Čiji je naš jezik

[АнаиванГорд]

Хрвати говоре "шћакавицом иранског подријетла"

Ја можда немам довољно знања о овоме... али одавно нисам нешто чудније прочитао.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Koliko imaš godina, dvanaest?

Nažalost, ne bih se ja upuštao u diskusiju sa njim. On postavlja razne knjige, kompletne spiskove...a da ih nije otvorio. Mene je žestoko zamrzeo kada sam mu par puta tako bio hladan tuš; posebno mi nije oprostio što sam otvorio zasebnu temu posvećenu izričito njegovim zabludama: https://forum.krstarica.com/threads...li-hrestomatija-zabluda-jednog-ludaka.816618/

Čovek prilično loše reaguje kada ga suočavaš sa stvarnošću; od tada ga zapravo nisam video da se pojavljuje na forum sa gornjim pritiskom ispod 200. Bilo bi urnebesno, da nije zapravo tragično, jer postavlja ovakve objave...

Ti si kao svi Srbi. Kad gubite, pravite se blesavi.

Pod nos 100000.... dokaza, a vi se i dalje glupirate. Može biti zabavno neko vrijeme, no dosadi.

Ne znam kako shvatiti drukčije sem da zajednicu Krste pokušava obavestiti da je Srbin.

 

[Krishna]

Ја можда немам довољно знања о овоме... али одавно нисам нешто чудније прочитао.

Ради се фантазији усташоида и психијатријског случаја Андрије Жељка Ловрића.

 

[АнаиванГорд]

Ради се фантазији усташоида и психијатријског случаја Андрије Жељка Ловрића.

Ето објашњења...

 

[Лекизан]

Престанине са препуцавањем и вратите се на тему да вас не кажњавам.Хвала.

 

[Ostavih_cigare]

kakvo je ovo pitanje? "čije naš jezik?",,,ako je naš onda sigurno nije tuđinski,,,

,,vlasnik našeg jezika je svako onaj koji ga govori,,,ma kako taj jezik nazvao,,,naravno da Srbi,Hrvati,muslimani pričaju istim jezikom,,nažalost samo kod nas je podela,,,ne samo jezična nego i religijska i politička i svakakva,,i zato imamo te budalaštine zvane "bosanski jezik" ili crnogorski jezik,,,ali ubedljivo najjači je "bosanski jezik",,nazvan po geografskom pojmu,a ne po nazivu naroda koji ga priča,,,Bošnjaci-bošnjački,ali ne,,,bosanski! pa po toj logici postoji i hercegovački....ali i crnski i gorski,,

 

[veliki krang]

Pa cojece, ova tema i jeste za prepucavanje! U ovoj temi nema nista konkretno osim prepucavanja! Sustina ove teme po samom naslovu je prepucavanje!

Nije da nisi u pravu, tema je od pre 12 godina i služi za izdrkavanje jednom čoveku, pardon jednoj nakazi. Čuli smo te priče milion puta, teraj ih više u pizdu materinu, to jest na njihove forume, pa neka tamo kače šta god hoće...

 

[Pumpaj Dinstanović]

Критеријуми за одређивање матерњег језика

Колико језика на свету има

Научници се не могу сложити око броја језика на свету. Бројка се креће од пет до десет хиљада језика. Иначе, неки други стручњаци лако се сложе о томе колико се грла оваца произведе у Аустралији; колико литара кише падне на било ком делу планете; колики је природни прираштај најудаљенијег племена у Африци; колико ретких врста птица живи у некој мочвари; колико се тона руде извади у било ком руднику на свету; колико сваки поједини град и сваки народ попије млека годишње… Око једне тако важне и животне појаве као што је број језика не могу се сложити. Чак ни приближно.




Шта може бити разлог толикој неусаглашености научника око броја језика? Који су уопште начини да се језици преброје?

Можда ће следећи подаци упутити на неке од могућих одговора.

Случај 1. На попису становништва 1962. године избројано је 1652 матерња језика, док су истовремени лингвисти тврдили да их има око 180. Од тога преко 200 становника сами и једини су се изјаснили за неки од дијалеката и поддијалеката, локалних говора. То је као кад би се неко од нас изјаснио да му је матерњи језик нишки, лалински, чак “језик старопаланачки” или “језик зечког шора” или, још једноставније, “нашки, наш језик”.

