Radila sam mnogo godina na dementnom odeljenju sa veoma obolelim osobama.Zao mi je sto kod nas nema prave pomoci i kurseva za clanove porodice obolelog. Osnovna stvar u pristupu dementnom je ne suprotstavljati se i ne ispravljati greske koje izgovaraju, zelje koje imaju itd...Zamisli ako bi ti recimo bila mrtva pijana i imala blackout dva dana?! Panika koju ti ljudi osecaju je neizreciva jer su svesni da ne vladaju sobom , vremenom, prostorom. Panika izaziva bes i neverovatnu agresiju. Ukoliko se odumiranje celija nalazi u ceonom delu tada menjaju psihu i dolazi do poremecaja licnosti. Npr, neko ko je bio izuzetno posten pocece da krade, nezna osoba sa puno ljubavi postaje zla itd...Sa osobama koje su dementne morate imati veoma mnogo sigurnosti u sebe, zraciti sigurnoscu, a najvise od svega strpljenja iako je to najteze. Ne preuzimajte na sebe obaveze koje oni nisu u stanju vise sami da odrade( proste radnje) vec im dajte dosta vremena sa blagim ispravkama da nastave da rade( bez obzira koliko im vremena treba, recimo da se obuku) jer time pokazujete da vladate situacijom, odrzavate koliko toliko zdravlje mozdanih celija i odlazete vreme kada ce postati totalno nesvesni sebe i okoline.Neka vam je ton glasa uvek miran i pitom i razgovarajte sa duznim postovanjem. Nikada ne zaboravite da je iza bolesti LICNOST. Zelim vam puno srece i ako mogu nekako da pomognem stojim na raspolaganju.
Bila si pod stresom, samo sto si verovatno sve to trpala negde u neku fioku i vise se koncentrisala na mamu i resavanje problema u hodu. Ponekad se osecam kao da je mene i mamu, pri saznanju da je mama bolesna od demencije, neko gurnuo niz liticu i da se svim silama borim da nas zaustavim u tom propadanju, vise stiteci nju nego sebe. A opet i ona i ja smo povredjene... i drzim se za usputnu granu i gledam u ponor... bas kao san, a stalno prisutan osecaj i na javi. 
