Da li biste bili u vezi sa osobom koja je invalid?

Samim tim sto sam se skolovala sa zdravim osobama, studiram sa njima, druzim se itd sto znaci da sam u takvom okruzenju, prirodno je da ocekujem takvog partnera za vezu.Od pocetka sam bila u okruzenju zdravih Ovo je cisto subjektivno, jer nije kod svakog isto, neke osobe sa invaliditetom jedva zavrse i osnovnu skolu, asocijalne su itd. Za sebe mogu da kazem da ne spadam u tu grupu i samim tim otuda i moj stav i razmisljanje.
 
Svako ima pravo da ocekuje i da zeli. Ja to ne osporavam. Niti meni bilo ko treba da se pravda, opusti se. ;) Ovo je samo virtuelna korisna razmena misljenja. Naravno da imas pravo da prizeljkujes. Nisam nigde ni napisao da osobi koja je invalid 'mora' da se dopadne neko ko je takodje invalid. Samo, moje je misljenje da invalidi koji bas nikad nisu voljni ni spremni biti u vezi sa drugim invalidom zbog cinjenice invaliditeta, ne bi trebalo toliko da se cude na to sto mnogi zdravi nece i ne zele da budu sa invalidima. Nekako sam ovu temu shvatio u tom kontekstu kao cudenje zasto svet zdravih ne prihata dovoljno svet invalida. I ja sam ranije bio u tom cudjenju. Ali mislim da tom cudjenju i nema toliko mesta. Nadam se da mi neces zameriti ako napisem kao sto ti npr nisi spremna da nekom ko je invalid pruzis sansu da bude sa tobom u vezi(sto je tvoje pravo), trebas biti spremna na to da ni tebi zdravi nece bas tako cesto pruziti sansu za vezu. I to bas mozda iz tog jednog razloga zbog cinjenice invaliditeta. Sto se tice toga ko je gde i u kakvom okruzenju odrastao, skolovao i u kakvom se okruzenju krece, mislim da to nema uvek nuzne veze sa tim koga ce odabrati za partnera i partnerku, i s kim ce se zbliziti. Mozda je za nekog to od kljucne vaznosti, ali ja mislim da i ne mora biti. Ako je to uopste bitno, i ja sam se najcesce kretao medju zdravima, zavrsio skolu medju zdravima, i osnovnu, i srednju,zavrsio studije, postdiplomske medju zdravima. Ali sam se takodje kretao i medju invalidima, istovremeno. Poslove na kojima sada radim, radim i sa zdravima i medju invalidima. Sve u svemu, ne smatram sebe ni neobrazovanim, niti asocijalnim. Cak sta vise, mogu bez pretencioznosti reci, svestranim. Mada ni to nije vazno. Pa opet..nekako sam nevezano za to, sam za sebe dosao do spoznaje, do zakljucka da je veza izmedju dve osobe sa invaliditeom prirodnija, i da treba vise, puno vise na tu stranu da se okrenem. Uvideo sam i to da pokusavanja kod zdravih zena, nece doneti rezultat, kako godine prolaze. I prosto smatram da je logicno okretanje na drugu stranu. Nekako sam spoznao da prizeljkivanje samo zdrave partnerke nije logicno, kada ima isto tako kvalittnih, zanimljivih, privlacnih devojaka, zena sa hendikepom koje zasluzuju paznju. I sa kojom bi veza u mnogo cemu(bar u onom bitnom vezanom za hendikep, za teskoce, ogranicenja) bila skaldnija, obostrano skaldnija. sada, nekoliko godina unazad sam sve vise na stanovistu da bi mi takva veza bila ono pravo. Ne znam, to je moj sadasnji stav. Tako da, slazem se sa tvojom konstatacijom da ne gledamo svi isto, i da svako donosi odluke iz svog ugla. Misljenja se tokom zivota i menjaju, preispituju. Ipak, ono sto mene cesto ostavi u razmisljanju da devojke sa invaliditetom koje sam do sada upoznao imaju slican stav tvome. Ne zele muskarca invalida za vezu, vec iskljucivo zdravog. Prvo sam u tim kontaktima, izlascima mislio da ne zele, da nisu zainteresovane konkretno mene, i ok, to je vec pravo odabira, ali vremenom su jasno stavile do znanja da uopste ne zele muskarca invalida za vezu(sto je opet ok..stvar prava na odabir, slazem se). Iako npr ove koje sam do sada upoznao same su, nisu asocijalne,ali evidentno je da ne mogu da ostvare vezu sa zdravim muskarcem(bar iz njihovih prica proizilazi im zdravi muskarci prosto ne pruzaju sansu), a opet nece ni da cuju za vezu sa nekim ko je takodje invalid. Ne osudjujem to, jer kao sto sam vec rako shvatam na neki nacin da zena kao i svaka zena prizeljkuje fizicki sposobnijeg muskarca, fizicki atraktinijeg, ali nekako ponekad ostanem zatecem bas tolikim otporom koji i devojke sa hendikepom pokazuju. Bar ove koje sam do sada imao prilike da upoznam. Ponekad mi se cini da je njih otpor prema vezi sa muskarcem invalidom(ili mozda je problem konkretno u meni, ne znam) i jaci nego cak i kod zdravih devojaka. Bar se meni tako cini, ne znam. Ipak, ja i dalje stojim na stanovistu da bi mi takva veza bila puno skladnija, bez obzira sto eto ni medju zenama sa hendikepom do sada nisam naisao na pozitivnu reakciju. Juce si napisala da nije ideja da se invalidi grupisu samo sami medj sobom. Ok, slazem se, ne treba biti samo u tom okviru. al mislim da ne bi trebalo da bude ni bezanja invalida od drugih invalida. Vec svestran pogled na svet, svestran pogled na odabir partnera i partnerki za vezu, brak.Uopste medju ljudima. Ako vec pricamo o promeni razmisljanja, o inkluziji..itd o svemu onom sto si vec pisala, onda mislim da je svestranost pravi nacin. Zapocnimo proces inkluzije tako sto cemo prosiriti vidike prvo sami u sebi i medj sobom, pa posle to prenositi i na drustvo, medj ostale ljude. Izvinjavam se ako sam smorio sa mojim tekstovima. Otprilike, to je to sto msilim da je bilo bitno reci na ovu temu. Ako je nekom ova nasa prica, ova razmena misljena, svih nas ovde bila korisna, ako je doprinela da se bar malo pomere grance razmisljanja u neko svestranom openminded pravcu, onda smo ipak nesto postigli.
 
