Sveti Vasilije Veliki :
https://sr.wikipedia.org/sr/Василије_Велики
"...Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[1]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио философију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.
Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[2][3] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[4] Васил ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:
„ Траћио сам много времена на глупости и провео сам скоро целу своју младост у бесплодном раду, и привржен учењима мудрости која је за Бога лудост. Изненада, пробудио сам се из дубоког сна. Увидео сам предивно светло јеванђеоске истине и препознао ништавност мудрости владара овог света.[5] ”
Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[6][7] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[1]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.
Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.
Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[1]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања никејског симбола вере.[1] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично удупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца."...
Sveti Antonije Veliki:
https://sr.wikipedia.org/sr/Антоније_Велики
"...Антоније је рођен око 251. године у селу Коми близу Хераклеје. Младост је провео у Александрији. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце, задржавајући га у дому код побожних родитеља, који су га чували као зеницу ока. Није похађао школу, тако да никад није научио читати ни писати. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.
По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре.[1]. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мт.19,21). У двадесетој години Антоније раздаде све што је имао сиромасима и оде у египатску пустињу.
Викицитати „Ко хоће да се спасе нека не остаје у дому своме и у граду у коме је грешио. Не треба посећивати родитеље и рођаке по телу, будући да је то штетно по душу и нарушава плодове живота.[2]”...
Apostol Pavle:
https://sr.wikipedia.org/sr/Апостол_Павле
"...Свети апостол Павле (грч. Παύλος), рођен је као Јеврејин, а постао је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.
Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ првих хришћана који су такође били јеврејског порекла. Када се чудесно обратио у хришћанску веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.
У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26)...."...
https://sr.wikipedia.org/sr/Василије_Велики
"...Рођен је око 330. године, у угледној породици у Цезареји, главном граду Кападокије, од оца Василија, и мајке Емилије[1]. Његова породица је имала хришћанску традицију - један деда му је био мученик из доба прогона, а ујак му је био епископ. Као млад напустио је родни град отишавши да се школује у Атини у периоду између 351. и 356. године, где је учио философију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Поред њега је имао и друге учитеље: Химерија и Проересија. Школски другови су му били Григорије Богослов, Јулијан, касније цар отпадник и Ливаније софист.
Вративши се кући око 356. године, започео је каријеру правника и ретора.[2][3] Али година дана касније, сусрет са великим аскетом и епископом Јевстатијем Севастејским му је из корена променио живот.[4] Васил ускоро напушта његово правничку професију да би посветио свој живот Богу. Овако он описује своје духовно буђење:
„ Траћио сам много времена на глупости и провео сам скоро целу своју младост у бесплодном раду, и привржен учењима мудрости која је за Бога лудост. Изненада, пробудио сам се из дубоког сна. Увидео сам предивно светло јеванђеоске истине и препознао ништавност мудрости владара овог света.[5] ”
Након примања крштења, године 357. обилази је манастире у Палестини, Египту, Сирији и Месопотамији, учећи се подвижништву и монаштву.[6][7] У Египту је код архимандрита Порфирија провео годину дана у аскетизму, хранећи се само поврћем и воћем[1]. Након тога је отишао на ходочашће у Јерусалим. Убрзо је и сам постао аскета, окупљајући око себе групу монаха укључујући и његовог брата Петра, на породичном имању близу градића Анесија на црноморској обали.
Василија је узнемирило опште прихватање аријанског симбола вере на сабору у Риминију који је био одржан 359. године, а посебно то да је његов властити архиепископ, Дијаније из Цезареје, подржао аријанство. Он се враћа у град, где га је епископ Цезареје Ермоген око 364. године рукоположио за свештеника. У граду Цезареји гради добротворне установе за општу помоћ: азиле, болнице и народне кухиње, познате под именом „Василијаде“. Након смрти Ермогена за архиепископа би постављен Јевсевије, ненаклоњен Василију. Василије се због тога поново повлачи у Анеси, где привуче и Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и написаше уставе монашког живота. У таквом их животу помагаше и света Емилија, мајка Василијева, која је недалеко од њих живела и старала се о њиховој храни.
Међутим, епископ Јевсевије се обрати Василију писмом помирења, да се врати и помогне цркви против аријанаца[1]. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) изабран је за епископа Цезареје и ту службу је вршио наредних десет година, до своје смрти 14. јануара 379. године. У то време је цар био Валенс (364—378), присталица аријанства, са којим је Василије имао проблема због свог заступања никејског симбола вере.[1] Када је Валенс 371. прошао кроз Цезареју, Василије се драматично удупро царевом захтеву да му се покори. Василије је умро убрзо након што је Валенсова погибија у бици код Хадријанопоља отворила пут победи Василијеве теологије. Његова смрт била је нашироко оплакивана, а он сам убрзо је проглашен за свеца."...
Sveti Antonije Veliki:
https://sr.wikipedia.org/sr/Антоније_Велики
"...Антоније је рођен око 251. године у селу Коми близу Хераклеје. Младост је провео у Александрији. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Од раног детињства његова тиха природа одаљавала га је од друге деце, задржавајући га у дому код побожних родитеља, који су га чували као зеницу ока. Није похађао школу, тако да никад није научио читати ни писати. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.
По смрти родитеља, он је, као старији, био дужан да преузме управљање домаћинством и издржавање малолетне сестре.[1]. Међутим, он је пожелео да напусти све. У тој одлуци су га учврстиле речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мт.19,21). У двадесетој години Антоније раздаде све што је имао сиромасима и оде у египатску пустињу.
Викицитати „Ко хоће да се спасе нека не остаје у дому своме и у граду у коме је грешио. Не треба посећивати родитеље и рођаке по телу, будући да је то штетно по душу и нарушава плодове живота.[2]”...
Apostol Pavle:
https://sr.wikipedia.org/sr/Апостол_Павле
"...Свети апостол Павле (грч. Παύλος), рођен је као Јеврејин, а постао је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.
Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ првих хришћана који су такође били јеврејског порекла. Када се чудесно обратио у хришћанску веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.
У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26)...."...
