Meni bilo interesantno, pričala sam sa tipom koji radi kao klinički psiholog u jednoj bolnici u Berlinu. I opisuje mi situaciju što se tiče tih veza i kombinacija tamo. Kaže da je uobičajeno da ljudi izlaze sa više osoba istovremeno, merkaju, gledaju sa kime im je lepše itd, a da za vezu je veoma teško naći nekoga jer se teško usuđuju da idu u ozbiljnije. Dakle, ovo kako ovde razumem kombinacije može, sve može na nekoj distanci, ali kada treba distancu prevazići i ući u vezu tu onda slabo.
Takvo vreme svuda dolazi. Ljudi su navikli da sami zarađuju, porodica više nije vezana za potrebu da se ne bude sam, deca se mogu dobiti i veštačkim putem, ima puno društvenih mreža, društvenih događanja, prijateljstava, kombinacija i sve to održava ljude u osećaju da nisu sami. Sa druge strane ući u vezu je rizik da se bude povređen. Ali kako ja to shvatam, u svim tim kombinacijama možeš zadržati za sebe svoje pravo ja ne otkrivajući se nikome i živeći... pa baš tako - na distanci.
Samo moj utisak, posle dugo godina kada se tako živi, možda ipak nekome zafali taj osećaj kako je bilo smejati se sa nekim, biti zaljubljen, imati leptiriće, želeti se ne odvajati od nekoga... A opet, neki ljudi tako skupe srce, zatvore se i... čekaju praktično kraj. Tu i razočaranje igra veliku ulogu... voliš nekoga, to se završi kako ne treba i ti onda ideš tako od osobe do osobe samo površno... balansirajući između totalne samoće i predaje. Pa mi se na kraju čini da, posmatrajući savremeni način života, kombinacija će biti sve više, dubljih veza sve manje.