Poslednja izmena:
Verovatno mnogo toga zavisi i od vrste hendikepa. Ako zelite bas da detaljisem, onda bih morao da vagam i tretiram ljude kao meso, u stilu 'Nemanje ruku mi je skroz nebitno kod devojke, ali nemanje nogu mi je vec problem', i sl. Sto se tice svih ostalih vrsta ljudskih veza, zaista me zabole ko kakav fizicki hendikep ima. Ako je covek kreten, on je kreten, imao on neki fiicki hendikep ili ga nemao. Ako je ok osoba, onda je ok osoba.
 
Pa, u osnovi nisu razlicito. Ipak, slazem se termin osobe sa invaliditetom koristi kao prikladniji, kao korektniji. Zato sto se stavlja akcenat na osobu, na coveka, na ljudsko bice. Ali objektivno i izraz invalid nije pogresan, odnosno nije uvredljiv. jer invaliditet, hendikep jeste deo osobe sa invaliditetom. Invaliditet jeste deo svakodnevnog zivota, koji osoba sa invaliditetom mora da trpi.Imati invaliditet znaci biti u trpnom stanju, trpeti ogranicenja, teskoce, napor. Naravno, to ne znaci uvek biti nepokretan ne znaci samo biti u kolicima(iako je ovo najcesca asocijacija ljudima kada misle o osobama sa invaliditetom). Ima puno raznih oblika invaliditeta(cak i u okviru iste dijagnoze iste grupe), i nisu sve osobe sa invaliditetom nesposobne. Ali, svaki invalitet nosi neko ogranicenje, najcesce fizicki. Isto tako ponekad i mentalno. Ili cak ponekad obostrano. Mada lakse je koliko toliko kada je samo fizicko, kada je psiha ocuvana. Dakle nije izraz invalid nesto sto je bas toliko 'netacno'. I smatram da nije uvredljiv, osim ako neko ne koristi izraz sa konkretnom namerom da uvredi. A to se prepozna. Inace, smatram da izraz sam po sebi i nije uvredljiv. Ovo kazem kao osoba sa invaliditetom. Zato sto biti invalid znaci imati umanjenu sposobnost, umanjenu, ogranicenu mogucnost svakodnevnog funkcionisanja, u smislu kako to rade potpuno zdravi ljudi. Osoba sa invaliditetom znaci to isto osobu koja zbog invaliditeta ima umanjene mogucnosti za svakodnevno funkcionisanje. Znaci termin osoba sa invaliditetom i termin invalid oznacavaju isto stanje, fakticki. Invaliditet, stavlja osobu u poziciju invalida(odnosno u poziciju fizickih ogranicenja, fizicih teskoca i posebnih odnosno nesto drugacijih potreba. Npr, kolica, stake, razna pomagala, pa zatim otezano kretanje, otezano funkcionisanje, ogranicenost u raznim aktivnostima(neka veca nekad manja), zatim cesto(ali ne i uvek) posebno prilagodjene prostorije u stanu(npr u kupatilu, ili u sobi za spavanje)..itd Dakle u pozociju koja ipak nije uobicajena niti svojstvena za vecinu drugih ljudi. Jer ako neko zeli da kze da je prirodno stanje biti sa invaliditetom, pa bas i nije. Mislim to postaje 'prirodno' kada se vremenom navikne covek da zivi sa tim stanjem(kada covek ne zna za neko drugacije stanje onda ono sto ima postaje prirodno, navikne se), al objektivno nije prirodno. Moz se ljutimo koliko hocemo, al to je tako kako je. Nema svrhe za ljutnju na izraz 'invalidi'. Ne znam da l se drugi invalidi ljute il ne ljute na taj izraz, al Meni licno ne smeta izraz invalid, kada mi neko kaze. Znam da vredim kao covek kao osoba dovoljno, znam koliko mogu. Al znam i svoja ogranicenja u svakodnevnom zivotu, koja imam kao osoba sa invaliditetom, kao invalid. I zasto onda da se ljutimo na izraz 'invalid'. Treba razlikovati nameru da se koriscenjem izraza invalidi neko zaista uvredi, od objektivnog shvatanja stanja, i razumskog znacenja pojma invalid, invaliditet.
 