Случај 2. Енглеско говорно подручје заузима велики део света. Различити народи, са потпуно другачијим културама, на међусобно удањеним географским подручјима, говоре енглеским језиком, па ми говоримо о америчкој, аустралијској итд. варијанти енглеског језика. Међутим, нико те варијанте не зове другачије него енглески језик, иако међу тим варијантама има разлика. Ни Француским језиком се не прича само у Француској, као ни шпанским само у Шпанији, или португалским у Португалији, али се они свуда зову онако како се зову у овим европским земљама. Чак и ако површно знамо историју колонија, није тешко претпоставити откуд су ови језици распрострањени на другим континентима, али да ли сми икад размишљали, шта је било са матерњим језицима народа и племена пре доласка ових народа? Убрајају ли се они данас у матерње језике? Јесу ли уопште сачувани? Знају ли потомци тих народа и племена језик својих предака? Убрајају ли их лингвисти у онај број од десет хиљада језика на свету, или не, па их зато, по некима, има само пет хиљада?

Случај 3. Српским језиком лингвисти су током 19. века звали српски језик штокавског наречја сва три изговора: екавског, ијекавског и икавског. Хрватским језиком је сматрано кајкавско наречје. Ускоро су Хрвати примили за свој књижевни језик ијекавско-штокавску варијанту српског језика као свој књижевни језик. Затим је направљен уступак тзв. заједничког језика у две варијанте, источној, тобоже српској, и западној, тобоже хрватској, иако је то и даље био један, српски језик. Већ на крају 20. века исти тај српски језик раслојава се, поред одраније започетог процеса присвајања српског језика као хрватског, још и у: бошњачки, црногорски. Не треба много памети ни образовања да се осети и чује да је све то, заправо, један језик, и да у њима нема више разлика него у амерчкој и британској варијанти енглеског. У случају непознавања енглеског језика у његовим варијантама, лако је приметити да су разлике између српског, оног што се у овом тренутку њиме сматра, и бошњачког, мање разлике, него између два дијалекта или локална говора српског језика: банатског и врањског, рецимо.

Заправо, многи језици се јављају под разним именима, као што има случајева да се различити језици зову исто. Даље, под језиком се не подразумева само званична, нормирана варијанта, тј. књижевни језик, него и сви варијетети једног језика (дијалекти, поддијалекти). Раслојавање језика тече на три плана:

1. територијалном – дијалекти
2. функционалном – функционални стилови (научни, административни, свакодневни итд)
3. социјалном – социолекти (друштвени дијалекти)

од многих подела језика, класификација језика по функцији, за нашу тему посебно је важна. Можете је погледати на доњој мапи, или детаљно разгледати на адреси овде.



ВЕЖБА: Мој матерњи језик је… зато што

Заборавимо историју и новије околности које су до наведених појава довеле. На стикерима спонтано запишимо, не размишљајући много, назив свог матерњег језика. Своје записе разврстајмо у једну од колона са понуђеним разлозима, којима смо се руководили при изјашњавању о свом матерњем језику:

1. Првог сам га научио.

2. Најчешће га користим

3. Најбоље га знам

4. Припадам народу који њиме говори.

5. То је службени језик државе у којој живим


ТУМАЧЕЊЕ ВЕЖБЕ Научници би рекли…

Већина људи без размишљања и без тешкоћа одређује свој матерњи језик. О критеријумима по којима то чине не размишљају, него се опредељују по аутоматизму. Разлози по којима смо се опредељивали нису изречени језиком науке. Таман да, поред наведених, постоје још неки разлози, лингвисти би сваки од њих сврстали у једну од три категорије:

1. генетски	изјашњавање по пореклу, идентитету, најчешће по националности
2. структурални	изјашњавање по компетенцијама и по, строго узев, научним разлозима: по сличности више дијалеката, уважавајући дефинисани праг разлика који се мора прећи да би се један дијалекат могао одвојити као посебан језик; то прати и друштвени договор о одвајању засебног језика, који се сматра за свој матерњи
3. вредносни	изјашњавање по функцији, ставовима, емотивним, моралним, прагматичним или другим субјективним разлозима као што су: најбоље га знам, више га користим, првог сам га научио, леп је, волим га, на њему размишљам, боље ће ми бити у животу ако знам тај језик, више људи око мене прича њиме, лакши ми је за учење, тако се овде прича…

