Demencija

[bezuslovna ljubav]

bila sam kod mame popodne skoro 2 sata. ona je izgubila glas od stalnog dozivanja, što mene, što sestara.
ima strašan karakter oduvek, a taj karakter će joj sada doći glave. to je jedna neverovatna upornost, koja sada, udružena sa bolešću radi samo protiv nje.
uvek je htela da sve bude onako kako je ona smislila i da to bude odmah. ako to nije tako, nema odustajanja ni po koju cenu.
sada, u bolesti, taj karakter još više dolazi do izražaja. kolikogod da je slaba, ona tera svoje do iznemoglosti.
mislim, nije sada u situaciji da isteruje bukvalno, ali isteruje u svojoj glavi i zato i pati.
a meni je strašno da tu patnju gledam.
malo sam pričala sa njom, spomenula je svoju majku koju nije spomenula već godinama.
baka je umrla pre 53 godine, a ona je danas rekla da mora da pozove mamu. ja je pitam čiju mamu, kaže ona - svačiju, pa onda spomene svog brata tj. kao njegovu mamu
a ja je pitam je li to i njena mama, kaže jeste. pa je onda pitam što joj ona treba, a ona sleže ramenima.
a opet, neke stvari zna potpuno tačno, malo smo pričale, seća se kako se zvao moj otac, kako se zove moj muž i kako joj se zovu sestre i još neki ljudi.
davala sam joj neki voćni jogurt, sve je pojela, ali napola spavajući, potpuno je isrpljena, plašim se šta će biti noćas

sestra mi je potvrdila da sutra dolazi specijalista, i oni su uplašeni, plaše se da je to stanje ne iscrpi do smrti, uključivali su joj i infuziju

u jednom momentu mi je rekla da ima dosta toga da mi priča, kažem ja pa ajde pričaj, kaže ne mogu.
pitam je hoće li sutra da mi priča, kaže hoće

onda sam joj rekla da idem ali da ću doći sutra, kao i obično
pitam, jel' važi, kaže važi i deluje da je ok, ali tako je izgledalo i juče pa je posle nastao haos

nadam se da će joj sutra dati nešto što će je umiriti, pre svega joj treba san
sinoć su joj davali sedative, ali ništa nije pomagalo.

hvala vam svima na podršci

Georga. lepo si postupila u razgovoru sa mamom. Bas si odabrala prave reci. Usmeri se na to da se boris sa demencijom, a ne sa svojom mamom. Moja mama ima vaskularnu demenciju, a tu je najveci problem sto su povremeno svesni da se nesto cudno desava sa njima a ne umeju da objasne sebi i drugima. Moja mama je govorila da vidi pokojnike i to je strasno uznemiravalo. Svaki pokusaj da joj objasnim dovodio je do jos vece nervoze. Onda sam prestala da objasnjavam i pocela da je tesim recima da je verovatno zadremala pa je sanjala. Ali vise nikako ne govorim da je neko umro, jer se desilo da je to traumaticno dozivela kao da se tog trenutka desilo a ne pre 20 i vise godina. Vec sam pominjala da je jednom zavapila "sta se to sa mnom desava". Mada uvek govori, braneci se "vi mene hocete da napravite ludom". Pricaj joj o sadasnjosti, sugerisi joj da si uvek pored nje i da ces u svakom trenutku reagovati ako joj nesto treba. Ukazuj na prisustvo doktora, pohvali medicinsko osoblje, ali i zahtevaj odredjene mere od medicinskog osoblja u prisustvu mame, da ona cuje kako je stitis... Da li ima nekog u sobi s njom? U kakvom stanju su ostali korisnici na tom odeljenju doma? Mazi svoju mamu kao dete i ugadjaj joj. Ako trazi sesir, gledaj da ga nadjes. Ako njoj nesto prija, ma koliko izgledalo cudno i blesavo, udovolji joj. Tako moras u ovom trenutku. A pre svega joj sugerisi da je sve pod kontrolom i da ti i doktori nadgledate stanje. Insistiraj da se taj pregled specijaliste sto pre obavi. Budi odlucna u razgovoru sa medicinskim osobljem, nemoj sve prepustati njima. Ako su zabrinuti za stanje tvoje mame, zasto nisu pozvali hitnu pomoc? Zasto cekaju? Mislim da ne treba sve prepustati njima. Pogotovo zato sto placas. Treba da ocekujes adekvatnu brigu. Vise puta reci mami da je tu na lecenju i fiksiraj se za neki zdravstveni problem koji je imala ranije i zbog kojeg mora da bude pod kontrolom.

 

[georga]

Georga, apsolutno te razumem, isti karakter isto ponasanje kao moj svekar. Do besvesti je arlaukao dan noc, onda su ga nakljukali lekovima samo eto da cuti jer drugi nisu mogli od njega da spavaju
Menjaju im se faze raspolozenja, od potpuno normalnog kad razgovara i pravi planove do ocaja kad hoce kuci, ne zna gde je, placljiv je, depresivan...Jedan dan nece da se obrija, nece da jede, nece da se kupa...sutradan je cist, osisan, sredjen i tako mesecima.
Mi smo bili ocajni sto ga smestamo u dom, narocito zato sto smo znali da on u svesnom stanju to ne bi prihvatio ali smo razmisljali samo o tome da je njemu potrebna strucna pomoc 24 sata, da je nepokretan, da mi nismo sposobni za to.
Osim onog sto vec radis ne znam sta bih drugo mogla da kazem da je pametno uraditi, od srca srecno i glavu gore.

e ceo ovaj tekst mogu da potpišem, tačno tako je sve i kod mene
u tome i jeste najveći problem, što je ona, bez obzira na svoje stanje, a koje je trenutno grozno, istovremeno i svesna da nije kod kuće i svesna da je u nepoznatom okruženju,
a zbog stanja u kome je, to okruženje ne može ni da joj postane poznato

Georga. lepo si postupila u razgovoru sa mamom. Bas si odabrala prave reci. Usmeri se na to da se boris sa demencijom, a ne sa svojom mamom. Moja mama ima vaskularnu demenciju, a tu je najveci problem sto su povremeno svesni da se nesto cudno desava sa njima a ne umeju da objasne sebi i drugima. Moja mama je govorila da vidi pokojnike i to je strasno uznemiravalo. Svaki pokusaj da joj objasnim dovodio je do jos vece nervoze. Onda sam prestala da objasnjavam i pocela da je tesim recima da je verovatno zadremala pa je sanjala. Ali vise nikako ne govorim da je neko umro, jer se desilo da je to traumaticno dozivela kao da se tog trenutka desilo a ne pre 20 i vise godina. Vec sam pominjala da je jednom zavapila "sta se to sa mnom desava". Mada uvek govori, braneci se "vi mene hocete da napravite ludom". Pricaj joj o sadasnjosti, sugerisi joj da si uvek pored nje i da ces u svakom trenutku reagovati ako joj nesto treba. Ukazuj na prisustvo doktora, pohvali medicinsko osoblje, ali i zahtevaj odredjene mere od medicinskog osoblja u prisustvu mame, da ona cuje kako je stitis... Da li ima nekog u sobi s njom? U kakvom stanju su ostali korisnici na tom odeljenju doma? Mazi svoju mamu kao dete i ugadjaj joj. Ako trazi sesir, gledaj da ga nadjes. Ako njoj nesto prija, ma koliko izgledalo cudno i blesavo, udovolji joj. Tako moras u ovom trenutku. A pre svega joj sugerisi da je sve pod kontrolom i da ti i doktori nadgledate stanje. Insistiraj da se taj pregled specijaliste sto pre obavi. Budi odlucna u razgovoru sa medicinskim osobljem, nemoj sve prepustati njima. Ako su zabrinuti za stanje tvoje mame, zasto nisu pozvali hitnu pomoc? Zasto cekaju? Mislim da ne treba sve prepustati njima. Pogotovo zato sto placas. Treba da ocekujes adekvatnu brigu. Vise puta reci mami da je tu na lecenju i fiksiraj se za neki zdravstveni problem koji je imala ranije i zbog kojeg mora da bude pod kontrolom.