Poslednja izmena:
snaja88:
Za mene ima OGROMNE razlike. Znaci ako mi neko to kaze...tesko njemu.
Ali sve je to u mozgu ionako, zavisi kako sam sebe vidis.
Kliknite za proširenje...

Ma ok, svako ima svoje misljenje. Al po mom misljenju, sve to nema veze sa tim da li neko sebe vidi ovako ili onako, vec sa objektivnm stanjem. Svako od nas vidi sebe prvo kao coveka, ljudsko bice, kao osobu. Ali i kao osobu koju ogranicava invalidnost, dakle specificno stanje. Ili nesto jeste ili nije. Negirati to stanje, to je besmisleno. Ako neko ima invaliditet, specificno stanje invaliditeta, onda je i invalid, osoba sa invaliditetom, svejedno. Osim toga koliko god da je izraz osoba sa invaldiitetom politicki korektniji, opet...predstavlja zamagljivanje ukazivanja na stvarno stanje. Jer, ako je neko 'sa necim', onda se pretpostavlja da moze i da se oslobodi toga. A kod invaliditeta to nije moguce, invaliditet uvek ostaje. To je najcesce trajno stanje.Kod vecina nas koji smo osobe sa invaliditetom. Priznati sopstveno stanje ne znaci 'biti protiv sebe', vec naprotiv biti za sebe, ali realno. I zbog toga mislim da ljutnja na rec invalid, to je besmislena ljutnja na Istinu. Takva ljutna jeste ljudska, al zapravo pokazuje vise slabost nego nekakvu jacinu. Po mom misljenju to je kao prkos bez pokrica. No, nebitno sve to i nije tema. Vratimo se na temu, dakle o vezama sa osobama koje imaju invaliditet.
 
