Evo još jednog mog iskustva, tj. mog prisustvovanja čitanju egzorcizma jednoj devojci u jednom našem manastiru u Srbiji:
Kada sam jednom prilikom bila u poseti nekoliko dana jednom manastiru u Srbiji, desilo se da su roditelji neke devojke iz obližnjeg mesta doveli svoju ćerku duhovniku toga manastira da joj se čitaju molitve. Naime, oni su izjavili da je devojka poludela, da se ponaša nasilno i agresivno, da ne mogu više njih muškaraca u kući da je obuzdaju , da ispušta čudne krike, da ih tuče sve u kući i najzad su odlučili da je dovedu u manastir. Meni je cela ta priča tada delovala zaista neverovatno, pogotovo deo da ih ćerka tuče, jer sam videvši devojku uočila da je vrlo krhke građe. Stajala sam po strani i posmatrala. Roditelji su došli do manastirskog konaka sami, dok je devojka ostala izvan kapije u kolima, žutoj zatavi, ako se dobro sećam, sa još jednim čovekom, koji im je izgleda bio kum. Sa njima je bio i devojčin brat. Zatim je duhovnik rekao da je dovedu, međutim, oni su kazali da ona odbija da uđe u manastir. Pokušavali su da je ubede da izađe iz kola i da uđe kroz manastirsku kapiju čitavih pola sata ako ne i duže, da bi na kraju, nekako uspeli da je izvuku i ona je krenula sama ka kapiji. Odjednom se okrenula, počela da vrišti i da beži natrag. Zatim su otac i taj čovek potrčali ka njoj, uhvatili je i polu je vučeći, polu noseći, nekako je dovukli do ulaza u crkvu. Mi smo, monahinje i ja posmatrale sve to izdaleka i monahinje su mi rekle da se molim i da joj demon ne da da uđe. Meni je ovo i dalje bilo vrlo čudno, mada devojka zaista jeste ispuštala čudne ne ljudske krike.
Kada su pokušali da je uguraju na vrata, bilo je tu njih trojica ljudi, ako se ne varam: otac, stariji brat, majka je takođe gurala i taj čovek koji je izgleda bio kum, devojka se rukama i nogama oduprla o ragasto crkvenih vrata i izgledala je potpuno skamenjeno i nepomično kao da je stena od sto tona koju niko ne može da pomeri. Prizor je bio strašan: ona je i dalje nešto arlaukala( jer je to zvučalo i kao pseći lavež i kao režanje i kao neki duboki muški glas koji je jaukao, ali se s vremena na vreme čuo i njen ženski glas koji je vriskao). Pošto niko nije mogao da je ugura, duhovnik je prišao i obratio joj se, napravivši nad njenom glavom krsni znak: ona je odjednom zverski riknula, pustila ruke i kao kakva mačka krenula ka njemu kao da bi ga ogrebala ili dočepala kandžama. Duhovnik je ustuknuo, osenivši se krsnim znakom, dok su ostali iskoristili to što je skinula ruke sa ragastola i ugurali je nasilno unutra. Vukli su je do ikonostasa po podu, dok je ona čas cvilela, čas opet zverski arlaukala, čas tim ne ljudskim muškim glasom pretila i izgovarala nekakve ne razumljive reči. Mi smo, monahinje i ja sa njima, ušle takođe u crkvu, rekli su mi da uzmem brojanicu i da se molim za nju Isusovom molitvom, i zaista, sila nečastivog koju sam osetila pošto sam otpočela molitvu, bila mi je sada potpuno očigledna i prisutna. Duhovnik je ušao u oltar, stavio epitrahilj i izašavši, dok su je njih trojica držali, počeo molitvu: pokušao je da stavi epitrahilj na njenu glavu, ali se ona tako jako koprcala i otimala, mada na momente je potpuno gubila snagu i klonuvši padala na pod. Odjednom, iznebuha, ona je skočila ispod epitrahilja na noge, kao u nekom žabljem položaju, i tako skočila nekih dva metra iz mesta uz neverovatan urlik muškog basa koji je gromoglasno režao, skočivši u potpuno drugi kraj crkve, sa mesta ispred ikone Majke Božije, ukoso prema oltaru tačno ispred ikone Gospoda, gde je počela da reži i pravi grimase na ikonu, pokušavajući da je udari ili ogrebe, kao kakva zver koja pokušava da se odbrani od ukrotitelja kada joj ovaj preti sa bičem. Izgovarala je opet muškim basom nekakve čudne reči, apsolutno ne razumljive, da bi muškarci i još dvojica monaha priskočili i počeli opet da se rvu sa njom, a otac duhovnik je povišenim glasom, skoro vičući molitve, jer se nije mogao čuti od njenog arlaukanja, počeo da je prska osvećenom vodom, i prišavši dok su je držali, stavio na nju časni Krst i onda se ona potpuno stropoštala na zemlju.
