И сам си поставио,па се све види: Они у Турингији су исто племе као они које Халкокондил смешта у Мезију.Па, кад се укрсте Халкокондилово и Аимоново мишљење :пошто су већ у Мезији, спуштају се из Мезије у Далмацију. А пошто их Плиније смешта На Азов, а видимо их на два места..онда се може рећи да је исти народ -српски- населио и Лужицу и Балкан . И плус Доњу Панонију. То је све што је Орбини могао да сакупи у своје време. Да је знао за псеудо.Порфирогенита, додао би још и да им је постојбина (од искона) некрштена (бела) Србија. Са именом Србија.
Pa neće biti. Orbini je prilično nedvosmislen; prapostojbina Srba je region antičke Majodite; južna Rusija. Ne vidimo Srba na dva mesta; Orbini uopšte ne vidi antičko prisustvo Srba na Balkansko poluostrvu. To što komentariše da su Tribali ostavili svoje potomke među, između ostalih i Srbima, sasvim je druga stvar. To je što što je u izvesnoj meri i nesporno, kako pokazuju u najnovije vreme i genetska istraživanja muške populacije u ovim krajevima. Ali, Orbini ne vidi Srbe kao antičke Tribale. Štaviše, Orbini posvećuje dobar delić svoje knjige pripovedanju o Tribalima; o njihovim ratovima protivu Makedonaca. I nigde, ama baš nigde, ne navodi da su to Srbi. To znači da Orbini nije smatrao da je reč o istom narodu.
Ne spuštaju se iz Mezije u Dalmaciju, već iz Panonije, gde žive u IV stoleću. U Panoniju su se doselili iz ukrajinskih prostora; Orbini pominje raspolučenje naroda u dva pravca. Jedan u smeru Polablja i drugi ovaj, koji će početkom VII stoleća spustiti se na jug i zauzeti Dalmaciju.
Da je to slučaj, možemo biti sigurni ukoliko konsultujemo i ostatak dela iz tog dubrovačko-dalmatinskog kulturnog kruga. Npr. Ivana Tomka Mrnavića, koji je doneo na svet onaj sažetak Justinijanovog tj. Upravdinog delomičnog žitija. Njega
@Kole11 gotivi dosta, tako da ćemo ga citirati šta Mrnavić piše u
Regiae sanctitatis Illyricanae foecunditas (1630).
Rasciae regnum, cum praeter admodum paucos nostrates, qui illius meminere, vix aliquis ех externis attigerit scriptoribus, breviter hic aliqua de eo simulque regibus ipsius perstringemus. Tellurem hoc regnum eandem plane comprehendit quae ante Romanorum imperium Dardania, mox Moesia superior, sub imperatoribus vero, qua Danubium attingit, Dacia Aureliani et Ripensis, sub declinationem Romanae maiestatis iterum prisco nomine Dardaniae recuperato, denique inclinato imperio ac ferme exstincto Sirbia, Serbia, ac Servia, a Sirbis populis a Tanai fluvio populariter eo commigarantibus, postremo regnantibus in ea Nemaniae familiae principibus Rascia, sive a Russis, vel Ruthenis, qui cunt Sirbis Danubium transierant, sive ab antiquis Tauriscis, Iustinoi Plinio Ptolemaeo ibidem notis et eodem loci descriptis, seu demum a Rasca, non admodum nobili fluvio, per tellurem eandem stagnante, đicta est. Rasciae nomen sub finem duodecimi christiani saeculi obtinuit, Nemama stirpe rerum potiente.
O kraljevini Raškoj, budući da je, osim jednog sasvim malog broja naših ljudi koji su o njoj govorili, gotovo niko od tuđih pisaca nije ni spomenuo, kazaćemo ovde — i o njoj i o njenim kraljevima — nekoliko reči. Ova kraljevina obuhvata gotovo iste one krajeve koje je pre rimskoga carstva obuhvatala Dardanija, a docnije Gornja Mezija; pod imperatorima pak, tamo gde izlazi na Dunav, (dobila je ime) Dakija Aurelijanova i Ripenzis; kad je rimska veličina počela da se gubi, nazvana je ona ponovo starinskim imenom Dardanija; posle toga, kad je imperija počela da propada i gotovo sasvim iščezla, (nazvana je ona) Sirbijom, ili Serbijom, ili Servijom, po srpskim plemenima, koja su se sa reke Dona u masama tu doselili; najzad, kada su njome vladali kneževi iz porodice Nemanjine, nazvana je Raškom, bilo po Rusima, odnosno Rutenima, koji su sa Srbima prešli Dunav, bilo po starim Tauriscima, koje su Justin, Plinije i Ptolemej zabeležili tu i opisali (kao stanovnike) tih krajeva, bilo najzad po Raški, (jednoj) ne vrlo uglednoj reci koja ove krajeve natapa. Ime Raška dobila je pred kraj dvanaestoga veka posle Hrista, kada je Nemanjina loza došla na vlast.
Dakle, nedvosmisleno je o čemu je reč. Po ovoj tradiciji, koja nikakve izravne veze nema sa Porfirogenitovim
Spisom o narodima, Srbi su se doselili na Balkansko poluostrvo sa područja doline reke Don u ranom srednjem veku. Istu tradiciju koju pronalazimo kod Mrnavića, nalazimo i kod Orbinija.
Ovo je sve vrlo interesantno iz razloga što postoji jedna na društvenim mrežama široko rasprostranjena zabluda, kako je navodno sa prvim štampanjem Porfirogenitovog dela 1611. godine bilo nešto promenjeno radikalno po tom pitanju, odnosno kako se tu prvi put javlja seoba Srba, pa još i da je čak delo napisano sa tom namerom. Ali vidimo da to nije slučaj, jerbo postoji tradicija o poreklu Srba iz istočne Evrope, iza Karpata, potpuno nezavisno od vizantijskog cara Konstantina VII. Štaviše, autori koji su verovali u antičko prisustvo slovenskog življa, odnosno kontinuitet sa kulturološkim, etnolingvističkim precima Južnih Slovena u paleobalkanskom razdoblju, nisu dovodili u pitanje seobu Srba u ranom srednjem veku, iz donske oblasti.
Za to, nikome nije bio potreban Porfirogenit. A prava je ironija da se autohtonisti najčešće pozivaju na rimokatoličke autore primorskih krajeva ovog razdoblja, ali redovno prećutkujući šta kažu kada pričaju o Srbima (što bi, ironično, trebalo da ih najviše interesuje). Ne bih rekao da je maliciozna tendencioznost glavni uzrok tome; pre bih rekao da se radi o neznanju. U svakom slučaju, vrlo je interesantno (i podosta ironično).