ma ne znam ni sama kako da se postavim, problem je što sam je tek smestila tu, ne mogu odmah da dolazim u konflikt sa njima i da im nešto pametujem
ne plašim se ja toga generalno, nego hoću da ostanem u nekim maksimalno kooperatvinim odnosima, sve zbog mame naravno
rekli su da danas dolazi neuropsihijatar, ako ne dođe danas, onda ću gledati da to organizujem u svojoj režiji
ona ni noćas nije spavala, sve do 5 jutros, to je sada već treća noć kako ne spava
zamolila sam ih samo da me zovnu kada dođe ta lekarka, upravo očekujem taj poziv

 

[georga]

pričala sam danas sa doktorkom
rekla mi je da je moja mama ozbiljno i teško bolesna
pored demencije (za koju je rekla da je u ozbiljnom stadijumu) neurološki je loša, leva strana naročito, a desna noga (cela) u atrofiji.
osim toga, totalno je izmršavela, samo kost i koža
povećaće joj risar (ali ne sme mnogo jer ima aritmiju apsolutu) i daće joj neki antidepresiv

danas je još umornija nego juče, ali prilično svesna i hoće kući, i stalno pita kada će kući
ja joj kažem da kod kuće nema nikoga i kako će sama, a ona kaže da nađem neku sestru.
onda ja kažem kako je teško naći sestru da bude stalno sa nama a da nema ni doktora i onda se smiri 5 minuta i onda jovo nanovo.

problem je što je u tom domu u kome je bila terapeut radio sa njom i stavljao je na pilot hodalicu
ovi ovde kažu da ne smeju to ni u ludilu jer ona nema mišiće uopšte i da je živo čudo da tako nije slomila nogu
prvi dan ju je terapeutkinja dizala da stoji, a sada ne sme ni to jer je potpuno iscrpljena
i sad mama kaže, ovde nema terapeuta, pa da zovnem sašu (terapeut iz bivšeg doma) da dođe
onda je nešto izmišljam ne bih li je nekako skrenula sa te priče, ali vidim da će to da bude problem
tamo je imala osećaj da nešto kao napreduje, a sada je ovo veliki korak unazad, barem zasad
onda kaže kako joj je žao mile, a to je bakica koja je ležala sa njom u sobi
nadam se da će to sećanje da izbledi i da će nekako prihvatiti novo okruženje

ako se to ne dogodi, stvarno ne znam kako ću ovo da izdržavam svakodnevno

i da, danas kada sam došla, bila je u totalnoj panici da li ću ja doći ili ne i kaže, jako sam se prepala da nećeš doći
to mi je ponovila barem 5 puta
kažem joj pa kako neću doći, rekla sam ti juče da ću doći, a ona, ne, nisi rekla i uporno da joj nisam rekla, a naravno da jesam,
to mi je glavno kada krenem, da joj kažem da ću doći sutra

i užasno je zahtevna, ona bi da svaki čas sestre dolaze i bave se njome
sa takvim karakterom, ne očekujem da će joj igde više biti dobro, nažalost

 

[bezuslovna ljubav]

pričala sam danas sa doktorkom
rekla mi je da je moja mama ozbiljno i teško bolesna
pored demencije (za koju je rekla da je u ozbiljnom stadijumu) neurološki je loša, leva strana naročito, a desna noga (cela) u atrofiji.
osim toga, totalno je izmršavela, samo kost i koža
povećaće joj risar (ali ne sme mnogo jer ima aritmiju apsolutu) i daće joj neki antidepresiv

danas je još umornija nego juče, ali prilično svesna i hoće kući, i stalno pita kada će kući
ja joj kažem da kod kuće nema nikoga i kako će sama, a ona kaže da nađem neku sestru.
onda ja kažem kako je teško naći sestru da bude stalno sa nama a da nema ni doktora i onda se smiri 5 minuta i onda jovo nanovo.

problem je što je u tom domu u kome je bila terapeut radio sa njom i stavljao je na pilot hodalicu
ovi ovde kažu da ne smeju to ni u ludilu jer ona nema mišiće uopšte i da je živo čudo da tako nije slomila nogu
prvi dan ju je terapeutkinja dizala da stoji, a sada ne sme ni to jer je potpuno iscrpljena
i sad mama kaže, ovde nema terapeuta, pa da zovnem sašu (terapeut iz bivšeg doma) da dođe
onda je nešto izmišljam ne bih li je nekako skrenula sa te priče, ali vidim da će to da bude problem
tamo je imala osećaj da nešto kao napreduje, a sada je ovo veliki korak unazad, barem zasad
onda kaže kako joj je žao mile, a to je bakica koja je ležala sa njom u sobi
nadam se da će to sećanje da izbledi i da će nekako prihvatiti novo okruženje

ako se to ne dogodi, stvarno ne znam kako ću ovo da izdržavam svakodnevno

i da, danas kada sam došla, bila je u totalnoj panici da li ću ja doći ili ne i kaže, jako sam se prepala da nećeš doći
to mi je ponovila barem 5 puta
kažem joj pa kako neću doći, rekla sam ti juče da ću doći, a ona, ne, nisi rekla i uporno da joj nisam rekla, a naravno da jesam,
to mi je glavno kada krenem, da joj kažem da ću doći sutra

i užasno je zahtevna, ona bi da svaki čas sestre dolaze i bave se njome
sa takvim karakterom, ne očekujem da će joj igde više biti dobro, nažalost

