Demencija

[beket]

Georga, nažalost, to sve jesu tipični simptomi demencije. I dezorijentisanost, i neprepoznavanje okoline i ljudi, "nisi mi dala ništa da jedem" (a jela malopre) i "hoću kući" (čak i da sedi kući), a i lucidnost i mnoge genijalne izjave... Jedino nije tipično da je svesna da nešto nije uredu, eventualno može da pokaže uznemirenost i nezadovoljstvo, ali svest o sopstvenoj bolesti kod dementnih ne postoji! Za tu vrstu demencije (kako čitam u knjizi prof. Pavlovića) tipična je nestabilnost u hodu, te je i taj pad, tj. lomljenje kuka verovatno posledica - a ne uzrok... Dobro je što si je smestila u pristojan dom, ali gledaj da je ipak ne premeštaš, to će je tek poremetiti...

- - - - - - - - - -

Moraš da uzmeš u obzir šta je dobro i za nju i za tebe, a ne šta ona hoće. Nije bitno šta dementni bolesnik "želi", jer su njihove želje irealne - oni u suštini žele samo da su opet mladi, zdravi i lepi... (ih, ko to ne bi hteo)

Moja majka je pre demencije govorila kako će da ide u dom "kad ostari", ali kad se razbolela od ovog - nije shvatala ni da je bolesna, a još manje da je "stara". Noć pre epileptičnog napada prošle godine pričala mi je preko telefona kako joj je "dečko otišao u vojsku", a zapravo je mladi domski doktor dobio otkaz...

Prelistaj malo arhivu ove teme, pa nećeš imati dileme da li dementne treba smestiti u dom. I vrati se svaki put kad se pokolebaš.

- - - - - - - - - -

Inače, da, stanje može blago da se popravi - ako se potrefi adekvatna terapija...

 

[georga]

beket, nažalost, moram da je premestim, taj dom u kome je trenutno je em preskup em se do njega vozim 19 km i isto toliko nazad.
Znam da nije sreća da je premeštam, htela sam od početka u taj dom ali nisu imali mesta, tek sad je iskrslo.
Znam da će taj prvi period nakon premeštanja biti težak, ali gledaću nekako da ih molim da je pripaze, nosiću poklone, moljakaću, šta drugo.
Osim toga, taj novi dom mi je jako blizu, i njoj sam već rekla da ću da je posećujem svakog dana, na početku ću čak možda i da idem 2x dnevno.
Ono čemu se nadam je da će joj možda biti prijatnije jer više liči na kuću, nekako je porodična atmosfera, dok je ovaj u kome je sada više nalik na bolnicu.

 

[georga]

Moraš da uzmeš u obzir šta je dobro i za nju i za tebe, a ne šta ona hoće. Nije bitno šta dementni bolesnik "želi", jer su njihove želje irealne - oni u suštini žele samo da su opet mladi, zdravi i lepi... (ih, ko to ne bi hteo)

E upravo ovo sam joj pričala neki dan, baš sam tako rekla, tj. da ću naći rešenje koje je najbolje i za nju i za mene, ali nju ne zanimam ja, pogledala me je sa toliko prezira ili mržnje, ne znam, baš mi je bilo teško
I isti taj dan, na te neke moje priče koje bi trebalo da je smire, tipa, ''pa znaš da sam ja uvek bila uz tebe, neću te nikada napustiti'' i sl, ona se stresla kao da joj je hladno.
Pitam je ja šta joj je, a ona kaže ''ježim se od te tvoje priče'', tačno razumevajući u kom smeru ide ta moja priča.
Na tu lucidnost sam mislila u prošlom postu.

Moja majka je pre demencije govorila kako će da ide u dom "kad ostari",

Moja se ceo život, a naročito u ovom periodu od kada je ostarila i obolela, užasava od samog pominjanja staračkog doma.
Zato sam toliko zabrinuta.

p.s.
postovi mi kasne jer još uvek idu na odobravanje

 

[beket]

Georga, ne smeš doslovno da razumeš nijednu njenu rečenicu, to su za njih fraze koje ništa ne znače, eventualno neki odjek emocija, ali ako te gleda sad s mržnjom, bilo bi još gore posle, čak i da je sama dvoriš 24 sata, non-stop. Nema tu pomoći. Mislim da je čak opasno tvoje prisustvo u blizini, a sigurno je da se neće nigde prilagoditi ako je budeš tako često posećivala... Kad fiksiraju svoje frustracije (a to obično bude na onog ko mu je stalno pred očima) - to samo može da bude iz dana u dan sve gore. Nikako ne pokušavaj da je ubediš u nešto što je tebi logično, a što kod nje izaziva negativne reakcije. Čak i kad kaže "gladna sam" (a nije) - kažeš dobro, evo idem da ti donesem nešto, izađeš u hodnik, vratiš se za minut nasmejana, videćeš da je već zaboravila onu "glad" (gunđaće nešto drugo). I tako u krug...

