Demencija

Skener glave joj je rađen pre dve godine,magnetnu rezonancu ne može jer ima metalnu pločicu na sinusu (posle saobraćajnog udesa).Tumor marker koji pokazuje oboljenje creva i unutrašnjih organa sam joj vadila pre mesec,dva i bio je u redu,šećer joj je ok,vcitamine,infuzije prima.Problem je što je ona počela malo da se pridiže i da jede a onda od petka totalno pogoršanje.Uvek kad prima antibiotika krene malo da se oporavlja,a dva tri dana posle prestanka terapije stanje se pogorša.Danas joj vade krv za kompletnu analizu pa ću da vidim šta će to da pokaže.
 
Отац мог мужа је последњих годину дана свог живота био потпуно дементан. Брига о њему је била страшна, нигде нисмо успели да га сместимо. У том случају смрт је благослов.
 
Saucesce Hajdi uglavnom na taj nacin zavrsavaju oboleli od demencije, nema tu nikakvog tumora, polukoma, koma upala pluca, oslabljen organizam, mozak je centar svega. Zao mi je tvoje mame, tebe, mene, moje mame i svih ostalih kojima ova bolest unisti zivot i porodicu.Drzi se i glavu gore
 
haydi:
Moje mame vise nema...Dusa nije izdrzala...Barem sam je do poslednjeg momenta ljubila I grlila I govorila koliko je volim..Tuga je ogromna...nezamisliva....sva borba uzaludna....
Kliknite za proširenje...

Primi moje saucesce, Hajdi, strasno mi je zao.

Ako je neka uteha, onda je bar to sto si je do kraja gledala, cuvala, pazila i bila uz nju.
 
FLORENA:
Sta raditi i kako se ponasati sa osobom koja ide ka demenciji i pri tom je agresvina:sad2: Ima li leka ili nekih cajeva sta god...
Kliknite za proširenje...

Moji i ja se od proleca prosle godine brinemo o mojoj babi po ocu. Pre desetak minuta sam se vratio od nje i razmisljajuci sta da kazem roditeljima ako me slucajno budu pitali ''kako je'' da joj situaciju kod nje opisem kao nesto izmedju Ausvica i Lore! :sad2::sad2:
 
Draga Hajdi,
primi moje saučešće. znaj da tvoja borba nije bila uzaludna.
davala si se nesebično, kao što to ovde svi, predpostavljam, činimo.
kada se tuga stiša, veruj, ići ćeš kroz život uspravna i čista kao sunce.
MM

ps.
ostaćeš uz forum, zar ne?
 
Hvala svima na podršci.
Šta da vam kažem,teško je.
Kako vreme prolazi sve mi više nedostaje,svaka stvar me podseća na nju.
Znam da sam uradila sve što sam mogla,ali mi je duboko u srcu tuga što sam je odvela u dom.Negde mi se provlači misao da možda ne bi sve tako završilo da je ostala kući.Mislim da se negde duboko u duši predala,da joj je bilo teško što nije svaki dan sa mnom.Kažu da se noću budila i dozivala me.
Još uvek nemam snage da odem u dom po njene stvari,ali moraću i to uskoro,pa da nekako krenem sa svojim životom dalje.
Bilo mi je teško svaki dan,24 sata bez odmora,ali mi je sada kuća prazna i baš se osećam usamljeno.Imam ja podrušku i rodbine,prijatelja,sestre,ali mi nedostaje ono njeno pitanje kad dođem kući "pa gde si ti do sad,ceo dan te čekam".
Valjda vreme leči sve.
Kako ste mi vi,kako vaše majke,očevi?
Beket,neobično mi je bez tvojih postova o događajima iz doma,nadam se da je sve ok.
Pozdrav svima i ostajem uz vas naravno.
 
Haydi, drago mi je da si se javila, baš sam gledala da li si se uključivala, brinula sam za tebe. Toliko je bilo komplikacija, toliko je rapidno bilo sve gore još dok si sama pazila na mamu... Drugačije i nije moglo da se završi, bilo u domu, bolnici ili kući.

Ponekad čitam sve to unazad, sve što smo pisali ovde pre godinu-dve. Prosto je neverovatno da je toliko vremena prošlo a da u međuvremenu nismo postali ni pametniji ni mirniji, pa ni hrabriji u suočavanju sa ovom bolešću.

