Da li biste bili u vezi sa osobom koja je invalid?

[GhostRider77]

Iz onoga sto ste opisali, recimo da je jedno od resenja za pitanje ove teme ne ulazak zdravih u veze sa OSI. Al, isto tako znamo da i dosta OSI izbegava da udje u vezu sa drugim OSI(najcesce iz istih razloga). I nije sporno da takvo resenje jeste jedno od legitmnih resenja. Ipak, zivot sam po sebi nije tako simplifikovan, jer postoji i ono sto se naziva ljudski zeljama, htenjima. Onda se nekako namece pitanje: Sta je u zivotnom smislu pravo resenje za OSI, posebno za OSI sa tezim, trajnim invaldiitetima, sa trajnim fizickim ogranicenjima, kada je rec o vezama, o ulasku u veze? Da li je resenje za nas koji smo OSI odustati od ideje o ulasku u veze, brakove? Ili pak pokusavati i ako uspe onda uci u nesto sto ce biti optereceno otezavajucim okolnostima. Tu je borba izmedju pitanja moguce sebicnosti obe strane, jer jedna strana mozda sebicno zeli ulazak u vezu radi ostvarenja onog sto zeli(bez obzira na invaliditet koji ima), a druga strana mozda sebicno izbegava ulazak u vezu da ne bi bilo teskoca. Ili cak obe strane to izbegavaju da ne bi bilo teskoca, ili obe se odlucuju na ulazaku takvu vezu iz sosptvenih interesa, zelja. Znaci, posmatrano na ovaj nacin, svodi se(ili moguce je svesti) na pitanje cija je sebicnost vise opravdana(pri tom pod sebicnost ne mislim nesto a priori negativno ili pezorativno, ljudski je gledati sebe). Pitanje mislim da ima smisla s obzirom na prosto ljudsku potrebu svakoga pa i OSI da se bude ostvaren-na na svim zivotnim poljima pa i ljubavnom, bracnom, intimnom. A u isto vreme s obzirom na realnu cinjenicu tezine i trajnosti invaliditeta(kao objektivno otezavajuce okolnosti, koju vecina ljudi pogotovo zdravih zeli da izbegne, takodje prosto iz neke ljudske potrebe da se ne bude opterecen otezavajucim okolnostima).

 

[Giovanna]

Odlčno napisan post. Mnoge stvari koje ste napisali su tačne, a za mnoge krivim vašeg supruga. Indirektno imam iskustva sa drugaricom i verujte ništa od onoga što ste napisali za vašeg supruga ne mogu reći i za nju. Izlazi, odlazi na more, druži se, nema nikakav problem sa prihvatanjem sebe. Partneri koje je imala bili su zdravi...
Mislim da vašem suprugu treba stručna pomoć psihologa, kako bi prihvatio sebe, jer svakako nije lako (ne daj bože nikome) da se rodite zdravi i preko noći ostanete invalid.
Kad bude prihvatio sebe, želeće ponovo da radi stvari koje je radio pre (izlasci, druženja)...
Što se tiče ljubomore nisu svi ljubomorni i posesivni, njega verovatno manjak samopouzdanja koleba...
Ako je moguće terajte ga da što više šeta. Ne znam da li ima protezu, sa njom će mu biti lakše. Budite malo i bezobrazni, terajte ga da se bori, kažite mu da nije smak sveta ako je ostao bez noge i da život ne mora toliko da se promeni. Naravno ako on to želi. U početku će biti ljut, a onda će da razmisli, i verovatno da potraži pomoć kako da olaksa sebi zivot. Insistirajte na svim stvarima koje ste radili do sad, pa i kad je intima u pitanju.
Ako vam je neprijatno ovako, možete mi poslati p.p.

 

[GhostRider77]

Pa manjak samopouzdanja jeste svakako, posebno sto je u opisanom rec o osobi koja je od zdrave prave postala osoba sa invaliditetom. Pretpostavljam da je taj psiholoski pritisak jos izrazeniji nego kod nas koji smo to od rodjenja.

 

[Giovanna]

Ne znam, viđala sam kroz volonterstvo razne slučajeve. Znam jedan par on u kolicima ona ok, imaju dete, šeta ga,izlaze, žive sasvim normalnim životom. Malo mi je čudno da on koji ipak ima jednu zdravu nogu ne želi da olakša sebi nego ide linijom manjeg otpora.

Na tvoje pitanje da li se treba odreći porodice, veze sa normalnom osobom, ne treba, pusti šta ti život donese, jer iskustva su različita ne možemo kroz ista znati šta bi bilo kad bi bilo kod nekog drugog.

 

[GhostRider77]

Slazem se sa tobom da se treba truditi, svaki dan, u skladu sa mogucnostima. Kretanje svaki dan, vezbanje, borba sa kilogramima(ovo je izuzetno vazno kod vecina fizickih ogranicenja, posebno tamo gde je kretanje na bilo koji nacin i iz bilo kog razloga otezano, smanjeno), odrzavanje gipkosti koliko god je moguce, sve to treba da se radi, da se bar stanje odrzava, i ako je moguce da se pomera napred. Pa, ako moze Nik Vujicic bez ruku i nogu(iako ok on ima i dva licna asistenta koji su placeni da budu uz njega, tako da je njegovoj zeni koliko-toliko olaksano), onda bi trebalo da se svi potrudimo onoliko koliko mozemo.

Nisam mislio samo na veze izmedju OSI i zdravih vec i na veze ismedju OSI i OSI. Vidis, moj psiholog mi dade pre neki dan zanimljiv odgovor, na isto pitanje. A odgovor glasi(parafraziram):'s obzirom na vase poprilicno otezano fizicko stanje, realno trebate biti spremni na mogucnost da cete ostati bez tih zelja koje vas toliko zaokupljaju, al se i dalje trebate nadati, mada ne previse'. Sto se mene tice, ne mislim da odustanem od ljubavnog zivota, al cu se truditi da ne budem ni sebican, da se ne rukovodim samo mojim zeljama i htenjima. Sto se tice prevelikih ocekivanja, nisam trazio nista posebno, mada mozda je i sama zelja za vezom, za partnerskom ljubavlju, za intimom ipak nesto posebno(mislim s obzirom na okolnosti)

 

[Eugenia]

Dragi Ghost,

Veruj mi da bih mogla o položaju invalida u društvu pisati do sutra, ali pokušaću da se svedem na neke razumne mere. :-)
Prvo što moram da kažem je da si ti jedan izuzetno hrabar dečko/čovek i drago mi je da nisi odustao od potrage za svojom srodnom dušom uprkos invaliditetu. Ovako formulisana rečenica ti verovatno zvuči kao opravdavanje stereotipa koji se gaje prema invalidima, ali nije tako. Naprotiv, ja mislim da je tvoja istrajnost veoma pohvalna i da bi nekima mogla da posluži kao primer.
Ono što sam htela još na početku da kažem a nisam bila baš precizna jeste stav većine zdravih ljudi prema vezi sa OSI. Namerno sam podvukla "vezi" jer ti je već sigurno jasno da veza i prijateljstvo/druženje/poznanstvo nisu iste. Ukoliko uzmemo u obzir da veza podrazumeva zajednički život onda dolazimo do suočavanja sa nekim svakodnevnim poteškoćama i recimo, ritualima, koje ne praktikuju zdravi ljudi. Neki od njih će biti spremni na takva odricanja, ali ja mislim da je primarni "problem" kod zdravih devojaka koje su još uvek neostvarene kao majke upravo taj činilac veze i kasnije braka. I sam si svestan toga. Ja, kao majka jednog već odraslog dečaka, zapravo momka, dajem prednost atmosferi duhovne ljubavi, ali isto tako dobro znam kako mala deca, neka čak sve do srednjoškolskog uzrasta gledaju na različitost. Hoću da kažem, dete bi se sigurno osećalo uskraćenim da mu je mama debela, da je neka teta lepša od nje, da "onaj tamo dečak" ima lepšu igračku od njegove, da tata ne može da se igra žmurke sa njim... Ovo što sam navela za odrasle i za zreliju decu zvuče kao banalnosti na koje ne vredi obraćati pažnju, ali, treba doći do tog stadijuma. Evo navešću jedan primer iz porodice. Pre nekoliko meseci posetila nas je moja rođaka sa svojom ćerkom koja ima pet godina. Čim su njih dve stigle, mala Ivana je mene pitala "a zašto si se ti udala za njega kada nema nogu?" (verovatno je izostavila dobar deo činjenica o kojima sam već pisala). Naravno, nismo joj zamerili i odgovorila sam joj na način prikladan njenom uzrastu. Sledeći dan, kada smo pošli u grad sa obećanjem da ćemo ići u bioskop, postavila je pitanje - "zašto teča ne ide sa nama?". Onda joj je on objasnio kako ne može dugo da hoda ili da ne može uopšte da trči te da ću ga ja zameniti kada se budemo jurili i igrali školice. Kompromis prihvaćen
Deca ne žele da budu zla iako ponekad zvuče tako, ali ona su samo radoznala i često previše bezobzirna u razgovoru.
Ja razumem da su ženama ove situacije mučne i da većina njih odustane kada se, kroz nekoliko godina, zamisli u ovoj situaciji.
Što se tiče zdravih ljudi i njihovih shvatanja, neću da generalizujem. Dosta žena će odmah na početku ili u prvim nedeljama veze otvoreno reći da nije spremno, jer se plaše rizika ili ne znam čega (individualno). Može se ipak desiti i da im bude gadno. Verovatno ti zvučim grubo, ali sam samo iskrena. Navešću ti još jedan primer: moja kuma, sredovečna žena udata za svog vršnjaka je jako bliska sa mnom, u suštini dobra žena ali ponekad preoštra. Nedavno me je pitala: "Dobro, prihvatimo da je kum stariji od tebe i da ti to ne smeta, ali nije li ti neprijatno imati seks sa njim onakvim?". Moram reći da mi je bilo malo neprijatno iako se znamo godinama i otvoreno pričamo. Dakle još jedna neprijatnost preko koje mnoge žene ne bi prešle.
Moja majka je mlada ostala bez muža a ja bez oca (sa 10 godina) i nakon amputacije me pitala "a zašto si ga nagovorila na ovo ako je već sam hteo da umre?". Blago rečeno bila sam u šoku da mi ovakvo pitanje postavi žena koja me je rodila i koja zna kakav je teret jedne samohrane majke. Šok.
Bilo je još raznih neprijatnosti i dobrom delu njih je i muž prisustvovao. Nakon toga sam svaki put morala da razgovaram sa njim i da mu ponovim da ga volim isto kao pre, da se ništa nije promenilo u mom viđenju njega kao muškarca itd. Mislim da smo deo problema rešili jer smo od stanja "neću da se skinem kad si ti u sobi" došli do odnosa tri-četiri puta mesečno. Možda izgleda malo , ali za njega mislim da je to optimum.
Dobar deo živaca sam pogubila ubeđujući ga da uradi ovo ili ono, moleći, preteći, nešto smo postigli, nešto opet nismo. Otežavajuća okolnost je muževljev prethodni način života - od studenta fudbalera, preko sredovečnog trenera u klubu i kasnije direktora do ovoga sad... I vidim da se veoma teško miri sa tim, ali i dalje ne propušta povremeni odlazak u klub gde ga svi srdačno dočekuju. Ponekad se dešava da nakon utakmice dođe kući, zatvori se u sobu i plače. Jer, kada bi on samo mogao da izađe na teren da pruži podršku tim divnim mladićima, da potrči malo sa njima, da im pokaže neke "korake" iz svog doba...

