M. je bio pošao u specijalnu školu ( jer je po njihovom zakonu morao da krene u školu ) i to je bila škola gde se posebno vodilo računa o njemu, nešto kao neka vrsta bolničke ustanove koja je istovremeno bila i škola za takvu problematičnu decu. Naučio je slova i sistem sporazumevanja preko pokazivanja slova i znakova. Imao je ispred sebe tablicu, po kojoj bi prstima pokazivao slovo po slovo, i tako bi sklapao reči koje želi da izgovori. Dok smo mi pričali, on je bio prisutan i zaista kad god je nešto hteo da doda, on bi prstom išao po tablici, a majka bi onda sricala slova i izgovarala reči. Od kako je krenuo u tu školu, i naučio da se sporazumeva, on je stalno majci „govorio“ da on nije za tu ustanovu, da on nije bolestan, već da je opsednut demonom ,da ga vidi i da mu ovaj mnoge stvari govori. Naravno, majka i dalje u tu priču nije verovala, mada se iznenadila kada je i od njega dobila ovakav odgovor. Da bi proverila, počela je da mu postavlja pitanja koja on nikako nije mogao da zna: o stvarima koje su bile u prošlosti, o nekim prijateljima i poznanicima, o rođacima i njihovim nekim stvarima, i interesantno je bilo kako je mali znao odgovore na sva pitanja čak i na ona koja ona nije znala i nije mogla ni da pretpostavi. Najviše ju je začudio odgovor o pokojnoj svekrvi, koju ona nije ni upoznala jer se svekrva upokojila kada se M.-ova majka udala. M. je znao sve o njenom životu i što je još gore, o njenim tajnim gresima koje ni sama majka M.-a nije mogla ni da pretpostavi. Onda je ona za te stvari pitala svoju jetrvu, i devera, i ispostavilo se da je ono što je M. rekao bilo do u sitnice tačno. Zatim, M. je tvrdio da mu se javljaju mrtvi deda i baba i da traže da se za njih mole, da je on opsednut zbog dopuštenja Božijeg jer je bio počinjen ogroman greh u porodici i dok se on ne okaje M. se neće osloboditi. Majka je sve to više odbacivala nego prihvatala, i onda je zahtevala od stručnjaka koji su radili sa njenim sinom, da se posle toliko godina potucanja po klinikama i lečenja koja su bila jalova, konačno odredi dijagnoza za njenog sina, i da se oni sastanu i održe sastanak gde će tema biti M. i njegovo zbrinjavanje. I tako je taj sastanak upriličen, i bili su pozvani najeminetniji stručnjaci iz Berlina sa nekog instituta, i neki prof. Psihijatar čije mi je ime ona rekla, ali sam ga zaboravila, koji je jedan od najcenjenijih stručnjaka u toj oblasti. Sastanku su prisustvovali i otac i majka i M. Kada je počelo zasedanje govorili su o svim aspektima njegove bolesti, ali nisu mogli da daju pravu dijagnozu. Tada se onaj profesor okrenuo M-u i upitao ga:- šta ti kažeš, šta je tebi? M. im je „odgovorio“ pokazujući na znake: -Ja sam opsednut i demon je u meni. Svi su se zgranuli i samo zaćutali. Čekali su da mu profesor odgovori, a on se zamislio i rekao : -Mi u psihijatriji lečimo ljude i postavljamo dijagnoze kod onih stanja gde ljudi ne znaju šta im je i šta se dešava. Ovde, mi ne možemo da postavimo dijagnozu. Za mene ovaj je slučaj rešen. M. zna šta mu je i bojim se da mi tu ne možemo da pomognemo. I tako je raspustio sastanak.( Sve dijaloge parafraziram po smislu izrečenog kako mi je i sama M.-ova majka prenela).
Majka i otac su se skrhani vratili kući, znajući da se njihovo mučeništvo nije završilo niti ima izgleda da se završi. M. je i dalje imao napade i nikakvi sedativi i sredstva medicine nisu pomagali. Onda su pošli u Srbiju jednom prilikom i posetili man. Pokajnicu. Tamo im je pok.m. Ilarija rekla da su trebali da se obrate sveštenicima i da se dečaku čitaju molitve. Ona ih je uputila u post, rekla im da poste redovno sredu i petak i da počnu svi da se pričešćuju, uključujući M.-a. Tako je otpočelo njihovo obraćanje pravoslavlju. Pošli su po manastirima: Lepavini, Dečanima, Studenici, Ostrogu, Fruškoj Gori, Preobraženju, i gde sve nisu bili. Od kako su pošli na liturgije i da poste sredu i petak, M.-u je bilo sve bolje i bolje. Majci su rekli da ona najviše za njega treba da se moli jer majčinske molitve su velike pred Bogom. Tako je ona počela neprestano da tvori Isusovu molitvu za dete, i M.-u je bilo mnogo lakše od toga. „Rekao“ joj je, da kad se ona za njega moli, demon nema toliku silu nad njim. I zaista, sve vreme našeg boravka tamo, primetila sam da M. čim oseti neki nemir, počne neartikulisano odjednom da baca ruke, da se naprasno smejulji i krevelji, skoro instinktivno desnom rukom traži majčinu ruku, i stiska je. Kada sam je pitala zašto to radi, ona mi je rekla da joj on tako daje znak da počne sa molitvom da bi demon izgubio silu. I zaista u par primera sam videla kako bi se M. vrlo brzo smirivao i ponovo bio pod kontrolom. Kad god bih ja počela priču o Gospodu, on bi počeo da se krevelji, jednom prilikom je čak pošao šakom na mene da zamahne da me udari, jer sam pričala o Crkvi i pravoslavlju, da bi ga majka zaustavljala, polako počela da miče usne, izgovarajući Isusovu molitvu i tu bi se M. smirivao i naglo ponovo menjao u normalu. Dok sam mu posmatrala lik, primetila sam da se njegove crte lica potpuno menjaju u trenucima kada ga obuzme ta sila: postaje nekako izazivački besan, iz njega se oseća jak nemir, a oči mu postaju tupe i pune ne ljudske mržnje i gneva, da bi se u trenutku kada se smiri skoro potpuno preobrazio i postajao opet miran, ćutljiv povučen i zagledan kao pomalo tužan.