Европско наслеђе и америчка пракса

У светској историји најуочљивије су две праксе при изјашњавању за неки језик као матерњи. У европском наслеђу препознајемо генетски критеријум. У време формирања европских националних држава узиман је критеријум заједничког језика као знак припадања једној нацији, а вера и обичаји нису морали бити исти, по Хумболтовом моделу „једна држава, једна нација, један језик“. С обзиром да је овакав концепт настао у доба романтизма, неки га лингвисти зову роматичарским. По овом моделу најјача функција језика је групна (национална) идентификација и функција изражавања индивидуалности тј. мисли и емоција појединаца. Комуникативна функција је у другом плану. Сва каснија изјашњавања о матерњем језику везивала су се за националну припадност. Само у изузетним случајевима нација није везана за језик тј. припадање истој нацији није везано за исти језик који осећају као матерњи. Таквим примером сматрамо Швајцарску и њене кантоне.

У Америци је преовладала другачија пракса, најближа структуралном критеријуму: језик и националност у званичним изјашњавањима су ствар друштвене конвенције (Американац и амерички) без уважавања генетског критеријума: националне припадности и порекла. Овај модел полази од комуникативне функције језика – језик комуникације, а не идентификације. Амерички енглески је обавезан за све без обзира на велики проценат имигрантских група. Билингвизам се разматрао, али под изговором отежане комуникације, никада није озакоњен. Овакав модел би, супротно европској пракси, био рационалистички. Дубље посматрањем нравно, навело би нас на помисао да се не ради само о рационализму, него, може бити, о културној и лингвистичкој асимилацији.

Да ли је Вук Караџић читао Хердера – нови концепти о етницитету

У новије време, последњих пар деценија, посебно од времена европских интеграција, уместо термина нације користи се и теоријски оправдава термин етницитет. Насупрот нацији, где је језик објединитељ нације, теорија етницитета се упире да покаже и нађе примере како те подударности нације и језика не мора да буде, и није је увек било у историји, него је идеја о подударању нације и језика рођена у романтизму. У Европи главни „кривац“ за ову идеју је Хердер, који је у склопу свог филозофског система развио мисао да је природно право сваке нације на сопствени језик и тиме започео кингвистички национализам. Пошто је у питању немачко тло, не можемо а да не осетимо поруку да је све то довело до Хитлеровог нацизма у којем је, заиста, немачки језик величан на рачун свих других. Заговорници тог новог концепта по коме ће замена националног етничким или нације етницитетом променити националне симболе и митове, проналазе да је типичан хердеровски националиста Вук Караџић јер је прогласио сва три изговора (екавско, ијекавско и икавско) штокавског наречја српским језиком. Сиротог Вука тако једни нападају да је поклонио српски језик Хрватима тј, дао им легитимеитет великог и пространог књижевног језика, а ево, сад га сматрају да је одузео некаквим етницитетима (Хрватима?) и њихов језик тј. свео их на кајкавско наречје. Притом, ако је хроми Србин већ по свом пореклу предодређен да понесе знамење националисте, шта је са питомом западним Словенима Шафариком и Добровским, који мање-више једнако тако посматрају ствар код јужнословенских језика. Јесу ли и они делали и размишљали под утицајем Хердера или се све заједно такви лингвистички, националистички, филозофски и други назори могу сматрати европским интелектуалним наслеђем.

Подударање језика и нације, тврде теоретичари националности / етницитета / идентитета родило је националистичке и нацистичке идеје, што нам је много зла донело (Р. Бугарски, Нова лица језика, стр. 60-61). Етницитет, за разлику од нације, не извире из биолошке, крвне везе, него узима културну основу, у којој је језик само један од показатеља, али не и обавезан. Европска стварност, међутим, много је другачија. Националне државе у којима се језик узима као главни показатељ националности, макар то било чедо романтичарских страсти, напросто је постало наслеђе Европе. То што Ирци данас не говоре ирским, доказ је политичких притисака и прогона њиховог језика у историји, а не тога да су Ирци етницитет, а не нација. Доказ су, уосталом, једног дугорочног лингвистичког фашизма енглеског језика, чије су последице такве да Ирци данас свој национални језик доживљавају као страни.