George, dementni se ponasaju kao deca. Sigurno da je uznemirilo premestanje. Vidis kako kaze da joj nedostaju terapeut i bakica iz prethodong doma, tako ce se vezati i za nekog u tom domu. Kod vaskularne demencije velile su oscilacije, pa su tako mojoj mami rekli da je u srednjem teskom stadijumu, ali evo vec tri godine nakon toga dobro se drzi, uz stalne uspone i padove. Kad kazem padove, mislim na situacije kada mene ne prepoznaje i kada hoce nekoj svojoj kuci da ide... pa sve do svesnog promisljenog ponasanja i reagovanja. Naravno, bolesti koje imaju pored demencije, sigurno znacajno uticu na opste stanje. Doktorica koja je pogledala rekla je cinjenicno stanje i dopada mi se sto vodi racuna o kompletnom stanju, a da nije bilo komentara tipa: to su godine, sta vi ocekujete.... kao sto znaju da kazu. Odredili su terapiju i nacin negovanja, postavice se pravilno, upoznata si sa situacijom i sada preostaje da pomognes svojoj mami da se prilagodi, ali i da sebe prilagodjavas. Znaaaaaam, to je tesko i naporno. I dalje radim na tome iako je proslo vec dosta vremena, ali pokusaj da resavas stvari u momentu a da budes pripremljena na razne situacije i pitanja i zahteve. Kada spomene kucu, reci joj da trenutno mora da bude u toj ustanovi i da su je tu spasili u momentu kada joj je stanje bilo jako tesko. Nemoj da joj govoris da u kuci nema nikoga, to ce je sigurno uplasiti, ona to nemoze da shvati. nemoj da pricaj o smestanju u dom kao o trajnom resenju, a pogotovo da nisi u stanju da joj obezbedis sestru u kuci. Gledace te kao nesposobnu ili kao da neces da joj udovoljis. Reci da su u tom domu aparati, kojima je pregledaju i da bi u ovom momentu bilo opasno ako ne bi bio prisutan tim lekara pored n je. Ako ne moze da hoda, pitaj kako moze da se organizuje njeno vreme. Da li sme da bude u kolicima, da je malo provozaju? Kakve su bakice u njenom okruzenju sada? Mojoj mami je umrla cimerka tri meseca nakon maminog dolaska u dom. Brzo su doveli drugu zenu i moja mama se sada nekad seti a nekad nema pojma ko je bio pre toga u sobi. Ako ti mama tvrdi da joj nisi rekla da ces doci, nemoj se ubedjivati s njom. Reci da se mozda niste razumele, da ste bile opterecene pregledom specijaliste... ma, nadji neki neutralan razlog, a onda je uhvati za ruku i pogledaj u oci i ponovi vise puta da ces uvek dolaziti. Provlaci tu pricu sve vreme dok si kod nje, u raznom kontekstu. Pitaj je da li joj treba nesto da joj doneses. Prenesi neku stvarcicu iz njene kuce, obradovace se. I moja mama trazi da se sestre stalno brinu o njoj. Cak ih i optuzuje i svadja se s njima da joj nisu dale lekove. Ima medju njima onih koje su umesne u ophodjenju sa dementnima i one manje sposobnih za tu komunikaciju. Razgovaraj sa psihologom u domu ili sociologom, pitaj ih za savet. Popricaj sa bolnicarkama o tom problemu. Nemoj misliti da njoj nece nikad vise biti dobro. Zali se i moja mama-jedan dan je ljuta celog dana, a sledeceg je odusevljena uslovima... i tako redom. Ohrabruj je da napreduje oporavak i da je sada stabilnije, ali da mora da bude pod stalnom kontrolom lekara. I gledaj da se i ti naspavas i maaaalcice opustis. Trebace ti snage za dalju borbu. A verujem da ce tvoja mama da se lagano adaptira, samo joj dajte vremena i pomozite joj.

 

[georga]

George, dementni se ponasaju kao deca. Sigurno da je uznemirilo premestanje. Vidis kako kaze da joj nedostaju terapeut i bakica iz prethodong doma, tako ce se vezati i za nekog u tom domu. Kod vaskularne demencije velile su oscilacije, pa su tako mojoj mami rekli da je u srednjem teskom stadijumu, ali evo vec tri godine nakon toga dobro se drzi, uz stalne uspone i padove. Kad kazem padove, mislim na situacije kada mene ne prepoznaje i kada hoce nekoj svojoj kuci da ide... pa sve do svesnog promisljenog ponasanja i reagovanja. Naravno, bolesti koje imaju pored demencije, sigurno znacajno uticu na opste stanje. Doktorica koja je pogledala rekla je cinjenicno stanje i dopada mi se sto vodi racuna o kompletnom stanju, a da nije bilo komentara tipa: to su godine, sta vi ocekujete.... kao sto znaju da kazu. Odredili su terapiju i nacin negovanja, postavice se pravilno, upoznata si sa situacijom i sada preostaje da pomognes svojoj mami da se prilagodi, ali i da sebe prilagodjavas. Znaaaaaam, to je tesko i naporno. I dalje radim na tome iako je proslo vec dosta vremena, ali pokusaj da resavas stvari u momentu a da budes pripremljena na razne situacije i pitanja i zahteve. Kada spomene kucu, reci joj da trenutno mora da bude u toj ustanovi i da su je tu spasili u momentu kada joj je stanje bilo jako tesko. Nemoj da joj govoris da u kuci nema nikoga, to ce je sigurno uplasiti, ona to nemoze da shvati. nemoj da pricaj o smestanju u dom kao o trajnom resenju, a pogotovo da nisi u stanju da joj obezbedis sestru u kuci. Gledace te kao nesposobnu ili kao da neces da joj udovoljis. Reci da su u tom domu aparati, kojima je pregledaju i da bi u ovom momentu bilo opasno ako ne bi bio prisutan tim lekara pored n je. Ako ne moze da hoda, pitaj kako moze da se organizuje njeno vreme. Da li sme da bude u kolicima, da je malo provozaju? Kakve su bakice u njenom okruzenju sada? Mojoj mami je umrla cimerka tri meseca nakon maminog dolaska u dom. Brzo su doveli drugu zenu i moja mama se sada nekad seti a nekad nema pojma ko je bio pre toga u sobi. Ako ti mama tvrdi da joj nisi rekla da ces doci, nemoj se ubedjivati s njom. Reci da se mozda niste razumele, da ste bile opterecene pregledom specijaliste... ma, nadji neki neutralan razlog, a onda je uhvati za ruku i pogledaj u oci i ponovi vise puta da ces uvek dolaziti. Provlaci tu pricu sve vreme dok si kod nje, u raznom kontekstu. Pitaj je da li joj treba nesto da joj doneses. Prenesi neku stvarcicu iz njene kuce, obradovace se. I moja mama trazi da se sestre stalno brinu o njoj. Cak ih i optuzuje i svadja se s njima da joj nisu dale lekove. Ima medju njima onih koje su umesne u ophodjenju sa dementnima i one manje sposobnih za tu komunikaciju. Razgovaraj sa psihologom u domu ili sociologom, pitaj ih za savet. Popricaj sa bolnicarkama o tom problemu. Nemoj misliti da njoj nece nikad vise biti dobro. Zali se i moja mama-jedan dan je ljuta celog dana, a sledeceg je odusevljena uslovima... i tako redom. Ohrabruj je da napreduje oporavak i da je sada stabilnije, ali da mora da bude pod stalnom kontrolom lekara. I gledaj da se i ti naspavas i maaaalcice opustis. Trebace ti snage za dalju borbu. A verujem da ce tvoja mama da se lagano adaptira, samo joj dajte vremena i pomozite joj.

hvala ti mnogo na ovako iscrpnom odgovoru
i hvala na savetima, sve je ovo za mene novo i biće grešaka sigurno.

što se maminog okruženja tiče, to i nije neka sreća jer je pored nje u sobi jedna potpuno asocijalna starija žena koja progovri samo nekoliko puta dnevno i to samo kada joj nešto treba, a fizički je sasvim ok, samo što nema jednu ruku
pošto je soba trokrevetna, ima još jedna, čini mi se, super baka, koja je skroz prisebna ali ima neki problem sa kretanjem, ne znam još tačno koji.
kažem ja mami juče, da je tu ta baka, koliko se sećam čak joj je zapamtila i ime, ali kaže, ja nju ne čujem
e sad, još je rano, pošto moja mama i dalje ne spava noću i stalno doziva, onda ni ta mučena baka ne može da spava pa zato spava preko dana, pa valjda zato manje i priča
ne mogu sada još uvek da pričam sa njom dok se situacija ne smiri, i ona je stara i sigurno joj smeta ova nova situacija, ne verujem da bi se sad još nešto i trudila da komunicira sa osobom koja je uznemirava

mamina soba je tik do dnevnog boravka i tu preko dana sedi nekoliko bakica i sve su ok, jedna skroz dementna i ništa ne progovara, ali zato imaju dve koje su super i vrlo prijateljski nastrojene
i komuniciraju lepo sa mnom kada dođem i žele da komuniciraju i sa mamom ali ova moja totalno nezainteresovana
juče kad sam došla sedele smo u tom db i bilo vruće i ja joj skinem šeširić da je lepo počešljam, a te dve bake odmah krenule
jao kako joj je lepa kosa, pa lepše izgleda bez šeširića, itd, a moja će na to .. nije lepa, retka je, onako mrzovoljno

ali dobro, nadam se da će taj novi lek (antidepresiv) da pomogne, pa protok vremena
šta ću, moram da se nadam da će biti bolje, inače bih poludela

 

[bezuslovna ljubav]

hvala ti mnogo na ovako iscrpnom odgovoru
i hvala na savetima, sve je ovo za mene novo i biće grešaka sigurno.