Kada smo se upoznali, majka M.-a mi je prišla i vrlo neposredno otpočela konverzaciju jako brzo prelazeći na celu priču o M.-u. To me je ipak iznenađivalo, ali sam mislila, pa dobro ljudima je teško, pa ne mogu da zadrže bol i jad koji zbog svega imaju. Međutim, ona mi je već posle par sati poznanstva rekla kako je znala da ćemo se upoznati, i kako je znala da smo mi baš ti koje je trebalo da sretne. Ja sam ostala začuđena, otkud sad to, ali je ona nastavila priču:-Kada smo jesenas prolazili ovuda, i išli u Hilandar, M. je odjednom u kolima „rekao“:-Mama, ovde ćemo ponovo doći i ovde ćeš upoznati ljude koji će ti reći svu istinu i šta treba da radiš da bi mi pomogli. Mi smo, kaže majka, ostali iznenađeni, jer nismo planirali da se opet ovde vraćamo. Ali, ovog leta, pošli smo da obiđemo neke manastire po Kosovu i odjednom je mužu sinula ideja da nastavimo dalje za Hilandar i tako smo uradili, i kada smo vas sreli, tek mi je onda bilo jasno da ste vi ti o kojima je M. govorio. Ja sam bila iznenađena i onda smo raspravljali o temi kako demon može nekome da otkrije istinu, a kako nekada opet laže.( Ovo mi u svakom slučaju nije ostalo razjašnjeno, sem da Gospod može demonima da naredi da kažu istinu iako oni neprestano lažu, i onda oni moraju da kažu šta im je zapovedio Gospod).
Zatim su M. I njegov otac bili pošli u Hilandar da i tamo traže pomoć, međutim, rekli su mi da su se jako razočarali, jer niko nije hteo M.-u da čita molitve egzorcizma. Svi duhovnici sa kojima su razgovarali su ih odbili, bez objašnjenja, čitajući mu samo molitve za zdravlje. Ja sam ih uputila u Esfigmen, gde ig.Metodije čita takve molitve. M. i njegov otac su tamo i otišli, i otac se iznenadio što M. prvi put nije imao nikakav komentar jer je uvek ranije pri ulasku u manastir „govorio“- ovaj ne može da mi pomogne i slično, od ovoga ništa neće biti...Ali ovaj put je samo ćutao. Kada su došli u manastir ig. Metodije ih je primio i rekao da on može da mu čita molitve, ali da to neće imati nikakvog efekta, dokle god se dečko pravilno ne krsti, (jer demon uvek može da se ponovo useli onog koji nema pravilno krštenje, jer se na krštenju celo telo pomazuje osvećenim uljem i pogružava u vodu i po učenju Crkve, svaki onaj deo koji nije pomazan i pogružen može biti mesto gde demon ima pristupa), i oni su takve primere već nekoliko puta imali, dok je isceljenje nastupalo tek kada bi opsednuti primio i pravilno krštenje pa bi onda ukoliko je potrebno i molitve imale adekvatno dejstvo.
Tako da su oni i odatle otišli. Kada su pitali M.-a šta treba da rade, on mi je rekao da treba da ga krste pravilno i da je to ta istina o kojoj im je on govorio da će tu saznati, ali majka i otac nisu bili spremni i pored dečakove želje da ga krste u Esfigmenu. Kasnije smo se par puta čuli, M. je bio i dalje u onom stanju kakvom sam ga upoznala, imao je opet par napada. Bili su i na par mesta u Rusiji i Ukrajini i to je ostalo da mi ispričaju.
Tako se njihovo traganje da pomognu svome sinu nastavlja i njihova agonija još uvek traje,
mada je znatno ublažena njihovim obraćanjem u pravoslavlje.
pa svi pobegli u rupe, nema ih da se jave i sami postave neke primere. 
..nemam ja tu poterbu da se oni meni povere nego se to tako potrefi...