Ima i lucidnijih likova. Preporučujem knjigu "Kao stari kralj u izgnanstvu" - tamo je priča o starcu koji je stalno tražio da ide kući, a bio je sa svojom decom u kući koju je sam, svojim rukama, gradio i dograđivao dobar deo života. A tek njegove mudrolije, da ti se zavrti u glavi...

 

[georga]

Vidim da si ti potpuno u ''temi'' , tačno to su mi i ovi iz doma rekli, tj. da moram da joj dam šansu da se privikne na njih.

 

[mali roker]

Ovog puta nisam ovde zbog mene vec zbog drugarice,bila sam kod nje na kafi i pocele smo da pricamo,bilo mi je poznato,ustvari sumnjam vec neko vreme da joj je otac dementan,vidjala sam ga samo povremeno i retko smo o tome pricale.Uvek su neke druge teme bile u pitanju.Sad kako pomoci drugarici,ustvari njenoj mami koja i zivi sa obolelim.A mislim da je i ona tek nedavno shvatila koliko je to teska borba njene majke,posto vec neko vreme ne zivi sa roditeljima ali kad joj je mama slomila ruku postala je svesna kakva je to bolest.Za pocetak uputila sam je na udruzenje Alchajmer i na ovaj forum i ovu temu.Kad sam joj rekla da oca ne gleda da je kao dete,vec da je dete,rekla je da joj je to jako tesko jer ne moze da zamisli,on je ipak odrasla osoba,i jeste u pravu,ja sam tek nedavno nekako to prelomila ali cak i sad jos uvek ga vidim kao odraslu osobu.
Na koji nacin jos mogu pomoci drugarici?Osim price i podrske?
Zao mi je samo sto nije ranije htela da prica o tome.Zasto mnogi demenciju gledaju kao da je nesto sramotno,mislim na familiju,ono sto je najgore to nije samo kod onih koji su SSS,vec i onih sa fakultetom?
Ona dezorjentisanost kod dede je bila samo jednom,sad je opet po starom.
Georga,nemoj osecati krivicu sto ti je majka u domu,veruj mi to je najbolje resenje.Mi da imamo finansijskih mogucnosti takodje bi oca odveli u dom,jeste da je to teska odluka,ali zapamti jedno tamo su pored nje strucne osobe koje joj mogu pomoci u svakom momentu.Moras ostati jaka u toj odluci,koliko god ti bilo tesko na srcu.Veruj mi manje je bolno da ti majka bude u domu,nego da je svaki dan gledas kako propada iz dana u dan.

 

[georga]

Georga,nemoj osecati krivicu sto ti je majka u domu,veruj mi to je najbolje resenje.Mi da imamo finansijskih mogucnosti takodje bi oca odveli u dom,jeste da je to teska odluka,ali zapamti jedno tamo su pored nje strucne osobe koje joj mogu pomoci u svakom momentu.Moras ostati jaka u toj odluci,koliko god ti bilo tesko na srcu.Veruj mi manje je bolno da ti majka bude u domu,nego da je svaki dan gledas kako propada iz dana u dan.

Upravo je izgledalo u jednom momentu kako baš propada na dnevnoj bazi, ali sada izgleda kao da je obrnuto, tj. kao da se nekako popravlja.
Ja o ovoj bolesti ne znam ništa ili vrlo malo i zato sam i zbunjena.
Kada se malo saberem, napisaću sve kako je teklo sa njom.
Sada mora da provede još određeno vreme u domu, mora da se stabilizuje fizički, zbog toga je dobro da bude pod stalnim lekarskim nadzorom, treba da se vidi i šta će biti sa tim kukom, tj. nadam se da bi uz pomoć fizioterapeuta mogla da prohoda, pa i ako to bude samo uz tuđu pomoć, svejedno će to da bude velika i divna stvar.
Za to vreme ću svakako posmatrati šta se sa njom dešava na mentalnom planu. Sada ću to, nadam se, razumeti bolje.
Nakon toga ću sigurno biti u stanju da budem racionalnija i donesem ispravnu odluku koja mora da pomiri i njene ali i moje i interese moje porodice.