Poslednja izmena:
GhostRider77:
Mozda je ipak u vezu lakse uci, nego vezu odrzati, i pretvoriti je u nesto, nesto vise sadrzajnije, u zajednicki zivot. To zavisi od dosta faktora. Ali mislim da jedan od tih faktora ipak jeste u cinjenici da li je recimo partner-ka invalid fizicki samostalan ili manje samostalan ili veoma malo. Koliko moze objektivno da funkcionise a kolki ovisi od tudje pomoci(ili koliko postoji navika da se oslanja na tudju pomoc). Jer, zabavljati se u vezi ipak nije isto sto i ziveti zajedno, doneti odluku za zivot u dvoje, za porodicu, za potomstvo. Naravno, ne kazem da svaka veza pa ni veza sama po sebi 'mora' da vodi tome, ali nekako kada razmisljamo o emotivnoj, ljubavnoj, intimnoj vezi izmedju dvoje, nekako logicno je prirodno je da na umu imam vezu kao stazu u zajednicki zivot, porodicu. I ljubav, obostranu ljubav kao motiv za to, naravno. Ali ne samo metafizicku ljubav kao volsebno osecanje,(jer mislim da to za realni zivot ipak nije dovoljno), vec odnos u kojem ce partneri na selu konkretno jedno drugom biti podrska, oslonac..itd Kakav je neko covek jeste veoma vazno, ali rekao bih da nije dovoljno. Meni je recimo jedna devojka sa kojom sa pokusavao kracu vezu da odrzim rekla:'kako ces mi biti oslonac kada ovisis o drugima'. Mislim da je time htela reci da to sto sam u osnovi ok covek(mada svakako ne bez ljudskim mana), ipak nece nam pomoci kada nastanu realni zivotni problemi, ako sve, ili vecina toga spadne na nju. Prvo sam se ljutio na tu konstataciju, sujetno, a onda sam shvatio da ima puno istine u tome. Ljudi mogu biti u vezi mesec, dva tri, pet godinu, dve, deset. Ali kuda to vodi, ako ne vodi zajednickom zivotu i stvaranju u dvoje. A doneti odluuku za to, mislim da to danas generalno nije jednostavno. I bez cinjenice necije invalidnosti. Mozda je cela ova tema, i nebitna za analizu. Ali, opet, mozda je i korisna. Zavisi, kako kome. Neko ce mozda reci da se od previse razmisljanja ne zivi, al ipak mislim da se ne moze ici kroz zivot a da se ne razmislja o onom sto nas okruzuje, sta nam se dogadja..itd. Kad neko ima fizicki hendikep ima ne moze reci, ah to me ne zanima, to ne utice na mene, to nema uticaja na moj zivot, na zivote ljudi oko mene, na svakodnevni, na ljubavni zivot. Ne treba da postane dominantna opsesija i jedini fokus, slazem se, ali ipak utice. Cak i kada se trudimo ili se pravimo da ne utice. A sto se tice 'emotivnih invalida'. ne znam sta se tacno podrazumeva pod tim, ali ne bih se saglasio da tu po automatizmu spadaju svi oni koji se sazaljevaju ili kojima je tesko(kako je neko konstatovao). Nekad je ljudima tesko i prosto ne vide izlaz, ili ne umeju da ga nadju, al po mom misljenju, to ne znaci da ne umeju da vole i da nemaju osecanja. Problem psihe...hm... mozda i jeste, ali opet, nismo svi psiholoski jaki. Svi razlicito psiholoski reagujemo na zivot i zivotne izazove.
Kliknite za proširenje...

Ja se u životu najviše bojim, kao što već rekoh...ljudi, koji su "emotivni" invalidi. Znači, ljudi nepsosobni, da iskažu emocije, do kraja. Na jedan suptilan, fin i senzualan način. Znači, koji su osakaćeni, za neke stvaru u životu. Jer se to ne uči; to ili imaš, kao čovek, ili nemaš.

Što se tiče hendikepa, bolesti, invaliditeta, diskkriminacija, otuđenje..ma, sve je to po meni ista stvar. Jer ako je tebi nešto važno, bitno, voliš ga, iznaći će se rešenje, ljudi su ljudi. Ne ljudi su uvek ne ljudi. Ja sam na primer nakon neke veze se razbolela i nakon toga, sam se vratila da kažem nekom normalnom životu u okviru svojih mogućnosti, ali eto..čim sam rekla, da neke stvari na primer ne mogu, da imam neke navike sada, neke prepreke i da živim malo komplikovanijim životom od pre...ljudi su bili u stilu..."Auuu, ovde će sve da ide teško.." I ja ih nisam krivila, nisam. Shvatila sam da nisam važna, bitna, kao što nisam bila ni ovome, zbog kojeg sam dospela tu gde sada jesam, a mogu samo sebi da zahvalim fino, što sam bila budala da se nerviram. Hoću da kažem, da sam se tu sita načitala odgovora, kako svi umeju silno i bajno da vole, da niko sa nikom ne bi bio, da mu išta fali, da ga boli, da nema ovo ili ono...ali da im se taj isti partner kao razboli, niko nikoga ne bi ostavio. A, mene sad baš fino zanima...da li kao ljudi nekad osvanete svi sa tom mišlju, da na primer sada Vi, danas sutra možete da se probudite kao čovek sa nekim hendikepom...da li bi onda tako isto mislili, radili, osećali.

Ja lično sam isto, na svojoj koži, dok sam se oporavljala, doživela neke strašne stvari i reči...i to me nije pogađalo. Kome budem važna, bitna, taj ostaće, bez obzira an sve. Jer život jeste nepredvidiv. Jeste danas žut, sutra lep, a prekosutra, ko zna...Nadaš se kao i svi, najboljem. Pa, šta bude.

