Da li vam je bitno mišljenje većine u smislu šta radite u životu, čime se bavite a tu spada i nacionalna pripadnost, vaša verska uverenja, polni identitet, seksualna orijentacija... Ovo što sam nabrojao je prvo što mi pada napamet
, dakle da li vam je bitno šta drugi kažu o vama i takođe šta misle o vama?
Пренећу овде нешто од онога што сам раније писао а што је савршени одговор на твоје питање.
Ако мало изближе погледамо у чему се састоји размишљање већине људи, видећемо да је главни садржај њихових мисли, не питања суштине света и живота, не питања у којима је предмет човек сам, његова непосредна свест, већ је главни садржај оних који уопште размишљају питање које гласи "Шта други људи мисле о мени". Ово је опште раширена манија, баласт који је заузео место у човековом уму и који црпи његов мир и енергију. Ако исто питање сада изближе погледамо објективно видећемо сав његов апсурд. А као и у свему осталом, апсурдност нечега може постати јасна ако је уздигнемо до екстрема, а за то нема бољег примера од овог кога је изнео Шопенхауер:
Sledeće mesto, pozajmljeno iz Tajmsa od 31. marta 1846, iz podrobnog izveštaja o upravo izvršenom pogubljenju Tomasa Viksa, pomoćnika koji je iz osvete ubio svog majstora: »Na dan koji je određen za pogubljenje, rano ujutro, k njemu je došao poštovani zatvorski sveštenik. Samo Viks, mada se ponašao mirno, nije obraćao pažnju na njegove prekore: naprotiv, jedino što mu je na srcu ležalo bilo je to da mu uspe da pokaže što veću hrabrost pred svedocima svog sramnog kraja. — A to mu je upravo uspelo. U dvorištu, preko kojeg je morao da prođe prema vešalima postavljenim uz sam zatvor, on je rekao: »Pa dobro, kako reče doktor Dod, uskoro ću saznati veliku tajnu!« Mada vezanih ruku, on se bez i najmanje strane pomoći uspeo lestvicama do gubilišta; stojeći na njemu, poklonio se desno i levo publici, dobivši pri tome odgovor i nagradu gromoglasnim uzvikom odobravanja sakupljene gomile, itd"
Ovo je izvanredan egzemplar častoljublja: čovek, imajući pred sobom smrt u njenom najužasnijem vidu, pored večnosti koja se otvara za njom, nema nikakvu drugu brigu osim o utisku koji treba da načini na sakupljenu gomilu besposličara, i o mišljenju koje će ostaviti o sebi u njihovim glavama!
Šopenhauer Parerga i paralipomena 1
Размотримо ову ситуацију.
Неко ко напушта овај свет, ко се суочава са смрћу и са свим оним непознатим што она доноси и која је у односу на његов живот нешто као вечност у односу на трен. Тај човек једино што мисли јесте какав ће утисак оставити у главама сакупљених беспосличара???!!!
Када се овако изнесе екстрем он постаје јасан и можемо то применити на сопствени живот и схватити да је једини начин да се ослободимо те глупости јасна свест о истој и њено објективно и разумно сагледавање, а на тај начин можемо закључити следеће:
1) Већина мишљења која царују у главама људи обично бива савршено лажна, изопачена, погрешна и апсурдна, и стога сама по себи не заслужују никакву пажњу.
2) Мишљење других, у већини ствари и случајева, може да има веома мали реалан утицај на нас.
3) Мишљење оног ко о нама мисли углавном постаје веома непријатно, тако да би се скоро свако смртно увредио када би чуо шта се о њему говори и у каквом тону.
4) Чак и сама част има за нас само посредан, а не непосредан значај.
Христоса овде можемо узети као симбол наше непосредне свести. Ова лица око њега као изразе "мишљења" других људи. Као што он презире ове фаце тако и ми требамо презрети мишљења других о нама.
Ником се не тиче шта неко мисли о њему у својој тупој глави. O туђем мишљењу требамо водити рачуна само у оној мери у којем оно може утицати на наше непосредно биће, све остало је смешно.
) i suzdržavam se od komentara kad god je to moguće