 

[mali roker]

Za pocetak pregledaj ovu temu,od pocetka do kraja,na preskoke.
To i jeste ono sto najvise zbunjuje u ovoj bolesti,u momentima ti se cini da su sasvim prisebni i da sve razumeju,i kod nas je bilo takvih dana,ali to je takva bolest.Moras biti svesna da mama jeste bolesna,mozda ima malo poboljsanja,i to moze da se desi,ali ako je vec utvrdjeno da bolest postoji,to je to.
Opet ponavljam,najbolja odluka je da ti majka ostane u domu,ili da predje u drugi.
Kako god okrenula interesi tvoje majke i tvoji interesi se nece nikako poklopiti i sta god da ti kaze ili uradi,samo u sebi kazi to bolest govori ne moja majka.Meni to pomaze da ostanem pribrana.

 

[mali roker]

Deda danas resio da ide u setnju.Krenuo prema vratima,pokusava da nadje kljuc,a kljuca nema.Lepo mirno ga pitam deda hoces u setnju,on promula hoce.kazem sacekaj da se obucemo i idemo u setnju.Mirno oblacim Lelu i govorim joj,dedi isto.a on samo gleda gde je kljuc.Nista mu nisam rekla na to.Obukli se i krenuli u setnju svo troje,deda je gurao kolica,i stalno sam pokusavala da pricamo,a vidim da je ljut,jedva progovara.A opet predlagala sam mu nekoliko opcija koje moze da bira,setnja je mirno prosla.Verovatno mu je i prijala,ali primecujem i neku zbunjenost kod njega,vecu nego dosad.
Sad opet vidim reaguje i na tv i na mene,mozda i kod mene postoji neka doza zbunjenosti,ali to je tako zbog ove bolesti,a intuicija mi kaze da se njegovo stanje ipak pogorsava,jer se danas nije desilo nista sto bi ga izbacilo iz koloseka,normalno jutro,kao i sva dosad,a on izgleda dolazi u fazu kad bi isao u setnje.A ovo se vec drugi put desava u kratkom razmaku,a vec duze vreme nije uopste hteo u setnje.

 

[beket]

Deda danas resio da ide u setnju.Krenuo prema vratima,pokusava da nadje kljuc,a kljuca nema.Lepo mirno ga pitam deda hoces u setnju,on promula hoce.kazem sacekaj da se obucemo i idemo u setnju.Mirno oblacim Lelu i govorim joj,dedi isto.a on samo gleda gde je kljuc.Nista mu nisam rekla na to.Obukli se i krenuli u setnju svo troje,deda je gurao kolica,i stalno sam pokusavala da pricamo,a vidim da je ljut,jedva progovara.A opet predlagala sam mu nekoliko opcija koje moze da bira,setnja je mirno prosla.Verovatno mu je i prijala,ali primecujem i neku zbunjenost kod njega,vecu nego dosad.
Sad opet vidim reaguje i na tv i na mene,mozda i kod mene postoji neka doza zbunjenosti,ali to je tako zbog ove bolesti,a intuicija mi kaze da se njegovo stanje ipak pogorsava,jer se danas nije desilo nista sto bi ga izbacilo iz koloseka,normalno jutro,kao i sva dosad,a on izgleda dolazi u fazu kad bi isao u setnje.A ovo se vec drugi put desava u kratkom razmaku,a vec duze vreme nije uopste hteo u setnje.

Odlično si odreagovala. Samo još probaj da u svakoj situaciji pričaš jednostavne konstrukcije, nemoj da brbljaš, nemoj da brzaš, nemoj da pričaš okrenutih leđa, kad pričaš njemu okreni se, nemoj da pričaš čas detetu, čas njemu, itd. Tokom šetnje ne moraš ništa da govoriš, možeš samo da se osmehneš, uhvatiš ga pod ruku ili tako nešto, što morate da pričate... Nemoj ni da ga zbunjuješ različitim predlozima, nego uvek daj jedan dobar. Isto se preporučuje za hranu: trpeza ne sme da bude bogata i sa komplikovanim dodacima, a ako jeste - treba mu strpati u tanjir njegovo i ne dosađivati, jer to dementne zbunjuje i odbija. Samo hrabro dalje, možeš ti to. Lekar opšte prakse će verovatno dodati neki lek, može i bez specijaliste da prepiše aricept, tako je bar bilo kod nas pre tri godine. A možda vam to bude i lepa zajednička šetnja... To bi trebalo čak da postane rutina, ako je već prelomio: sutra sama predloži da izađete, počni da se spremaš, pa sačekaj reakcije. U stvari, bolje sačekaj do ponedeljka, jaka košava će vas vratiti čim promolite nos kroz prozor...

 

[mali roker]

Hvala puno za savete,nastavljamo dalje.Nadam se da ce u ponedeljak biti lepo vreme da se prosetamo do doktorke i sad ga priremam,to mozda nece valjati,ako nista drugo oticu cu sama i videti da li doktorica moze da nadje nacin da neko dodje i pregleda ga,bez obzira sto je pokretan.Necu vise u nista ga ubedjujem niti da mu naturam,jednostavno cu mu predloziti,ako pristane super,ako ne,bice jos prilika.