Giovanna, nema potrebe da mi persiraš, na forumu smo svi "drugari" hvala ti na podršci i na primeru sa drugaricom, ako neko ima još neki primer, slobodno neka piše
pozdrav svima

 

[Eugenia]

Zaboravih da napišem još nešto bitno. Vidiš, mislim da je tvoj pristup mnogo zreliji i stabilniji od pristupa mog muža koji često podrazumeva i ljubav i brigu i ljuti se na mene što ja izlazim u grad sa prijateljicama a on ne može. Dakle, ponekad se ponaša kao tinejdžer koji mene krivi za svoje stanje. Ti si opet drugačiji i to je olakšavajuća okolnost i za tebe i za buduću partnerku.
Ne znam koliko godina imaš, ali verujem da si mlad i da još uvek nisi "zakasnio" ni sa ozbiljnom vezom ni sa brakom.

 

[Giovanna]

Eugenia, nema na čemu. Tu smo da pomognemo.

Moram da priznam da sam zgranuta pitanjem tvoje kume. U svetu se na hendikep gleda hvala bogu drugačije pa mnogi invalidi žive normalnim životom. Ako nisi pogledaj Rust and Bones, ima veze sa tvojim slučajem da tako kažem. Moja kuma ima prijateljicu koja se udala za tipa koji nema obe ruke...Vredan, radi, lepo izgleda...
Sasa i Dejan Matić su oženili devojke koje nemaju hendikep, imaju decu...Nema pravila. Treba što više da pričaš sa njim, da mu kažeš da ga razumeš, da nije lako, ali da želiš da nastavite da živite onako kako ste živeli pre (uz male promene naravno). Intimu verovatno izbegava zbog noge ali uz neke trikove može i to da se prevaziđe...Kad odgleda Rust i Bones igrajte se malo telefonima, kao oni u filmu.
Nije sve tako crno, samo njemu treba podrške i dokaz da ga niko ne sažaljeva već voli. Jer moguće je da prema sebi oseća sažaljenje i samim tim veruje da svi oko njega osećaju isto. Mojoj drugarici je dugo trebalo da shvati da može da privuče i osobu bez hendikepa a da je pritom niko ne sažaljeva, već da mu se zaista svidi, ali sve se prevaziđe. Sad je jedna sasvim druga osoba. Živi kako želi i može i ne obazire se na mišljenja drugih. Sluša sebe i svoj instikt...

 

[Eugenia]

Hvala ti na preporuci, evo pronašla sam film i pustila da se učita. Mislim da smo postigli neki dogovor. Ranije je politika bila - ti peri veš, prostiri, peglaj, šetaj psa... Kad sam ja rekla da ne može tako mislio je da se šalim, ali je uvideo da se ne šalim. Onda smo se dogovorili da on pere veš, ja prostirem, on pere zavese, ja kačim, on izvodi psa dva puta dnevno, a ja ga vodim kod veterinara, on sadi cveće a ja donosim zemlju... Naravno, nije problem oprati veš ili posaditi cveće. Problem je mnogo dublji - prvo liči na infantilizaciju, drugo na koliko toliko ravnopravan odnos (u granicama mogućnosti, naravno).

Svaka čast tvojoj drugarici koja je i pored hendikepa uspela da sebe sagleda onako kako ni mnogi zdravi i pravi ljudi nisu. Mislim da je to ključ uspeha.

Još nešto da dodam o devojkama/suprugama osoba sa invaliditetom. Vrlo često su i one posmatrane na različite načine, ili im se čude, ili ih žale, ili se podsmevaju. Jednom prilikom muž i ja smo krenuli na rođendan (moj višesatni nagovor je bio u igri), doterali se po propisu, on odelo, ja haljinu i visoke potpetice tako da mogu reći da smo oboje delovali atraktivno, a ja inače izgledam mlađe. Namerno sam ostavila auto nekih stotinjak metara od stana kako bih ga naterala da prošeta. Na putu do auta smo naišli na grupu dripaca, 16-17 godina i jedan od njih je veoma glasno (verovatno sa namerom da mi čujemo) prokomentarisao "jel **** ovaj baja ovo? ". Inače mogu sa 90% sigurnosti da tvrdim da su im roditelji mlađi od nas, u najmanju ruku sam se zgrozila vaspitanjem današnje omladine. Pretpostavljam da su išli logikom- 'ajde, nema veze, ovaj čovek nam ne može ništa pa zašto da ne iskoristimo priliku...

 

[Giovanna]

Jesmo svi mi vizuelisti, ali koliko puta nam se u životu desilo da nam se svidi neko ko izgleda kao Apolon u našim očima naravno a kada ga upoznamo sledi razočarenje i tada nas privuče neko ko možda nije atraktivan kao prvi ali svakako jeste zanimljiviji.
Pretpostavljam da muškarcima hendikep teže pada upravo iz razloga što je ženama sa (osoba sa lakšim hendikepom) seksualni život funcioniše sasvim normalno za razliku od muškarca...
Najveća je zabluda i ta, da ne mogu da budu seksualno aktivni. Što se tiče tih ljudi koji se podsmevaju očigledno nisu imali priliku da dobiju adekvatno porodično vaspitanje, čim mogu tako nešto da dobace.
Sažaljenje, zašto? Svako ima prava na svoj izbor, a predrasuda će uvek biti. Niko od nas nije idealan, niti bira kad će se roditi ni kako. Teško je biti čovek.

Moja drugarica je veliki borac, uvek je bila svesna sebe i nije htela da bude nikome na teretu, imala barijere, ali sa godinama, se to smanjilo i sad živi 80% normalno.

Film je dobar, pokazuje baš upravo to, borbu i želju za normalnim životom posle tragedije. Mislim da je poučan.

