ZAŠTO ČESTO BOG NE DAJE POBEDU NAD GREŠNIM
DELIMA ODMAH (I NA NAČIN NA KOJI JE OČEKUJEMO)
Pre kratkog razmatranja teme da napomenem da je mnogima neshvatljiv stav, razmišljanje, a može se slobodno reći i stvarnost iz iskustva – DA ČESTO BOG NE DAJE LJUDIMA POBEDU NAD GREŠNIM DELIMA ONDA KADA JE ONI ŽELE (a to je skoro bez izuzetka odmah, trenutno), IAKO JE TO NEŠTO TAKO POZITIVNO, NEŠTO ZA ŠTA JE LOGIČNO OČEKIVATI DA ĆE BOG DATI BEZUSLOVNO I BEZ IKAKVOG ODLAGANJA.
Uz sve to, kada Bog da pobedu, često je daje na način drugačiji od onog na koji ljudi žele da se dogodi.
Šta bi mogli biti razlozi za to? Šta je vaše mišljenje?
Da li bi pronalaženju odgovora mogla da pomogne činjenica da Bog često ne daje odmah ni druge, isto tako pozitivne darove, kao što su isceljenje od bolesti, posao, supružnika, decu... ili bilo šta dobro onda kada mi to hoćemo i na način na koji mi to očekujemo?
Šta vi mislite?
U ovom trenutku, koliko to mogu sada da sagledam, smatram da postoje mnogi razlozi zašto Bog ne daje odmah mnoge pozitivne darove (uključujući i pobedu nad grešnim delima).
Prvi i najvažniji razlog je to što Bog hoće da nas nauči da se za sigurnost spasenja oslanjamo samo na Njegovo savršeno, dovršeno i potpuno delo (ono što je uradio pre 2000 godina), a ne na ono što čini kroz nas.
„BOG NAM NE DAJE VIŠE POBEDE NE ZATO ŠTO NAM JE NE MOŽE DATI, VEĆ ZATO ŠTO NISMO SIGURNI U POBEDU DOK GOD OD POBEDE ZAVISIMO ZA SIGURNOST.“
„BOG NAM NE DAJE POBEDU DA BI NAM DAO SIGURNOST. ON NAM DAJE POBEDU ZATO ŠTO ŽELIMO DA PROSLAVIMO HRISTA.“ - The Gospel In A Nutshell, Jack Sequeira
Smatram da su ostali najčešći razlozi to što Bog mnoge svoje darove daje tek kad proceni da je to najbolje za nas i tek onda kada te darove nećemo preko opasne mere zloupotrebiti ni na svoju, a ni na tuđu štetu.
Jer ako smo iskreni prema samima sebi, priznaćemo da većinu Božijih darova mi manje ili više, namerno ili nenamerno, zloupotrebljavamo – posebno kada je u pitanju pobeda nad grešnim delima – onda je verovatnoća zloupotrebe, posebno u vidu oholosti, ponosa, skoro 100% – mnogi koji su toga svesni traže da im Bog oprosti i ponos zbog pobede.
Zato verujem da nam Bog daje darove koje želimo u Njegovo vreme, na Njegov način i pod Njegovim okolnostima – onda kada postanemo dovoljno zreli da ih primimo, posedujemo i upotrebljavamo – i kada delimična zloupotreba tih darova (zbog naše sebične ljudske prirode) neće upropastiti ni nas ni one oko nas.
U vezi adventističkog gledišta na ovo pitanje:
Ovde bih napomenuo da adventisti kao odgovor na ovu tematiku izuzetno vole tekst od njihove „proročice“ iz knjige Čežnja vekova, sa strane 266 originala koji glasi:
„U nekim slučajevima izlečenja Isus nije odmah podario traženi blagoslov. Međutim, u slučaju gube izrečena molba odmah je ispunjena. Kad se molimo za zemaljske blagoslove, odgovor na našu molitvu može da bude odložen ili nam Bog može dati nešto drugo što nismo tražili, ali tako neće da bude kad tražimo oslobođenje od greha. Njegova je volja da nas očisti od greha, da nas učini svojom decom i osposobi da živimo svetim životom.“,
koji tumače kao da isceljenje od greha dolazi odmah, trenutno, iako se to iz teksta ne vidi najjasnije, već samo kao nagoveštaj.
