Britanski naučnici otkrili su da je januar najdepresivniji mesec jer se ljudi suočavaju sa novim izazovima i nedostatkom novca. U Srbiji bi to moglo da ima još veće posledice, s obzirom na to da svaka druga osoba pati od nekog oblika depresije. U primeni strategije za borbu protiv depresije mogla bi da pomognu iskustva zemalja koje se uspešno bore s tim problemom.
Slavlja su se završila, novac je potrošen i neophodno je "izgurati" januar sa svim izazovima Nove godine.
U Srbiji već decenijama mnoge pogađaju neizvesnost i siromaštvo. Zbog toga je Srbija jedna od vodećih zemalja u Evropi po broju depresivnih ljudi.
Stručnjaci kažu da je, uz svakodnevne probleme, običnom čeveku teško da otkrije pati li od ove psihičke bolesti.
"Depresija je jedan od najčešćih mentalnih poremećaja, pa kada kažemo - depresija, pod tim podrazumevamo tugu i nešto što zovemo tužno raspoloženje. To je jedan emocionalni poremaćaj", kaže Zorka Ljupčić, psihoterapeut iz Instituta za mentalno zdravlje.
Najdepresivnija zemlja u Evropi 2005. godine bila je Litvanija. Tada je od 100.000 umrlih 46.000 ljudi izvršilo samoubistvo. Najviše su bili pogođeni ljudi na selu jer nisu mogli da se snađu u tranziciji. Ipak, kako kažu u litvanskom ministarstvu zdravlja, situacija se poboljšala kada je prosečna plata porasla za jednu četvrtinu. Danas je udeo samoubistava na 100.000 smrti opao na 30 odsto.
"Sada kada smo članovi Evropske unije, naša socijalna i ekonomska situacija se unapređuje. To se dešava jer imamo pristup fondovima Evropske unije", kaže Viktoras Matijaš iz litvanskog ministarstva zdravlja.
"Sada možemo čak i da vidimo neka poboljšanja u seoskim sredinama, jer se i sela razvijaju, pa ljudi vide neku nadu", kaže on.
Depresiji su sklonije mlađe osobe, stari, izbeglice i siromašni. Depresivne osobe su tužne, nezadovoljne i nezainteresovane za život. Prvi korak u lečenju ove bolesti je odlazak kod psihijatra, što je u Srbiji još uvek škakljiva tema.
B92 preuzeto -
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=01&dd=03&nav_id=278951
A sada da vidimo sta jeste depresija a sta nije depresija
Normalno je biti tužan
Kada joj je umrla majka, Dženet Grendž je bila očajna. Ova učiteljica iz Dorseta nije mogla da zaustavi plač i postala je zabrinuta za sopstveno zdravlje. Njen lekar opšte prakse je bio veoma predusretljiv; nakon kratkog verbalnog testa, saopštio joj je da boluje od depresije i prepisao joj antidepresive.
Iskustvo ove žene nije nikakva retkost. Prošle godine su lekari izdali 31 milion recepata za te lekove, što predstavlja porast od šest procenata za dve godine. Procenjuje se i da je broj pogođenih depresijom takođe porastao, te da od depresije boluje jedna od dvanaest osoba.
Ovi podaci govore da depresija poprima razmere epidemije. Da li je to baš zaista tako? U svojoj novoj knjizi dva vodeća psihijatra tvrde da nije porastao broj obolelih od depresije, nego da lekari češće pretvaraju normalno ljudsko osećanje tuge u bolest. Štaviše, tvrde oni, tuga ne samo da nije loše stanje koje zahteva intervenciju, nego čak može biti i korisna za nas.
Autori Alan Horvic i Džerom Vejkfild priznaju da stvarna depresija zahteva medicinsku pažnju, ali da se često razni oblici lošeg raspoloženja stavljaju u isti koš i etiketiraju kao "depresija." Tuga je, prema njihovom mišljenju, prirodno stanje uma koje postoji oduvek i koje je od koristi ljudima. Ona nije nešto što se uklanja šakom lekova. Možda deluje neobično stav onih koji smatraju da je tuga pozitivna stvar, ali ona zasigurno ima važnu ulogu u evoluciji. Tuga nam pomaže da razmišljamo o sopstvenim greškama i drugi je prepoznaju kao apel za saosećanje i pomoć.
Pa kako se onda normalno stanje posmatra kao bolest? Problem je, smatraju autori, u dijagnostičkim klasifikacijama (DSM i ICD), koje ne vode računa o kontekstu u kojem se doživljavaju simptomi koji se navode kao kriterijumi za dijagnostikovanje. Prema DSM, za dijagnostikovanje depresije je potrebno bar pet od devet simptoma, među kojima su gubitak apetita i nesanica. Međutim, svi ti simptomi se često javljaju kod potpuno zdravih osoba koje su ožalošćene. Psihijatrijske liste simptoma to ne uzimaju u obzir, pa se tako potpuno normalna osećanja karakterišu kao "bolest", a ožalošćene osobe završavaju na lekovima. Zbog toga mnogi ljudi kojima je depresija dijagnostikovana zapravo nemaju taj poremećaj.
Problem se zapravo javlja kada lekari opšte prakse podvrgavaju svoje pacijente testu, koji se uglavnom svodi na dve forme pitanja: "Da li ste se tokom proteklog meseca osećali potišteno, depresivno ili beznadežno?" i "Da li su vam tokom proteklog meseca interesovanja i zadovoljstvo aktivnostima bili smanjeni?" Ako odgovorite potvrdno na oba pitanja, kao što je Dženet, možete da završite na lekovima.
Antidepresive ne treba shvatati olako. Otprilike jedna četvrtina pacijenata ima probleme kada prestane sa uzimanjem lekova, a istraživanja pokazuju da oni doprinose porastu suicidalnih misli i akcija. Pacijenti često prijavljuju i gubitak libida. Povrh svega, dva istraživanja čak govore o opadanju gustine kostiju, što dovodi do osteoporoze i dramatičnog smanjenja broja spermatozoida kod muškaraca.
Nisu samo lekari krivi za ovakvo stanje, jer se čini da su i ljudi odustali od prihvatljivosti tuge. Eminentna psihološkinja Doroti Rou krivi za to i sociološke promene. Osnovni problem je u tome što je reč "tuga" postala pogrdna. Tužni ljudi su prezreni ljudi. Sa druge strane, u psihoterapiji, "sreća" je novi buzz. Smatra se da se sreća može izgraditi, dok je ona zapravo samo nuspojava onoga što radite.
Kada izgubite voljenu osobu, imate osećaj da se ceo svet ruši i to je veoma zastrašujuće. Potpuno je prirodno da su ljudi u takvim situacijama zabrinuti. Tablete i dijagnoza depresije nisu uvek nužni. Važno je da ljudi pričaju o svom bolu i gubitku. Ali često je lakše samo prepisati nekom lekove i proglasiti ga izlečenim. Ako neko nikada nije bio tužan zbog gubitka, to je zbog toga što se nikada nije vezao za nekoga.
Eto koliki sam miljenik lekova... 
mogu da stvore ---->
