Ako govorimo na standardološkom nivou, Hrvati su po komandi Hedervarija 1892. primorani na srpski vukovski standardni jezik koji u kontinuitetu imaju do danas.
Čomski potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku naroda bivše Jugoslavije29. mart 2018. | 21:00 | Izvor: portalnovosti.com
Poznati lingvista, filozof i jedan od najcenjenijih svetskih intelektualaca Noam Čomski pridružio se listi potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, koja ovih dana navršava svoju prvu godišnjicu.
GettyImages
Čomski je Deklaraciju potpisao na poziv hrvatske lingvistkinje Snježane Kordić i tako se našao među više od 8.000 potpisnika dokumenta koji je priredilo više od 30 lingvista i drugih stručnjaka iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Cilj Deklaracije o zajedničkom jeziku je da podstakne promenu jezičke politike i podigne svest o postojećim nacionalističkim jezičkim praksama u tim državama, prenosi portal Novosti.
Zaključak Deklaracije je da se u navedenim državama koristi zajednički jezik policentričnog tipa, koji trenutno ima četiri naziva i četiri standardizacije.
Deklaracija je nastala nakon serije regionalnih konferencija u okviru projekta "Jezici i nacionalizam", koje su od aprila do novembra 2016. godine održane u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu.
Dokument je, nakon javnog objavljivanja, naišao na nacionalističke reakcije dela javnosti, a u Hrvatskoj ga je kritikovao i predsednik vlade Andrej Plenković.
Nema četiri standardizacije. Postoji varijantsko raslojavanje jednog vukovskog srpskog standardnog jezika koji je tako postao policentrični standardni srpski jezik.
Jedna je bila standardizacija, Hrvati su dobili naređenje od Hedervarija 1892. da uvedu Vukov standard i uveli su ga. Broz i Iveković pišu rečnik na korpusu Vukovih i Daničićevih dela, Broz pravopis, Maretić gramatiku. Sve napisano i uvedeno po naređenju Hedervarija. To je Vukov, vukovski standardni srpski jezik. Do tada se u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji koristilo nekoliko substandardnih formi (Veberova, Brlićeva, Kurelčeva, Maretićeva i sl.).
Nakon uvođenja vukovskog standarda dolazi do varijantskog raslojavanja, kao što u Srbiji dolazi do ekavizacije vukovskog standarda koju ne prihvataju isprva svi pisci.
Broz i Iveković u prědgovoru rěčnika iz 1901. kažu - po priznanju samog Broza - da je ovaj Hrvatski pravopis sačinjen na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića, a prema modelu koji je Vuk izneo u tekstu Glavna pravila za južno narečje. Broz je, u organizaciji Matice hrvatske, počeo da objavljuje u ediciji Hrvatske narodne pjesme (1894-1941) pesme koje su i po jeziku, po stihu i po temama, iste kao i one iz zbirki Srpske narodne pjesme Vuka Karadžića. Ovaj kajkavac je počeo da pravi i Rječnik hrvatskog jezika koji je posle njegove smrti završio i objavio njegov ujak Franjo Iveković (1901). U predgovoru za Rječnik, Iveković je kazao da je pravljen na korpusu dela Vuka Karadžića, Đure Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića. U tački 10. predgovora kaže se da bi se on mogao nazvati i rečnikom srpskog jezika da su ga pravili Srbi. Slično je postupio i hrvatski „vukovac“ Tomo Maretić koji je čuvenu Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog jezika (1899) pravio na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića. Maretić je iste godine objavio skraćeno izdanje ove svoje knjige pod imenom Gramatika hrvatskog jezika.
- - - - - - - - - -
Ime jezika
Meni je jedan naš istaknuti jezikoslov postavio pitanje zašto srpski jezik ne bi mogao biti - i hrvatski, aludirajući pritom i na opravdanost srpskohrvatskog naziva za srpski jezik.
Ne može biti - "i hrvatski" jer je književna upotreba srpskog jezika od strane nosilaca hrvatskog imena bila isključivo u cilju misionarsko-prozelitističke aktivnosti rimokatoličkog klera. Ovaj jezik nije koristio hrvatski narod, već rimokatolički kler. Ne samo srpski jezik, već i srpsko pismo (ćirilica; vidi Matija Divković - Nauk krstjanski) kao i nemali broj srpskih rečnika upotrebljavani su sa ciljem preobraćanja srpskog parvoslavnog naroda u rimokatolike koji su kasnije uopšteni kao "hrvatski narod" (Svehrvatski katolički kongres 1900.) sa posledičnom tendencijom preimenovanja srpskog jezika u hrvatski. Eto, zato naziv "hrvatski", makar se našao i u kovanici "srpskohrvatski" nije istorijsko-faktički opravdan.