što se maminog okruženja tiče, to i nije neka sreća jer je pored nje u sobi jedna potpuno asocijalna starija žena koja progovri samo nekoliko puta dnevno i to samo kada joj nešto treba, a fizički je sasvim ok, samo što nema jednu ruku
pošto je soba trokrevetna, ima još jedna, čini mi se, super baka, koja je skroz prisebna ali ima neki problem sa kretanjem, ne znam još tačno koji.
kažem ja mami juče, da je tu ta baka, koliko se sećam čak joj je zapamtila i ime, ali kaže, ja nju ne čujem
e sad, još je rano, pošto moja mama i dalje ne spava noću i stalno doziva, onda ni ta mučena baka ne može da spava pa zato spava preko dana, pa valjda zato manje i priča
ne mogu sada još uvek da pričam sa njom dok se situacija ne smiri, i ona je stara i sigurno joj smeta ova nova situacija, ne verujem da bi se sad još nešto i trudila da komunicira sa osobom koja je uznemirava

mamina soba je tik do dnevnog boravka i tu preko dana sedi nekoliko bakica i sve su ok, jedna skroz dementna i ništa ne progovara, ali zato imaju dve koje su super i vrlo prijateljski nastrojene
i komuniciraju lepo sa mnom kada dođem i žele da komuniciraju i sa mamom ali ova moja totalno nezainteresovana
juče kad sam došla sedele smo u tom db i bilo vruće i ja joj skinem šeširić da je lepo počešljam, a te dve bake odmah krenule
jao kako joj je lepa kosa, pa lepše izgleda bez šeširića, itd, a moja će na to .. nije lepa, retka je, onako mrzovoljno

ali dobro, nadam se da će taj novi lek (antidepresiv) da pomogne, pa protok vremena
šta ću, moram da se nadam da će biti bolje, inače bih poludela

Eeee, vidis Georga, kako ima pomaka u adaptaciji. Bas mi je drago da si uspostavila kontakt sa bakicama u boravku. Tvoja mama ce se duriti neko vreme, pa ce videti da je upucena na te komsinice. Probaj da je ostavis na kratko u njihovom prisustvu, dok kao odes da uuzmes nesto iz sobe za mamu. Posmatraj iz prikarajka kako se ponasaju, daj im vremena malo. Vrati se i pohvali kako je lepo videti dobre komsinice i prijateljica na okupu. Probaj da pozoves te bake u sobu tvoje mame i da ih pocastis necim. Hvali tvoju mamu pred njima. Istici ono sto je i njoj bitno. Sigurno ima puno osobina i karakternih crta koje mozes da naglasis u razgovoru. Obrati se i toj baki u sobi, razumece te sigurno. Objasni da je takva bolest i da se nadas da ce se uskoro poboljsati stanje. Pitaj da li joj potrebno nesto. I moja mama je samo cutala i ignorisala ostale, a sada se druzi. Doduse i sada ponekad govori ruzno o svojim komsinicama, ali je to brzo prodje cim se sastanu i popricaju.Hirovite su. Raspolozenje im varira i to je ocekivano. Reci mami da treba da spava nocu, da bi bila odmorna kada ti dodjes sledeceg dana i da bi mogle da izadjete u setnju u dnevni boravak. Stalno je pripremaj na tvoj sutrasnji dolazak. Pa i dete kada odvedes u tudji stan, ono se rasplace, a da ne govorim kada ga ostavis da ga neko pricuva u tudjoj kuci. Ti si sada u ulozi njene majke, koja mora da brine o svemu. Da, zaboleo me taj trenutka kada sam postala svesna da smo zamenile uloge. Ali i dalje u toku dana pitam mamu za savete, zovem je nadimcima koje sam koristila kada sam bila mala, mazim se (a ona sedi spustenih ruku i ne dodiruje me, samo ponavlja ironicno "mnogo si mala da se mazis"). Ne zameram joj, znam da je zbunjena i uplasena. Nije bez razloga tvoja mama pomenula svoje roditelje. Kaze moja mama pre neki dan "e, da je ziv moj otac, on bi dosao i odveo bi me odavde", a par dana posle toga usplahirena "idem da rucam, a jel ti znas gde sam ja? kako ces znati da dodjes kod mene, kad ne znas gde sam". Na komentar o njenon pokojnom ocu rekla sam da su svi svesni da ona mora da bude pod lekarskom kontrolom. Onda je nesto gundjala o tome da su lekari bezobrazni i da je niko i ne gleda a i da je njoj dobro i nista je ne boli...onda sam uzviknula "hvala Bogu, da te ne boli. to je zato sto ti daju pravu terapiju." Pravila sam, Georga, i ja greske. I sad ishitreno ili iz neznanja kazem nesto ili uradim sto moja mama dozivi kao katastrofu, ali kad kasnije razmislim o tome...pa to je bila obicna komunikacija majke i cerke,kao i ranije sto se odvijala sa svim konflitima odrastanja i sazrevanja i starenja... i meni nedostaje moja mama, kao sto i njoj nedostaju njeni roditelji sada kada je uplasena i nemocna. Znam da si i ti, Geprga, uplasena i da iz straha pravimo greske i da se branimo od te uzasne demencije. Tu smo sa tobom, da te posavetujemo i saslusamo.

 

[mali roker]

