OZIMAN
Ништа се емпиријски не може апслутно доказати. Сваки научни суд јесте претпроставка. Па чак и то да су људи око нас свесна бића. Можемо само претпостављати да јесу а не апсолутно знати.
Свако дакле, ако је свесно биће, може бити апсолутно сигуран једино да он у себи налази свест, вољу, осећања, осећаје..
Da, ali ti ovde nešto gubiš iz vida. Psihički procesi opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja, pomoću kojih naše jastvo osveštava sebe i sebi u sebi dokazuje svoju svesnost, nisu osobine čoveka kao ljudskog bića, jer čovek kao ljudsko biće NE POSTOJI. Postoji samo materije koja ljudsko biće gradi. Čovek kao ljudsko biće je samo složena, vosoko razvijena organizacija kretanja i rada materije, i kad se ta organizacija raspadne, čoveka više nema. A materija koja ga je gradila ostaje i dalje da postoji, koja je postojala i pre čoveka i ostaju njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti koje su bile nužne da putem samoorganizovanja napravi čoveka. To znači da Nauka o svesnoj materiji i njenih sedam sposobnosti pomoću kojih ona postoji i dovodi sebe u stanje svesnosti je nauka koja se može smatrati 100% istinitom, jer bazira na neposrednom iskustvu, e ne empirijskom. U ovoj nauci nema korištenja nikakvih analogija, matematike, ni logičkoig zaključivanja, već samo opisivanje neposrednog iskustva sebe kao materije i svojih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti pomoću kojih materija postoji i osveštava sebe. Mi, dakle, na osnovu neposrednog iskustva svojih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji direktno saznajemo i odgovaramo sebi na pitenje i ŠTA smo mi kao materija i KAKO postojimo kao materija i Zašto postojimo kao materija.
Sasvim druga je stvar što se empistiski u naaci još plus uspelo doći do obilja dokaza da i neorganska materija od koje je sačinjen ostatak prirode, takođe raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i da i neorgansak materija postoji pomoću njih. Postoji, naravno, samo u vreme dok te svoje sposobnosti koristi. Čim prestane da ih koristi, ona nestaje. Ostaje samo kvantni vakuum, tj. prostor bez naterije. Koji i dalje raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, pomoću kojih ponovo može kasnije da se napregne i pokrene i materijalizuje. Jedini logički zaključak koji iz svega ovoga može da se izvede jeste da je kvantni vakuum, koji raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, polje čiste svesti, jer iz neposrednog iskustva sebe kao svesti mi saznajemo da su to sposobnosti svesti i da je materija koja putem samonaprezanja i samopokretanja nastaje iz kvantnog vakuma, ustvari, napregnuta i pokrenuta svest.
Ма да. Сви филозофи су само чекали да се Љубо појави да им све то лепо објасни.
Nije bitno da li su čekali Ljubu ili nisu. Bitno je da oni nisu uspeli da objasne postojanje ni materije, ni svesti, a Ljubo jeste. Nisu uspeli zato jer se nisu setili da svest rasčlane na njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i otkriju da je materija ta koja tim sposobnostima raspolaže, a Ljubo jeste. Jer rasčlanjavanje svesti na njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti je jedini mogući način da se svest i materija objasne kao jedna jedinstvena prirodna sila i pojava i da se odgovori na pitanje ŠTA je svest, odnosno, materija, KAKO postoji i ZAŠTO.
Та твоја дефиниција се у филозофији зове "petitio pricipii" То је када се узима као доказ оно што је управо доведено у питање.
Valjanost moje definicije svesti ne može se dovesti u pitanje zato jer je ona izvedena iz vlastitog neposrednog iskustva sbe kao svesti, koju svako može neposredno da proveri, dokaže, objasni i razume u svojoj vlastitoj svesti.
Доведено је у питање да емпирјски можеш доказати да је неко свесно биће.
Rekao sam vceć, empirijski se ne može dokazati da je neko biće svesno, ali se može dokazati da je svako biće sačinjeno od materije i da materija raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti koje su osnovni faktori svesti. Kao šo se empirijski može dokazati i to da materija putem samoorganizovanja ne bi mogla da napravi ni jedno biće, kad ne bi raspolagala sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti.
Не постоје докази који могу непосредна искуства преносити на посредна са апсолутном сигурношћу.
Ti ne umeš da razvrstaš šta spada u neposredno, a šta u posredno iskustvo. Samo ono što se podrazumeva pod rečju i pojmom «svesnost», i pojmom «sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti svesti» spada u područje neposrednog iskustva. A sedam fizičkih i psihičkih radnji, koliko god da spadaju u područje neposrednog iskustva, isto toliko spadaju i u područje, posrednog, tj. empirijskog iskustva. Što znači, kada je reč o iskustvu fizičkih i psihičkih sposobnosti, ova neposredna iskustva se mogu prenositi na posredana u momentu kad se ove sposobnosti upotrebe i postanu fizičke i psihičke radnje. Gde imamo da svest sa svojih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti imaju značenje UZROKA, a sedam fizičkih i psihičkih radnji imaju značenje POSLEDICE. Pa se tako uz pomoć radnje kao POSLEDICE koja je empirijski opažljiva i dikažljiva, dokazuje postojanje UZOKA, jer, da radnje ne može da bude bez vršioca radnje, je ISTMA koja se podrazumeva sama po sebi – AKSIOM. I to je način na koji se posredno, empirijski dokazuje postojanje i svesti i njene svesnosti i njenih sedam fizičkih sposobnosti da vrši sedam fizičkih i psihičkih radnji pomoću kojih dovodi sebe u stanje svesnosti.
Ozimane, kada se nešto dokazuje, tada treba koristiti sve opcije koje stoje na raspolaganu, tj. sve vrste iskustva, kako neposrednog, tako i posrednog. I ako se obe te vrste iskustva logički podudaraju, kao što to biva u slučaju kada su uzrok i posledica jedna i ista prirodna sila i pojava, tada tu ne može da bude greške prilikom saznavanja i objašnjavanje istine o postojanju ni uzroka, ni posledice. Zato jer se oni objašnjavaju jedno uz pomoć drugog. Uzrok se objašnjava pomoću posledice, a posledica pomoću uzroka. Radnja se dokazuje i objašnjava pomoću vršioca radnje, a vršilac radnje, pomoću same radnje. Kao što je slučaj kod svesti i materije koji su jedna i ista prodna sila i pojava. Gde imamo da se postojanje materije obašnjava pomoću svesnosti, tj. volje kao uzroka materije, a ta svesnost se objašnjava pomoću materijalnosti, tj fizičkih i psihičkih radnji koje imaju značenje materijalnosti, pomoću kojih se postiže svesnost.
Problem u nauci i filozofiji u vezi saznavanje konačne istine u vezi postojanja svesti i materije je bio taj što se nisu logički povezano koristile obe ove vrste iskustva . posrednog i neposrednog. Već su se ove dve vrste iskustva koristile nepovezano i odvojeno svaka za sebe. Pa su tako nastale dva suprotne filozofije, idealizam i materijalizam, od kojih ni jedna nije bila ni potpuna, ni do kraja istinita. Niti su idealisti uspeli da objasne svest bez materije, ni materijalisti materiju, bez svesti. Odnosno, niti su idealisti uspeli da objasne postojanje neposrdnog iskustva bez posrednog, niti su materijalisti uspeli da objasne postojanje posrednog iskustva bez neposrednog.