 

[beket]

Sad kako pomoci drugarici,ustvari njenoj mami koja i zivi sa obolelim.A mislim da je i ona tek nedavno shvatila koliko je to teska borba njene majke,posto vec neko vreme ne zivi sa roditeljima ali kad joj je mama slomila ruku postala je svesna kakva je to bolest.Za pocetak uputila sam je na udruzenje Alchajmer i na ovaj forum i ovu temu.Kad sam joj rekla da oca ne gleda da je kao dete,vec da je dete,rekla je da joj je to jako tesko jer ne moze da zamisli,on je ipak odrasla osoba,i jeste u pravu,ja sam tek nedavno nekako to prelomila ali cak i sad jos uvek ga vidim kao odraslu osobu.
Na koji nacin jos mogu pomoci drugarici?Osim price i podrske?
Zao mi je samo sto nije ranije htela da prica o tome.Zasto mnogi demenciju gledaju kao da je nesto sramotno,mislim na familiju,ono sto je najgore to nije samo kod onih koji su SSS,vec i onih sa fakultetom?

Eto tako i nikako drugačije ne možeš pomoći. O demenciji se ne zna mnogo u narodu, nema to veze s obrazovanjem, to se uči samo na filozofskom i medicinskom, ostali mogu da postanu i akademici, a da nikad nisu čuli šta je to i mogu čak i sami da postanu dementni, pa njihova porodica će se opet naći u čudu. S druge strane, to su sve normalne reakcije na ovu bolest: počinje sa čuđenjem, nevericom, to dugo ostaje kod onih koji se s tim nisu suočili, pa onda kako se stvari dalje odvijaju i komplikuju, dolazi do tuge, ljutnje, osećaja krivice, griže savesti, pa sve do - "neprijatnosti" (blago rečeno, tako piše u onoj knjizi prof. Pavlovića), naročito u onim retkim oblicima demencije (frontotemporalna), gde se javljaju "neprimerena ponašanja" (psovanje, razne provokacije, pokazivanje genitalija, itd.) - čega se užasava svaki pristojan čovek... Ali svi ti poremećaji ponašanja posledica su bolesti (odumiranja moždanih receptora) i nisu nikakav zlonamerni atak na moral, još manje nekakve đavolske rabote kako se nekad mislilo (pre nekoliko vekova), na šta su i dalje pojedine religije osetljive... (ima toga u literaturi dosta)

Za porodicu i okolinu koja se brine o bolesniku nema druge preporuke osim informisanosti, grupne terapije ili makar neformalnog razgovora sa ljudima koji nešto više imaju iskustva i znanja, ne samo stručnjaka, nego i onih koji su u istom problemu. Najgore je ignorisanje bolesti i konfrontiranje sa već ionako sluđenim bolesnikom.

 

[beket]

Hvala puno za savete,nastavljamo dalje.Nadam se da ce u ponedeljak biti lepo vreme da se prosetamo do doktorke i sad ga priremam,to mozda nece valjati,ako nista drugo oticu cu sama i videti da li doktorica moze da nadje nacin da neko dodje i pregleda ga,bez obzira sto je pokretan.Necu vise u nista ga ubedjujem niti da mu naturam,jednostavno cu mu predloziti,ako pristane super,ako ne,bice jos prilika.

aaa, nemoj ništa da mu pričaš da idete kod doktora, izmisli nešto drugo, ono kao - čim prestane košava idemo u šetnju itd.

---------

ima i ona fora (ne upali uvek, ali probaj) - ajde, deda, treba malecku da vodim kod lekara, idemo zajedno, treba mi tvoja pomoć (ovo poslednje treba naglasiti)

 

[mali roker]

To ce mi izgleda trebati vec sutra,ali nece biti fora vec stvarnost,izgleda da cu morati sutra sa malom kod lekara,a nisam sigurna da dedu vise smem da ostavljam samog kod kuce.Do sad sam mogla da odem i do obliznje radnje,ali mi se sad cini da se nesto promenilo i nekako me strah da ostane sam.A to je samo osecaj,ili je mozda u pitanju preopterecenje i to sto previse razmisljam o tome.Do sad nisam bila sklona tome.
Videcu sutra sta ce biti.Prema tome cu se ravnati.