Било би утешно да нова терминологија и нови концепт о етницитету уместо нације има за циљ да преусмери националистичке страсти. Но, чини се да он даје теоретско покриће да поједине етничке групе и даље раслојавају и цепкају ионако мале језике: случај српског из ког су се одвојили етницитети Македонаца, Хрвата, Бошњака, Црногораца (ускоро је могуће и Војвођана) и сваки од њих не задржава име српског језика, мада је јасно да је то лингвистички гледано један језик, него га проглашавају новим језиком.

Постанак и значење термина “матерњи”

У словенским, али и многим другим језицима реч матерњи у корену има мајку тј. матер. Зашто? Како да протумачимо обичај да у већини блиских култура презиме добијамо по оцу, а језик којим се најчешће генетски препознајемо по мајци?

Следећи линкове, можемо погледати шта се сматра матерњим језиком:

http://www.primano.ch/fileadmin/user_upload/PDF/Mutterspr.serb.pdf

http://sh.wikipedia.org/wiki/Maternji_jezik

Матерњи језик не мора бити онај који се учи први, нити се мора мерити компетенцијама тј. степеном познавања тог језика. Постоје људи који слабо знају неки језик, обично језик свог порекла, а изјашњавају се да им је тај језик матерњи. Зато неки матерњи језик зову и језиком срца. Посебно је проблематично по објективним критеријумима утврђивати матерњи језик код билингвиста.

Билингвизам (двојезичност) је све присутнија појава у савременом свету, која намеће и ново питање: могу ли се имати два матерња језика. Ако не могу, по чему се одређује матерњи језик? Код билингвизма морамо појаву посматрати у ширем контексту. Историја показује да се о билингвизму ради у два случаја:

1. Двојезичност је последица припадања некој језичкој мањинској групи, која је, да би се уклопила у већинску , присиљена (споља – језичком и сваком другом политиком, или изнутра – мотивисаношћу да се уклопи ). Најчешћи примери ове појаве су националне мањине у некој националној држави, и имигрантске групе.
2. Такозвани елитни билингвизам је везан за социјалне групе вишег ранга, било по пореклу, било по образовању, престижном занимању… Они свесно бирају познавање и владање двама језицима.

Током историје ставови о билингвизму су били врло различити. На почетку наше ере забележен је врло позитиван однос према билингвизму. Римљани су, иако победничка нација, пожелели и настојали да уче грчки, свесни предности грчке културе и цивилизације. Цео средњи век је билингвалан на један посебан начин који зовемо диглосија. Диглосија се односи на два облика (народни и књижевни) или два стила (узвишени и свакодневни) истог језика. У оба случаја ради се о елитном билингвизму. Кроз 20. век ставови према билингвизму су били негативни све до самог краја века. У периодима и у државама са десно оријентисаном политиком инсистирало се на монолингвизму. Последња деценија и нови век донели су читав низ прописа где се неговање свог матерњег језика, поред званичног језика државе, спада у људска права, те, у складу с тим, ставови према билингвизму постају афирмативни и пожељни. Питање је, међутим, колико је то само декларативно, а шта је заиста у пракси. Да ли је билингвизам, у смислу доброг познавања, поистовећивања са два језика, уопште могућ? Да ли је у питању двојезичност или обострана полујезичност? Старија истраживања истицала су негативне стране билингвизма: слабије познавање оба језика, застој у менталним функцијама, несигурност, чак и подељеност. Новија истраживања тврде да билингвизам повећава степен толеранције, шири интелектуалне видике, подстиче когнитивни развој итд.

Вишејезичност се прокламује и заступа међународним документима. У складу с њима многе земље су и званично вишејезичне: Белгија, Швајцарска, бивша Југославија и бивши СССР. Друге су једнојезичне и званично: Француска, Пољска, Бугарска, Грчка. У пракси, пак, вишејезичне су често то само на папиру јер ничим не подржавају вишејезичност, а једнојезичне, опет, стварносно су често вишејезичне.