Hoću da kažem...da sam kroz život od tih "najzdravijih" zaboga najviše nagrebala u životu i prošla kao bos po trnju. Od nazovi, prividno normalnih, uravnoteženih, kao zrelih i finih ljudi.

Ljubav i sreća, jesu u toleranciji, ljubavi, i poverenju. Ako nema odanosti i ostalih pobrojanih stvari - džaba sve. Ako ja to u nekome nemam, može da je kakav god hoćeš da je, kao čovek. Ja neću osećati podršku, oslonac. Ja neću biti srećna. Ako ja danas sutra treba(m), da se pitam, hoće li gospodin nakon svađe, odmah pohitati nekoj kalašturi u zagrljaj...

Tu sam davno, davno naučila...da se svakome skocka onaj momenat, ako u sebi znaš da si kvalitetan i da vrediš kao čovek..Da ti sleduje takav i takav čovek, žena, šta god...baš kakvog/ kakvu zaslužuješ. I tada nije važan hendikep, tada nije važan invaliditet, tada nije važna frizura, osmeh...već ona energija, koja isijava, osećaj, emocija...Jedostavno, mora.

Za sve drugo, možda jesu otežavajuće okolnosti...ne kažem, da je lako, ali ništa nije nepremostivo, teško ili nemoguće za nekoga kome budeš bio važan i bitan, ljubav i tako to...nema prepreka. Nema neuspeh. Jer neuspeh nije opcija. A, kome kao čovek nisi važan, bitan...taj bi te ostavio i pregazio, sve i da nisi...to što jesi.

Oslonac je u umu. U srcu. Da znaš, da neko biće tu. U dobru i zlu.

Lepo kažu...ko hoće, nađe ili će naći način. Ko neće - nađe izgovor.

Bilo i ostalo.

:hvala:
 
Poslednja izmena:
@Giocanna

Vidim da cu morati da napisem i prirucnik pojasnjenja za moje postove :)

Nisam ni rekao da osoba sa invaliditetom nema pravo da trazi zdravog partnera partnerku, pogresno shvaceno. Svako prizeljkuje za sebe i ima pravo na to, i svako neka bira za sebe.Ono sto ja pisem, to pisem u svoje ime, i kao svoje misljenje. A to kako ce neko postupati u zivotu, to svako neka odluci sam za sebe. Nisam ni tvrdio da nije prihvatila sebe, vec da preostro insistiranje na razlici u izrazima ukazuje na mogucnost toga. Moja opaska se odnosila na onaj deo za ljutnju na izraz invalid, jer mislm da takvoj ljutnji na taj izraz nema osnova. I to govorim i iz sopstvenog iskustva, jer znam koliko sam se nekad, ranije brecao na taj zraz. A sad mi je to brecanje besmisleno. Sada mi je recimo sasvim sasvim prirodno da izraz invalid koristim. Naprosto, invalid sam i to je to. Da li to onda znaci da 'manje volim sebe i manje sebi zelim dobro' ako kazem: jesam invalid sam i ne ljutim se na taj izraz, ne smeta mi. Mislim da cemo se saglasiti da nema osobe koja ce o sebi misliti lose, ma koji izraz se koristio za necije zdrvastveno stanje. Pa tako ni ja o sebi ne mislim nista lose ako akzem invalid sam, sa ogranicenjima. Ne znam za druge invalide kako oni razmisljaju(znam samo za neke i oni se uglavnom ljute na izraz invalid), al ja se ni ne trudim da se prikazem kao zdrav, odnosno zdraviji nego sto jesam. Poenta je biti prihvacen bas onakav kakav jesi. I sam sebe i od strane drugih. Ja ni ne zelim da neko od mene u vezi recimo ocekuje da posto poto prevazidem svoja fizicka ogranicenja ili da se ponasam kao zdrav prav(kao uslov da bih bio voljen), jer to nisam, niti to mogu. Od potencijalne veze ocekujem sledece: da u toj nekoj vezi ili sutra u braku budem komotno, sa mojim fizickim nedostatkom. Trudim se koliko mogu, to da, i to je to. I manje ni vise od toga, vec u skladu sa realnim mogucnostima. I zato sam i napisao da je po mom misljenju svejedno je da li ce me neko zvati osoba sa invaliditetom ili invalid. Jer sam naziv stanja nece izmeniti stanje. Ovo je bila poenta moje opaske. ;) A sto se tice vodjenja normalnog zivota, mislim da i dve osobe sa invaliditetom mogu ok, zadovoljavajuce voditi ljubavni zivot, ne mora se to po svaku cenu juriti samo kroz prizeljkivanje veza sa zdravima. Jer onda ispada da veza sa zdravom osobom treba da bude neki kao supstitut za normalan zivot kao neki dokaz da smo uspeli u necem. A to je bzvz. Zato ja recimo ne ciljam posto poto ka vezi sa zdravom osobom. Jesam otvoren i za to, naravno, al za onu osobu za koju ocenim da moze to, da od mene nece ocekivati ne znam sta, vec u skaldu sa mojim mogucnostima. A posto je to za zdravu osobu(bar na osnovu dosadasnjih isksutava) objektivno neka vrsta ogranicavanja(prilagodjavanje meni), onda u mom slucaju ja vidim izglednije vezu sa nekom dugom osobom sa invaliditetom. Znaci nema razlog za ljutnju, samo realno kada se sagledaju stvari i postave na svoje pravo mesto.Tu je ipak jednostavniji osnov za obostrano prlagodjavanje. I u ovoj konstaraciji mislim da nema 'preterivanja', to je realno tako. Nije bas za badava ona uzrecica:'slicno se slicnom raduje. Ima tu nesto, u toj uzrecici, dublje nego sto su ljudi spremni da priznaju. Samo sto ljudi ovoj uzrecici cesto prkose, eskiviraju da to pihvate, hoce da se posto poto uklope u neku drugu slagalicu u kojoj bas sasvim ne pripadaju. Treba biti ono sto jesi, to je po mom misljenju najprirodnije, odrzivije na duze staze.