A zaboravljaju da postoje bar još 2 njena teksta gde govori da je pobeda nad grešnim navikama često proces.
Na primer: 1. „Čim pokajnik traži pomoć od Spasitelja da se okrene od greha, Sveti Duh počinje svoj preobražavajući rad na srcu.“ RH 3. septembra 1903, par. 6,
odakle se ne vidi da je oslobođenje od greha trenutno već da je u pitanju proces;
2. „Gledajući Isusa, primamo živi princip koji se širi u srcu, i Sveti Duh nastavlja delo, a vernik napreduje od milosti do milosti, od snage do snage, od karaktera do karaktera. On se saobražava sa likom Hristovom, sve dok u duhovnom rastu ne dostigne meru punog rasta u Hristu Isusu. Tako Hristos okončava prokletstvo greha i oslobađa dušu koja veruje od njegovog delovanja i dejstva.“ ST 13. marta 1893, par. 8
– i odavde se vidi da je u pitanju proces.
Ne iznenađuje nesistematičnost, nepovezanost i protivrečnost Elen Vajt izjava s obzirom da je skoro ceo „svoj“ književni opus plagirala.
1. deo – RAZMATRANJE STAVA DA VERA MORA ODMAH DA BUDE NAGRAĐENA POBEDOM NAD GREHOM (nastavak na prethodno razmatranje)
Mnogi protivnici ideje da Bog često ne daje odmah pobedu nad grešnim delima zbog raznih razloga smatraju da je jedini razlog za to naše neverstvo. I navode mnoge primere isceljenja iz Svetog pisma gde naglašavaju reč „odmah“.
Suština argumenata je da takvi smatraju da je Bog sam sebe obavezao, da je dužan (primoran, nateran... kako god to opisali) da nam odmah odgovori na našu veru, bez ikakvog odlaganja. Drugim rečima, da naša dovoljna vera Njemu zavrće ruku i da zbog veličine naše vere odgovor na nju mora doći trenutno, smesta.
Ovo verovanje je slično onom verovanju u nekim tradicionalnim verskim zajednicama da sveštenik prilikom obreda pričesti, ima vlast da primora Boga da vino i hleb pretvori u Hristovu krv i telo, i da Bog to ne može da odbije, jer je sam sebe na to obavezao. Razlika je u tome što je ovde umesto svešteničkih ovlašćenja sredstvo uticaja na Boga sama vernikova vera, a zajedničko u oba slučaja je da je Bog primoran da na to odmah, smesta odgovori zbog samoobavezivanja. Ispravnost ovakvog verovanja je posebna tema.
Sada, koja reč o verovatnom uzroku ovakvog verovanja:
Psihološki mehanizam koji „pobednici“ stalno zaboravljaju (ili jednostavno ne razumeju) je da može početi da veruje i pobeđuje samo ona osoba koja zna da nije osuđena zbog neverstva i poraza... Jer ima sigurnost ljubavi i prihvatanja. I u takvom okruženju vera prosto buja...
Može naučiti da hoda samo osoba kojoj je dozvoljeno da pada i koja nije osuđena zato što pada dok uči da prohoda...
Jednostavno, bilo šta što treba da bude postignuto je moguće samo onda dok imamo slobodu da padamo i grešimo dok smo na putu postizanja željenog.
Inače može nastati blokada zbog straha od neuspeha, a kod životno važnih pitanja blokada je utoliko neizbežnija ukoliko je pitanje od veće važnosti. U vezi pitanja spasenja, blokada je izvesna!
Izuzetak, i to samo privremeni, su oni koji misle da besprekorno uspevaju da ispune Božije zapovesti – sve dok ne počnu da im se dešavaju padovi. A onda zbog straha koji sa sobom nosi pristup „po spasenje kroz učinak, uspešnost“, padovi postaju sve češći i ozbiljniji – dok osoba ubrzo ne završi u začaranom krugu sve većih padova, sramote, krivice... i tada kod malobrojnih srećnika nastaje otrežnjenje, a kod ostalih teška i bolna propast, najčešće iznenadna.
