Законске одредбе, наиме, прописују да се јавни простори, као што су улице и тргови, не смеју користити за догађаје затвореног типа, на којима организатор одређује ко сме да присуствује а ко не сме. И то је не само правно, него и логички утемељено: јавни простор је опште добро, које без ваљаног разлога не сме бити ускраћено никоме. А то што би неко да прошета главним градским улицама, па била то сексуална мањина или амерички амбасадор, никако није ваљан разлог.
Свако од нас је сведочио многобројним јавним скуповима, од уличних промоција или концерата, па то политичких митинга. Свим тим догађајима је заједничко то што сте - могли да им сведочите, тј. да им приступите и пратите их из непосредне близине. Чак и ако сте се тамо затекли посве случајно. Чак и ако вас тема не занима. Чак и ако сте сасвим несагласни са порукама и вољом организатора догађаја.
Наравно, постоје дешавања која су безбедносно ризична - али таква се онда не одржавају на јавном простору. За њих постоје стадиони, дворане и други ограђени простори који се лако могу контролисати, односно, где се може одредити ко сме да присуствује а ко не (макар, као у случају спортских приредби, једини критеријум била купљена улазница). На улици или тргу, међутим, организатор је - по закону! - дужан да присуство не ограничава буквално никоме. Пошто је захтев организатора ”прајда”, и то не само овог ”забрањеног” сутрашњег већ и пуних 20 година уназад, да се цео центар Београда затвори за грађане Србије док ”парадери” шетају, МУП Србије је био обавезан да га таквог одбаци одмах, а не да закаснелом и неуверљивом забраном само доприноси општој збуњености.
Одржавање ”прајда” ипак није само законско, већ је такође и питање јавног морала. На то се мисли када се каже да свако има право да испољава сопствену сексуалност у своја четири зида. Ако неко хоће да се испољава изван ”своја четири зида”, тада залазимо у подручје јавног морала.
Када бисмо желели да укажемо на лицемерје оних који заговарају одржавање ”прајда”, лако бисмо могли да их вратимо једну годину уназад, на тадашње сукобе око мурала посвећених Ратку Младићу. Управо они, заговорници ”прајда”, тада су били најгласнији у захтевима да се мурали имају уклонити јер вређају јавни морал, пошто је, тврде, Младић осуђени ратни злочинац. Нису се позивали на закон, јер не постоји закон који налаже да не смемо да величамо некога ко је осуђен у Хашком трибуналу. Не, позивали су се на морал, тачније на јавни морал - исти онај чије постојање сада потпуно поричу.
Сада га поричу из истог разлога из ког су прошле јесени покушавали да нам га наметну онако вештачки: зато што су дубоко свесни да нису на страни јавног морала.
Јавни морал је нераскидиво повезан са укусима, односно стидом, већине. Са тим укусима се и мењао кроз време. Некада је, на пример, људима било прихватљиво да се на јавном простору спроводе погубљења; данас није. Некада би било неприхватљиво да се жена прошета улицом у чакширама; данас је, богу хвала, сасвим прихватљиво да жене носе чак и кратке панталонице. Тако се временом мењао јавни морал: упоредо са већинским укусима и осећањем стида.
Поред времена, на јавни морал пресудно утиче култура датог поднебља. У појединим муслиманским земљама жене и даље на улицу излазе искључиво покривеног лица. У Србији то никада није био случај. У многим западним, поготово америчким велеградима, постигнута је прећутна сагласност да у одређене четврти не залазе особе те и те боје коже; нема закона који им то забрањује, али ако, примера ради, неког белца претуку и опљачкају у париском Сен Денију или њујоршком Харлему, огромна већина тамошњих грађана помислиће да је белац сам тражио ђавола што је уопште залазио тамо, а ни полиција се, рецимо то тако, неће превише секирати ако не ухвати починиоце. У српским градовима нема ни сличног поређења - осим на Косову и Метохији, нашој јужној покрајини, која се налази под окупацијом још од како је Кристофер Хил са својим тадашњим саборцима из администрације Била Клинтона и УЧК протерао оданде српске оружане снаге. Па тако данас, ако се усудите да говорите српски на улицама Приштине, Призрена, Гњилана... ризикујете да вас линчују и да за то нико никада не сноси никакве последице. У градовима по остатку Србије, насупрот томе, нико од Шиптара није имао проблема ни пре седам година, када су у десетинама хиљада хрлили ка Немачкој управо преко српске територије.
Тако да је јавни морал замршена појава, последично проистекла из васпитања, културе, духа времена... Али постоји. И, да поновимо, нераскидиво је повезан са оним што већина сматра јавно прихватљивим односно јавном недопустивим.