Ja sam bila prestravljena, jer do tada nikada nisam prisustvovala činu egzorcizma, čak sam pomislila iz prva, kad sam napolju videla devojku, da svi preteruju i da je možda nešto drugo u pitanju, ali nakon onih glasova koji su iz nje izlazili i koji su očigledno bili muški, sledila mi se krv u žilama.
Ona je neko vreme potpuno ne pomično ležala na podu, pod epitrahiljem, kao onesvešćena, da bi onda, s vremena na vreme, samo se u tišini molitve čuo njen uzdah( ovaj put njenog glasa), i tihi plač. Onda se od jednom na vratima pojavio jedan mladi bogoslov koji je pre toga nama u konaku rekao da se plaši takvih scena i da ne sme da dođe sa nama u crkvu, ali mu znatiželja nije dala mira i on je došao na otvorena vrata crkve, stavši i virivši šta se događa. Odjednom, devojka koja je sklupčana ležala na podu pod epitrahiljem, ne videvši zapravo iz svog ugla zbog celivajuće ikone, vrata crkve, a i noge i mantija duhovnika bili su prepreka da ona može da vidi unazad do ulaznih vrata, odjednom je opet muškim glasom rekla iziritirano i glasno, tako da smo svi mogli da čujemo: Ej, ti, beži sa vrata, smetaš mi! Bogoslov se vidno uplašio i prebledeo, svi smo se okrenuli ka vratima, a onda je devojka ponovila istim glasom, -da, da ti plavi, beži s vrata, skloni se! Sklonite ga, smeta mi!, krenula je besno da vrišti. Naravno, mladić je kao oparen pobegao kao bez duše pravo u svoju sobu i tamo se zaključao, a izašao je tek kada se sve završilo i kada su svi otišli kući.
Nakon ovoga, ona je još nešto istim muškim glasom rikala, da bi se sada već očigledno bez snage stropoštala na pod. Molitva se bližila kraju i najednom iz njenog kao onesvešćenog tela istovremeno se začuo životinjski urlik onog muškog glasa i njeno vrištanje i ona se pridigla naglo i zatim je kao mrtva pokošena pala onesvešćena na pod, a u isti mah, skoro munjevitom brzinom jedno za drugim, čuo se užasno jak zvuk pucanja prozora i kao nekakva detonacija. Ja sam mahinalno digla ruke ne glavu pokušajući da se zaštitim, jer sam očekivala da će me zasuti parčići polomljenog stakla sa crkvene kupole. Međutim, tren kasnije shvatila sam da stakla nigde nema. Gledala sam začuđeno po crkvi, svi su isto tako zatečeno stajali, dok je duhovnik završavao molitvu, i onda je u crkvi zavladao potpuni mir i osećao se nekakav spokoj. Duboko sam udahnula, udišući taj mir i tamjan oko sebe i opuštajući se od pretrpljenog straha i stresa, kao i tog čudnog osećaja nelagodnosti i zebnje u duši od prethodnog prisustva nečiste sile.