@SunasceJeca

Lepo napisano.

Samo bih dodao ovo: to sto neko ne moze da prihvati nesto ne mora da znaci da je emotivni invalid ili da tom nekom ili nekoj nismo bitni, vec prosto ne moze mozda da se nosi sa tim. I to treba razumeti, ili bar pokusati razumeti.
 
Poslednja izmena:
Suprotnosti se privlace, minus i plus ima i toga, ali ima i ono da slicni uspevaju zajedno, slicni opstaju.;) Jer razlika izmedju zdravlja i bolesti slozicemo se i nije bas zanemariva. Mada, pretpostavljam da u percepciji zdravih ljudi zavisi i od vrste bolesti, koju ima osoba sa hendikepom, od vrste i tezine hedikepa. Pretpostavljam da u percepciji zdravih ljudi i iz ugla zdravih ljdi Ipak nije isto recimo blago zanemarivo sepati i vrlo se otezano kretati(uz pomoc pomagala) ili biti u kolicima. Ili biti slep recimo, ili bez ruku bez nogu..itd. Mislim da je nama koji smo sa hendikepom ipak to relativnije, manje znatno manje bitno, i samim tim jednostavnije(bar bi trebalo da bude) da se na to naviknemo, nego osobama koje su zdrave prave. To za konstataciju da osobe sa hendikepom posmatras normalno, to je ok. Mislim da vecina zdravih ljudi nema problem da se druzi sa osobama sa invaliditetom. Tu barijera uglavnom nema(moozda u nekim bas izolovanim slucajevima). Ja bar do sada nisam naisao na takvu prepreku. E sad za ulazak u vezu za zaljubljivanje, emocije, ljubav, strast, intima..to vec nije tako jednostavno. Svaka cast za tvoju prijateljicu, raduje me da ima takvih primera.;) Svaki takav primer me raduje. Sto se zeja i privlacenja tice, pa opisao sam otprilike u gornjem postu sta je to okvirno sto u potencijalnoj vezi ocekujem. E sad, sto se tice prvlacenja..pa ne ne znam. Kao sto sam vec pisao ranije mi je fokus bio vise na zdravim zenama(iako nikad nisam zanemarivao zene sa hendikepom), pa do sada nisam uspeo neku osobu konkretno da privucem. :) Bilo je tu i tamo po neki kratki 'bljesak' privlacnosti, kratki pokusaj neceg, al se brzo gasio. Uglavnom se zavrsi na prijateljstvu i onom najbolje je da budemo samo prijatelji. :) Sada, zapravo nekoliko godina mi se fokus pomera puno vise na zenama sa hendikepom(iako ne zanemarujem ni zdrave), pa opet nekako... nema napretka. Mada ja zaista sve vise verujem da ce to, ta veza sa zenom koja takodje ima hendikep biti najizglednija, najstabilnija, najprirodnija veza(uz spoznaju da idealnost ne postoji nigde), kada do nje dodje. Kada se napravi spoj sa konkretno pravom osobom. Za sada i do sada ni u jednoj od varijanti ocigledno nisam bio dovoljno namagnetisan, slabo privlacim.:) Mozda bi trebalo vise metala da konzumiram :mrgreen: :)
 