 

[mimma45]

Prosla sam postupak za dobijanje tudje nege i pomoci za meni dragu osobu koja je ozbiljno bolesna,(ali hvala dragom Bogu,uopste ne toliko koliko mnogi koji su odbijeni), zahtev je odobren iako su mi svi rekli da ni ne pokusavam da ga podnosim...Pravnik sam po struci, iscitala sam sve sto ste pisali ovde, sve propise i uspela. Obecala sam sebi da cu, ako treba, da tuzim sve redom, do najvise sudske instance, ukoliko ako ne uspem, posto mi je bivsi suprug dva puta odbijen za invalidsku komisiju, poslednji put samo par meseci pre nego sto je preminuo... Bila sam strasno ogorcena posto znam masu njih koji su tu istu penziju dobili zna se vec kako, a on nije, iako je bio totalno nesposoban za rad i samostalan zivot, izmedju ostalog i zbog odredjenog stepena demencije. Odavno vec nismo bili u braku, ali mi je bilo zao, dva puta sam ga vodala danima od lekara do lekara, taj postupak je mnooogooo komplikovaniji, namucila se, oba puta je odbijen i onda ubrzo preminuo...E, onda mi se majka razbolela, i bilo mi je dosta svega, resila sam to da isteram i gotovo! Pitajte ako vas nesto interesuje, objasnicu sta vam je potrebno u detalje, da ne gubite vreme i zivce uzalud.

 

[mali roker]

Bili danas kod lekara,osim malo ljutnje sa dedine strane sve je proteklo kako treba.

 

[Momoa]

Moj svekar se pre 2 meseca slogirao, prvo je bio u Svetog Save, onda je prebacen u Selters na kao rehabilitaciju. I pre nije on bio ciste pameti, sad posebno, ne jede, ne komunicira, ne ustaje, ne zna ko smo...jeza da te uhvati. Shodno tome, pokrenuli smo postupak za lisavanje poslovne sposobnosti sa namerom da ga smestimo u dom, ima lepu inostranu penziju sa kojom moze da pokrije dom i pelene i sve sta treba. E sad, namece se problem ko moze da mu bude staratelj posto nam je u centru receno da to ne moze biti moj suprug jer je strani drzavljanin, da li neko zna mogu li ja? I jos jedno pitanje, njega je pregledao psihijatar, napisao svoj izvestaj ali centar kaze da on mora da se slozi sa tim da ide u dom, mene zanima kako kad je on potpuno nesvestan bilo cega oko sebe, da li to odredi staratelj illi kako?

 

[bezuslovna ljubav]

Pozdrav svima na ovoj temi, ovo mi je drugi post ovde, prvi sam napisala na temi ''starački domovi''
Moja majka je trenutno u jednom domu za stare, smestila sam je tamo zbog loma kuka, nije operisana pa je morala dugo da leži, sada je već polako dižu.
Na ovoj temi pišem zato što ima dijagnozu ''leucoencephalopathia vascularis progressiva'', u prevodu -Progresivno oboljenje krvnih sudova bele mase mozga-
Koliko sam shvatila to jeste nekakva demencija, verovatno spada u VaD (vaskularne).

Njeno stanje se drastično pogoršalo kada je polomila kuk i našla se u bolnici, tada je bio užas, upala je u nekakvu psihozu, odmah su joj uključili antipsihotike ali je trebalo nekoliko dana da deluju i u tih nekoliko dana je bio totalni haos, morali su da je vežu.
Taj risar koji su joj uključili ju je potpuno smirio, čak umrtvio, pa je doza postepeno smanjena, sada je na nekom minimumu.
Ona je odmah pošto se smirila počela da kuka kako ništa ne zna i ne razume, tj. bila je svesna da sa njenim rasuđivanjem i razmišljanjem nije sve u redu i bila je uznemirena zbog toga.
Onda je bio jedan period kada nije uopšte bila orjentisana u vremenu i prostoru,nije znala ni gde je, ni gde je ranije živela, ni gde ja živim.
Bilo je tu još raznih stvari, tipa, gladna je, nije ništa jela, a jela pre pola sata, i sličnih nekih stvari.
Ono što mene buni je to što se sve to malo po malo popravlja (a to koliko znam nije tipično za demenciju) i sada tačno zna da nije kod kuće i želi da ide kući.
Donekle razume koji su problemi i zašto ne može kući, ali ne razume baš do kraja ili ih zanemaruje u toj svojoj želji.
Recimo, shvata da je problem što nema nikoga ko bi joj skuvao ručak, a ne razume da je problem što ne može da hoda pa samim tim ne može ni do toaleta, potpuno ignoriše moj argument da kod kuće nema ni doktora ni sestara ni terapeuta.
Ipak, ponekad pokaže savršenu lucidnost, tako da mi ništa nije jasno.