Ima jedna knjiga koju bih preporučila svim osetljivim ljudima po ovom pitanju. Kod nas se vodi kao roman pod naslovom "Kao stari kralj u izgnanstvu", a napisao je jedan Austrijanac (Arno Gajger) na osnovu ličnog iskustva sa svojim ocem. Pakao kroz koji je prolazila cela porodica - samo je nagovešten i na prvo čitanje ja sam ostala nezadovoljna zbog nedorečenosti i bajkovitosti, ali posle sam se vratila na neke delove i drugačije ih pročitala. Knjižica je inače tanka i lako se čita. Nema tamo mnogo mudrovanja, ali evo jedan takav citat: "Svaka osoba koja boluje od demencije razlikuje se od druge, često su uopštavanja škakljiva, ljudi pogođeni bolešću u svom biću ostaju nedokučivi, svako je slučaj za sebe, sa svojim osećanjima i tokom bolesti." Arno Gajger je namerno završio knjigu pre smrti svog oca, ali ima dosta zanimljivih epizoda sa priučenim negovateljicama koje su unajmljivali i kasnije u lokalnom staračkom domu.

A ja ne pišem o svojim posetama domu, prosto zato što sad toga nema. Nisam bila više od dva meseca, verovatno neću moći još par nedelja. Dugo već odlažem, imala sam paradentozu, povadili su mi sve zube, pa ne idem nigde gde ne moram, samo do banke i supermarketa. Plašila sam se da zbog toga neću moći ni da pričam preko telefona, ali dobro je - ipak mogu. Zovem je svako veče, ispričamo za 5-10 minuta, ništa joj ne pominjem da imam neke probleme, a kad me pita kad ću da dođem, onda uvek nešto izmislim. Ona u poslednje vreme ne kuka mnogo, čak je previše zadovoljna i hranom i ljudima, samo se često gubi u prostoru, pa mi tvrdi kako su je "opet premestili u drugu sobu" (a nisu) ili kaže jednom "znaš, sad sam sama u sobi" (a od početka ima jednokrevetnu) itd. Ovi iz doma često objavljuju slike na fb, pa tako vidim kako se provodi, jednom su par njih vodili u obližnji manastir, ja po slikama mislila da je to neka obična crkva i pitam je posle uveče gde su bili, ona kaže - ne, nije crkva, nego... (nije mogla da se seti reči "manastir", ali se ubrzo setila kako se zove) - zbog takvih stvari izbegavam da je pitam bilo šta konkretno, pričamo samo kako je sve super, ili izmišljam smešne pričice o mačku koji ne nosi gaće pa podvija rep i neće da jede lososa, spava u kutiji itd. - na šta se moja majka slatko iscereka, da bi posle samo minut pitala kako je mačak i onda ako sam dobre volje sve pričam iz početka i ona se opet slatko smeje...
 
Poslednja izmena:
Hajdi, i ja sam stalno zavirivala da vidim jesi li dolazila. Ovde se ljudi, na neki svoj način, rekla bih iskreno vežu.
I sama znaš da si uradila sve što je bilo moguće za svoju mamu i verujem da negde u sebi znaš da sve isto bilo i da je bila kod kuće, samo bi tebi bilo neuporedivo teže i možda ne bi, od straha i iscrpljenosti, mogla da do kraja prema njoj budeš nežna. Ja sam možda fatalista, ali čvrsto verujem da onoga trenutka kada dodjemo na ovaj svet nosimo i trenutak svog odlaska i da je to jedina stvar na koju ne možemo da utičemo. Ima pravo Beket kad kaže da nismo ništa napredovale i naučile za sve vreme otkad se suočavamo sa ovom bolešću. Valjda kad se radi o nekom našem, mi mislimo da možemo da pomerimo svet.
Čuvaj se i pokušaj da se lagano organizuješ. Mislim na tebe
 
bezuslovna ljubav:
Bojim se da nisam bas razumela:think: Kazes da brinete o baki, a ovamo "...ako me slucajno budu pitali kako joj je...":manikir: Da li baka ima postavljenu dijagnozu Demencije? Kakvo je to poredjenje sa Ausvicom i Lorom...
Kliknite za proširenje...

Brinemo o babi,tako je.(greh je pustiti bilo koje biće a posebno čoveka da umre još kad ti je u srodstvu..) Kad me neko pita ja ''kako je'' ja mu priznam ''Loše joj je :neutral: ''

p.s. Nema koliko ja znam ali indicije kazu da je tako.
 
Ljudi dragi citam vase postove....uzas.Meni tata ima alchajmerovu bolest.Do sada je bio dobro...Kao zaboravan cikica,nista strasno...od pre par dana je gore.Strasno je gledati,ja ne mogu da se smirim.Vezana sam jako za roditelje i uzasno je gledati kako se gubi ne zna sta radi.Da li ste imali iskustva sa takvim fazama?da li moze biti bolje?Sinoc su nas vratili iz bolnie,htela sam da ih zapalim sve...ne vredi.Imamo problem sto vec cetiri dana stuca bez prestanka,to mu ne da da spava,Toliko ga je slomilo da ne moze na noge,izmrcvaren je skroz.Da li je neko imao slicno iskustvo?Tuga je ogromna....
 