 

[GhostRider77]

@ Eugenia

Zahvaljujem na vasem komentaru. Mogu reci bez imalo pretencioznosti da sasvim dobro razumem vasu percepciju situacije, kao i percepciju koju ima vas suprug. Kao neko ko je sa invaliditetom od rodjenja mogu razumeti koliko je komplikovano percepirati, doziveti pojam svakodnevnog zivota sa invaliditetom. Tim pre sto je vas suprug od zdrave osobe postao osoba sa trajnim invaliditetom. Ne spadam u amputirce(cerebralac sam) ali poznajem nekoliko amputiraca. I svi oni imaju porodicni zivota misljenja sam pre svega zbog cinjenice da su to imali pre nego sto su postali amputirci. Pitanje je kako bi bilo da je drugacije. Promenili se jesu, al to je da tako kazem i razumljiv sled jer se ceo svet u momentu obrne, ceo zivot. Mislim, kao sto rekoh imam invaliditet od kada znam za sebe(a imam preko 30 godina), pa mi uz svo to naviakvanje na samog sebe jos uvek nije sasvim poslo za rukom da se sasvim naviknem. Ukljucujuci i soucavanja s neuspesima, polovicnim uspesima i veoma tesko ostvarenim uspesima na razliciim zivotnim poljima, ukljucujuci i ljubavni. Onda mogu sasvim kristalno jasno da razumem kaako se recimo vas suprug oseca, s obzirom da mu je invaliditet oduzeo ceo njegov predjasnji zivot. A razumem i kako se vi u svemu tome osecate. Kada sam se ja prikljucio ovoj temi, povod je bio ljubavni zivot, suocavanje sa neuspesima, polovicnim kratkotrajnim rezultatima. Sa prijateljstvom i druzenjima nemam problem. Tako da prica o druzenju i preprekama na tom polju nisu u mom fokusu. Iskreno, nikad nisam osetio prepreke na polju druzenja(ali isto tako znam da ima osoba sa invalidietom koji se suocavaju sa preprekama, sa predrasudama okoline, pocev od druzenja pa do svega ostalog). Mogu reci da sa u najvecem delu svog dosadasnjeg zivota imao srecu da na polju druzenja nisam imao prepreka. Al kada je rec o polju ljubavnog zivota, zapocinjanja veze, odrzavanja veze, e tu je vec sasvim drugacije. I to je ono sto me brine, s godinama. Jedan moj prijatelj me skoro pitao:'ma sta ce tebi veza i seks, imas intelekt, obrazovan si, zavrsio si visoke skole, zadovolji se sa tim. Gubis vreme i energiju, a i sam idis da te vecinom sve odbijaju'. Na to sam ja odgovorio uz osmeh kontra pitanjem:'ok, a zasto ti smatras da tebi trebaju veze ili seks, zar samo zato sto si fizicki zdrav. Pa sam ga pitao sledece:' zar je zdravstveno stanje, zar je razlika u zdravstvenom stanju tacka diferencijacije, sa koje se posmatra ko ima pravo na vezu i seks, a ko nema pravo, kome treba a kome ne treba''. Odcutao je. Al u sebi se Jesam zapitao, zaista gubim li vreme i energiju na nesto sto mozda prosto ne ide. Inace, samo da dodam da u mojoj percepciji veze nisu samo zdrave devojke, zene, vec i one koje takodje imaju invaliditet. I mogu reci da sam cesto vise iznenadjen reakcijom devojaka sa invaliditetom i njihovim probirljivim stavom, visokim kriterijumima(koje imaju u ocekivanju od muskaraca), njihovim zadrskama prema muskarcima sa hendikepom(barem u mom slucaju), nego reakcijama zdravih devojaka, zena.

A inace i meni su bas kao i vama i vasem suprugu cesto postavljali razna pitanja. pomenuo sam eto tog jednog mog poznanika koji mi je skoro postavio to jedno skakljivo pitanje tipa 'a sta ce tebi devojak, veza, seks'. A bilo je cesto cesto raznih pitanja. Narocito u nekim retkim situacijama kada sam i imao nesto poput kratkih 'veza'(u pokusaju). Mada ja razumem(bar se trudim da razumem koliko god je moguce) takva pitanja, ljudi se cesto cude da neko ko ima tezak invaliditet, ko ovisi od tudje fizicke pomoci, uopste moze sebe smatrati seksualnim i zanimati se za ljubavni zivot. Jer ljudi cesto podsvesno ljubavno spajanje i seksualnost povezuju za savsenim zdravljem, sa privlacnoscu, sa samostalnoscu, sa sigurnoscu, tako da ni ono pitanje vase kume nije nista posebno iznenadjujuce. Takva pitanja ukazuju na tuzno nizak nivo svesti(po mom misljenju bez namere da ikog osudjujem), ali su ljudska, ocekivana. Narocito u nasem okruzenju ovde.

Svi mi kao homo sapiensi kao pripadnici ljudske vrste cesto sosptvenu sliku o sebi projektujemo na osnovu interakcije sa nasom okolinom. Pa ako je ta interakcija uspesna ako nas okolina podrzava i prihvata, onda i nas nivo samopouzdanja raste. I obrnuto. To je Jung poprilicno jasno pojasnio u svojim psihoanalzama. Nase 'ja', prihvatanje sopstvenog 'ja' cesto ovisi od toga kako nas okolina percepira. U tom kontekstu, vasem muzu ce biti lakse da pozitivno percepira svoje novo stanje i svoje novo 'ja', ako primeti da ga Vi kao njegova zena kao suprotni pol percepirate i dalje kao pozeljnog muskarca. Ne iz navike, ne iz sazaljenja ili osecaja duznosti, vec istinski. Kao sto bi vama bilo lakse kada bi vasa sira okolina vseg supruga pecipirala na pozitivan nacina(kada recimo ne bi bilo onakvih cudjenja koje je iskazala vasa kuma). A opet s druge strane vas suprug bi trebao da se potrudi koliko moze da tu pozitivnu pecepciju(i vasu a i sire okoline) zavredni, tako sto ce nastaviti da radi na sebi. Tako da,sve te percepcije su nekako uzajamne, i to celu stvar cini kompleksnijom. Ako mogu biti otvoren i reci, ne mislim da vas suprug vas 'krivi' za njegovo stanje. Svako ko je imalo razuman, ne moze kriviti ni sebe ni druge zbog cinjenice fizickog invaliditeta. Tu prosto nema 'krivice'(ne bi trebalo da je bude). U pitanju je nesto drugo, rec je o komplikovanom psiholoskom procesu navikavanja na stanje, na promenjen zivot(u slucaju vaseg supruga iz korena), na suocavanje spoznavanje sta sve hendikep donosi koju i kakvu tezinu u svakodnevnom zivotu. A povrh svega cinjenica fizickog hendikepa posebno moze da atakuje u psiholoskom smislu na to kako muskarac dozivljava sopstvenu muskost. Odnosno kako to dozivljava zena sa kojom je. Ili zena sa kojom zeli biti. Za nas muskarce bez obzira da li smo zdravi, ili invalidi od rodjenja ili smo to postali naknadno, pitanje ocuvanja uloge muskosti je krucijalno. Pocev od drustvenog statusa, svakodnevnih zivotnih mogucnosti, porodice, ljubavnog intimnog zivota. Ako se to poljulja, onda se sve poljulja. Cak i kod mentalno najjacih. E tu je veoma vazno da okolina, pre svega najbliza okolina deluje isceljujuce, i pozitivno. I strpljenje. Znam znam, nema se vecnost na raspolaganju, znam da nije lako, ali ta pozitivna uzajamna interakcija u vrednovanju izmedju okoline iosobe sa hendikepom, to je nesto sto je osnov.. Onda ce i osoba sa hendikepom poceti(trebalo bi) povratno da pocne povratno da vrednuje sopstvene mogucnosti. To je pozitivna interakcija. Jedno bez drugog tesko ide.

Ako mogu biti slobodan da preporucim da pogledate ovo, mislim da je veoma poucno svima nama(Nik Vujicic, covek bez obe ruke, obe noge od rodjenja, covek koji je sa tako teskim hendikepom uspeo i da se ozeni i da stvori porodicu.

Mada, cuo sam razmisljanja od recimo nekih mojih poznanika da to 'najverovatnije ni nije njegova prava zena niti njegovo dete'.

Na ovom video snimku rec je o njegovom motivacionom predavanju, koje je prosle godine odrzao u Bg). Ako, izostavimo taj religijski aspekt u njegovim nastupima i govorima(barem sto se mene tice jer nisam neki vernik narocito), mislim da je poucno. I upravo daje neke od odgovora iz njegovog zivotnog iskustva, vezano za ono sto ste i sami pomenuli kako se suociti sa cinjencom hendikepa, pa kako se suociti sa cinjenicom sta sve hendikep ogranicava, otezava, pa mogucnosti gubitka samopouzdanja, depresije, pa kako se uprkos tome boriti i postizati pomeranja napred kao ostvarenju zivotnih ciljeva, uprkos invaliditetu. Ukljucujuci i cinjenicu da je mnogo toga kao i prica o fizickog izgledu, vizuelizaciji zapravo opterecenje nase podsvesti, nesto sto nije nuzn da nas uvek diferencira. Nije nesto sto odredjuje sve, niti je nsto sto je neopozivo nuzan kriterijum. Odnosno, jeste, ako sami umislimo da jeste. Steta je sto ljudi cesto ne umisle neke druge vrednosti u podsvesti kao vazne i bitne, vec se prvo vezuju za vizuelizaciju, za spoljasnjost, za fizicki izgled,...itd. I vezuju se prvo za strahove, za odbojnosti, umesto za ono sto to premostava. I okvirno je veoma poucno bez obzira da li je neko sa invaliditetom od rodjenja ili je invalid postao naknadno. Zbog toga preporucujem da i vas suprug pogleda. Misljenja sam da bi svi trebali iznova i iznova da pogledamo ovo, i da razmisljamo, svi mi koji smo sa ili bez invaliditeta, i koji diskutujemo o tematici invaliiditeta, o tematici zivota sa invaliditetom, o tematici veza u uslovima invaliditeta. Bez obzira sto neki kazu da Nik Vujicic 'eksploatise svoj hendikep' u svrhe samopromocije ovoga onoga...bez obzira sto mozda ispada da su kod nas ljudi po malo licemerni jer kako neki kazu 'opcinjeni su Nikmanijom, a ovde kod nas u svakodnevnom zivotu okrecu glavu od osoba sa invaliditetom'. Mozda je to i tako, ne bih da sudim. Ali ostaje nesporna cinjenica(bar po mom misljenju) da je covek sa tako teskim hendikepom, bez obe ruke i obe noge uspeo. Uspeo je svojom snagom volje, strpljenjem, trudom, verovatno i velikom srecom, mozda verom, ko zna, ali jeste uspeo. Kao sto rekoh nisam neki vernik u smislu religioznosti, ali mislim da neka vrsta vere u ljudske mogucnosti je ipak neophodna. U tom kontekstu verujem(ili se barem trudim) da Ako je Nik Vujicic uspeo da ostvari ono sto zeli, uprkos tako teskom hendikepu(pitanje je postoji li tezi), onda pretpostavljam da je puno toga ipak moguce u zivotu. Za sve nas, bilo da smo zdravi ili sa invaliditetima.

