drdoktordoktor
Obećava
- Poruka
- 70
Док чекамо исход епског сукоба у вези одржавања геј параде која се одржава годинама уназад, осврнућу се на основаност две главне тврдње „обе стране“ на којима заснивају своје право да су у праву.
„ЛГБТ заједница“ тврди да „немају дијагнозу“ што одмах повлачи сва права која им, како верују, припадају, док их у (пожељни) положај жртве стављају тврдње неких лекара непсихијатара да је „то болест и да ће заувек бити“.
Ако погледамо у једини признати дијагностички инструмент (шта год о њему мислили), Међународну класификацију болести, лако ћемо видети да се трансродност означава шифром F64 и спада у поремећаје полног идентитета.
Са друге стране, након „избацивања хомосексуалности“ са листе поремећаја који је некад представљао врсту квалитативног поремећаја нагона, он се експлицитно не помиње у актуелној класификацији,што се у одељку F66 помало карикатурално, баш као у упутству за веш машину и наводи.
Цитирам- „Обратити пажњу: сексуалну оријентацију саму по себи не треба сматрати поремећајем.“ Са друге стране под шифром F 66.1, налази се прилично игнорисана тзв. „его-дистона сексуална оријентација“ која представља стање када особа зна да је хомосексуална али би желела да буде другачије оријентације и, оно што је битно нагласити због свих паролашких дезинформација на обе стране, може затражити третман да би то променила.
Иако ми лично категоризација нормално/ненормално не значи ништа за онтолошку вредност неке особе сматрам оправданим бојазан од феномена „психичке заразе“ коју ЛГБТ активисти банализују реченицом „неће ти дете постати геј ако види геја“. У буквалном преводу тачно, али када то „виђање“ ставимо у одређени контекст, место и време, ствари нису тако једноставне.
Наиме, још је у Психијатрији групе аутора уредника Душана Кецмановића, иако врло политички коректној по питању хомосексуалности, написано да на учесталост хомосексуалног понашања утиче однос друштва према хомосексуалности.
За почетак, да ли ће се хомосексуалац осећати „лагодно“ при својој оријентацији, или ће хтети да је промени ( сетите се шта пише у званичној класификацији) у великој мери зависи од „хомосексуализације друштва“.
Овај термин верно описује оно што су сами хомосексуалци описали у књизи“ После бала“, својеврсном манифесту хомосексуализма. У првој фази, потребно је радити на „десензитизацији“ друштва која се постиже поплавом хомосексуалних садржаја у медијима и јавном простору.
Даље, врши се такозвана „пометња“, односно асоцијативно услвљавање, где се заједно и у пријатељској атмосфери приказују људи од ауторитета међу традиционално опредељеном популацијом и познате геј личности (сликање Ане Брнабић са патријархом и сл.)
Трећа и кључна фаза је фаза преокрета којој тренутно присуствујемо, а која подразумева интензивну пропаганду кроз медије у виду „личних прича“, обраћања скептицима, инсистирање на „нормалности“ и обичности, напада на Цркву као „ретроградну и ненаучну“
пребацивање целог концепта из сфере психологије и морала на терен људских права, као и прављење жртви од агресивних изазивача.
Зашто је мој став (одувек) да оваквих манифестација не треба да буде?
Млади људи који ове догађаје прате, а због физиологије, психологије и година су у свакој врсти дифузије идентитета, па и сексуалног, што некад може резултирати хомосексуалним експериментисањем које у највећем проценту бива пролазна фаза у зрењу гениталног хетеросексуланог идентитета који се заснива на комплементарности мушких и женских полних органа. Уколико им се као референтни оквир за идентификацију понуди тзв. хомосексуални идентитет и група, многи могу застати у овој фази развоја сексуалности која, како смо видели, повећава своју учесталост у друштву уколико је оно „хомосексуализовано“.
Не заборавимо двоструке аршине на крилима „јавног здравља“ у последње три године, који су укинули људска права не само нормалнима, већ и физички здравима.