Mene zanima da li je još neko imao slična iskustva i šta uopšte dalje mogu da očekujem i da li su to uopšte simptomi demencije.

ed.
i još nešto što sam zaboravila
Da li je neko ovde imao iskustva da mu roditelj izričito ne želi u dom (moja majka je to celog života gledala kao Božju kaznu, tako da joj izmišljam da je u centru za oporavak i sl.), a da se kasnije adaptirao ?
Na velikoj sam muci ako ne bude želela to da prihvati kao trajno rešenje, znam sebe, kidaću se i na kraju je verovatno dovesti kući, ma ustvari ne znam, kakogod da bude biće mi jako teško, jedino će mi laknuti ako ona sada prihvati taj novi dom u koji treba da je prebacim za koji dan. Ja se tome iskreno nadam, mada nekako ne verujem da će se to desiti.

Moja mama ima vaskularnu demenciju. Upravo te oscilacije od totalnog gubljenja do jasne bistrine svesti su nesto sto i mene zbunjuje. Toliko nekada zna da odabere prave reci i da postigne zeljeni efekat, a onda tako nesto odvali da se zaprepastim. Pila je jedno vreme antipsihotike, sada u minimalnim dozama. Od kada pije donasept mnooooogo je stabilnija. Oduvek je bila protiv domova, jos od kada znam za sebe. Prihvatila je dom uz objasnjenje da je to bolnica za stara lica. Mada se povremeno desava da u razgovoru sa ostalim sticenicima u domu ili sa rodbinom cuje izraz staracki dom i nakon toga nastupaju moje muke. A i njene. Pri tom me vredja na sve nacine. Velika doza agresivnosti i placa i psovanja... Sledeceg dana se smiri i ne pominje neko vreme. Cak se i hvali kako ima sve u svom novom stanu. I tako... Budi spremna da ce se to tako odvijati i da tu ne mozes nista. Bitno je da joj das vremena,a i sebi, da se ona privikne na uslove u domu i da sve krene uredjenim tokom. Za demenciju je bitno da imaju ustaljene aktivnosti, koje se ponavljaju. To im daje sigurnost. Znaju sta sledi. Mozete da zamislite strah moje mame kada me pita za nekoga, a ja cutim jer je taj preminuo. jedno vreme su joj se stalno vrzmale po glavi misli o tome ko je ziv a ko nije. Prestala sam da listam s njom porodicni album, jer je to cinilo nervoznom. A mislila sam da ce je to podsecati na cinjenice. Dakle, moramo se prilagodjavati dementnima, pratiti njihove potrebe i mogucnosti... Pusti mamu nek iskali svoj bes. Rasprava i ubedjivanje ne vrede. Ravnim, mirnim tonom probaj da joj objasnis. Gledaj da animiras osobe iz njene blize okoline u domu da joj se obracaju. Uvek okupim bake oko moje mame, kada dodjem u posetu. Najbolje da u razgovoru sa ostalim korisnicima uocis one koji su pozitivno raspolozeni i vec duze u domu. Neko ko ce joj biti drustvo i podrska u samom domu. Pozovi ih na kafu, caj, pocasti vocem i kolacima... oni vole paznju. A tvoja mama nece moci dugo da se duri u takvom drustvu, koje tebi daje podrsku i pruza pomoc da ona ostane tu. Konsultuj psihologa, koriguj svoj stav i razmisljanje. Donela si odluku da tvoja mama bude sigurna i zbrinuta u domu i onda moras raditi na tome. Tu sam da ti pomognem oko konkretnih pitnja i problema, kao i ostali na forumu.

 

[georga]

Tu sam da ti pomognem oko konkretnih pitnja i problema, kao i ostali na forumu.

hvala ti, hvala i ostalima

evo me i pišem ovaj post u suzama, pukla sam skroz
majku sam prekjuče premestila u dom u mom komšiluku, juče je još i bilo podnošljivo, danas je totalni haos
ona izgleda kao personifikacija očaja
noćas nije celu noć spavala, stalno mene doziva, već je glas izdaje
danas joj ne daju da spava, jer ako zameni dan za noć, to će biti nepodnošljivo za sve
verovatno će već sutra da zovu neuropsihijatra, pretpostavljam da će joj vratititi risar na dozu koju je primala kada je bila na banjici, jer i tada je uletela u groznu psihozu
jasno mi je da sam joj tim premeštajem izmakla tlo pod nogama. ali nisam imala izbora
jedino što joj je poznato to je njen sat, koji stalno želi da ima u rukama, šeširić (na glavi) i prsluk (kada je izvade iz kreveta, odmah ga traži)
ja sam jutros došla da donesem lekove i otišla sam da je vidim baš kada su je stavili u kolica
to je toliko tužna slika da nemam reči
jedna mrvica od starice koja se bori za svoj život, a ta borba se svodi uglavnom na to da želi kući
rekla sam joj da sam sad tu i da ću doći opet popodne a ona je promrmljala da popodne ide kući
potpuno je iscrpljena, od nedelje nije spavala više od par sati u komadu