 

[Giovanna]

Omalovažiti čoveka sa hendikepom i negirati njegov privatni i poslovni uspeh, moguće je ali samo ovde. Duboko verujem da svi ti koji sve znaju nisu postigli ama baš ništa u životu sem možda poslovnog uspeha, jer svako ko ima bar malo intelekta takvu glupost ne bi rekao ni u snu. Zašto misle da Nik nije otac tog deteta? Zato što je njima teško zamislivo da takva lepotica spava sa nekim kao što je Nik. Meni nije.Nik Vujičić je ako izuzmemo težinu njegovog hendikepa lep i pametan muškarac. Koliko znam on je ženu upoznao sasvim slučajno preko prijatelja, pomagala mu je kad je bio bez dinara u džepu, bila uz njega. Mogla je da bira, izabrala je Nika.

 

[GhostRider77]

To sam i ja rekao, na komentar tih mojih prijatelja, mogla je da bira koga god je htela. Giovanna, ne bi verovala al ima ljudi koji inace za Nika kazu da mu se dive ali istovremeno izrazavaju sumnju u to da li je to zaista njegova prava zena(ili je u pitanju marketing u sklopu motivacionog govornsitva da se podigne nivo samopouzdanja drugim osobama sa hendikepom i uopste ljudima), da li je moguce da je to zasia bas njegovo dete i sl. i koji prokomentarisu bas u stilu kao oni mladici koje je pomenula gospodja Eugenia. Licno poznajem 10-ak ljudi sa takvim komentarima, u mojoj najblizoj okolini. Pa napisah i sta je meni rekao moj dugogodisnji prijatelj onako skroz opusteno priajteljski u stilu ma sta ce tebi zena i veza i seks. Ja znam da on nije imao nameru da uvredi znamo se godinama, znam to, prosto covek je samo prvi put iskreno pitao ono sto misli. I sta sad, da se naljutim, ne vredi nema svrhe, a povrh svega svako ima pravo na svoje misljenje. A sto se tice generalnog omalovazavanja svake vrste i iz raznih povoda i pobuda, ovde kod nas, zasto te to iznenadjuje. Poznajem dosta ljudi(i to cak vrlo obrazovanih, barem po stepenu dostignutog akademskog zvanja) koji na temu hendikepa, invaliditeta, na temu veza sa invalidima(narocito ulaska u veze) imaju omalovazavajuci stav, odbojan. Sta onda ocekivati od recimo prosecno obrazovanih ili pak neobrazovanih ljudi. Istini za volju, ne mislim da je tamo preko u inostranstvu bas svuda 'mnogo bolje' po tom pitanju. Prosto i tamo su ljudi samo ljudi, pa i tamo ima puno onih koji nikada ne bi mogli uci u takvu vezu. To je prosto ljudska rekacija, bez obzira sto je tamo preko mozda stepen svesti da kazemo 'visi'. Obidji malo recimo neke evropske ili americke forume gde postoje slicne ili iste teme kao ova, pa ces videti da i tamo imadosta ljudi koji prosto kazu 'no way', ne bi nikad mogli takvu vezu.Mada kao sto rekoh meni su veca enigma zene sa invaliditetom koje birkju pa izbegavaju veze sa muskarcima sa invaliditetom ili muskarci sa invaliditetom koji birkaju, pa izbegavaju veze sa zenama koje imaju invaliditet(barem ono sto sam primetio u udruzenju za cerebralnu ili sto su neka moja licna iskustva. Sto bi rekao jedan moj takodje poznanik u sali ' tebe bas nece kako god da okrenes,nakupio si kolekciju 'korpi'). Meni je to veca enigma i onako zanimljivo kao fenomen, nego to sto zdravi nece. Na stavove zdravih sam se vec poprilicno da kazem navikao.

 

[Giovanna]

Nasmejao si me sa ovim birkanjem...Svi mi biramo...Prirodna stvar.
Što se tiče inostranstva, tu grešiš, ima mnogo više zainteresovanih za veze nego ovde. U Grčkoj sam vidjala mesovit par ( hendikepirana i zdrav muškarac npr). Pa pogledaj samo njihove Olimpijske igre, ceo svet prenosi samo naši ponešto što mora.
Najfascinantnija priča ikada emitovana u emisiji Sve za ljubav (Imas na njihovom sajtu par primera) o ženi koja reši da se ubije, voz joj predje preko nogu, izgubi obe noge, i uda se za tipa kome njen hendikep nije smetao. Mislim da su u braku preko 30 godina. Od sudbine se ne može pobeći izgleda.

Jedna lepa priča amputirac

 

[GhostRider77]

Ma shvatam ja da ljudi imaju pravo da birkaju. Iako sam ja mozda neko ko je sam sebe vremenom naucio da previse ne birka, nemam neke ne znam kakve kriterijume. Pa me onda mozda cudi kada drugi recimo imaju visoke kriterijume. Dakle, nemam ja nista protiv da ljudi birkaju, al nekako stalno deluje da mene sve nesto zaobilaze u tom birkanju Mislim na zene. Barem meni tako izgleda. Ja sam vise raspolozen za konkretna desavanja, za pipkanje, nego za birkanje. Kroz pipkanje do ljubavi.

Znas kako se kaze svako u sopstvenom problemu(pa i ljubavnom).vidi 'najveci problem'. Ko zna, mozda jednostavno ne umem da privucem, nisam namagnetisan. Mozda mi bolje idu druzenja, prijateljstva. U svakom sllucaju na ovo pitanje ni moj psiholog jos uvek nema neki konkretan odgovor, prosto kaze, pored suocavanja sa objektivnim stanjem, zatim pored rada na sebi u zivotu treba imati i srece. I biti spreman da neke zelje jednstavno mozda i ne uspeju. Doduse to nije stav samo mog psihologa. Pa i Nik kaze, da treba nauciti biti zadovoljan onim sto imas. Iako Nik tvrdi da je 'strah cinilac laznih prepreka koje mi vidimo kao stvarne'. Valjda je tako, ko zna. Mada opet, s druge strane, Mozda kada covek previse uporno nesto zapne da zeli i da pokusava, mozda bas tada najmanje uspeva. Mada, Dzozef Marfi u knjizi 'Moc Podsvesti' tvrdi suprotno. Mada, sve te analize, i psihoannalize, ponekad mogu biti i vrteska u krug. Svako od nas okvirno barem oseca konkretan uzrok svojih nezadovoljstava. Poslusao sam tvoj savet za psihologa, ne kazem nije lose ici i popricati, mada ponekad mislim da tu psiholog ne moze da resi, jer ne moze psiholog umesto mene da udje u vezu. To trebam sam da postignem, to svako od nas treba sam da postigne. A to je osnovni uzrok mojih nekih nezadovoljstava, jer ne uspevam u tome. Kada se eliminise uzrok nezadovostva, nestaje i nezadovoljstvo. Ali, eto, nastavicu da idem kod psihologa, pa cemo videti da li ce to doneti neke rezultate.

Verovatno se nismo razumeli. Nisam rekao da je u inostranstvu 'isto' kao ovde, vec da ne treba gajiti idelisticku sliku. reako samda i tamo i dosta ljudi koji kao i ovde prosto ne bi usli u takvu vezu. Govorio sam pre svega na osnovu onog sto sam citao po nekim njihovim forumima sa slicnom temom. Al, inace, slazem se da tamo verovatno generalno ima vise ljudi koji bi bili spremniji na takvu vezu. A i uslovi su generalno bolji, uslovi za zivot osoba sa invaliditetom. Za samostalniji zivot. A samostalnost, mogucnost sto samostalnijeg funkcionisanja, to je mislim ipak preduslov za bolje i stabilnije, rasterecenije funkcionisanje veze, braka.

Da, znam za tu pricu o toj zeni bez nogu. Dirljiva prica.

 

[dobra predskazanja]

Omalovažiti čoveka sa hendikepom i negirati njegov privatni i poslovni uspeh, moguće je ali samo ovde. Duboko verujem da svi ti koji sve znaju nisu postigli ama baš ništa u životu sem možda poslovnog uspeha, jer svako ko ima bar malo intelekta takvu glupost ne bi rekao ni u snu. Zašto misle da Nik nije otac tog deteta? Zato što je njima teško zamislivo da takva lepotica spava sa nekim kao što je Nik. Meni nije.Nik Vujičić je ako izuzmemo težinu njegovog hendikepa lep i pametan muškarac. Koliko znam on je ženu upoznao sasvim slučajno preko prijatelja, pomagala mu je kad je bio bez dinara u džepu, bila uz njega. Mogla je da bira, izabrala je Nika.

cuj...ovde se sve omalovazava. sve sto je drugacije od postavljenih standarda proseka...omalovazava se, jer je potrebno da postoji neko gori i u losijoj poziciji da bi se mali, prosecni, nezadovoljni covek osecao bolje.
meni jeste cudno da je zena izabrala bas nika kao partnera, ja ne bih, njegov hendikep je prevelik da bi bio podnosljiv...ali svako bira sebi. on jeste uspeo u okviru svojih mogucnosti, a mnogi ljudi sa svim rukama i nogama ne postignu ni delic. molder je jendom rekoa u nekoj od serija - nekada je bolje biti invalid, jer je dovoljan uspeh biti samo ziv....pa ti vidi.