Irci koriste engleski jezik, govore i pišu engleskim jezikom, razvijaju njegovu književnost i jezik uopšte, ali Irci kao emancipovan, istorijski i identitetski utemeljen narod poštuju poreklo jezika koji upotrebljavaju, a nečija eventualna želja da engleski jezik nazove "engleskoirskim" ili "irskim jezikom" nikada ne bi naišla na opravdanje.
http://forum.krstarica.com/showthrea...1#post24204987Koliko je hrvatomanija uzela maha vidimo po prisustvu radikalno-šovinističke struje hrvatskih jezikoslovaca od Murvara preko Kačića do Grčevića koja, suštinski priznajući gorerečeno, pokušava da dokaže kako su Srbi Hrvatima preko Vuka Karadžića ukrali jezik jer "srbi su do tada govorili rusko-srpskim", a da je "ovaj današnji jezik nastao na hrvatskoj književnosti". Ovaj smešni diskurs odbacuju iole pismeniji lingvisti (Katičić, Babić, Brozović) i istoričari književnosti (...), pa se autistično drže kursa da su u pitanju dva (brojem "2") slična jezika, ali ne jedan jezik. Treći priznaju da je u pitanju jedan standardni jezik i ne ulazeći u njegov istorijat autistično tvrde da dva naroda mogu imati isti jezik.
Slično je i slučaju kod Norvežana, koji su standardni jezik usvojili od Danaca ali ga, za razliku od kleroimperijalističke velikohrvatske ideologije, ne krste pogrešnim imenom:
Bokmål ([ˈbuːkmɔːl], lit. "book language") is one of two official Norwegian written standard languages, the other being Nynorsk. Bokmål is used by 85–90%[SUP][1][/SUP] of the population in Norway, and is the standard most commonly taught to foreign students of the Norwegian language.
Bokmål is regulated by the governmental Norwegian Language Council. A more conservative orthographic standard, commonly known as Riksmål, is regulated by the non-governmental Norwegian Academy for Language and Literature.
The first Bokmål orthography was officially adopted in 1907 under the name Riksmål after being under development since 1879.[SUP][2][/SUP] The architects behind the reform were Marius Nygaard and Jonathan Aars (no).[SUP][3][/SUP] It was an adaptation of written Danish, which was commonly used since the past union with Denmark, to the Dano-Norwegian koiné spoken by the Norwegian urban elite, especially in the capital. When the large conservative newspaper Aftenposten adopted the 1907 orthography in 1923, Danish writing was practically out of use in Norway. The name Bokmål was officially adopted in 1929 after a proposition to call the written language Dano-Norwegian lost by a single vote in the Lagting (a chamber in the Norwegian parliament).[SUP][2][/SUP]
http://en.wikipedia.org/wiki/Bokmål
Urdu /ˈʊərduː/ (اُردُو [ˈʊrd̪u] ), or more precisely Standard Urdu, is a standardized register of the Hindustani language (Hindi-Urdu). It is the national language and lingua franca of Pakistan. It is also widely spoken in India, where it is one of the 22 scheduled languages and an official language of five Indian states.
Based on the Khariboli dialect of Delhi, Urdu developed under the influence of Persian, Arabic, and Turkic languages over the course of almost 900 years.[SUP][5][/SUP] It began to take shape in the region of Uttar Pradesh in the Indian subcontinent during the Delhi Sultanate (1206–1527), and continued to develop under the Mughal Empire (1526–1858). Urdu is mutually intelligible with Standard Hindi spoken in India. Both languages share the same Indo-Aryan base, and are so similar in basic structure, grammar and to a large extent vocabulary and phonology, that they appear to be one language.[SUP][6][/SUP] The combined population of Urdu and Standard Hindi speakers is the fourth largest in the world.[SUP][7][/SUP]
http://en.wikipedia.org/wiki/Urdu
HRVATI (I)JEKAVCI NE POSTOJE
- - - - - - - - - -
Dakle, deklaracija koja sadrži dve materijalne greške
- da postoji više standardnih jezika
- da nije jasno ime tog jezika
mamac je za srpske somove.
- - - - - - - - - -
O tome govori i prof. Vlado Đukanović:
Jeste. U gornjih primerah čitamo o njihovimi padežkimi oblicih.
Tu možda nije loš argument da prema takvom, "deklaracijskom", gledanju ispada da sami Srbi imaju dva standardna jezika - ekavski i ijekavski.