Moram da se nadovezem na komentar Bezuslovne,i meni se desava da budem i uplasena i zbunjena dedinim tokom bolesti.Moze da se desi da danima bude sve kako treba,i onda samo odjednom promena koja traje nekad krace nekad duze.
Dok je bila nepogoda na relaciji NS Subotica,dedu je to jako uznemirilo,pitam se da li bilo tako i da nemamo tamo rodbine,cak sam pokusala i da promenim kanala i pustim mu muziku nije vredelo,bilo je dovoljno da cuje samo jednom da su tamo ljudi zavejani,jedno pedeset puta je ponovio koliko je tamo lose i zabrinuto je pitao da li je mama krenula i hoce li se smrznuti,govorila sam mu da nista ne brine da je ona na sigurnom,u svom toplom domu,onda je poceo da govori kako mu nije jasno kako to da je tamo tako lose vreme a ovde u NS,skoro da i nema snega,samo vetar koji je osetio kad je izasao na terasu.Ta tri dana za dedu su bila bas uznemirujuca.Sad kako je lepo vreme potpuno je drugaciji.Istina uznemiri ga ponekad neki komentar na tv,ali ne toliko jako,ustvari vise ga razljuti,uostalom kao i svaku drugu osobu.Uspem da mu nekad promenim kanal ali on uvek vraca na rts,nekad ga nagovorim da i on sam prebaci negde gde ima muzike ili neki film,serija,neka zanimljiva emisija...samo da ne slusa ono sto moze da ga uznemiri,ali to je nemoguca misija,kad smo stalno okruzeni i bombardovani raznoraznim desavanjima u zemlji i van zemlje.Ovih dana ne primecujem da ga nesto posebno uznemirava,ali to se nikad ne zna kod njega.Iako znam da je dementan,trenutno se prema ocu ponasam kao prema zdravoj osobi sa kojom je sve u redu,kad bude upao u krizu,tad cu opet fino polako kao prema detetu.
Imam utisak da je deda,trenutno tinejdzer od nekih 20ak godina i svim silama se trudim da ostanem smirena u momentima kad krene da provocira.Znam da to radi bolest,ali opet ne mogu da ne primetim da u nekim momentima namerno pojacava tv,a znam da dobro cuje,a to se uglavnom desava kad uspavljujem malenu,i samo tada,verovatno cete mi reci da trazi paznju,ima je,onoliko koliko mogu da je pruzim,zajedno doruckujemo,rucamo,posle podne pijemo kafu,sami nas dvoje,jer malecka tada spava,komuniciram sa njim dok se malena igra u dn.boravku,poklanjam mu,po mom misljenju,dovoljno paznje,e sad je drugo ako otac misli da je to nedovoljno.
Neznam vise sta sam htela da napisem,da,osecam u nekim momentima strah,jer jos uvek nisam u potpunosti shvatila ocevu bolest,i razmisljam da li cu uvek moci na pravilan nacin da se postavim u odredjenoj situcaiji.
Na kraju to sve prodje,a ja bih volela da se oca secam u nekim boljim vremenima,vremenima kad sam bila dete,tinejdzer,devojka...sad kad sam zena i majka neznam koliko je otac tu pored mene,i koliko je svestan i da li zna koliko ga volim i da neke stvari kazem ne iz zle namere vec da njemu bude bolje i da pokusam da mu ulepsam tu starost koja dolazi....

 

[beket]

Znam da to radi bolest,ali opet ne mogu da ne primetim da u nekim momentima namerno pojacava tv,a znam da dobro cuje,a to se uglavnom desava kad uspavljujem malenu,i samo tada,verovatno cete mi reci da trazi paznju,ima je,onoliko koliko mogu da je pruzim,zajedno doruckujemo,rucamo,posle podne pijemo kafu,sami nas dvoje,jer malecka tada spava,komuniciram sa njim dok se malena igra u dn.boravku,poklanjam mu,po mom misljenju,dovoljno paznje,e sad je drugo ako otac misli da je to nedovoljno.

Pa i to je tipično za demenciju, oni nemaju osećaj za vreme, ni za bilo kakvu meru, ne znaju šta je "dovoljno" ili "mnogo", a i inače su to subjektivne kategorije... Dugoročno pamćenje i neka kakva-takva orijentacija u prostoru - može jako dugo da se održi, ali šta je bilo pre pola sata - za njih je totalno nebitno, fokusiraju se na nešto svoje, u tim početnim fazama reaguju automatski u datom trenutku, a posle - imaju neke svoje fiks ideje i tako...

Ima jedna scena u onom romanu koji sam više puta pominjala: Gajger je već bio poznat pisac kad je njegov otac ispoljio prve znake demencije, ali kako nije bio još siguran šta ta bolest znači, strašno se ljutio na svog oca koji je lupao čekićima u radionici - baš kad su došli novinari da njega kao pisca koji je dobio neku nagradu - intervjuišu... Tek posle je shvatio da dementnom neke stvari ne možeš objasniti.

Uspavljivanje deteta je svakodnevna aktivnost i to ne bi trebalo da ga posebno ugrožava, a opet... opet je problem. Puf! Ali biće tu još zanimljivih epizoda. Za sada je ipak dobar: a to što ga koješta uznemirava, to je znak da je demencija na početku, jer još uvek nije sasvim ravnodušan, da se brine za druge i da se na njega može emotivno uticati.

A taj strah - iako je potpuno prirodan i potpuno različit kod svake od vas (georga, bezuslovna, sumara) - to morate nekako da pobedite, ne samo da ga gušite u sebi (od osetljivih to ne možete sakriti, pa ni od svojih dementnih roditelja), jer baš taj strah i bilo kakva nervoza loše deluje i na vas i na vaše bolesne roditelje. Taj osećaj je zarazan i kod zdravih, a to možda još bolje znaju oni koji imaju pametne životinje... A posebno što čovek ne može dobro da reaguje u takvom stanju. Instinkt je dobar, ali loše deluje u kritičnim situacijama.

 

[bezuslovna ljubav]

Moram da se nadovezem na komentar Bezuslovne,i meni se desava da budem i uplasena i zbunjena dedinim tokom bolesti.Moze da se desi da danima bude sve kako treba,i onda samo odjednom promena koja traje nekad krace nekad duze.
Dok je bila nepogoda na relaciji NS Subotica,dedu je to jako uznemirilo,pitam se da li bilo tako i da nemamo tamo rodbine,cak sam pokusala i da promenim kanala i pustim mu muziku nije vredelo,bilo je dovoljno da cuje samo jednom da su tamo ljudi zavejani,jedno pedeset puta je ponovio koliko je tamo lose i zabrinuto je pitao da li je mama krenula i hoce li se smrznuti,govorila sam mu da nista ne brine da je ona na sigurnom,u svom toplom domu,onda je poceo da govori kako mu nije jasno kako to da je tamo tako lose vreme a ovde u NS,skoro da i nema snega,samo vetar koji je osetio kad je izasao na terasu.Ta tri dana za dedu su bila bas uznemirujuca.Sad kako je lepo vreme potpuno je drugaciji.Istina uznemiri ga ponekad neki komentar na tv,ali ne toliko jako,ustvari vise ga razljuti,uostalom kao i svaku drugu osobu.Uspem da mu nekad promenim kanal ali on uvek vraca na rts,nekad ga nagovorim da i on sam prebaci negde gde ima muzike ili neki film,serija,neka zanimljiva emisija...samo da ne slusa ono sto moze da ga uznemiri,ali to je nemoguca misija,kad smo stalno okruzeni i bombardovani raznoraznim desavanjima u zemlji i van zemlje.Ovih dana ne primecujem da ga nesto posebno uznemirava,ali to se nikad ne zna kod njega.Iako znam da je dementan,trenutno se prema ocu ponasam kao prema zdravoj osobi sa kojom je sve u redu,kad bude upao u krizu,tad cu opet fino polako kao prema detetu.
Imam utisak da je deda,trenutno tinejdzer od nekih 20ak godina i svim silama se trudim da ostanem smirena u momentima kad krene da provocira.Znam da to radi bolest,ali opet ne mogu da ne primetim da u nekim momentima namerno pojacava tv,a znam da dobro cuje,a to se uglavnom desava kad uspavljujem malenu,i samo tada,verovatno cete mi reci da trazi paznju,ima je,onoliko koliko mogu da je pruzim,zajedno doruckujemo,rucamo,posle podne pijemo kafu,sami nas dvoje,jer malecka tada spava,komuniciram sa njim dok se malena igra u dn.boravku,poklanjam mu,po mom misljenju,dovoljno paznje,e sad je drugo ako otac misli da je to nedovoljno.
Neznam vise sta sam htela da napisem,da,osecam u nekim momentima strah,jer jos uvek nisam u potpunosti shvatila ocevu bolest,i razmisljam da li cu uvek moci na pravilan nacin da se postavim u odredjenoj situcaiji.
Na kraju to sve prodje,a ja bih volela da se oca secam u nekim boljim vremenima,vremenima kad sam bila dete,tinejdzer,devojka...sad kad sam zena i majka neznam koliko je otac tu pored mene,i koliko je svestan i da li zna koliko ga volim i da neke stvari kazem ne iz zle namere vec da njemu bude bolje i da pokusam da mu ulepsam tu starost koja dolazi....