 

[Giovanna]

Zlozi, imaš pravo. Čim štrčiš, na bilo koji način ne valja. Pogledaj samo druge teme npr, brak, porodica deca. Onaj ko to ne želi biva obeležen od strane drugih kao lud u najmanju ruku, jer šta je smisao života nego to. Nismo svi isti i nemamo svi iste prioritete. Polazim od sebe, verujem u ljubav ali ne i brak. Zašto ne znam...

Ghost, drago mi je što si krenuo kod psihologa, ja idem i dalje i moram ti reći da se agorafobija i napadi straha i panike smanjuju...Nije još uvek kako treba ali kako je bilo super je. Sve kao posledica stresnih situacija...
Nije isto čitati na forumu i biti oči u oči sa nekim ko ima hendikep. Naravno da je lakše živeti u zemlji gde postoje prilazi i uopšte život invalida nije toliko težak kao ovde, možda bi mogao da probaš tamo...

 

[dobra predskazanja]

Zlozi, imaš pravo. Čim štrčiš, na bilo koji način ne valja. Pogledaj samo druge teme npr, brak, porodica deca. Onaj ko to ne želi biva obeležen od strane drugih kao lud u najmanju ruku, jer šta je smisao života nego to. Nismo svi isti i nemamo svi iste prioritete. Polazim od sebe, verujem u ljubav ali ne i brak. Zašto ne znam...

Ghost, drago mi je što si krenuo kod psihologa, ja idem i dalje i moram ti reći da se agorafobija i napadi straha i panike smanjuju...Nije još uvek kako treba ali kako je bilo super je. Sve kao posledica stresnih situacija...
Nije isto čitati na forumu i biti oči u oči sa nekim ko ima hendikep. Naravno da je lakše živeti u zemlji gde postoje prilazi i uopšte život invalida nije toliko težak kao ovde, možda bi mogao da probaš tamo...

pa da...dovoljno je samo proci krstom, jer tu ipak pisu i realni ljudi.

 

[Slonce]

dugo sam razmishljo shta bih odgovorio na ovu temu
...i mislim da je bolje da tjutim
da me ne bi prozvali...pitjkin dushmanin

 

[GhostRider77]

Ghost, drago mi je što si krenuo kod psihologa, ja idem i dalje i moram ti reći da se agorafobija i napadi straha i panike smanjuju...Nije još uvek kako treba ali kako je bilo super je. Sve kao posledica stresnih situacija...
Nije isto čitati na forumu i biti oči u oči sa nekim ko ima hendikep. Naravno da je lakše živeti u zemlji gde postoje prilazi i uopšte život invalida nije toliko težak kao ovde, možda bi mogao da probaš tamo.

Pa, ok, drago mi je ako tebi ima pozitivnog efekta. Da budem iskren ja jos uvek ne vidim sustinu mojih odlazaka kod psihologa(iako idem). Mislim, u mom slucaju nije rec o napadima ankcioznosti, niti panike. Ne vidim sta razgovor moze da resi kada je rec o nedostatku ljubavnog zivota. Mislim, odem ja tamo, pricamo, al nekako mi se cini da se prica vrti u krug. Izvor mog unutrasnjeg nezadovoljstva ima vrlo jasan i precizno prepoznatljiv(barem meni) Uzrok: Nedostatak ljubavnog zivota, seksualnog zivota, nedostatak osobe sa kojom se moze podeliti uzajamno i sve ono lepo i sve ono manje lepo, kroz emocije, ljubav, poverenje, bliskost, strast, vezu, mozda i zajednicki zivot. Kao sto vec rekoh nije nuzno da ta osoba mora da bude zdrava, otvoren sam i za zene sa invaliditetom. Al nekako ispada da ne nailazim na otvorenost sa druge strane, ili ne umem da zasluzim. Nesto jeste, mozda nije samo rec o invaliditetu. Mozda ce tu moci psiholog da pomogne , u otkrivanju tog neceg dubljeg(ako postoji), ne znam. Inace, smatram da mi nije potrebno 'suocavanje sa mojim fizickim stanjem' sa 'realnoscu'(znas vec kako glase klasicne fraze psihologa), niti nekakvo 'posebno suocavanje' sa cinjenicom da takva veza nije svakom prihvatljiva, niti sa cinjenicom da takva veza nije za svakog jednostavna veza, jer sam i vise nego dovoljno svakodnevno suocen. To sto osecam ponekad potistenost i nezadovoljstvo zbog nepostojanja konkretne partnerke, to ne znaci da ne razumem zasto dosta zena smatra veze sa muskarcima invalidima za komplikovane. Al opet,s druge strane, to sto ja 'shvatam' ne znaci da moje zelje ne postoje. Prema tome, nekako ispada, zacaran krug. Ne znam kako moji odlasci i sva ta prica sa psihologm od dva dva i po sata, 'pomazu' oslobadjanju od osecaja nezadovoljstva. Kad uzrok probema i da lje ostaje neresen. Pa i ova ovde diskusija na forumu na ovoj temi, na neki nacin predstavlja zacaran krug. Puno razmisljanja bez konkretnih rezultata. Kao da ja ne znam da to nece ici bas lako. Svestan sam toga, barem mislim. Sto se tice strahova, ok svi ih imamo tu i tamo, ali kada je rc o prilasku zenama, zaista nemam straha da pridjem zenama. Ok, nekada je to direktno nekad indirektno, nekad otvorenije nekad mozda stidljivije, ali generalno misljenja sam da nemam strahove po toj osnovi. Pre bih rekao da druga strana ima strah da prihvati ulazak u vezu. Mada ok, to je iz moje vizure gledano. Tako da ne znam kako ce psiholog pomoci poboljsanju mog ljubavnog zivota tako sto ce me oslobadjati od nih strahove koje ni nemam. Zbog toga mi se za sada cini da se cela ta prica sa psihologom vrti u krug. Al, kao sto rekoh idem i dalje.

Iskreno, nisam smatrao da ce doci dan da razmatram odlazak u inostranstvo zbog resavanja problema sa ljubavnim zivotom. Mislim, iapak, ne ide se u inostranstvo samo tek tako da bi se nasao ljubavni zivot. Mada, ko zna, mozda to na kraju krajeva zaista bude opcija. Ipak, racunam da ovde jos uvek ima zena(bilo zdravih bilo sa hendikepom) kojima se mogu dopasti, onakav kakav jesam. Prosto jos uvek odbijam da poverujem da ovde takva osoba ne postoji. Ne mislim tu samo na hendikep, ili na fizicki izgled, vec i na karakter, na osobine, na vrline i mane, na interesovanja i navike...itd Doduse, jos nije uspelo ni sa jednom(barem ne nap ravi nacin), ali ja jos uvek verujem da Ovde ta jedan postoji. Ne trazim nikakvu opstu popularnost, dovoljna je jedna, prava. Ne trazim ni nesto idealno, vec sasvim obicno. Obicnu osobu(bilo sa bilo bez hendikepa), za obostranu bliskost i razumevanje. I sve ostalo. Al, ko zna mozda je takva neka i negde preko.

 

[Giovanna]

Moja anksioznost i panika je posledica nagomilanih potisnutih emocija, ružnih dogadjaja, nezadovoljstva, zbog par sitnica koje su možda nekome smešne, a opet meni značajne. Trpela, trpela, desio se jedan stresan dogadjaj i bum, totalan prekid filma, gde ja ustajem i ne znam ni kako se zovem niti kako funkcionišerm...Kao da sam izbrisala sve ono pozitivno a ostaje samo negativno i praznina, bol da se setim stare sebe i krenem iz početka. Imam periode depresije, danas me uhvatilo ludilo radila sam nešto i nije uspelo i htela sam da puknem od besa. Onda sad sela i rekla ne vraćaj se na to, drugi put će biti bolje i koliko toliko prošlo je. Doduše ima tu i pms-a nekad pa kad se sve skupi da poludiš samo.
Kod tebe odlazak psihologu ne može promeniti tvoje nezadovoljstvo ali možda može da ti pomogne da uvidiš gde praviš greške, jer svesno ili nesvesno mi uvek mislimo da sve što radimo radimo kako treba. Ja npr. odbijam da se smejem i radujem u poslednje vreme, jer me strah da ovo stanje ne potraje doživotno. Sve što me činilo srećnom ranije sam mi se čini besmislenim...Koliko puta se upitam, gde sam ja, ona stara Jovana koja je volela društvo, izlaske, muziku...Nema je. Kao da nikad nije ni postojala, i to me rastužuje, da se ponekad pitam čemu sve ovo?
Možda ti inostranstvo pruži veći konfor manje prepreka, a samim tim i lakši život. Za početak sasvim dovoljno.