što se ovog doma tiče, nemam ni jednu primedbu, atmosfera je divna, osoblje takođe
i ono što je najbitnije, jako su uigrani, već dugo radi jedna ista ekipa
doktorka je ljubazna, terapeutkinja takođe, te starice koje su u okruženju su sve ok, ma sve je dobro, samo da nekako prođe ova početna kriza

 

[bezuslovna ljubav]

hvala ti, hvala i ostalima

evo me i pišem ovaj post u suzama, pukla sam skroz
majku sam prekjuče premestila u dom u mom komšiluku, juče je još i bilo podnošljivo, danas je totalni haos
ona izgleda kao personifikacija očaja
noćas nije celu noć spavala, stalno mene doziva, već je glas izdaje
danas joj ne daju da spava, jer ako zameni dan za noć, to će biti nepodnošljivo za sve
verovatno će već sutra da zovu neuropsihijatra, pretpostavljam da će joj vratititi risar na dozu koju je primala kada je bila na banjici, jer i tada je uletela u groznu psihozu
jasno mi je da sam joj tim premeštajem izmakla tlo pod nogama. ali nisam imala izbora
jedino što joj je poznato to je njen sat, koji stalno želi da ima u rukama, šeširić (na glavi) i prsluk (kada je izvade iz kreveta, odmah ga traži)
ja sam jutros došla da donesem lekove i otišla sam da je vidim baš kada su je stavili u kolica
to je toliko tužna slika da nemam reči
jedna mrvica od starice koja se bori za svoj život, a ta borba se svodi uglavnom na to da želi kući
rekla sam joj da sam sad tu i da ću doći opet popodne a ona je promrmljala da popodne ide kući
potpuno je iscrpljena, od nedelje nije spavala više od par sati u komadu

što se ovog doma tiče, nemam ni jednu primedbu, atmosfera je divna, osoblje takođe
i ono što je najbitnije, jako su uigrani, već dugo radi jedna ista ekipa
doktorka je ljubazna, terapeutkinja takođe, te starice koje su u okruženju su sve ok, ma sve je dobro, samo da nekako prođe ova početna kriza

Zar ne mogu odmah da je odvedu kod specijaliste, kao hitan slucaj? Da li je to privatni dom? Kako god, mislim da treba nesto da preduzmu sto pre. Specijalista treba da j oj prepise nesto sto ce je smiriti. Znam da ti je tesko. Veruj mi da je meni tesko i sada nakon sto je dve i po godine mama u domu. Ne pravi scene tako cesto, ali kad joj dodje... Nemoj da joj se pravdas i obecavas, pokusaj da joj sugerises da su je doktori spasili i da je lece u toj ustanovi. Nemojte joj govoriti da je to dom u kome ce ostati i da ce joj biti lepo. Za pocetak neka bude u uverenju da je na lecenju ili rehabilitaciji. Da ne sme da uznemirava ostale bolesnike i da nece imati ko da je leci ako ode odatle.

 

[georga]

Zar ne mogu odmah da je odvedu kod specijaliste, kao hitan slucaj? Da li je to privatni dom? Kako god, mislim da treba nesto da preduzmu sto pre. Specijalista treba da j oj prepise nesto sto ce je smiriti. Znam da ti je tesko. Veruj mi da je meni tesko i sada nakon sto je dve i po godine mama u domu. Ne pravi scene tako cesto, ali kad joj dodje... Nemoj da joj se pravdas i obecavas, pokusaj da joj sugerises da su je doktori spasili i da je lece u toj ustanovi. Nemojte joj govoriti da je to dom u kome ce ostati i da ce joj biti lepo. Za pocetak neka bude u uverenju da je na lecenju ili rehabilitaciji. Da ne sme da uznemirava ostale bolesnike i da nece imati ko da je leci ako ode odatle.

mislim da će specijalista doći već sutra, tj. neuropsihijatar
i da, to je privatni dom
ja celo vreme upravo i teram tu priču da je ona jako slaba (što i jeste) i da je na rehabilitaciji i da mora da se oporavi da bi mogla prvo da stane na svoje noge.
i da joj svaki dan treba doktor i terapeut i sestra
sve ja to pričam, ni ne spominjem nešto u stilu da će tu biti večno.

sad se spremam da odem tamo, prosto me je strah.

javljam se posle

 

[beket]

Georga, glavu gore, osvrni se oko sebe, prelistaj ovde na temi tuđa iskustva, veruj mi da ima i gore... Iz tvog jutrošnjeg posta vidim da te grize savest što si je uopšte smestila, a posle i premestila u drugi dom. Nemoj da te to tišti, odbaci svaku pomisao da možeš sama! Znam da je gadno kad ti rođena majka tako sedne na glavu sa iracionalnim zahtevima, a i kako tuga izjeda gledajući je kako propada... Ali s tim se moraš pomiriti. Ništa se tu realno ne može mnogo, eventualno lekovi mogu da je primire...