Sumara, vidim da ti je sve to naporno jer imas dete. A s druge strane nije problem u zahtevnosti tvog tate, vec u tvom osecaju da treba da mu pruzis vise. Nemam dece, ali imam taj osecaj uskracenosti u pokazivanju ljubavi i paznje, jer je moja mama u domu koji nijeu istom gradu u kojem zivim. Vidjamo se jednom mesecno. Ipak, uvek se trrudim da naglasim mami koliko mi znaci, da mi je puno volim, kupim joj uvek nesto sto ce je obradovati... tako da savetujem i tebi da pokazes svoja osecanja prema ocu i recima a i sitnim paznjama. Ne mora da bude skupo i veliko, ali ce njemu sigurno znaciti. Nemoj da zapostavljas svoje dete, detetu si najpotrebnija, ali gledaj da recima ukazes ocu na ljubav prema njemu. Zagrli ga, smejte se, pitaj ga za savet... To sto ponavlja jedno isto... uvek se fiksiraju za nesto. Kod moje mame to varira iz nedelje u nedelju, pa cak i iz dana u dan. Saslusam je, oprezno se nasalim s tim, promenim temu... ako uspe, dobro je. Ako ne uspe odlucno kazem da smo o tome pricali. Onda se naduri ili prestane. A onda nadje novi razlog za brigu i vrtimo se u krug. Onda je kazem "hvala Bogu, da si ti tobro i da je sve pod kontrolom". Ta recenica joj se dopada.

 

[mali roker]

59202

Sumara, vidim da ti je sve to naporno jer imas dete. A s druge strane nije problem u zahtevnosti tvog tate, vec u tvom osecaju da treba da mu pruzis vise. Nemam dece, ali imam taj osecaj uskracenosti u pokazivanju ljubavi i paznje, jer je moja mama u domu koji nijeu istom gradu u kojem zivim. Vidjamo se jednom mesecno. Ipak, uvek se trrudim da naglasim mami koliko mi znaci, da mi je puno volim, kupim joj uvek nesto sto ce je obradovati... tako da savetujem i tebi da pokazes svoja osecanja prema ocu i recima a i sitnim paznjama. Ne mora da bude skupo i veliko, ali ce njemu sigurno znaciti. Nemoj da zapostavljas svoje dete, detetu si najpotrebnija, ali gledaj da recima ukazes ocu na ljubav prema njemu. Zagrli ga, smejte se, pitaj ga za savet... To sto ponavlja jedno isto... uvek se fiksiraju za nesto. Kod moje mame to varira iz nedelje u nedelju, pa cak i iz dana u dan. Saslusam je, oprezno se nasalim s tim, promenim temu... ako uspe, dobro je. Ako ne uspe odlucno kazem da smo o tome pricali. Onda se naduri ili prestane. A onda nadje novi razlog za brigu i vrtimo se u krug. Onda je kazem "hvala Bogu, da si ti tobro i da je sve pod kontrolom". Ta recenica joj se dopada.

Hvala,Bezuslovna,pokazujem ja ocu ljubav i zagrlim ga i poljubim,i popricamo,ali u nekim momentima mi se cini kao da govorim zidu.Znam,sve je to zbog bolesti,a ne fokusira se on uvek na nesto,ona oluja i zatrpavanje ga je bas potreslo i uvek sam ga pazljivo saslusala i smirila.Sad je miran,osim sto je bio ljut jer ovih dana smo morali da idemo svaki drugi dan u ambulantu,radi ciscenja neke ranice,a sad je i to proslo,ostaje nam jos sreda da idemo na vadjenje krvi zbog ct snimanja,i onda smo mirni sto se toga tice.
Sad kad moramo da idemo kod lekara samo mu kazem idemo tad i tad i nista vise,a kad dodje vreme samo mu dam da se obuce i idemo i poslusa me,a sve lepo mirno bez tenzije.
Jeste mi pomalo naporno jer imam malo dete koje trazi 100posto paznje i to joj i pruzam.
To sa ocem verovatno ima veze sto je pre bolesti uvek bio zahtevan,kao alkoholicar od kad mu je mati umrla postao je posesivno ljubomoran na sve koji se druze sa mnom,zato i postoji taj osecaj da mu ne pruzam dovoljno,a sa druge strane znam da vise od ovoga ne mogu da mu pruzim.A kad razmislim najveci nedostatak je komunikacija,koja postaje sve manja,nije da ne zelim da pricam,zelim,deda je taj koji cuti i znam da je to sve zbog bolesti.Proci ce me ovo osecanje,znam, to ja tako uvece kad se svi smire pocnem da razmisljam sta i kako dalje,napravim rezime svega uradjenog,i gledam sta je jos ostalo da se uradi,onda idem dalje i pokusavam da nadjem resenje.
Demencija je uzasna bolest,jer bolesnik propada pred tobom i fizicki i psihicki a ti osim lekova,jedino sto mozes da pruzis je ljubav i paznja koje je bolesnik u pocetku svestan,a kasnije kako bolest odmice nije svestan ni sam sebe,a kamoli okruzenja.
Idemo lagano dan za danom, o tome sta ce biti sutra,razmisljacu sutra,sutra je novi dan rekla je Skarlet i jeste,mozda ce sijati sunce,mozda ce padati kisa ili ce duvati vetar...Saznacemo sutra

 

[georga]

prošlo je već 8 dana kako je mama u novom domu, ide sve pomalo na bolje, mada ja, pošto nisam tamo po ceo dan i nemam baš pravu sliku.
uglavnom, smirili su je preko noći, uveče pije lek tritico + standardno risar ujutro i uveče, s tim što je jutarnja doza bila neka smešno mala pa su je sada povećali isto nešto malo
lorazepam po potrebi

ne znam da li je njena narav samo u pitanju, ona uglavnom i dalje kada je budna non-stop doziva i galami, neki dan su se svi (koji mogu, tj. koji su pokretni) razbežali iz dnevnog boravka za vreme tog njenog ''nastupa''
ne može sama da uspostavi komunikaciju sa ostalima, mada su se sestre već izveštile da je razumeju i da sa njom nekako komuniciraju
ja kada dođem onda nastojim da je nekako socijalizujem, tj. upoznam sa ostalima, ali to teško ide, jer i te ostale bake ne pričaju baš skroz razgovetno, a neke loše i čuju
onda ona samo gleda u mene da joj ''prevodim''
uglavnom, te bake mi kažu da je ona potpuno druga osoba kada sam ja tu i kada mene nema
kada joj spomenem neke ljude koje poznaje, da su je pozdravili, uz mali napor, uglavnom se seti svih njih
nove stvari i ljude usvaja jako teško, ne zna šta je bilo pre pola sata, dalje da ne idemo
po 10x puta pita jedno te isto, kako se ko zove i sl.
kada doziva sestre, to su neka obična pitanja, tipa koliko je sati, gde sam ja i kada ću doći, kada će ručak/večera i sl.
ponekad doziva i mene, kažu mi, mada najviše sestre, tj. najčešće je svesna da ja nisam tu, ali ne uvek

ne znam kako je oni nahrane, ja joj svaki dan donesem po nešto, jedva to guta (iako je ili mekano ili kašasto)
može da sedi u kolicima do sat vremena, posle bi u krevet, umori se valjda

i tako, malo sam se smirila, vidim da su dosta ozbiljni u pristupu bolesnicima a i sestre i negovateljice su sve zbilja korektne, nemam nikakvih primedbi
svaki dan je presvuku kompletno, nikad je nisam videla 2 dana za redom u istoj pižami, higijena je na visokom nivou, nikad nije mokra ili neumivena ili neočešljana
nadam se da će i dalje sve ići na bolje

 

[birdie]

Evo i mene malo
Prvo da vas sve pozdravim i pitam kako ste VI, jer o stanju dementnih u vašim porodicama čitam u oostovima koje pišete.
Kod nas nema nekog poboljšanja. Isto je, sve manje komuniciramo telefonom. Tata je mnogo uplašen, stalno se nečega plaši, priča šapatom. Trenutno se borimo da ga privolimo na nošenje pelena, jer jedva da uspije kontrolisati mokrenje...Ali, kako stvari stoje, teško da će nam to poći za rukom.