 

[Eugenia]

Pozdrav svima! Nisam čitala detaljno sve postove, međutim, zainteresovala me Ghostova poruka koja se tiče psihoterapije. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem, iz ličnog iskustva, neposedovanje hendikepa ili bilo kakvog drugog fizičkog ograničenja ne garantuje uspeh u ljubavi. Godinama sam imala različite probleme, počev od loše samopercepcije do nesposobnosti realnih procena i usklađivanja poslovnog i privatnog života, naravno, sve na uštrb privatnog. Iako sam uvek bila uspešna u poslu kojim sam se bavila, iako sam bila i ostala spremna na kompromise, uvek vodila računa o sebi, bar ono što se da primetiti i osetiti, imala sam faze kada nisam mogla da precizno ocenim da li živim život ili pakao. Znam da ovo nema veze sa temom, ali samo htedoh da kažem da je prvenstveno problem u ograničenjima koja čovek sebi svesno ili nesvesno postavlja.
Ghost, lepo si rekao "dovoljna je jedna, prava" i ja se tu u potpunosti slažem sa tobom. Samo, moraš biti svestan (znam da već jesi) predrasuda koje su svuda oko nas. Mnogi ljudi sve te predrasude ne bi sami formirali da ih nisu odgajali, usmeravali u tom pravcu, čak možda i nesvesno po sistemu -kako roditelj, tako i dete. Problem je upravo u tome. Vidiš, sad baš razmišljam o tome, koliko bi žena bilo spremno da ti dopusti da im dokažeš kako nije sve tako strašno i kako ti možeš da budeš koliko-toliko ravnopravan partner. Većina te u samom startu proceni kao nepodobnog i samim tim nema nameru da ti dopusti da ih u nekoj meri razuveriš. Znam kako razmišljaju jer sam i to prošla. Čovek je u stanju da tako beskompromisno veruje u nešto, bila to ideologija, neutemeljena teorija, pretpostavka, predrasuda, da ga je veoma teško "prodrmati" i navesti da razmisli. Mislim da je to suštinski problem jer verujem da bi ti pokazao dobru volju u skladu sa svojim mogućnostima kada bi ti se pružila dovoljno "stabilna" prilika. Možda bi to mogla da bude neka devojka koja te poznaje na neki način? Dovoljno da bi mogao da joj se približiš ili bar da pokušaš a da ne budeš odbijen iz straha. Ti to najbolje znaš... Npr. znam jedan primer gde se žena udala za slepog čoveka koga je prethodno negovala, malo po malo... ili još jedan primer, komšije, stan do stana, on bez ruke a ona zdrava i prava. Ne znam, svaki slučaj je priča za sebe...
Što kaže Giovanna, svesno ili nesvesno praviš greške. I ja sam činila isto. Toliko sam sebe ubedila u neku teoriju da sam besomučno izvlačila iz svih i svega ono što bi je potvrdilo, a sve što joj ne bi išlo u korist sam jasno odbijala. Ne znam da li da tu emociju okarakterišem kao strah, ali evidentno je da je ograničavajuća, veoma.
Još jedna greška - čovek neku svoju manu prvo zapazi, oseti, a zatim predimenzionira toliko da je koristi kao opravdanje ili objašnjenje za sve nevolje koje mu se dešavaju. I tako beskompromisno veruje u to da čak ni ne nazire svoju krivicu. Ne kažem da je i kod tebe tako, ali nešto mora da postoji.
Navešću ti primer svog muža koji je uvek bio malo čudan, ali ga je bolest učinila nepodnošljivim i za sebe i za okolinu. Ranije je većinu nevolja, neslaganja sa drugima, osuđivanja, kritika uspeo da sagledava koliko toliko realno i da pronalazi uzroke takvih ponašanja. Nekada bi se trudio da ih ispravi ili otkloni, nekada ne. A sada, za svaki problem koristi univerzalno opravdanje "ja sam invalid, normalno je da sam neshvaćen/odbačen/ničiji". Neko ga "popreko" pogleda zato što je invalid. Neko mu se neljubazno obrati zato što je invalid. Neko kritikuje njegovo ponašanje zato što je invalid. Neka žena mu na kompliment ne odgovori kako bi "trebalo" zato što je on invalid i samim tim neprivlačan. Teorija zvana "celi svet me mrzi jer sam invalid". Iritantno, netačno, ali u neku ruku služi kao izgovor. Instant opravdanje za sve za šta se treba potruditi. Kada ja prokomentarišem u tom stilu ja sam nerealna, ne shvatam dubinu problema...
Iz mog ugla, prvi negativan osećaj je samosažaljenje, toga moraš da se oslobodiš ako već nisi. Moraš.
Drugi bih definisala kao istinsko verovanje da je uzrok odbijanja samo i isključivo invaliditet. Zapitaj se da li neka tvoja osobina, možda, odbija? Ili pak tvoj odnos prema ženama, možda se nazire očaj u tvom nastupu. Ovo su samo neke teorije, koje ne moraju biti tačne... moraš da se preispitaš šta te to tačno koči i šta to tako vešto prikrivaš pričom da si odbijan samo zbog invaliditeta. Srećno

 

[GhostRider77]