ONDA KADA VIŠE NE ZAVISIMO ZA LJUBAV, PRIHVATANJE, SIGURNOST SPASENJA... OD ONOGA ŠTO TREBA DA BUDE POSTIGNUTO U NAMA I KROZ NAS, TADA SE STVARAJU NEOPHODNI PREDUSLOVI, OKRUŽENJE, ATMOSFERA... DA TO I BUDE POSTIGNUTO. DALJE JE SVE NA ISTRAJNOSTI U ODNOSU SA BOGOM.
USUDIO BIH SE DA TO PRIMENIM NA SLUČAJ VERE: NAUČIĆE DA VERUJU I BUDU VERNI BOGU SAMO ONI KOJIMA JE DOZVOLJENO DA NE VERUJU I BUDU NEVERNI (NE ONI NAMERNO NEVERNI – S PREDUMIŠLJAJEM, VEĆ NENAMERNO – ZBOG SLABOSTI) ALI PRI ČEMU ZNAJU DA NISU OSUĐENI VEĆ SU I DALJE VOLJENI, PRIHVAĆENI I IMAJU SIGURNOST.
I kada u takvoj atmosferi ljubavi, prihvatanja, sigurnosti... strah od osude, neverstva, poraza, odbacivanja nestane – bude izgnan napolje, onda će imati mogućnost da se sa svim tim suoče i prime i spoljašnju tj. pobedu vidljivu ljudskim ograničenim očima.
Ali spoljnja pobeda tj. spoljašnji učinak (uspešnost) nije i ne može biti uslov – uslov su samo SPONTANI stav odbojnosti prema grehu, kao i sama SPONTANA (NEUIZNUĐENA) želja, čežnja za promenom, a ne uspešnost u ostvarenju te promene – pokajani razbojnik je najbolji primer za to – jednom za svagda svima koji to osporavaju, a i svima ostalima.
A TAKAV STAV I ČEŽNJA MOGU BITI SLOBODNO PRIMLJENI SAMO U SRCE OSLOBOĐENO OD STRAHA ZA SIGURNOST SVOG SPASENJA.
To ne znači jednom spasen zauvek spasen, već sigurnost spasenja u sadašnjem trenutku samo na osnovu vere tj. oslanjanja na Hristove zasluge od pre 2000 godina – i ako takvo oslanjanje istraje do kraja, onda će takva osoba biti i konačno spasena.
2. deo – RAZMATRANJE STAVA DA VERA MORA ODMAH DA BUDE NAGRAĐENA POBEDOM NAD GREHOM (nastavak na prethodno razmatranje)
Neko će pitati: KAKO SE TO INSISTIRANJE NA NEOPHODNOSTI SIGURNOSTI SPASENJA UKLAPA U PRIČU O OSOBAMA KOJE SU SPREMNE DA I SVOJE SPASENJE DAJU ZA DRUGE (čuveni primer iz 2. Mojsijeve 32,32 i Rimljanima 9,2.3)?
Odgovor je: TAKO ŠTO SE TE SIGURNOSTI SVOG SPASENJA ZARAD DRUGIH MOGU ODREĆI JEDINO OSOBE KOJE JE PRETHODNO IMAJU. I koje su uz to, kroz stalni najbliskiji odnos sa Bogom, došle do tolike sličnosti sa Hristom.
Jednostavno, NEOPHODNOST SIGURNOSTI SPASENJA ZA ODNOS SA BOGOM I DRUGIMA, NE ISKLJUČUJE DA OSOBA DOĐE DO TAKVOG DUHOVNOG RASTA I ZRELOSTI DA JE SPREMNA DA TO I ŽRTVUJE ZARAD DRUGIH (a tako nešto Bog nikad neće tražiti).
.gif "zelenko3 :zelenko3:")
, мајка свих ствари.
, само немој ово да читаш само литерално 
