, који је пре доласка на престо Србије био на дужности бана Босне. У време владавине краља Силве-стра, бан Хрватске, Држислав, затражио је од византинског цара Василија II симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке владарске знаке, не зна се тачно какве, под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак византинском цару.(10) Цар Василије је дао Држиславу титулу "царски епарх"(11), а сам Држислав се називао краљем "Далмације и Хрватске". Узимајући ову титулу Држислав је откривао своје намере да он не жели само да буде краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације. Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније. (12) Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира, потом назван Стефан Држислав, постао први краљ Хрватске. (13)
Хрвата је било у следећим општинама: задарској, бенковачкој, книнској, шибеничкој, сињској и нешто мало у сплитској. (14)
Краљ Силвестар није хтео да призна Држиславу краљевско звање и спремао се на војни поход против њега 994 године. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је српска династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства
Краља Прелимира је наследио његов рођак, Силве-стар, који је пре доласка на престо Србије био на дужности бана Босне. У време владавине краља Силве-стра, бан Хрватске, Држислав, затражио је од византинског цара Василија II симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке владарске знаке, не зна се тачно какве, под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак византинском цару.(10) Цар Василије је дао Држиславу титулу "царски епарх"(11), а сам Држислав се називао краљем "Далмације и Хрватске". Узимајући ову титулу Држислав је откривао своје намере да он не жели само да буде краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације. Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније. (12) Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира, потом назван Стефан Држислав, постао први краљ Хрватске. (13)
Хрвата је било у следећим општинама: задарској, бенковачкој, книнској, шибеничкој, сињској и нешто мало у сплитској. (14)
Краљ Силвестар није хтео да призна Држиславу краљевско звање и спремао се на војни поход против њега 994 године. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је српска династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства
Bogart
Poznat
- Poruka
- 9.747
Свих три или четири ("Античка Србија" је готово идентична са "Серби, народ и раса") могу да се нађу у Србији, и не само у штампаном, него круже и у електронском (скенираном) облику, чак их има и преко интернета.
Да не будем "Врани" дрвени адвокат, чини ми се да је он један од ретких који су читали "и једну и другу страну", док (бар ја лично) међу познаваоцима дела "аутохтониста", још нисам срео ниједног ко је подједнако добро упознат и у верзију оне "прве стране". Једино на нивоу основношколског или средњошколског курса из Историје.
Није то ствар само пуког слагања или неслагања... постоје аргументи, а говори се о историји, значи нечему што се догодило, нечему што је објективно, а не нечему што зависи од тога да ли се неко са тим не слаже или не. Ако се потеже питање стручности Јована И. Деретића, указује на бројне методолошке грешке које прави, чак и на фактичка незнања по питању неких историјских раздобља о којима говори, ако се потежу бројна питања и проналазе конкретни контрааргументи који климају те теорије о "Србима пре Адама", и ако се константно на сваки покушај аргументоване дискусије и аргументованог сучељавања мишљења и аргумената одговара полудуховитим поштапалицама или оптужбама за "издају" или "робовање бечко-берлинској школи", мислим да се недостатак такта и живаца у расправама са "аутохтонистима" може итекако разумети и оправдати. Једноставно је толико много саговорника са те стране показало готово идентичан шаблонски начин понашања, да се појавом сваког новог све више и више смањује вероватноћа да ће се понашати другачије. Нажалост, али пракса је тако показала.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Što se tiče knjiga dr.Jovana I. Deretića njih nema na tržištu,postoji samo nedavno izdata knjiga "Izmišljeno doseljavanje Srba" koju je uradio sa mr.Dragoljubom Antićem i Slobodanom Jarčevićem.
Pošto je sve skriveno i u magli,tako je i istorija skrivena,pa svako može da je tumači na svoj način,ja Bibliju čitam i tumačim na jedan a vi na drugi način,tako i istorijske podatke morate da tražite skrivene u mnogim spisima i delima,jer Vatikanu,kao i drugima ne odgovara istina koja je jedna i jedina : Srbi narod najstariji.
Svojim pisanjem ne vređam nikoga,za razliku od "europejskih" likova,koji nemaju argumentaciju već prosipaju uvrede,a zar nije demokratski da se saslušaju sve strane,tolerantno, i da se polemiše bez uvreda,jer to pokazuje i dokazuje kulturu.ko je onda kulturan:Ja kao ponosni potomak najstarije svetske civilizacije ili vi sa nametnutom kulturom evropskih varvara???
Pošto je sve skriveno i u magli,tako je i istorija skrivena,pa svako može da je tumači na svoj način,ja Bibliju čitam i tumačim na jedan a vi na drugi način,tako i istorijske podatke morate da tražite skrivene u mnogim spisima i delima,jer Vatikanu,kao i drugima ne odgovara istina koja je jedna i jedina : Srbi narod najstariji.
Svojim pisanjem ne vređam nikoga,za razliku od "europejskih" likova,koji nemaju argumentaciju već prosipaju uvrede,a zar nije demokratski da se saslušaju sve strane,tolerantno, i da se polemiše bez uvreda,jer to pokazuje i dokazuje kulturu.ko je onda kulturan:Ja kao ponosni potomak najstarije svetske civilizacije ili vi sa nametnutom kulturom evropskih varvara???
