Da li biste bili u vezi sa osobom koja je invalid?

[GhostRider77]

. Srećno

Hvala. Sve najbolje vam zelim

 

[Eugenia]

ja ne bih. mogu da pisem iz svog iskustva, i nadam se da niko sa trajnim invaliditetom nece biti uvredjen. naime imala sma povredu kolena pre nekih 17 meseci i s obzirom da dijagnoza nije postavljena na vreme, a sama povreda nije naivna cak ni sa uredno postavljenom dijagnozom, postojala je mogucnost da ostanem invalid i da sepam na tu nogu do kraja zivota. u tom periodu nisam imala zelju da vidim i cujem nikoga, zelju za sexom, ni za cim....jednostavno sam pocela sebe da posmatram kao osobu koja nema prava nekome da se kaci na vrat u takvom stanju.
.

Mislim da je ovakav stav i ovakav unutrašnji osećaj prisutan kod većine invalida i bez obzira na uticaj partnera ili partnerke i okoline, uvek ostaje deo prvobitnog stava. Nekako stičem dojam da se muškarci osećaju posebno oštećenima obzirom da se, posebno ako govorimo o našem podneblju, očekuje da budu patres familias, vođe, inicijatori kako veze tako i seksa, a i oni sami sebi nameću određene "dužnosti" i obrasce ponašanja. Onda neminovno dolazi do povlačenja u sebe, dovođenja svoje seksualnosti u pitanje, blama, straha od osude. Naravno, sve je individualno i ne postoje ni dva zdrava i prava ni dva bolesna čoveka sa istim problemima.
A što se tvog primera tiče, ne znam, meni takvo ošećenje ne zvuči kao neki veći problem, znam da ćeš sad pomisliti nešto u stilu "šta lupeta ova žena", ali znam o čemu govorim. Drugo je pitanje kako bi ti prihvatila sebe i situaciju kada bi, ne daj Bože, do toga došlo. Kažeš "kači na vrat", opet imamo situaciju iz dva ugla:
1. U prvi mah kada osetiš da neka osoba sa fizičkim hendikepom želi nešto više ili ti to otvoreno stavi do znanja, pomisliš "kako ga/je nije sramota, pa on je invalid". Surovo, ali većina ljudi na prvu loptu pomisli nešto tako. Neki se kasnije, kada prođe taj prvi šok-utisak predomisle, a neki ne. Individualno.
2. Iz perspektive te osobe, bez obzira na ograničenja, uvek će biti drugačije i ona će, bez obzira na sve sumnje i kolebanja koja se u njoj javljaju, opet želeti i inicirati komunikaciju, koja se kasnije razvija u drugarstvo, prijateljstvo, vezu... Imajući u vidu svoj hendikep i ograničenja koja on nosi, ipak će se kriti količina nerazumevanja na reakciju druge strane. Svi mi smo sujetni, manje ili više i svi u nekoj meri verujemo da smo posebni i da treba uvažiti našu posebnost. Kada se desi suprotno, nastaje problem, bes, ljutnja, gnev ili povlačenje u sebe.

Ne znam što sve ovo napisah, ali eto, da iskoristim priliku uz jutarnju kaficu

Pozdrav svima i ugodan dan!

 

[GhostRider77]