Pregledao sam od pocetka postove koje sam do sada napisao na ovoj temi i moram reci da nisam primetio da sam negde napisao kako verujem da je 'uzrok samo i iskljucivao u hendikepu'. Ali mislim da jeste jedan deo uzroka. Onaj deo koji se odnosi na prvi vizuelni utisak pri kontaktu, kao i na realna fizicka ogranicenja(kada ta neka zenska osoba razmislja kada oboje razmisljamo o tome koliko bi to za nju i za oboje bio realan napor biti u takvoj vezi). Prosto nismo svi isti, i stepeni hendikepa se kod ljudi razlicito manifestuju. Neko to savladjuje jako dobro, neko slabije a neko slabo. I svakoj osobi pasuje razlicit partner, partnerka. Po pravilu, osoba koja najpravilnije Razume slozenost situacije u vezi sa OSI. Partner ili partnerka koji u vezi ili prilikom ulaska u vezu sa OSI ocekuju da ce svaki OSI da napravi ne znam kakav napredak, ili da ce svaki OSI uspeti da ne znam preokrene svoje stanje i da postane zdrav prav, da ce uvek da bude glatko im veza funkcionisala, mislim da su na pogresnom putu i u zabludi, ili ne razumeju konkretno fizicko i psiho-fizicko stanje osoba sa kojima ulaze u vezu. Jer kod nekih je to mozda moguce, kod nekih manje a kod nekih vrlo malo. I prilikom svesnog ulaska u takvu vezu sa nekim objektivnim zdravstveno medicinskim cinjenicama kao i ogranicenjima se trebaju pomiriti i prihvatii. Ili u suprotnom, ne ulaziti u takvu vezu. Sto se tice ljudskih osobina, mana, naravno da ih svako ima. Prema tome nisam ni ja neko bez mana. Neke od njih nisu povezane sa fizickim stanjem, neke pak se jesu oblikovale tokom dugog niza godina, i odredjenog specificnog nacina zivota. Stvar je u tome sto sam se ja na sebe navikao i meni moje mane ne smetaju, odnosno retko ih i preproznajem kao takve. Obicno na moje mane zvocaju ljudi, okolina. Ocekujuci da na svaki njihov prigovor odmah potrcim da 'radim na sebi. I tu prave krucialnu Gresku u ophodjenju sa mnom, ne kapiraju da to tako kod mene ne ide. Ne ide bas onako kako oni misle da bi trebalo. I cesto ne kapiraju da forsiranjem kritike svaki cas i svako malo na moj racu, nece kod mene postici ono sto bi inace mogli na drugaciji nacin. Spreman sam da saslusam da uvazim da se preispitam. Al, kada kritike pocnu da padaju za svaku sitnicu samo zato sto neko misli da bi trebalo da se menjam onako kako oni zamisle, e tada..postajem netolerantan. I vrlo tezak za saradnju. Distanciran, uzdrzan. Jednostavno tada kazem otvoreno i smireno: necu. Sto se tice nekog dokazivanja ko je upravu, ma nije meni stalo da budem uvek u pravu. Sta ce meni to. Niko nije sveznajuc. Al cu pre svega u mom zivotu uraditi onako kako ja mislim da treba. Pa neka bude i pogresno, al moj zivot, moja odluka. Naravno, ovo vazi u situacijama kada ne postoji veza. Ok, u vezi, u zajednickom zivotu je pak potreban i kompromis, razumevanje, postovanje, ljubv, obostrano. A to i nije uvek lako postici. Ja se inace sve manje i upinjem da okolini objasnjavam bilo sta. Trudim se da Ne ubedjujem nikog. Al ocekujem da i mene ne ubedjuju. Sto se tice izgovora i opravdanja.... Naravno da ne treba invaliditet koristiti kao izgovor za sve. I trudim se da to ne radim koliko je moguce. Slazem se, Treba koliko je moguce raditi na sebi. Ne izbegavam korekcije na sebi, iako nisam od onih ljudi koji veruju u mogucnost korenitih promena kod odraslih ljudi. Posebno mislim da ja nisam tako jednostavan na promenama. Govorim sada o osobinama, o nacinu razmisljanja, interesima, zivotnim navikama...itd. A kao sto rekoh, i inace mislim da je kod odraslih ljudi moguca samo delimicna korekcija. Sto se tice toga kako ostavljam utisak na zene...mislim da je prosto nemoguce za ocekivati da ce se iko svakom dopasti. Nevezano za hendikep. Prema tome, nisam ni napisao da To ocekujem. Trudim se da moj odnos prema zenama i moj nastup bude uvek Korektan. Sad, da li moj pristup zenma, nacin udvaranja i sl svakoj odgovara, pa to ne znam. Po rezultatima do sada , reklo bi se ne Ne znam prosto mozda ono sto ja mislim da je 'duhovito' ili 'zanimljivo' mozda zenama nije, Mozda prosto nemam u sebi ono 'nesto' nesto prirodno sto privlaci zene. Iako ja mozda mislim da imam. Ovo ne kazem kao samosazaljenje, vec kao hipotezu. Jer, prosto ima ljudi koji jednostavno nisu nadareni za udvaranja. A recimo misle da su ok. Dakle, ne znam. Tesko je uvek proceniti sta koja zena zeli kakav pristup zeli kakv nacin udvaranja. Mislim sta znaci 'delovati kao ocajnik'. Ako se emocije direktno i sa zarom iskreno izrazavaju ili nacin udvaranja, ne znam, mozda to zenama deluje 'ocajno'. Ja sam jednostavno temperamentan i emotivac, kada me prozimaju emocije i strasti onda mozda prosto ne umem da budem dovoljno 'alfa muskarac', vec me prosto emocije, strasti, zelje preplave. Moguce je da to zene ne vole. Iako eto ja sam mislio da zene vole emotivnost. Mislio sam da su spremnije da muskarcu dopuste i da ima slabosti. Al ocigledno Zene zele nekog u svemu jakog. Ne znam, Mozda jednostavno nemam talenta za to. Gledano recimo iz ugla zena. A ja recimo eto pokusavam, misleci da kao nesto cu uspeti. I onda se u tim pokusajima samo zaplicem sve vise i vise, bez rezultata. Iako, prema onoj sa kojom bih bio blizak, sa kojom bih bio u pravoj vezi, spreman sam da pruzim maksimum u skladu sa mojim mogcnostima. Pa i preko toga, koliko mogu. Kad volim onda je ljubav velika motivacija. Posebno ako zaista vidim da joj je Stalo do te veze, do mene kao celine, do naseg odnosa do uzajamnosti, do te obostrane bliskosti. Ne ocekujem dakle da ce mene svaka tolerisati. Ni u hendikepu, ni u svim ljudskim osobinama. Svestan sam toga, da nece. E sad, to takodje znaci da necu bas ni ja tolerisati bas svaku osobu, svako razmisljanje, svako zvocanje svaku histeriju ili neprestane pokusaje da me neko stalno oblikuje po svojoj zamisli. Nigde nisam ni napisao da bih se bas bacio u ocaju pred svakom zenskom osobom(bilo da je ona bez hendikepa ili sa hendikepom), samo eto da bih imao vezu. Mislim, pa covek bi onda morao neprestano da se menja da sebe stalno prepravlja da bi svakom ugodio. U tom slucaju ne bi ziveo svoj zivot nego bi ziveo zivot po tudjim zamislima. Ne bi bio ono sto jeste ili ono sto zeli, vec ono sto drugi misle da bi trebao da bude. A mislim da to nije ni moguce a ni potrebno. Ne mislim tu samo na odnos sa suprotnim polom, vec uopste i na odnose sa prijateljima, poznanicima, rodbinom, saradnicima. Postenije je u zivotu skinuti masku i biti ono sto jesmo. Naravno, uz rad uz korekcije na sebi, al uz ocuvanje onog sto je nasa esencija, onog sto jesmo u svojoj srzi. Prema tome, ne sakrivam se. Po mom misljenju, to je postenije. Ne treba se skrivati, u zivotu. Vec biti ono sto jesmo. Pa... ko nas zavoli tako, kao celinu volece, a ko ne, prosto nece. Neka ljudi imaju samo jednu ili dve osobe u svojim zivotima koji ih iskreno razumeju i vole kao celinu(sa ljudskim manama, nedostatcima, vrlinama, sa hendikepima ili bez) takve kakvi jesu, to je po mom misljenju kvalitettnije i vrednije, nego da imaju citavu armiju laznih i licemernih 'postovalaca'. Dakle, ne trazim nekakvu 'opstu popularnost' niti da me 'svi vole' niti da me 'sve zene zele i vole'. Toliko egocentrican nisam Niti je tako nesto moguce. Ja sam se samo poceo u poslednje vreme cesce pitati zasto nikako da naidje jedna koja bi pozelela nesto trajnije i pravo. U kontekstu tog razmisljanja, da...javi se i osecaj nezadovoljstva i tuge, odnosno neraspolozenja potistenosti. Ono kao u stilu:'a zasto bih ja bio najgori od svih', kada i drugi imaju takodje i mane i vrline. A i ima i drugih sa hendikepom koji su uspeli u vezama' Ono kao javi se razmisljanje:'a zasto i mene neka ne bi prepoznala kao nekog za vezu ili zivot u dvoje'. Da zajedno zagrizemo ono sto se zove zivot, veza, zivot u dvoje, sa svim nasim obostranim manama, vrlinama, problemima...itd Pa bila ona zdrava ili sa henikepom. Dakle, dovoljno ce biti da to bude jedna, jedna al vredna. Da obostrano jedno drugom budemo i kvalitetni i vredni, takvi kakvi jesmo'. E sad sto se tice samosazaljenja ili pak s druge strane ponekad i prepotentnosti...itd Da, jave se takva razmisljanja. Pored onih realisticnih, javljaju se i ova duga razmisljanja. Cas potistena(tipa: 'ma ovo ne ide, ni jedna me nece') cas mozda euforicna i mozda i sebicna razmisljanja, tipa:'a sta to kao meni toliko fali, zelim vezu'(mislim sebicna s obzirom na moj hendikep ogranicenja, ovisnost o pomoci, s obzirom na to koliko bi tereta palo na drugu stranu. Al i s obzirom na neke cisto ljudske mane, mozda tezak karakter itd), al donekle mislim da je to i razumljivo. MOzda, ne znam. Jer vise manje svi mi smo ljudi i prosto ljubavni zivot, seksualni zivot, sve je to nesto sto je deo zivota. I kada nesto tesko ostvarujemo, a pritom imomo recimo nizi stepen tolerancije na neuspeh na frustraciju, onda moze doci do promenjivosti raspolozenja.

 

[Giovanna]

Npr. znam jedan primer gde se žena udala za slepog čoveka koga je prethodno negovala, malo po malo... ili još jedan primer, komšije, stan do stana, on bez ruke a ona zdrava i prava. Ne znam, svaki slučaj je priča za sebe...
Što kaže Giovanna, svesno ili nesvesno praviš greške. I ja sam činila isto. Toliko sam sebe ubedila u neku teoriju da sam besomučno izvlačila iz svih i svega ono što bi je potvrdilo, a sve što joj ne bi išlo u korist sam jasno odbijala. Ne znam da li da tu emociju okarakterišem kao strah, ali evidentno je da je ograničavajuća, veoma.
Još jedna greška - čovek neku svoju manu prvo zapazi, oseti, a zatim predimenzionira toliko da je koristi kao opravdanje ili objašnjenje za sve nevolje koje mu se dešavaju. I tako beskompromisno veruje u to da čak ni ne nazire svoju krivicu. Ne kažem da je i kod tebe tako, ali nešto mora da postoji.
Navešću ti primer svog muža koji je uvek bio malo čudan, ali ga je bolest učinila nepodnošljivim i za sebe i za okolinu. Ranije je većinu nevolja, neslaganja sa drugima, osuđivanja, kritika uspeo da sagledava koliko toliko realno i da pronalazi uzroke takvih ponašanja. Nekada bi se trudio da ih ispravi ili otkloni, nekada ne. A sada, za svaki problem koristi univerzalno opravdanje "ja sam invalid, normalno je da sam neshvaćen/odbačen/ničiji". Neko ga "popreko" pogleda zato što je invalid. Neko mu se neljubazno obrati zato što je invalid. Neko kritikuje njegovo ponašanje zato što je invalid. Neka žena mu na kompliment ne odgovori kako bi "trebalo" zato što je on invalid i samim tim neprivlačan. Teorija zvana "celi svet me mrzi jer sam invalid". Iritantno, netačno, ali u neku ruku služi kao izgovor. Instant opravdanje za sve za šta se treba potruditi. Kada ja prokomentarišem u tom stilu ja sam nerealna, ne shvatam dubinu problema...
Iz mog ugla, prvi negativan osećaj je samosažaljenje, toga moraš da se oslobodiš ako već nisi. Moraš.
Drugi bih definisala kao istinsko verovanje da je uzrok odbijanja samo i isključivo invaliditet. Zapitaj se da li neka tvoja osobina, možda, odbija? Ili pak tvoj odnos prema ženama, možda se nazire očaj u tvom nastupu. Ovo su samo neke teorije, koje ne moraju biti tačne... moraš da se preispitaš šta te to tačno koči i šta to tako vešto prikrivaš pričom da si odbijan samo zbog invaliditeta. Srećno

Bravo!