Добро познавање матерњег језика, у формалном образовању утиче на то да се лакше уче и други језици, и не само они, него и друге области људског знања. Матерњи језик чини основу нашег мишљења, тј. он није само инструмент комуникације, него и сазнања. Отуда су неки антрополошки оријентисани лингвисти полазили од претпоставке да матерњи језик одређује и поглед на свет. Чије мисли мислимо када говоримо на неком језику јесте питање које наново завређује пажњу. Отуда и почасно место проучавању матерњег језика у образовним системима Европе.


ДИСКУСИЈА: Место матерњег језика у образовним системима европских земаља
Матерњи_у_школама_Европе

У прилогу који садржи податке о заступљености броја часова матерњег језика у образовним системима земаља европске уније то је лако утврдити. Проучимо га и прокоментаришимо у односу на наш образовни систем: каква је ситуација код нас са матерњим језиком, а каква са проучавањем страних језика? Како тумачите такву смерницу реформе код нас? Да ли је она „европска“? У ком периоду је најбитније посветити пажњу матерњем језику? Знате ли колико и како се учитељи образују за познавање матерњег језика (учитељски факултети), а колико на наставним факултетима других предмета? Како тумачите појаву да се енглески учи чак и у вртићима и да родитељи радо шаљу своју децу у приватне школе енглеског и других језика, без обзира на то што, као нигде у Европи, учимо страни језик већ од 1. разреда страни језик?
Како добро познавање матерњег језика утиче на трансфер знања и боље владање градивом других предмета? Шта сте у вези са тим приметили у својој наставној пракси? Шта предузимате када приметите негативне последице?
Занимљиво је погледати осврт на једно истраживање међу нашим основцима откако од 1. разреда уче страни језик:

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/187713/Osnovci-mesaju-srpski-i-engleski ,

као и истраживање о изражавању младих: http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=96607

ЈЕЗИЧКА ИГРА: Саборник речи матерњи на што више језика

Сами или са својим ученицима можемо направити мало истраживање и стваралачку језичку игру у којој ће сазнати како се реч матерњи каже на различитим језицима света, како се пише и изговара; записати је украсним словима, формирати изложбу поводом једног од празника посвећених језику. Записи о занимљивостима везаним за тај матерњи језик учиниће истраживање још занимљивијим.

Готово да нам свима звучи излизано и као фраза максима да си богат онолико колико језика знаш. Но, није фраза, али је велика ствар да познајући друге језике, не заборављате свој. на овом месту (догађају) мало ћемо се поиграти игре КАКО СЕ КАЖЕ. Дакле, наведите како се пише и чита израз „матерњи језик“ на страним језицима које познајете и користите, или, једноставно, можете лако доћи до информације без обзира познајете ли тај језик. Занимљиво би било и допунити своје наводе подацима о корену речи тј. видети у којим језицима је матерњи језик настао од речи „матер, мајка“, а у којим од неке друге. Потрудите се у овој малој, необавезној игри. Наравно, нема никакве сметње да овим подацима додате и друге занимљивости које откријете у вези са темом других матерњих језика. У језичку игру можете укључити и своје ученике. Штавише, можете их анимирати да резултате свог истраживања напишу репрезентативно, направите изложбу тих радова, фотографишите и приложите овде. Или, кад направимо пристојну збирку таквих израза, овај догађај може вам послужити као база знања па даље са ученицима можете да ширите идеју и реализујете је на свој начин. Не заборавите да матерњи језик напишете и српским језиком и српским писмом – ћирилицом.

Гуглов преводилац: http://translate.google.rs/?hl=sr&tab=wT#sr|la|

https://maternjijezik.wordpress.com/2009/07/19/1-радионица/

 

[Лекизан]

На данашњи дан 06. новембра 1787. године рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика, даровити самоук. Описменио се у родном селу код једног рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша. Током Првог српског устанка био је писар код устаничког војводе Цхурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и “Писменицу” (граматика), а 1818. “Српски рјечник”. Писао је и историографска сведочанства (сећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку. Његови односи с књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе али је с врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике превод је рађен са немачког). Временом је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете или Ранке, универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. када су изашле “Песме” Бранка Радичевића, писане “Вуковим језиком”, а Ђура Даничић је текстом “Рат за српски језик и правопис” доказивао оправданост Вукове реформе. Цела епоха српског романтизма – била је под његовим утицајем. Његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у Србију и налазе се поред Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду. Његово дело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.

