Ako vec citamo kritike,izvolite tekst "Politike":
Опера „Дон Пасквале”
Модерни Дон Пасквале
Доницетијевa оперa у Народном позоришту. Редитељ Саша Габрић, диригент Алесандро Санђорђи
Сцена из „Дон Пасквалеа” (Фото Т. Јањић) Нова оперска продукција на сцени Народног позоришта, једне од најбољих комичних опера уопште, Доницетијевог „Дон Пасквалеа”, измештена је у садашњи тренутак, у април 2008, на београдске улице, међу „спонзоруше” и богате бескрупулозне старе момке који проживљавају нову младост захваљујући добрим колима, луксузној одећи, животу, свим прерогативима модерног доба и изврнутог система вредности.
Режија Саше Габрића је од опере начинила повремено кабаре, мјузикл, модну писту (са одећом prêt-à-porter, у костимима Марине Меденице) са мини модним ревијама које су изводиле балерине и многе шокирале већ на самом почетку, када су се појавили млади људи данашњице, излазећи из луксузних кола познате светске марке. Режија је оно о чему ће се највише говорити, и што битно обележава нову поставку. По нама, веома успешну али, пре свега, зато што су улоге добро одабране, добро певане и игране и – представљају успешно решене вокалне задатке нове генерације младих оперских певача.
У насловној улози наступио је млади бас Драгољуб Бајић, необично окретан, покретљив и духовит на сцени, изазивајући својом глумом смех у сали. Он је у потпуности и са великим афинитетом певао своју ролу дајући јој прецизну интонацију, добар изговор, ступајући великим корацима међу прваке наше Опере и на терен баса буфо.
Да би све било још комичније, морала се опера изводити у преводу на наш језик.
Софија Пижурица у главној женској улози (Норина) ведра, разиграна, глумачки веома растерећена, окретна, освајала је сцену са лакоћом и уверљивошћу, док је својим сопраном производила све колоратуре, које нису лаке и није их мало, уверавајући нас у добро одабрани фах.
Владимир Андрић (Доктор Малатеста) своје глумачке квалитете је у потпуности показао, овога пута и фину вокалну интерпретацију на ивици ироније, сатире и комике. Дејан Максимовић (Ернесто) додао је максималну волуминозност свога тенора, интерпретирајући улогу између лирике, мелодраме и трагике и бивајући у томе веома вокално убедљив.
Од појединачних арија и ариоза још успешнији су били ансамбли, посебно дует Доктора и Дон Пасквалеа, као и познати квартет у првом чину. Најмање смо разумели употребу хора и у вокалном и у костимографском смислу, док је оркестар звучао са добро усклађеним односима унутар ансамбла и, посебно, у односу на певаче на сцени. Представом је руководио гост из Италије, диригент Алесандро Санђорђи, а амбијент улица велеграда сценографски решио Борис Максимовић, стављајући нас у ситуацију и гледаоца и учесника збивања.
Уместо барокних детаља и ликова из комедије дел арте, добили смо модерну причу, свевремену и блиску данашњој публици. Многи су постављали јавно питања, да ли је она примерена националном театру, је ли уништен дух Доницетијеве замисли, а све предрасуде разрешила је публика бурним аплаузима у току и на крају представе.
Смела играрија музички је добро изведена, певачи су уживали, комика је била саставни део сваке сцене, а на осавремењивања традиције у класичним операма морамо се привићи.
Представа је имала свој ритам и драматуршки ток, није замарала нити се отезала. Протекла је у једном даху.
Бранка Радовић
[објављено: 15/04/2008]