Muža pothitno na prevaspitanje, niko ga ne gleda tako što je invalid već zato što predimenzionirano gleda na stvari. Možda im je loš dan, tužni su, depresivni. Ljudi sa kojima je blizak i koji ga vole ne vide u njemu invalida. Mora prestati da se samosažaljeva.

 

[GhostRider77]

.Ghost, lepo si rekao "dovoljna je jedna, prava" i ja se tu u potpunosti slažem sa tobom. Samo, moraš biti svestan (znam da već jesi) predrasuda koje su svuda oko nas. Mnogi ljudi sve te predrasude ne bi sami formirali da ih nisu odgajali, usmeravali u tom pravcu, čak možda i nesvesno po sistemu -kako roditelj, tako i dete. Problem je upravo u tome. Vidiš, sad baš razmišljam o tome, koliko bi žena bilo spremno da ti dopusti da im dokažeš kako nije sve tako strašno i kako ti možeš da budeš koliko-toliko ravnopravan partner. Većina te u samom startu proceni kao nepodobnog i samim tim nema nameru da ti dopusti da ih u nekoj meri razuveriš. Znam kako razmišljaju jer sam i to prošla. Čovek je u stanju da tako beskompromisno veruje u nešto, bila to ideologija, neutemeljena teorija, pretpostavka, predrasuda, da ga je veoma teško "prodrmati" i navesti da razmisli. Mislim da je to suštinski problem jer verujem da bi ti pokazao dobru volju u skladu sa svojim mogućnostima kada bi ti se pružila dovoljno "stabilna" prilika. Možda bi to mogla da bude neka devojka koja te poznaje na neki način? Dovoljno da bi mogao da joj se približiš ili bar da pokušaš a da ne budeš odbijen iz straha. Ti to najbolje znaš... Npr. znam jedan primer gde se žena udala za slepog čoveka koga je prethodno negovala, malo po malo... ili još jedan primer, komšije, stan do stana, on bez ruke a ona zdrava i prava. Ne znam, svaki slučaj je priča za sebe...

Nije sve u predrasudama(mada kod nas je i to problem), prosto mnogi ljudi jednostavno ce reci da ne zele jer je takav zivot zivot sa ogranicenjima tezak. Jer, ako hendikepirana osoba mora da se osloni na druge za 70% svakodnevnih aktivnosti ili da trazi razne atipicne moduse kako da svakodnevne zivotne aktivnosti obavlja, pretpostavljam da to mnogim ljdudima koji nemaju hendikep deluje kao nesto tesko i komplikovano. I ne samo ljudima bez hendikepa, vec i drugim ljudima sa hendikepom. Prema tome, trudim se da to razumem. Mada cesto zbog moje nestrpljivvsti i temperamenta delujem ostro, mozda i previse direktno, mozda i to pokvari situaciju. Al okvirno se trudim da budem strpljiv, da pokazem da moze i drugacije(tamo gde mi to dopuste), al nema svrhe nikog ubedjivati. Ubedjivanja, 'poducavanja', 'otvaranje ociju', iritiraju ljude. Bar sam to do sada shvatio. Do sada, kroz sve ove godine, imao sam puno pokusaja. Prestao sam da brojim. Bilo je tu i kroz kontakte na netu, i ovako u kaficu, na nekim sedeljkama, ili na fakultetu(tokom studija), i kasnije na poslu..itd Uglavnom su to bile osobe koje me nisu dugo poznavale. Sto se tice neke osobe koja me 'dobro i dugo poznje'...hem...zvuci logicno, a to bi bilo recimo upoznavanja preko rodbine prijatelja. Mada, par puta kada sam pitao, nekako primetio sam da rodbina, prijatelji se ustrucavaju da budu 'provodadzije'. Iz komsiluka mislim da nije bilo. Neki od tih pokusaja su bili na putu da bude nesto, bili izmedju flerta, neobavezne veze, ili su bili blizu onoga sto se zove veza. Al takvih situacija je bilo malo. Ipak, i to je znacilo nesto. Mada, Uglavnom da, u pravu ste, vecina pokusaja se zavrsavala na nultom pocetku. Odnosno ono klasika: izlazak(ako druga strana pristane na to) kafa, razgovor.. I sve bude ok dok se drzim drugarskog odnosa, dok ne pokusam nesto oko udvaranja. Nemam strah da pokusam da se priblizim zenama. Barem mislim da to ne radim sa nekim narocitim strahom. Mozda to nije uvek sa sigurnoscu kakva se ocekuje od msukarca ali okvirno nemam strah. Dakle, umem da dam inicijativu. Da l spretno ili nespretno al pokazem inicijativu, zainteresovanost. Cak bih rekao da ponekad i previse direktno previse otvoreno pokazujem inicijativu. E onda tu nastaje sledece: ili druga strana na saljiv drugarski nacin sve to prebaci na drugu temu, ili jednostavno izmisli nesto, neki izgovor kao tipa:'nije sad za vezu i sl', ili pobegne, prestane da se javlja. A ako ja u daljim kontaktima nastavim sa udvaranjem, e onda je bilo i drskijih grubljih reakcija. A bilo je i situacija gde nije bilo bezanja ni drskih reakcija vec prosto i direktno iskreno kazu: mozemo biti samo prijatelji ,zao mi je. I ok, to postujem. Mada, imam problem da procenim sta kada koja zena voli, odnosno kako zene dozivljavaju moja udvaranja. Ne umem da uvek procenim to sta kada kojoj prija. Tim pre sto se kao sto ste i sam rekli vecina u startu nekako distancira pri susretu sa OSI. Sve nekako deluje napeto, ne znam. Ovo nisam primetio sam na mom slucaju nego i na jos nekim. Inace, meni je najvise zao za one neke malobrojne situacije gde je taj neki odnos i vodio ka necem. A onda se nekako druga strana predomisli. Da li zbog mog hendikepa ili zbog mojih mana, to ne znam, mozda i zbog jednog i zbog drugog. I ok to je zivot. Sve to je zivot. Ima nesto ipak sto ne volim i to ume da me izbaci iz takta. Kada mi neka zenska osoba dopusti da se priblizim, i kao sva odusevljena pocne da mi prica hvalospeve(koje ne trazim) i bog zna kako i sta i kao sve je ok, nema problema(iako ja lepo i ljudski kazem da dobro razmisli), i nakon sto poverujem u to i opustimo se, i pocnemo nesto sto je kao veza, ta osoba odustane. I plus pocne da mi spocitava sve moguce mane, cak i ono sto je nekad smatrala za vrline. E to je tacka na kojoj prosto postajem neko ko to ne trpi. I onda kada ljudima kazem direktno u oci da su licemeri i prevrtljvi, onda se oni ljute. I onda ja ispadam 'egocentrik' i 'samozivac' i 'pun nepostovanja', a oni fini i krasni. Mene to recimo ume da izbaci iz takta. Jer, ne volim da mi neko prica price u koje nije sigurna i da se upusta u nesto za sta zna da nece moci da zagrize do kraja. Ili da u cilju opravdanje za povlacenje iz svega cak i moje vrline etiketira kao mane. E to ne volim. Pomenuli ste da postoje osobine koje OSI pokazuju i koje umeju da iritiraju druge ljude. E pa isto tako i kod drugih ljudi postoje neke osobine koje umeju da iritiraju. A ljudi cesto ne vide da i kod njih postoje neke osobine i ponasanja koji npr mene umeju da iritiraju i da povrede. Obicno kazu 'preispitaj se', a retko kada se oni sami preispitaju. Mene to recimo izbaci iz takta, jer smatram da nije posteno. Za sve sam spreman da se potrudim koliko mogu, da potrudimo zajedno, i da nadjemo kompromis, samo ne volim da me neko folira. Ili da samo ceprkaju po onome sto smatraju da su moje mane. Tu onda postajem vrlo temperamentan. Prema tome, ne kazem, mozda je moj temperament takodje nesto sto neke zene ne mogu da svare a ne samo hendikep. U svakom slucaju, kako god bilo Nije bas prijatno nemati devojku nemati srodnu dusu, i nije prijatno nemati intimni(seksualni) zivot al i to je zivot. Voleo bih samo da se ovo ne svrstava u samosazaljevanje. Znaci, ne trazim sakupljanje poena u stilu kao 'jadan ja pomozite'. Jednostavno, nisam zadovoljan svojim ljubavnim i seksualnim zivotom, i to je to. Ne samosaljevam se, al otvoreno i smireno kazem da nisam zadovoljan. I prosto, ne mogu biti zadovoljan necim sto je neuspesno(posebno su mi iznenadjujuci situacije sa devojkama koje takodje imaju hendikep, iskreno mislio sam da ce tu ici znatno lakse). Ok, ne kazem da se 'mora' imati ljubavni zivot. Al eto, mozda ja previse fantaziram. Sve u svemu, Znam ja da nikom nije lako, i svestan sam da moj problem nije 'centar sveta'. Niti sam ja 'centar sveta'. Znam. Al moj zivot je moj zivot. I ono sto mene pece, meni izgleda kao 'najveci problem na svetu'. Kao sto i drugim ljudima njihovi problemi izgledaju 'najveci'. U svakom slucaju, jos uvek necu odustati, jednom ce se dogoditi, docice to sto prizeljkujem, osecam to.