Тј. четири, јер се и екавица и ијекавица могу нормирано (по стандарду) исписивати и ћирилицом и латиницом.
Јбт, стварно смо мимо свијета, ал’ то нам је што нам је. Да је лако Србин бити, сви би били Срби!
Jeste. U gornjih primerah čitamo o njihovimi padežkimi oblicih.
Ako govorimo na tipološkom nivou, istorijski se može dokazati da je štokavski istorijski srpski jezik. Naša je nesreća što se do sada niko od srpskih istoričara jezika nije prihvatio tog posla.
Локатив.
О њиховех падешцих облицихЛокатив.
Nema tu nikakvih problema. To tako mora kada nemamo državu, nego ostatke silovanih ostataka i narod rascepkan po komšijskim kolonijama Zapada. U suštini, nama je trebalo da dođe 1870/1871. ali je umesto nje došla 1918. Od tada su naši nacionalni naučnici lobotomisanoi - zato i nema napisane valjane istorije srpskog jezika. Mi još uvek čekamo srpsku 1870/1871, onu kada će himna postati Vostani Serbije, davno si zaspala.
Problem bi nastao kada bi Deklaraciju potpisali ključni srpski lingvisti, ključni po broju ili stručnosti, što bi dovelo do toga da sutra s podjednakom pravom crnogorski, hrvatski i bošnjački lingvisti mogu da tvrde kako je srpski jezik varijanta crnogorskog, hrvatskog ili bosanskog jezika.
- - - - - - - - - -
Zakonski okvir treba da konstatuje da je srpski standardni jezik policentričan jezik koji je varijantski raslojen:
- srpska ekavska varijanta srpskog standardnog jezika
- srpska ijekavska varijanta srpskog standardnog jezika
- hrvaćanska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika
- crnogorska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika
- bosanska (prema državi) varijanta srpskog standardnog jezika
pri čemu svaka od varijanti ravnopravno može da bude pisana srpskom ćirilicom i srpskom latinicom
i svi u Srbiji koji profesionalno ili zadesno dolaze u dodir sa varijantama srpskog jezika dužni su da se upoznaju sa svim varijantama srpskog jezika i da ih u određenim delatnostima koje to zahtevaju sami u potpunosti jednosmerno razumeju (ne zahteva se upotreba varijante nego razumevanje). Ovo se pre svega odnosi na sudstvo, školstvo, zakonodavstvo i sl.
To u praksi znači da će Bošnjak pred državnim organima Srbije moći da kaže hudovica, ali mora da razume kada mu se odgovara sa udovica. To se bi se zakonski odnosilo i na osobe sa prebivalištem u drugim republikmaa u kojima se koristi srpski standardni jezik. Oni bi bili obavešteni da nemaju pravo na prevodioca sa varijanti srpskog jezika, ali im se na zahtev usled nerazumevanja određenih varijantski obeleženih reči može i mora pružiti pojašnjenje tih reči.
Ако је то заиста рекао, Чомски греши, мада треба узети у обзир контекст у коме износи ову тврдњу.
Применом тог принципа у пракси би се изгубио сам смисао постојања стандардног језика. Ако свако брдо прогласи свој засебни 'стандард', онда нам стандард није ни потребан - заправо, он и не постоји.
Опет је погрешио - или тачније, претерао - јер је и сама подела на 'вештачки' и 'природни' језик, добрим делом вештачка и идеолошки обојена.
Славене, настрану све то, проблем је у томе што ни Чомски ни већина других који долазе споља нема прави увид у нашу ситуацију. То што они виде су сенке, или у најбољу руку, карикатуре. Зато је најбоље уопште их не у увлачити у ову причу, јер ништа од тога што они имају да кажу није изречено у контексту дискисије коју водиму.
Види, разумем о чему говориш, али разлика коју правиш је вештачка. Свакако да има стадардних језика који су последица, или део процеса, изградње савремених националних идентитета, али то није случај са свим језицима, и што је најважније, стардардни језик је и у тим случајевима увек био првенствено средство за споразумевање, па тек онда симбол или оруђе за постизање неких трећих циљева.
Па, ја и не говорим о нашим 'левичарима' већ левичарима уопште. Код нас су они стали иза 'српскохрватског', а у Русији су дотадашњи руски поделили на три језика.
Добро. Чија год била, вештачка је. Не мислим да баш можемо говорити о некој категоричкој разлици у природи језичких стандарда пре и после одређене тачке у историји. Пре бих рекао да можемо говори о постепеној (и природној) еволуцији природе и улоге стандардног језика.
То је јасно разобличава као један политички пројекат.
Ovaj nepismenjaković poprilično se nalupetao.