A i ta vezanost za neke stvari (prsluk, šešir, šta još ono beše) - to je tipično, dementni se čak više vezuju za stvari nego za ljude... doduše privremeno, uglavnom simbolično, na kraju ostane samo jedna bitna stvar, pa posle ni to im više nije bitno...

 

[mali roker]

mislim da će specijalista doći već sutra, tj. neuropsihijatar
i da, to je privatni dom
ja celo vreme upravo i teram tu priču da je ona jako slaba (što i jeste) i da je na rehabilitaciji i da mora da se oporavi da bi mogla prvo da stane na svoje noge.
i da joj svaki dan treba doktor i terapeut i sestra
sve ja to pričam, ni ne spominjem nešto u stilu da će tu biti večno.

sad se spremam da odem tamo, prosto me je strah.

javljam se posle

Samo hrabro i glavu gore.
Znam da nisam u istoj situaciji kao ti,ali opet ti kazem,nemoj da te grize savest sto ti je mama u domu,tu mogu da joj pruze bolju pomoc nego da je kuci sa vama.
Pokusaj,ako ikako mozes sebi da kazes to ne govori mama vec bolest.Videces smirice se,verovatno joj treba par dana da se privikne na novu atmosferu.Samo hrabro,ne posustaj

 

[georga]

bila sam kod mame popodne skoro 2 sata. ona je izgubila glas od stalnog dozivanja, što mene, što sestara.
ima strašan karakter oduvek, a taj karakter će joj sada doći glave. to je jedna neverovatna upornost, koja sada, udružena sa bolešću radi samo protiv nje.
uvek je htela da sve bude onako kako je ona smislila i da to bude odmah. ako to nije tako, nema odustajanja ni po koju cenu.
sada, u bolesti, taj karakter još više dolazi do izražaja. kolikogod da je slaba, ona tera svoje do iznemoglosti.
mislim, nije sada u situaciji da isteruje bukvalno, ali isteruje u svojoj glavi i zato i pati.
a meni je strašno da tu patnju gledam.
malo sam pričala sa njom, spomenula je svoju majku koju nije spomenula već godinama.
baka je umrla pre 53 godine, a ona je danas rekla da mora da pozove mamu. ja je pitam čiju mamu, kaže ona - svačiju, pa onda spomene svog brata tj. kao njegovu mamu
a ja je pitam je li to i njena mama, kaže jeste. pa je onda pitam što joj ona treba, a ona sleže ramenima.
a opet, neke stvari zna potpuno tačno, malo smo pričale, seća se kako se zvao moj otac, kako se zove moj muž i kako joj se zovu sestre i još neki ljudi.
davala sam joj neki voćni jogurt, sve je pojela, ali napola spavajući, potpuno je isrpljena, plašim se šta će biti noćas

sestra mi je potvrdila da sutra dolazi specijalista, i oni su uplašeni, plaše se da je to stanje ne iscrpi do smrti, uključivali su joj i infuziju

u jednom momentu mi je rekla da ima dosta toga da mi priča, kažem ja pa ajde pričaj, kaže ne mogu.
pitam je hoće li sutra da mi priča, kaže hoće

onda sam joj rekla da idem ali da ću doći sutra, kao i obično
pitam, jel' važi, kaže važi i deluje da je ok, ali tako je izgledalo i juče pa je posle nastao haos

nadam se da će joj sutra dati nešto što će je umiriti, pre svega joj treba san
sinoć su joj davali sedative, ali ništa nije pomagalo.

hvala vam svima na podršci

 

[Momoa]

Georga, apsolutno te razumem, isti karakter isto ponasanje kao moj svekar. Do besvesti je arlaukao dan noc, onda su ga nakljukali lekovima samo eto da cuti jer drugi nisu mogli od njega da spavaju
Menjaju im se faze raspolozenja, od potpuno normalnog kad razgovara i pravi planove do ocaja kad hoce kuci, ne zna gde je, placljiv je, depresivan...Jedan dan nece da se obrija, nece da jede, nece da se kupa...sutradan je cist, osisan, sredjen i tako mesecima.
Mi smo bili ocajni sto ga smestamo u dom, narocito zato sto smo znali da on u svesnom stanju to ne bi prihvatio ali smo razmisljali samo o tome da je njemu potrebna strucna pomoc 24 sata, da je nepokretan, da mi nismo sposobni za to.
Osim onog sto vec radis ne znam sta bih drugo mogla da kazem da je pametno uraditi, od srca srecno i glavu gore.