Poslednja izmena:
I jos nesto..sto se tice one konstatacije ko sta zeli to i privlaci...mislim znam za ono kao 'kakve su ti misli takav zivot' znam za to. Samo, meni to vise lici ono na neku autosugestivnu amntru nego na nesto sto je jednostavno za realizaciju. Uostalom, ko to sebi zeli nesto negativno? mislim da niko, ni jedno ljudsko bice(ako je psihicki stabilno i pri zdravoj pameti) ne zeli sebi nesto lose, pa tako ne zeli da bude bez ljubavnog zivota. Naprotiv, mislim da vise manje svako prizeljkuje, zeli ljubavni zivot. Dakle, ni ja se ne razlikujem od ostalih ljudi, zelje su mi poziivne. To sto mozda zvucim previse ozbiljno ili mozda 'preterano' realisticki, ili mozda pesimisticki(mislim otkud znam ja kako kome zvucim, samo pretpostavljam), to ne znaci da sebi zelim nesto negativno. Niti sam se predao. Naprotiv, zelje su mi vrlo mastovite, pozitivne. Nisam medjutim siguran koliko sama zelja kao takva, zelja sama za sebe ima uticaj na privlacenje odnosno neprivlacenje. Odnosno na konkretno ostvarenje. Kada bi u zivotu ostvarenje neceg zavisilo samo od zamisljene zelje, od jacine zelja, pa sve bi nam se zelje redom ispunjavale. A mi svi znamo iz zivota da to bas ne ide tako ;) U konkretnom smislu kada bi ostvarenje ljubavnog zivota zavisilo od toga ko sta zeli i kolikom jacinom zeli, pa onda bi se svi privlacili kao ekseri na magnet, i ne bi bilo ljubavnih problema. Al kao sto znamo ni to ne ide bas tako. ;)
 
Poslednja izmena:
Nisam ni rekla da privlačiš nešto negativno, ali sam tvoj stav u startu odbija. Ja se recimo duže vreme borim sa agorafobijom, stim što ponekad dođe i gušenje. Išla sam kod psihologa, idem i sad i mogu ti reći da mi razgovor puno pomaže. Kažem sebi ja to mogu, želim da se vratim u normalu, ako izađem neće mi se ništa desiti, i zaista bolje mi je nego ranije. Izlazim, šetam, ponekad me uhvati nesigurnost, šta ako padnem, jer sam jedno vreme imala vertigo, ali bože moj ustaću.

Tako i ti, nemoj da te obeshrabre sopstvene misli...Hendikep kakav god da imaš, on je tvoj, kome se sviđa, super, kome ne, nikom ništa. Pa i Matići su se oženili fizičkim zdravim osdobama, zašto ne bi i ti? Samo misli pozitivno, radi na sebi (u psihičkom smislu) opusti se i biće rezultata!:D
 
GhostRider77:
@SunasceJeca

Lepo napisano.

Samo bih dodao ovo: to sto neko ne moze da prihvati nesto ne mora da znaci da je emotivni invalid ili da tom nekom ili nekoj nismo bitni, vec prosto ne moze mozda da se nosi sa tim. I to treba razumeti, ili bar pokusati razumeti.
Kliknite za proširenje...

Pre svega, hvala na komplimentu. Da, razumem ja na šta ti ciljaš, ali nikada ja ne kažem nešto tek da bih rekla. Znam ja zašto sve kažem na način, baš na koji to (is) kažem, ne brini. Ali, o tome nije ovde tema, pa da ne kvarim istu.


Da se osvrnem na današnje postove...Znaš, niko sebi ne želi zlo, negativno i nešto što nije lepo, naravno. Ali, ponekad odbijamo u svesnom stanju da osvestimo neke stvari u sebi, pa nas prisilno neke stvari nauče tome, čak i kada nama to nešto nije po volji. Niko ne kaže, ako si ti sada neraspoložen, da će ti pasti meteor na glavu, ali ako si duže vreme negativan, veća je verovatnoća da navučeš na sebe nekog namćora, nego nasmejanu osobu, to je valjda logična stvar ,ne? Mislim, to je tako vidno, ako si nasmejan, raspoložen..svakom društvu prijaš. Tako valjda gledamo i po sebi za druge kao i u obrnutom smeru.