Tata je 40 godiste.Vec zadnjih 5 godina mu je dijagnostifikovan alchajmer,ali zadnjih par dana je uzas.Nekako sam se nosila sa tim,zapravo vise mama nego ja,ali ovih zadnjih dana je toliko tuzno da je to strasno.Ne znam kako cu podneti.Jos to stucanje izvuce mu svu snagu.Evo od 12 sati spava,ne budi se.Videcemo kako ce biti kada se probudi.Ja se sve nadam da ce se vratiti na staro.:(
 
Тужно је то. Ти људи умеју да одлутају и онда не умеју да се врате кући. Ако буде излазио, обавезно да има мобилни са собом.
 
Ne ume da koristi mobilni,a vec dve godine nije izasao ni ispred zgrade.Imam utisak da se plasi.Sedi na terasi po ceo dan.Do neki dan je ssve bilo ok.Malo je gadjao u psihu sa tim neprekidnim istim pitanjima,ali podnosilo se.Gromada od coveka 195 visok,110kg,pravi korake od 10 santimetara :( Zadnjih par dana ne kontrolise mokrenje,ne moze sam da ustane iz kreveta,totalno malaksao i zove me cuca moja.Mama kaze da me je tako zvao samo dok sam bila beba.Strasno,ja sam izgubljena skroz...
 
NEVENAM82:
Ne ume da koristi mobilni,a vec dve godine nije izasao ni ispred zgrade.Imam utisak da se plasi.Sedi na terasi po ceo dan.Do neki dan je ssve bilo ok.Malo je gadjao u psihu sa tim neprekidnim istim pitanjima,ali podnosilo se.Gromada od coveka 195 visok,110kg,pravi korake od 10 santimetara :( Zadnjih par dana ne kontrolise mokrenje,ne moze sam da ustane iz kreveta,totalno malaksao i zove me cuca moja.Mama kaze da me je tako zvao samo dok sam bila beba.Strasno,ja sam izgubljena skroz...
Kliknite za proširenje...

Нађи утеху у раду, помози колико можеш. Шта да ти кажем.
Мој свекар је био тотално дементан и непокретан, с тим што је он био доста старији од твог оца. Нигде нисмо успели да га сместимо, мој муж га је буквално носио до каде и назад, ужас.
Никог није препознавао, рођеног сину је рекао - "Врло сте љубазни, а које вам је радно време?
Умро је потпуно несвестан свега око себе.
 
Nevena, dobro došla u klub očajnih. Pravo je čudo da je tvoj otac dobrih pet godina poživeo s tom dijagnozom - a da se tebi tek sad čini da je to toliko strašno... Barem meni tako izgleda. Godine nisu važne, moja majka je mlađa i nema ni dve godine kako je konstatovana bolest. A to ide svojim tempom kod svakog drugačije. I svejedno u kakvom su stanju, zaista je užas gledati kako svakim danom čovek propada, mentalno, moralno, na kraju i fizički... s tim se prosto moraš pomiriti: takva je bolest.
 
Poslednja izmena:
On se nekako dobro drzi,svestan je svih nas,ali i svoje bolesti.Zna da zaboravlja.Ima dobre i lose dane,ali nikada nije dosao do tih faza da se potpuno izgubi.Hvala Bogu.Ovo od pre par dana je bilo najgore do sada,ali srecom evo povratio se skroz.Jedan lekar nam je rekao da mu damo largaktil.Spavao je vise od 10 sati iprobudio se kao nov!Pojma nema da mu je bilo lose ,niti da smo noc proveli u bolnici...Ali ono sto sam videla i dozivela tih par dana me je toliko potreslo da ne mogu da dodjem sebi niti znam kako cu se izboriti sa tim.Ja imam 30 godina,jako sam vezana za roditele,udata sam,ali zivimo sa njima upravo zbog tate.D a i opsednut je sa rakijom.Dve godine nije nigde izasao,da bi neki dan samo netao i vratio se sa rakijom.Lekari su nam rekli da mu je to opsesivnost i da se to ne moze nikako obuzdati.Naravno ne damo mu da pije.Najgore od svega je kako se doktori odnose prema takvim pacijentima,cim cuju da je dijagnoza alchajmer ,daleko bilo ponasaju se kao da su zarazni,na brzaka i preko klinca i ajd kuci!!!Strasno
 
dajte mu onda vodu koja smrdi na rakiju... ne smete nista da mu oduzimate ako vec ima opsesiju - morate da ga lazete vise nego on vas!

a ova moja veceras jedva uspela da se javi na telefon, kaze - tu sam ja, sedim pored i ne razumem sto tako dugo zvoni... a ja zvala i zvala, valjda deset puta dok se nije javila -
huh!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top