Hm, Obrazac ponasanja u drustvu je po mom misljenju nesto sto je cesto primarni problem. I po mom misljenju, ako nesto treba primarno preispitivati, to su pre svega ostaljeni obrasci koje drustvo formira i namece. Ne samo po pitanju veza sa OSI, vec i niza drugih pitanja. A ne stalno ocekivanje da se svi uklopimo prema vazecim obrascima drustva. Koji su pri tom i cesto vrlo diskutabilni. I da sa time budemo zadovoljni. Da su ljudi tako stalno nekriticki prihvatali ustaljene obrasce, pa ne bi civilizacija makla dalje od prve grane, od prve pecine. I uz to se koristi ona klasicna postapalica :'ne mozemo menjati svest drustva, promenimo svoju'. Po mom misljenju netacna percepcija, eufemizam koji sluzi da se 'ucutka' svaki glas koji je kriticki orjentisan prema postojecem stanju i obrascu. Drustvo to obicno radi, jer kda su ljudi u vecini, onda kao vecina ne vole disonantnost, niti nesto sto se u to ne uklapa, ne vole nesto sto bi remetilo ustaljena shvatanja vecine. Recimo, to pomenuto za patrijarhalne odnose i pater familias..itd na jednoj temi o patrijarhatu sam napisao da je moje misljenje da patrijarhat treba prevazici, i pronaci nove oblike drustvenih i porodicnih odnosa. Humanije, napednije. I muskarci bi se manje osecali pod pritiskom generalno, a posebno muskarci OSI, kda bi se obrazac patrijarhalne muske uloge manje forsirao. A i zene bi onda mogle vise doci do izrazaja u drustvu. Kao i opste jedan humaniji medjusobni odnos, uzajamnog podupiranja, i tolerisanja i ljudskih slabosti, a ne samo forsiranja uloge dominacije i ne znam kakvog 'princa-zastitnika na belom konju'. Prema tome, koliko god stoji da se tesko sta moze postici negodovanjem ili na precac, ipak nekad je svest drustva, okoline upravo ono sto se treba kritikovati, kljucati, i menjati. A nekad je pak ta promena dvosmerna. Naravno, jasno je da se nikom ne moze sugerirati veze sa OSI. To bi bilo nerealno. Osim toga, ljubavni zivot, izbor partnera, partnerke to je stvar licnog odabira i izbora. Dakle, sugerirati nesto sa te strane a u korist OSI populacije, bilo bi shvaceno kao nametanje. Al, moze se bar tu i tamo sugerirati da bude manje straha, manje odbojnosti, i da ne bude toliko cudjenja i osude zbog toga sto OSI zele ljubavni zivot. Drugim recima, zasto bi OSI morali stalno da se preispituju, zasto to nekad ne bi ucinila i okolina. Zasto bi OSI trebali stalno da se sklanjaju pred stavom vecine i da stalno nekriticki imaju razumevanja za sve sto od okoline dolazi. Nije svaka prilagodljivost dobra. Nije svaka prilagodljivost oznaka socijalne inteligencije. Popustanje i aminovanje okolini u svemu, to nije prilagodljivost(kako bi neki rekli), vec srozavanje digniteta. Npr, uzecemo vec spomenuti primer, ako okolina smatra recimo da OSI treba da osecaju sramotu ili stid zbog toga sto recimo zele ljubavni zivot, seksualni zivot...itd, ako okolina u tome vidi problem, to je po mom misljenju pre problem nacina razmisljanja okoline, nego OSI. Zasto bi OSI populacija osecala stid zbog svoji zelja da recimo budu prihvaceni prvo u drustvu u skladu sa mogucnosima, a potom i na planu ljubavnog, seksualnog, porodicnog zivota, takodje u skladu sa mogucnostima. A OSI sa svoje strane reba da pruze maksimum da opravdaju ukazano poverenje. Tko ce se smanjiti i osecaj marginalizacije, i osecaj odbacenosti, kao i drugi negativni osecaji. A do izrazaja ce doci pozitivne vrednosti. A sve dok postoji Imputacija osecaja stida, aseksualnosti ili 'spoznaje gde je kome mesto'(koji se javljaju kod dosta OSI) to ce izazivati negativne osecaje, i nerazumevanje izmedju vecine i manjine. A to je po mom misljenju posledica obrasca okoline. Samim tim, taj obrazac je po mom misljenu problem okoline, a ne obrnuto. Prema obrascima koji iskljucuju ljude zato sto su po necem drugaciji, jednostavno ne treba imati kompromis sa takvim obrascima. Takve obrasce treba prevazilaziti. Obrazac, stav, nacin razmisljanja okoline(drustva) to je po mom misljenju ono sto u najvecoj meri izaziva, indukuje osecaj marginalizacije, povucenosti pa i neprilagodjenosti OSI. U svim drustvenim, zivotnim segmentima, uljucujuci i ljubavni zivot. Sto se tice odnosa prema ustaljenim obrascima u drustvu, svako neka sam bira kako ce se prema tome postaviti. Sto se mene licno tice, ne osecam se postidjeno zbog mojih zelja, niti smatram da okolina moze da mi odredjuje 'moje mesto', tamo gde okolina smatra da bi trebalo. Niti se osecam aseksualno, ni manje dostojan prava na ljubavni zivot. Sa svim fizickim hendikepom, ogranicenjima, sa svim ljudskim manama, nedostatcima i vrlinama, i ma sta ko o tome mislio. Znam da ovo sto pisem mozda zvuci i drsko, ali ne mislim da je to pitanje neke sujete. Naravno, svako od nas ima u sebi i sujetu, ali nju ne treba percipirati iskljucivo negativno. Ne moramo verovati u sopstvenu posebnost, ali ipak, svako ima pravo da se nada onom sto zeli. Pa i da veruje u postojanje nekih sopstvenih kvaliteta. To nije nesto negativno. I nije svaka konfrontacija, svako ne pristajanje na drustvene obrasce, odraz necije 'sujete'. Moze biti, ali nije uvek. Nekad je osecaj i izrazavanje neraspolozenja, nezadovoljstva vrlo ljudska reakcija. I nekad je to prosto jedini nacin da se nesto prodrma. Ne znam kako na ovo gledaju drugi OSI, al ja eto gledam na ovaj nacin. I sto se mene tice, zaista ne osecam potrebu da se sklanjam pred stavom i uverenjima okoline. Ne mislim da sam nesto 'poseban', vec prosto Ne osecam potrebu za poniznoscu, krotkoscu i smernoscu, pred diskutabilnim obrascima drustva. Mozda je to za ljude koje teze ka svetosti i dubokoj religioznoj duhovnosti, mozda je za njih skromnost i krotkost vrlina, kao i poniznost. Po mom misljenju, nije. Nije ni samouverenost neka narocita vrlina, ali barem coveka drzi iznad vode, da ne potone, da se ne posustane. Kao sto rekoh, mozda ovo zvuci i drsko, ali kad vec pricamo o stavovima i obrascima u drustvu, moje misljenje je: nekad se jednostavno na stav i obrazac okoline mora odgovoriti samo i upravo tako: smeloscu i drskoscu. Jer, inace, okolina(drustvo) je cesto kao i svako krdo, u stampedu svoje umisljenje 'snage, superiornosti', u tom osecaju pripadanja vecini ce sve da pregazi.