 

[Mrkalj]

Jedan hrvatski filolog umerenih nastrojenja rekao mi je jednom u Zagrebu (1987) da bismo se lakše sporazumevali da su Srbi bili uporni i uspešni u zastupanju tvrdnje da svi štokavci govore srpski.

​

Бранислав Брборић: С језика на језик​

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jedan hrvatski filolog umerenih nastrojenja rekao mi je jednom u Zagrebu (1987) da bismo se lakše sporazumevali da su Srbi bili uporni i uspešni u zastupanju tvrdnje da svi štokavci govore srpski.

​

​

Бранислав Брборић: С језика на језик​

Vrlo je loše kada naučnici takve pričice ubacuju u svoje radove. "Rekao mi jednom jedan čovek jednom". Urušavaju kredibilitet kao iole nekakvog naučnog dela (mada je činjenica da su ti Brborićevi radovi dobrim djelom publicističke prirode, naravno) ali što je još bitnije otežavaju da budu citirani i priznati u ozbiljnoj literaturi.

Što se tiče same Brborićeve tvrdnje, ja ne mogu uopšte da je razumem. Kako bi bilo lakšeg sporazumevanja u toj situaciji?

I šta on to hoće da kaže? Da je trebalo za vreme Tita 1960-ih i 1970-ih suprotstavljati se serbokroatističkom narativu i insistirati da je to sve srpski jezik? Kako bi to i šta pomoglo?

 

[sumljiv_tip]

Pa da je posle WWI Srbija recimo dobila pravo da prosiri granice na zapad, po ugledu na one iz famoznog Londonskog ugovora, tvrditi sve osim da je sva stokavica srpski bilo bi politicko samoubistvo ( sto bi takodje bilo da smo kojim slucajem u vreme Tita tvrdili da sva stokavica jeste srpski ).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pa da je posle WWI Srbija recimo dobila pravo da prosiri granice na zapad, po ugledu na one iz famoznog Londonskog ugovora, tvrditi sve osim da je sva stokavica srpski bilo bi politicko samoubistvo ( sto bi takodje bilo da smo kojim slucajem u vreme Tita tvrdili da sva stokavica jeste srpski ).

Brborić nije napisao eee da smo se pobunili protiv Tita i stavili da Moša Pijade bude na čelu Juge, da su partizani izgubili rat ili nešto slično.

 

[JustinCase]

Evo jedan skrinšot sa kanala Kroatocentrik, nekima vjerujem već poznat kanal
.
Da li je istina da su djela Marulića i Vatikanski hrvatski molitvenik razumljivi nama danas?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Evo jedan skrinšot sa kanala Kroatocentrik, nekima vjerujem već poznat kanal
.Pogledajte prilog 1003305
Da li je istina da su djela Marulića i Vatikanski hrvatski molitvenik razumljivi nama danas?

Ne baš najbukvalnije; ipak je to dosta matori jezik, sa ponegde i nekim čakavskim elementom nekada, ali u principu bi trebalo da je tačno do neke mere, da.

 

[JustinCase]

Ne baš najbukvalnije; ipak je to dosta matori jezik, sa ponegde i nekim čakavskim elementom nekada, ali u principu bi trebalo da je tačno do neke mere, da.

Jesi li gledao nešto sa tog kanala, vidio sam dosta zanimljivih naslova pa rekoh, ako si gledao, da te pitam vrijedi li pogledati, ima li se šta dobro za naučiti?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jesi li gledao nešto sa tog kanala, vidio sam dosta zanimljivih naslova pa rekoh, ako si gledao, da te pitam vrijedi li pogledati, ima li se šta dobro za naučiti?

Ne.

 

[Карлос Шакал]

Evo jedan skrinšot sa kanala Kroatocentrik, nekima vjerujem već poznat kanal
.Pogledajte prilog 1003305
Da li je istina da su djela Marulića i Vatikanski hrvatski molitvenik razumljivi nama danas?