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
E, sad sam tek skapirao kakav odgovor želi Druid, dakle, Srbi se jesu doseljavali u više navrata, prvo Singe (Sigini, po Herodotu sarmatsko pleme, dakle Srbi) koji se naseljavaju od XII do VIII veka i osnivaju Singidavu. Potom dolaze Skiti i Trako-Skiti, srodni Sarmatima pa onda mi, Alani,čiji smo direktni preci.Skiti, Trako-Skiti,Kimberi i Agatirsi(ovi poslednji su takođe Sarmati) imaju združeno ime Tribali kako ih nazivaju grčki i rimski istoričari.Dakle pravi originalni stanovnici ovih prostora je tzv. tardenoasko stanovništvo koje se nailaskom Singa povuklo preko Dunava na sever, kako je utvrdila arheologija i neumrli, što bi rekla LP Olga, Miloje Vasić koji je umro pre 52 godine, a pronašao je Vinču, Starčevo i iskopavao po Beogradu neka groblja tardenoaskog stanovništa.Zaključak, Srbi su ipak doseljenici mada su ovde došli pre 32 veka, tj. grana Sarba(Weltman) Singe.
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
Mislim da ne stoji Bogartova ocena da su autohtonisti navalentni.Evo, OLP je bila francuski đak,Đ.Janković je iznimno kulturan arheolog,M.Milanović antropolog, pokojni R.Novaković ok vizantolog,R.Petrović arheolog,G.Vukčević intelektualac iz SAD,A.Petrović vrstan filozof, R.Damjanović duhovit istoričar...Pobogu, ako smatrate da je Deretić jedini, onda ste u grdnoj zabludi, on je možda oštar jer su njega najviše potkačili, ovi ostali šljakaju mirno i objavljuju knjige kao i pok R.Pešić koji je šljakao i Italiji - e, Bogarte ti ljudi nisu bili netrpeljivi, niti su, mislim na ove koji su još živi, nekog vređali.Ako jesu navedi primere.
vandalija
Zainteresovan član
- Poruka
- 383
Moram da priznam da sam ovde bio izuzetno duhovit vizavi ovih Gota (Gle Opet Tema), ali su se diskutanti povukli jer ih drevnoslovlje ne zanima, tj. zanima ih al ne da bi polemisali o Gotima)GOla TI mama).
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
КРАЉ ТУГИМИР 994-1000
Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дела било је изградња новог града Рибнице (Подгорице), 995 године,(15)
Пошто су Хрвати добили тако лако своје краље-вство постали су кочоперни и отпочели са нападима на своје суседе нарочито слободне градове. (1б) Да би се одбранили од ових хрватских напада Задрани затражише помоћ од Србије, молећи да им пошаље упомоћ нере-твљанску пловну. Градови на Кварнерима затражише помоћ од Млетака. Млечани су били савезници и под заштитом Византије па је византински цар Василије II хтео да искористи ову прилику да заузме Далмацију. Пошто је он био заузет на другој страни, наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу II титулу "протоспатора и страте-га целе Далмације" и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло је прво протерао Хрвате са Пага, 998.
године, а затим дошао у Задар и ту примио изасланике Раба, Крка и Осора, који су га признали за свога заштитника.
Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на Мору и ту ставио своју престолницу, јер није имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далма-цији. У Србији су тада постојала два града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар једно посланство са богатим поклонима. Дужд није хтео да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године, у Трогиру, Орсеоло је издиктирао мировне услове Држиславу. Ти услови су били изражени у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,а која није њихово власништво плате власнику земље десетину, да риболов буде под условом који им поставе Далматинци и да краљ Држислав дадне свога сина Стефана за таоца. (17) И град Сплит се ставио под заштиту дужда Орсеола, у који је он стигао 1000 године. Те године су вођене дуге и оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, који су на крају остали у српским рукама.
Тако су далматински градови, осим Дубровника, пошто су били више од 50 година у саставу Србије, поново пали под византинску заштиту, са непосредном млетачком управом.
Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дела било је изградња новог града Рибнице (Подгорице), 995 године,(15)
Пошто су Хрвати добили тако лако своје краље-вство постали су кочоперни и отпочели са нападима на своје суседе нарочито слободне градове. (1б) Да би се одбранили од ових хрватских напада Задрани затражише помоћ од Србије, молећи да им пошаље упомоћ нере-твљанску пловну. Градови на Кварнерима затражише помоћ од Млетака. Млечани су били савезници и под заштитом Византије па је византински цар Василије II хтео да искористи ову прилику да заузме Далмацију. Пошто је он био заузет на другој страни, наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу II титулу "протоспатора и страте-га целе Далмације" и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло је прво протерао Хрвате са Пага, 998.
године, а затим дошао у Задар и ту примио изасланике Раба, Крка и Осора, који су га признали за свога заштитника.
Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на Мору и ту ставио своју престолницу, јер није имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далма-цији. У Србији су тада постојала два града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар једно посланство са богатим поклонима. Дужд није хтео да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године, у Трогиру, Орсеоло је издиктирао мировне услове Држиславу. Ти услови су били изражени у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,а која није њихово власништво плате власнику земље десетину, да риболов буде под условом који им поставе Далматинци и да краљ Држислав дадне свога сина Стефана за таоца. (17) И град Сплит се ставио под заштиту дужда Орсеола, у који је он стигао 1000 године. Те године су вођене дуге и оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, који су на крају остали у српским рукама.
Тако су далматински градови, осим Дубровника, пошто су били више од 50 година у саставу Србије, поново пали под византинску заштиту, са непосредном млетачком управом.
MyrddinWyllt
Aktivan član
- Poruka
- 1.458
kolko je vama dobro "Ja kao ponosni potomak najstarije svetske civilizacije ili vi sa nametnutom kulturom evropskih varvara???"
p.s. vandalijo, imash odgovor o tim tvojim besmislicama na Ancient.
Slične teme
