Како се материја односи на ову тему, овдје ћу одговорити.
Тибор Живковић и Александар Андрић су кроз расправу покушали објаснити неодбрањиво и помирити непомирљиво.
Када су у питању коњичке јединице, алагије, формације од 50 до 400 коњаника, у најстаријем препису који се чува у библиотеци у Паризу, а како си већ кроз објаву приложио та ријеч (ἁλαγεία) не стоји већ како је Тибор примијетио у рукопису ДЦЦС стр 46
Pogledajte prilog 1631706
иза броја 60 иде скраћеница из који би се могла извести ријеч алагија/ἁλαγεία. Ово је доста прихваћено објашњење. У најпознатијој обради и преводу списа Ђуле Моравчика (
овдје стр.150) иза коњаника и 60 стоји ријеч хиљадиони.
Ево и те странице из париског преписа па ако неко зна старогрчки и успије нешто разгонетнути добро и јест.
Pogledajte prilog 1631714
Хиљасдиони су били војне формације бројности 400 до 1.000 војника. Тибор у једној расправи (не у дјелу ДЦЦС) полази од претпоставке да је грешком број двадесет (код пкешадије) замијењен са сто, па би то било 20.000 пјешака, око 3.000 коњаника (60х50) и нешто људства по сатенима и кондурима. Тибор у тој расправи даје прекомотну претпоставку да је тадашња гопулација Хрватске на простору од око 20.000 км2 (равнајући се према територију који је могао обухватити 11 жупанија описаних у поглављу 30) могла бити 300-350.000 душа. Као основ је узео студије које казују да је у Европи било 15 становника на 1 км2. Но овдје Тибор чини грешку, таква густоћа је према тим студијама била у Х вијеку само у Италији, Хиспанији (Ал-Андалузији) и Француској и нигтдје другдје. На Балкану је према тим студијама густоћа била 8-9 становника на 1 км2. А и ту су насељенији били приморски крајеви или важне трговачке руте, тадашња кршевита и пасивна Хрватска је била рјеђе насељена.
Зато је нешто ваљанија расправа Александра Андрића (
овдје) који такође полази да су коњичке јединице алагије које броје по 50 коњаника што чини 3.000 коњаника (60х50=3.000), те код пјешадије полази да су хиљадиони бројали по 400 пјешака, чиме је дошао до броја од 47.700 војне силе (40.000 пјешака, 3.000 коњаника и остало по сатенима и кондурима).
Александар Андрић исправно закључује да је популације тадашње Хрватске, значи на простору од око 20.000 км2 могла бити 120.000 душа.
Такође када је у питању рани средњи вијек, IX и X вијек ту је Александар Андрић на стр.8
примијетио да је
највише 5% популације могло бити уновачено за војску. Коректна процјена са посебним освртом на ово највише, уновачити војску у раном средњем вијеку, посебно ако немате царску благајну попут Византије је ђаволски тежак и прескуп подухват, ту је и пуно мањи % од ових 5% (или 1/5 за војску способне мушке популације) био немогућа мисија, но и то би захтијевало засебну тему.
Елем, тадашње Византијско (Ромејско) царство које је тада настањивало око 10 милиона душа, и са јаком царском благајном, је располагало са војном силом (и то такође Логос пише на стр.3) од 120-130.000 војника, а да је та и таква Хрватска располагала са војном силом од 47.700 војника (а по Моравчиковом преводу 165.000), 40% од Ромејске војне силе је прилично суманута претпоставка.
Тачно јесте да Логос у наставку расправе аргументује тврдњу да су ту укључени и Срби, но то све личи на немушт покушај одбране неодбрањивог и тражења неког објашњења за наводе у том поглављу.