Не живи се само од здравља, нешто је и до (јавног) морала.
„ЛГБТ заједница“ тврди да „немају дијагнозу“ што одмах повлачи сва права која им, како верују, припадају, док их у (пожељни) положај жртве стављају тврдње неких лекара непсихијатара да је „то болест и да ће заувек бити“.
Ако погледамо у једини признати дијагностички инструмент (шта год о њему мислили), Међународну класификацију болести, лако ћемо видети да се трансродност означава шифром F64 и спада у поремећаје полног идентитета.
Са друге стране, након „избацивања хомосексуалности“ са листе поремећаја који је некад представљао врсту квалитативног поремећаја нагона, он се експлицитно не помиње у актуелној класификацији,што се у одељку F66 помало карикатурално, баш као у упутству за веш машину и наводи.
Цитирам- „Обратити пажњу: сексуалну оријентацију саму по себи не треба сматрати поремећајем.“ Са друге стране под шифром F 66.1, налази се прилично игнорисана тзв. „его-дистона сексуална оријентација“ која представља стање када особа зна да је хомосексуална али би желела да буде другачије оријентације и, оно што је битно нагласити због свих паролашких дезинформација на обе стране, може затражити третман да би то променила.
Иако ми лично категоризација нормално/ненормално не значи ништа за онтолошку вредност неке особе сматрам оправданим бојазан од феномена „психичке заразе“ коју ЛГБТ активисти банализују реченицом „неће ти дете постати геј ако види геја“. У буквалном преводу тачно, али када то „виђање“ ставимо у одређени контекст, место и време, ствари нису тако једноставне.
Наиме, још је у Психијатрији групе аутора уредника Душана Кецмановића, иако врло политички коректној по питању хомосексуалности, написано да на учесталост хомосексуалног понашања утиче однос друштва према хомосексуалности.
За почетак, да ли ће се хомосексуалац осећати „лагодно“ при својој оријентацији, или ће хтети да је промени ( сетите се шта пише у званичној класификацији) у великој мери зависи од „хомосексуализације друштва“.
Овај термин верно описује оно што су сами хомосексуалци описали у књизи“ После бала“, својеврсном манифесту хомосексуализма. У првој фази, потребно је радити на „десензитизацији“ друштва која се постиже поплавом хомосексуалних садржаја у медијима и јавном простору.
Даље, врши се такозвана „пометња“, односно асоцијативно услвљавање, где се заједно и у пријатељској атмосфери приказују људи од ауторитета међу традиционално опредељеном популацијом и познате геј личности (сликање Ане Брнабић са патријархом и сл.)
Трећа и кључна фаза је фаза преокрета којој тренутно присуствујемо, а која подразумева интензивну пропаганду кроз медије у виду „личних прича“, обраћања скептицима, инсистирање на „нормалности“ и обичности, напада на Цркву као „ретроградну и ненаучну“
пребацивање целог концепта из сфере психологије и морала на терен људских права, као и прављење жртви од агресивних изазивача.
Зашто је мој став (одувек) да оваквих манифестација не треба да буде?
Млади људи који ове догађаје прате, а због физиологије, психологије и година су у свакој врсти дифузије идентитета, па и сексуалног, што некад може резултирати хомосексуалним експериментисањем које у највећем проценту бива пролазна фаза у зрењу гениталног хетеросексуланог идентитета који се заснива на комплементарности мушких и женских полних органа. Уколико им се као референтни оквир за идентификацију понуди тзв. хомосексуални идентитет и група, многи могу застати у овој фази развоја сексуалности која, како смо видели, повећава своју учесталост у друштву уколико је оно „хомосексуализовано“.
Не заборавимо двоструке аршине на крилима „јавног здравља“ у последње три године, који су укинули људска права не само нормалнима, већ и физички здравима.
Не живи се само од здравља, нешто је и до (јавног) морала.
nek šetaju po Briselu i Amsterdamu 