Маркус Марулус, којег у Хрватској од милоште и ничим изазвани називају Марко Марулић (иако он сам себе никада није тако називао) је своју поезију писао углавном на латинском, нешто на талијанском и осталих пар песама на локалном чакавском дијалекту, на пример "Молитва супротива Турком" :

Svemogući Bože moj, kim svaka postaju,
Odvrati jur gnjiv tvoj, ter pomiluj naju.
Ostavi zlu volju, pozri na virni puk,
Gdi tarpi nevolju svak´ čas od turskih ruk.
Luge, sela, grade popliniv s´žegoše,
Muže, žene, mlade svezav povedoše.
Ubiše junake koji se arvihu,
A ine nejake u sinžir vedihu.

Мени лично прилично разумљиво али ипак се види да је то типична далматинска получакавица. Никакве везе нема са каснијим српским књижевним језиком, нити је имао стилски нити уметнички утицај на српску поезију. А и иначе уздизање тога Марулуса као неког бог-зна-каквог песника, то је хрватско лупетарање, Маркус Марулус је био један провинцијални књижевник који је трендовски пратио ренесансну књижевност долазећу преко Јадрана, из Италије, па је покушао глумити локалног Петрарку и Дантеа али без много успеха. Као што се види ову поезију једна народна Хасанагиница једе за доручак. Он је битан данашњим хрватима само као историјски куриозитет, јер је донео ренеансу на источни Јадран, иначе квалитет њега као поете је... па... у свакој кафани у Босни ћеш наћи бољег песника.

Иначе, колико сам разумео, потомци овога Марулуса су се изјаснили као Талијани и на крају и одселили за Италију.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Маркус Марулус, којег у Хрватској од милоште и ничим изазвани називају Марко Марулић (иако он сам себе никада није тако називао) је своју поезију писао углавном на латинском, нешто на талијанском и осталих пар песама на локалном чакавском дијалекту, на пример "Молитва супротива Турком" :

Svemogući Bože moj, kim svaka postaju,
Odvrati jur gnjiv tvoj, ter pomiluj naju.
Ostavi zlu volju, pozri na virni puk,
Gdi tarpi nevolju svak´ čas od turskih ruk.
Luge, sela, grade popliniv s´žegoše,
Muže, žene, mlade svezav povedoše.
Ubiše junake koji se arvihu,
A ine nejake u sinžir vedihu.

Мени лично прилично разумљиво али ипак се види да је то типична далматинска получакавица. Никакве везе нема са каснијим српским књижевним језиком, нити је имао стилски нити уметнички утицај на српску поезију. А и иначе уздизање тога Марулуса као неког бог-зна-каквог песника, то је хрватско лупетарање, Маркус Марулус је био један провинцијални књижевник који је трендовски пратио ренесансну књижевност долазећу преко Јадрана, из Италије, па је покушао глумити локалног Петрарку и Дантеа али без много успеха. Као што се види ову поезију једна народна Хасанагиница једе за доручак. Он је битан данашњим хрватима само као историјски куриозитет, јер је донео ренеансу на источни Јадран, иначе квалитет њега као поете је... па... у свакој кафани у Босни ћеш наћи бољег песника.

Иначе, колико сам разумео, потомци овога Марулуса су се изјаснили као Талијани и на крају и одселили за Италију.

Tačno tako.

Od staroštokavske dubrovačko-dalmatinske književnosti se u velikoj meri pravi jedan mit. Tačno je da tu ima nekoliko odista dobrih dela čiji se značaj ne može osporiti (janbih izdvojio npr. Gundulićev Osman) ali generalno govoreći kada se primeni komparativni književni pristup, dakle da onovremenim književnim rokovima Italije, kvalitativna vrednost u smislu izvornosti u mnogo slučajeva značajno opada.

 

[Krishna]

Evo jedan skrinšot sa kanala Kroatocentrik, nekima vjerujem već poznat kanal
.Pogledajte prilog 1003305
Da li je istina da su djela Marulića i Vatikanski hrvatski molitvenik razumljivi nama danas?