Ali, verujem da i neke stvari ni ne mogu da se dese kada smo previše opterećeni nečim ili kada silujemo neku misao. Kada baš to žarko želimo ili priželjkujemo. To u jednoj knjizi nazivaju - višak potencijala. Nije dobro ni kada nedovoljno želimo, kao ni kada previše nešto želimo. Ja sam na primer dugo plakala na neke stvari, neke stvari su me pojele i jele nadasve, dok me nisu pojele, ali me to nije obeshrabrilo. Mislim, nije to invaliditet, nije, ali jeste sada drugačiji način života koji vodim i to mi teško pada. Umnogome drugačiji. Neke stvari više neću moći nikada. Naprosto, vidim da to neće biti život od pre. Pa sam mislila, kako će tek drugi sa mnom, kada ja sada ne mogu sama s sobom, da se usaglasim ili da prihvatim neke, još uvek. A, onda sam shvatila neke stvari, pa prestala s takvim načinom razmišljanja. Sada sam totalno neopterećena. Ne kažem da mi je ravno i svejedno, ali nekako..tabula raza, za neke stvari. Imam ja to u glavi, u mislima, nekako valjda u podsvesti, i želje i probleme vezane za isto ali nije ono... e zašo neće nešto, pa kada će, zašto meni, bla, bla...Ne. Nekada me to jeste mučilo. Diralo. Sada više ne. Više se ni ne bojim, ako se ne desi, na primer tako nešto. Da sada ovakvog fizičkog zdravlja, možda i ne ostvarim ono, čemu sam težila, dok sam te iste stvari mogla, na primer. Baš sam neki dan o tome razmšljala, nekako me uFate te filozofske misli, naprosto, pustila sam mozak na pašu. Pre me je dugo jelo, baš ta pitanja... kome ću ja sad trebati možda bolesna, umnogome oslabljenog zdravlja, vodim drugačiji život, šta ti ja znam..nije to ništa kao od pre, ljudi su surovi, kako će to neko da prihvati, da li da naprosto sve nekome ispričam jednom, zašto kako i zbog čega, čisto možd ada me razume kada dođe do neke veze u budućnosti, ako mi se desi nešto lepo, ili da naprosto kažem samo potrebne informacije, tek da poFata suštinu ali en i da zna sve...i onda shvatila, da luuuuuuuuuuuuupam glavu bespotrebno. Ko hoće - ostaće, bez obzira na sve, jer videće u meni šta niko do sada nije. Ko bude kao i ovi pre - molim lepo, široko ti polje - uživaj, mene lepo prođi. I to je to - nema trećeg.

Mislim, da se kao ljudi bespotrebno glupostima ponekad maltretiramo. Ne kažem, da je zanemarljivo sve, niko to ne kaže i ne govori, za bilo kakvu invalidnost, bolest, ogranišenje, šta god...ali negde sam shvatila da kao čovek ponekad moram i da olabavim. Ako će neko na isti način da se ponaša, da mi se desi, pa što unapred da se nerviram i živciram, ponašao bi se tako uvek, a ne samo sada...a ako neko ima nameru, želi i hoće baš mene, kao mene uz sebe...taj će verujem ostati bez obzira na sve. Bilo sad ili za pet godina. Tako da ni tu nemam više dileme. A, ni iluzije, bome. :)

Želje, želje..su uglavnom...kao roza mehur koji puštaš u svemir. Koje odašilješ. Misli jesu energija. I jesu užasno moćne. Nekada niste ni svesni koliko. Ne kažu zalud - pazi šta želiš. Možda ti se i ostvari. :)
 
Nisi me povredila. Ne osecam se povredjenim jer ja ni ne prepoznajem tu neku narocitu negativnost, odbojnost. nisam je svestan. Mozda to zaista i postoji, mozda me tako vide ljudi sa strane, moguce je. Ali ja ne mogu da sagledam sam sebe sa strane. Ono sto sam napisao je bilo pitanje vise u smislu cudjenja, i razmisljanje.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

J
Veza sa psihički bolesnom osobom
2 3 4
Odgovora
96
Pregleda
2.157
javorko12
J
Lovac Luka ulovio vuka
Da li biste spavale sa Putinom da vam ponudi?
2
Odgovora
49
Pregleda
1.072
žvrlja
Ž
B
Da li biste bile sa muškarcem koji se plaši
2 3
Odgovora
55
Pregleda
978
Lovac Luka ulovio vuka
Lovac Luka ulovio vuka

Back
Top