Čitam vas redovno, ali nemam ništa novo da kažem, sve je uglavnom isto.

 

[beket]

Evo i mene malo
Prvo da vas sve pozdravim i pitam kako ste VI, jer o stanju dementnih u vašim porodicama čitam u oostovima koje pišete.
Kod nas nema nekog poboljšanja. Isto je, sve manje komuniciramo telefonom. Tata je mnogo uplašen, stalno se nečega plaši, priča šapatom. Trenutno se borimo da ga privolimo na nošenje pelena, jer jedva da uspije kontrolisati mokrenje...Ali, kako stvari stoje, teško da će nam to poći za rukom.

Čitam vas redovno, ali nemam ništa novo da kažem, sve je uglavnom isto.

Na žalost, ni kod koga od nas stvari ne mogu biti bolje, nego samo gore... možda sam ja totalni pesimista, ali znamo svi kakva je ovo bolest i šta se može očekivati -

& to sa pelenama ne znam kako ide i kako se navlače, mora da je komplikovano, ali probajte da ga kao obradujete svaki dan "novim gaćama" - dementni se uvek raduju poklonima, treba mu verovatno i pomoći da ih navuče - kao i one obične, no svakako ga treba podsticati da to radi sam - ako još uvek može takve stvari...

 

[mali roker]

Kod nas je bilo svega u poslednje vreme,najvise prehlade,i to svo cetvoro,jedno za drugim,a jos pored svega i malenoj petice,deda povredino nesto na ledjima pa morali svaki drugi dan na previjanje,hvala bogu sve je proslo,sad nas jos ceka snimanje CT,onda cemo videti dalje.
Ja zbog nespavanja pomalo pod stresom,ali inace je sve ok.
Samo hrabro Birdie,laganica.U pocetku sam imala situaciju da deda uopste nije hteo da ide kod lekara,sad hoce,samo mu dam da se obuce i krecemo,neznam da li nesto takvo moze da prodje i za pelene

 

[mikanikolic]

Evo i mene malo
Prvo da vas sve pozdravim i pitam kako ste VI, jer o stanju dementnih u vašim porodicama čitam u oostovima koje pišete.
Kod nas nema nekog poboljšanja. Isto je, sve manje komuniciramo telefonom. Tata je mnogo uplašen, stalno se nečega plaši, priča šapatom. Trenutno se borimo da ga privolimo na nošenje pelena, jer jedva da uspije kontrolisati mokrenje...Ali, kako stvari stoje, teško da će nam to poći za rukom.

Čitam vas redovno, ali nemam ništa novo da kažem, sve je uglavnom isto.

Pozdrav Birdi ne znam da li bi hteo da nosi one pampers gacice Tena.Svlace se i navlace kao obicne gacice ali obave svoju funkciju ako obavi nuzdu u njima

 

[birdie]

Pozdrav Birdi ne znam da li bi hteo da nosi one pampers gacice Tena.Svlace se i navlace kao obicne gacice ali obave svoju funkciju ako obavi nuzdu u njima

Pozdrav Miko i tebi. Pristao je dva puta da ih obuče, ali je problem što čim jednom mokri odmah ih svlači. Ode tako sam u sobu i skine ih i onda zove mamu. Potražiću te Tena da kupim, da vidim kako će na to reagovati. Inače ovih dana je baš uplašen, svega se plaši. Danas je dok je mama bila u kupatilu on pao u sobi, sreća pa se nije mnogo udario, ali jeste se uplašio. Plače i mama:"jao šta se moglo sve dogoditi" krivi sebe. Umirila sam je malo pa su sada ok.

 

[georga]

dementni se uvek raduju poklonima,

može biti, ali moja majka nije takva, ona se ne raduje ničemu
nije da se ranije nešto mnogo radovala bilo čemu, ali sada kao da je ništa ne dotiče
drago joj je kada ja dođem, to je nesporno, ali kao da više nema volje ni za šta
malo priča, kleštima joj treba čupati reči

kratkoročno pamćenje joj je potpuno iščezlo
juče kada sam došla, izvela sam je na terasu jer je bilo jako toplo
sedela je lepo u kolicima, na suncu, lice joj je bilo u senci, sve sam joj podesila kako treba
onda sam je očešljala i davala neki sok
nije dugo izdržala, tražila je da se vrati u krevet
danas dođem, a ona pita zašto nisam bila juče, ne seća se uopšte ničega
ja joj kažem da smo sedele napolju, na terasi, džaba
ali ponekad i zapamti

e sad, neko je ovde pisao da je važno održavati isti ciklus
ja sam je uglavnom obilazila popodne, a juče nisam mogla, pa sam otišla prepodne
možda je to razlog što misli da nisam ni bila, iskočila sam iz ritma

stvari, zapravo ljudi iz ranije pršlosti se još nekako i seti
šta je bilo pre 5 minuta, to je već teže

i da, pitala me koliko će ostati ''ovde''
rekla sam da treba da se oporavi, da je tu doktorka, terapeut, sestre i sl
nije na tu moju priču više reagovala

 

[beket]

Stari ljudi umeju da gunđaju i kad nisu dementni. Karakter se ispoljava uvek prenaglašeno u kritičnim situacijama, ali ono što je za ovu bolest karakteristično - to je izmenjeno ponašanje, čak drastično drugačije od onog vremena pre nego što je bolest bila u začetku. A nezainteresovanost, zamor, pa i apatija - deo su njihovih depresivnih stanja, verovatno pojačani lekovima, naročito ako su prethodno bili hiperaktivni.

Možda neće ili ne ume svako da prizna i pokaže, ali dementni se "raduju" (ili im je bar malo lakše) - kad neko pokaže bilo kakvu vrstu pažnje, pokloni to simbolizuju, zato im je bitno to često obilaženje negovateljica; ne mora ta pažnja da bude neki konkretan predmet, mada umeju i posebno da se vežu za nešto što im je poklonjeno.

 

[mali roker]

To vidim po dedi,kad Lela krene da mu se umiljava i da ga mazi i grli i ljubi,sav se istopi,isto tako kad ga ja poljubim i pomazim,vidim da mu je drago.

 

[bezuslovna ljubav]

Evo i mene malo
Prvo da vas sve pozdravim i pitam kako ste VI, jer o stanju dementnih u vašim porodicama čitam u oostovima koje pišete.
Kod nas nema nekog poboljšanja. Isto je, sve manje komuniciramo telefonom. Tata je mnogo uplašen, stalno se nečega plaši, priča šapatom. Trenutno se borimo da ga privolimo na nošenje pelena, jer jedva da uspije kontrolisati mokrenje...Ali, kako stvari stoje, teško da će nam to poći za rukom.