Власник тог канала на коме се пласирају великохрватске бајке/жеље а Срби и српски језик се деградирају је великохрватски митоман, анти-српски активиста и самозвани стручњак за западнојужнословенске језике и дијалекте @Urvan Hroboatos

@Карлос Шакал

 

[Pumpaj Dinstanović]

Власник тог канала на коме се пласирају великохрватске бајке/жеље а Срби и српски језик се деградирају је великохрватски митоман, анти-српски активиста и самозвани стручњак за западнојужнословенске језике и дијалекте @Urvan Hroboatos

@Карлос Шакал

Znači tu li nam je prešao naš dragi Hrobi...

Vidi da mu ploču više malo ko prati po forumima i HercegBosni, pa se modernizovao čojek. Mada, nedovoljno, ako nije prešao i na instagram.

 

[Пилипенда]

Маркус Марулус, којег у Хрватској од милоште и ничим изазвани називају Марко Марулић (иако он сам себе никада није тако називао) је своју поезију писао углавном на латинском, нешто на талијанском и осталих пар песама на локалном чакавском дијалекту, на пример "Молитва супротива Турком" :

Svemogući Bože moj, kim svaka postaju,
Odvrati jur gnjiv tvoj, ter pomiluj naju.
Ostavi zlu volju, pozri na virni puk,
Gdi tarpi nevolju svak´ čas od turskih ruk.
Luge, sela, grade popliniv s´žegoše,
Muže, žene, mlade svezav povedoše.
Ubiše junake koji se arvihu,
A ine nejake u sinžir vedihu.

Мени лично прилично разумљиво али ипак се види да је то типична далматинска получакавица. Никакве везе нема са каснијим српским књижевним језиком, нити је имао стилски нити уметнички утицај на српску поезију. А и иначе уздизање тога Марулуса као неког бог-зна-каквог песника, то је хрватско лупетарање, Маркус Марулус је био један провинцијални књижевник који је трендовски пратио ренесансну књижевност долазећу преко Јадрана, из Италије, па је покушао глумити локалног Петрарку и Дантеа али без много успеха. Као што се види ову поезију једна народна Хасанагиница једе за доручак. Он је битан данашњим хрватима само као историјски куриозитет, јер је донео ренеансу на источни Јадран, иначе квалитет њега као поете је... па... у свакој кафани у Босни ћеш наћи бољег песника.

Иначе, колико сам разумео, потомци овога Марулуса су се изјаснили као Талијани и на крају и одселили за Италију.

Маркус Марулус постаде Марко Марулић, Бартоломеус Касиус постаде Бартол (Бартул) Кашић, Григорије Витез постаде Григор, Арсеније Дедић постаде Арсен... чекам само да Франческо Петрарка постане Фрањо Петрић.

 

[Krishna]

Znači tu li nam je prešao naš dragi Hrobi...

Vidi da mu ploču više malo ko prati po forumima i HercegBosni, pa se modernizovao čojek. Mada, nedovoljno, ako nije prešao i na instagram.

Кад смо код Дубровника и српско-хрватских језичких заврзлама, јако добар пост у вези тога од Атеиста са ХБ
Атеист је Дубровчанин на форуму.хр. Он није никакав србијански трол што му неки са оба форума говоре, већ је реалан и брутално искрен а понекад се изражава кроз шалу. Он је свестан сопстеног српског порекла, као и српског порекла становништва Дубровника и околине.

 

[Krishna]

Маркус Марулус постаде Марко Марулић, Бартоломеус Касиус постаде Бартол (Бартул) Кашић, Григорије Витез постаде Григор, Арсеније Дедић постаде Арсен... чекам само да Франческо Петрарка постане Фрањо Петрић.

Ђорђо Орсини Венецијанац рођен у Задру постаде Хрват Јурај Далматинац https://sr.wikipedia.org/wiki/Ђорђо_Орсини

 

[JustinCase]

Власник тог канала на коме се пласирају великохрватске бајке/жеље а Срби и српски језик се деградирају је великохрватски митоман, анти-српски активиста и самозвани стручњак за западнојужнословенске језике и дијалекте @Urvan Hroboatos

@Карлос Шакал

Jesi li siguran? U komentarima nekih videa Urvan hvali vlasnika kanala i vlasnik se nekada zahvaljuje Urvanu na preporučenim porukama sa foruma.
Nije valjda dotle sišao sa uma