Devojka se još nije micala sa poda, izgledala je kao mrtva. Otac duhovnik ju je još jednom poprskao svetom vodicom, i počeo da je doziva po imenu. Ona se nakon nekih minut-dva probudila, začuđenog i bunovnog pogleda, polako se dižući sa poda, gledala je oko sebe u neverici, ali se sada u tom pogledu videlo normalno ljudsko stvorenje, prisusrvo razuma i prisebnosti. Odjednom je zamuckujući rekla:-Šta se desilo? Gde sam? Duhovnik joj je nešto odgovarao, dok su joj prišli majka i otac, nežno i sa suzama je ljubeći, i ona se privila uz majku i počela tiho da jeca. Nakon nekoliko minuta, pošto se povratila njena snaga, jer iz prva nije mogla da ustane i da hoda, polako su joj pomogli do stolice, sela je i ostala tako zamišljena da sedi, odmarajući se, gledajući preda se i kao da je moglo da se vidi da nešto sama sa sobom pokušava da razjasni i sredi utiske. U to, ja sam joj prišla, sa još jednom monahinjom, polako joj kružnim pokretima masirajući rame, što mi je nekako sponatno došlo, kao da sam tim potezom opuštala ne samo nju nego i svoju psihu nakon onako stravičnih scena. Polako sam joj se obratila, pitajući je kako je. Ona mi je polako i pribrano, sasvim umiljatim tonom, ali pomalo još uvek zbunjeno rekla da je sada dobro, i dalje onako zamišljeno, kao da razmišlja na glas, počela je da govori:-Hvala Bogu, sada sam dobro... bilo je strašno... kakvo je to mučenje...ja,..ja nisam verovala da tako nešto postoji...ne možeš ništa, potpuno nemaš vlast nad sobom...Ja sam je zaustavila, i rekla da se ne seća sada toga, da je sada sve u redu, Gospod je sve uredio i pomilovao ju je. Ona se smirila, pogledala me je zahvalno, a onda rekla opet: Hvala Bogu...zatim je malo oćutala, pa je počela ponovo: -Ja sam za sve kriva...ja sam kriva što se to desilo...nisam verovala tati i mami kad su mi rekli da ne idem tamo...a ja sam baš htela, i onda sam krijući išla... – A gde to?-pitala sam je.
-Pa, kod onih( pa je tu rekla ime neke sekte, istočnjačke, ako se ne varam, zaboravila sam tačno koja je)....dobila sam nekakvu mantru i to sam ponavljala, i ni sama ne znam kada se to desilo, samo znam da sam postala jako razdražljiva i besna... sve me je nerviralo...I odjednom se tu zaplakala i počela tiho da jeca govoreći kroz suze:-ja sam kriva, oni su bili u pravu, trebalo je da ih slušam...Pokušala sam da je odobrovoljim, mada sam znala da je dobro što se oseća krivom i što joj je došlo da plače, jer je to bio znak iskrenog pokajanja. Rakla sam joj da je sve u redu, da će se ispovediti kod oca i pričestiti se i da pravilnim i vrlinskim životom od sada neće više imati demon nikada mesta u njenoj duši.
Pogledala me je blagonaklono i u očima joj se videla radost i nada, i onda je rekla:-da, više nikada neću dozvoliti da mi se to ponovo desi, jer je biti u njegovoj vlasti nešto najužasnije i najstrašnije za čoveka.
Polako sam ustala, ona je i dalje sedela oporavljajući se dok su njeni roditelji napolju pričali sa duhovnikom. Kasnije ju je duhovnik ispovedio i rekao joj koliko da posti da bi se pričestila i nakon toga oni su mirno otišli svi kući.
Kasnije sam se raspitivala za tu devojku, kažu da je dobro, da se potpuno opravila, promenila način života, i redovno odlazila u crkvu na službe...