Čitam vas redovno, ali nemam ništa novo da kažem, sve je uglavnom isto.

Čitam vas redovno, ali nemam ništa novo da kažem, sve je uglavnom isto.[/QUOTE]

Birdi, postoje i pelene u obliku gacica. Proverite u apotekama. Mnogo su lakse za upotrebu. I dalje smatram da treba da razmislite o smestaju tvog tate. On se plasi "nepoznatog prostora"-stana u kojem zivi i kojeg se verovatno ne seca. On sada pamti kucu iz detinjstva ili neki stari stan iz proslosti. Koliko god da sam to objasnjavala mojoj mami, samo sam je zbunjivala vise. Sada imamo nas izraz za njen stan i tako ga prihvata. Sada moja mama zna da je- u Centru za lecenje starih osoba. Heej, ona zna gde je, a to je veliki uspeh i smirenje za nju. Ponekad, sad vec retko kad, pita "da li vi znate gde sam ja, kako cete me naci?". Mirno joj kazem da svi znamo gde se nalazi i da se leci.

 

[bezuslovna ljubav]

može biti, ali moja majka nije takva, ona se ne raduje ničemu
nije da se ranije nešto mnogo radovala bilo čemu, ali sada kao da je ništa ne dotiče
drago joj je kada ja dođem, to je nesporno, ali kao da više nema volje ni za šta
malo priča, kleštima joj treba čupati reči

kratkoročno pamćenje joj je potpuno iščezlo
juče kada sam došla, izvela sam je na terasu jer je bilo jako toplo
sedela je lepo u kolicima, na suncu, lice joj je bilo u senci, sve sam joj podesila kako treba
onda sam je očešljala i davala neki sok
nije dugo izdržala, tražila je da se vrati u krevet
danas dođem, a ona pita zašto nisam bila juče, ne seća se uopšte ničega
ja joj kažem da smo sedele napolju, na terasi, džaba
ali ponekad i zapamti

e sad, neko je ovde pisao da je važno održavati isti ciklus
ja sam je uglavnom obilazila popodne, a juče nisam mogla, pa sam otišla prepodne
možda je to razlog što misli da nisam ni bila, iskočila sam iz ritma

stvari, zapravo ljudi iz ranije pršlosti se još nekako i seti
šta je bilo pre 5 minuta, to je već teže

i da, pitala me koliko će ostati ''ovde''
rekla sam da treba da se oporavi, da je tu doktorka, terapeut, sestre i sl
nije na tu moju priču više reagovala

Georga, brzo i lepo si se snasla i vidis i sama da je tvoja mama sada prihvatila gerontocentar kao mesto gde ce se leciti. Nemoj se cuditi ako uskoro bude pricala o tom prostoru kao o svom stanu. Kod vaskularne demencije je karakteristicno oscilovanje. Samo nastavi kao do sada. Ne kazem da si ovim resila probleme, ali se sigurno osecas malo bolje kada vidis da je i tvoja mama stabilnija.

I moja mama je u pocetku ignorisala sav moj trud, valjda da bi pokazala revolt. Sada se raduje za svaku sitnicu. Ume ponekad da tvrdi kako joj nesto nije potrebno, ali kasnije koristi i izrazava zadovoljstvo. Mozda se plasi kako ce nesto koristiti.

 

[beket]

Sada moja mama zna da je- u Centru za lecenje starih osoba. Heej, ona zna gde je, a to je veliki uspeh i smirenje za nju. Ponekad, sad vec retko kad, pita "da li vi znate gde sam ja, kako cete me naci?". Mirno joj kazem da svi znamo gde se nalazi i da se leci.

aha, simpatično, i moja je imala te ispade "znaš gde sam ja sad?" (a ja tu kod nje) - to je valjda tipično za privikavanje dementnih u domu...
dobro je što razmenjujemo iskustva, ovakve "sitnice" ne pišu po knjigama, barem ja nisam našla -

a šta kažeš, bezuslovna, plete li ona još uvek?

 

[georga]

Georga, brzo i lepo si se snasla i vidis i sama da je tvoja mama sada prihvatila gerontocentar kao mesto gde ce se leciti. Nemoj se cuditi ako uskoro bude pricala o tom prostoru kao o svom stanu. Kod vaskularne demencije je karakteristicno oscilovanje. Samo nastavi kao do sada. Ne kazem da si ovim resila probleme, ali se sigurno osecas malo bolje kada vidis da je i tvoja mama stabilnija.

I moja mama je u pocetku ignorisala sav moj trud, valjda da bi pokazala revolt. Sada se raduje za svaku sitnicu. Ume ponekad da tvrdi kako joj nesto nije potrebno, ali kasnije koristi i izrazava zadovoljstvo. Mozda se plasi kako ce nesto koristiti.

ja bih volela da nešto mogu da uradim za majku, da je nečim razveselim, ali ona je u takvom stanju da jednostavno nemam ideju šta bi to moglo da bude
neurološki je jako loše. otežano razumevanje i jako otežan govor, tj. ne samo govor nego valjda i oblikovanje toga što želi da izrazi kroz govor.
zato sada već često izbegava da govori, umesto toga pokušava da mi objasni gestikulacijom.
ja ponekad odreagujem na to, a ponekad nastojim da je privolim da pokuša da formuliše rečima to što želi.

tako da ona ne može da gleda televiziju (btw, dosta loše i vidi i čuje), ne može da čita, ne može da radi nikakav ručni rad, ne može da uspostavi komunikaciju sa drugim korisnicima.
sve u svemu, jako tužna priča

ima li iko ideju, postoji li bilo šta čime bi takva osoba mogla da se zabavi ?

 

[beket]

ona ne može da gleda televiziju (btw, dosta loše i vidi i čuje), ne može da čita, ne može da radi nikakav ručni rad, ne može da uspostavi komunikaciju sa drugim korisnicima.
sve u svemu, jako tužna priča

ima li iko ideju, postoji li bilo šta čime bi takva osoba mogla da se zabavi ?

pa, ne znam, ako je samo nagluva a ne i skroz gluva - onda neka omiljena muzika, ako voli, malo pojačana preko slušalica, onih velikih ili jako malih, samo da ne smeta okolini -

a kad ni to ne vredi, onda samo dodir ruke, često obilaženje - negovateljica, redovna nega, ništa posebno -

 

[bezuslovna ljubav]

aha, simpatično, i moja je imala te ispade "znaš gde sam ja sad?" (a ja tu kod nje) - to je valjda tipično za privikavanje dementnih u domu...
dobro je što razmenjujemo iskustva, ovakve "sitnice" ne pišu po knjigama, barem ja nisam našla -

a šta kažeš, bezuslovna, plete li ona još uvek?

Da, plete. I jedva ceka da dobije ujutru informaciju da li je crkveni praznik ili nije. Doduse, bude problema kada zavrsava onda stalo ponavlja "jos ovaj sal i vise necu. nemam ja oci za bacanje. naradila sam se." Onda opet motivisanje, to radis za mene a ja ne umem i nemam vremena a to sad svi nose kao moderno... i pustim je da sama odluci. Kaze psiholog da je svaki pocetak tezak i da ne treba insistirati. A ona ne zna da li moze i koliko moze. E kada krene nije zadovoljna i vise puta para "dok ne ugodi". Da sam slusala psihologa i ostale strucnjake u domu, ne bi ni sada strikala. Plasim se posto ide leto... sta sad da strika. Razmisljala sam o nekom prekrivacu iz delova, ali joj tanka vunica nije zgodna za pletenje... videcemo. Uglavnom, to je jako smiruje i vraca raspolozenje.