Četnici započeli antifa borbu ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, već i u Hrvatskoj?

[Koča]

na koncu ce biti zabranjeno komentirati bilo kakav tvoj izvor. sve sto drugi stave je "komunisticki falsifikat", i svaki oblik diskusije nekako svedes na nivo krcme i nekog pokusaja licnog vredjanja

citirana dokumenta vs. samog dokumenta, kojeg sam postavio, a ti odbacio apriori kao bezvrednog,bez argumentacije. nisam do sada video nikakvu argumentaciju sa tvoje strane, o bilo cemu

kiseli poznato je da si sklon projekciji...

mani se gluposti i zamajavanja....nema svrhe...odgovori na ono sto sam te pitao?...ovo ignorisanje postaje otuzno...

Kiseli da li si rad pred svima da prokomentarises sledece...da li je moguce da budes toliko posten?

Ja sam davno postavljao dokumenta o ''Martovskim pregovorima'', a ti si ih nazivao cetnickim falsifikatima i svasta izmisljao u vezi njih....

Evo tvog posta ovde

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10284659&postcount=13

Kasnije si nabavio knjigu Mise Lekovica i uverio se da nisi bio u pravu...

E sad, sta je tu najzanimljivije...pa to sto si bio sokiran tim dokumentima i nisi mogao da verujes da tako nesto postoji...sada kada si siguran u njihovu verodostojnost sluzis se objasnjenjima partizanskih rezimskih istoricara....


Zbog iste stvari si bio prinudjen da obrises sve svoje postove sa jedne teme na forumu drugisvetskirat....

______________-

Dakle, da li si rad da ovo prokomentarises?

 

[Koča]

kiseli posto si ignorisao i ovaj ruski dokumentarac da kazem o cemu je rec

http://i390.photobucket.com/albums/oo346/bobe70/Tito-Posmrtnabiografija.jpg

 

[sabljar]

Ne znam sta je Tito govorio na zdravicama, ali znam da se dobro uspanicio kada Nemci nisu pristali na dalju saradnju:

Milovan Djilas je ostavio svedocenje o raspolozenju u Vrhovnom stabu kada su stigle vesti da su Nemci poceli da napadaju i partizane (u vezi operacije Svarc):

tekst si ti postavio:

Tito je uzbudjeno masuci izvestajem, doviknuo Rankovicu i meni: To znaci da Nemci lazu! Nikada nismo bili u vecoj opasnosti! Odlazeci od Tita ja sam Rankovicu dobacio - zajedljivo prema sebi koliko i prema Titu: Eto nam pregovora s Nemcima! A Rankovic uvredjeno, manje na Tita i sebe nego na mene: Sad ne treba nista pricati.

kada neko cita ovaj tekst, prvenstveno ne zna gde ga stavi, u koji kontekst. ti zelis da ga stavis u kontekst martovskih pregovora i trebao bi da ima negativnu konotaciju, mada ne znam sta ima negativnog u tim pregovorima; cetnici hteli da uniste partizane, pre eventualnog britansko iskrcavanja, mihailovic potegnuo iz srbije, sve sa englezima, i na koncu ga popusio od partizana. razumem da mihailovic kao strateg podutecajem alkohola, treba da dobije neko opravdanje zasto ga je popusio, pa onda mora da se izmisli da su nemci pomogli partizanima ( ne spominje se direktna saradnja cetnika i nemaca kod kalinovika), a saradnja sa talijanima se stavlja u kategoriju "saveznici su znali" ( sto onda implicira saveznike, kao kolaboratore, i da je za pravo partizanima da se bore protiv engleza.
no da se vratimo na taj delic teksta.imam ga na engleskom, i u engleskoj knjizi je na strani 248. ovde cu staviti stranu 248 i 249, da bi recenica mgla biti merena celim tekstom;

On May 11, apparently under British influence, the royal government-in-exile sent Draza Mihailovic instructions to cease collaboration with the invaders and quislings, and to establish peaceful relations with the Partisans. The instructions remained unfulfilled, because of bad blood and the insubordination of the Chetnik leadership. On May 15, the day Moscow decided to dissolve the Comintern, the United States government decided to send a mission to Draza Mihailovic, thereby linking itself to forces whose collapse the discerning Churchill had already sensed.
Reports concerning the German offensive were sparse until the Germans appeared before us in the valley of the Lim and the Tara. The only reliable report came from Arso Jovanovic; on his way from Slovenia to the Supreme Staff by way of western Bosnia, he sent word that we would be attacked by the German forces which had taken part in the Fourth Offensive, and that he was coming to our aid with the Fifth Division.
On the day after my arrival at the Supreme Staff, a report arrived concerning the concentration of significant German forces in the valley of the Lim and the Tara, and their offensive operations. Waving the report, Tito shouted at Rankovic and me, "The Germans are lying! We have never been in greater danger! We have to go back to western Bosnia. There is no other way out!"
On leaving Tito, I remarked to Rankovic—with sarcasm aimed at myself as much as at Tito—"So much for our negotiations!"
Rankovic replied, with less resentment against Tito than myself, "This is no time to talk about that!"
It seemed to me then that the Germans had lulled us with the negotiations, at least insofar as they prevented us from carrying out a better planned and more timely disposition of our units. But under no circumstances could we conceal our forces in the area under their occupation. Today I would amplify this thinking: had we known (as we did not) —had we seen through German intentions—we could have dispersed some of our units and services, and thus avoided their encirclement.
Truly, there was no better way out than the one which Tito had resolved to take. Tito had previously given the First Division an order to strike the Germans on the right bank of the Tara and break through to the north, into eastern Bosnia. The division broke up some German units in the hills, but it couldn't break through because of the density of the Germans, and the advantages which the Drina and communications along the river offered them. Moreover, Tito had already effected a hasty regrouping of units for their return—that is to say, for the breakthrough into western Bosnia—though the formal decision was made only on May 26.

ne vidim neku veliku paniku, u svemu tome.

 

[sabljar]

dokumentarac ne traje 3 minuta nego ceo sat."draza prvi gerilac "...to je kao tvoj dokaz za tu tvrdnju. da se vratim na stenogram iz sastanka u divcima, mihailovic-nemci, gde on kaze sledece;

Pošto su Nemci povukli svoj slabi garnizon, komunisti su
napali Gornji Milanovac, pa sam stoga i ja morao to da učinim. Oni su krenuli na Čačak,
pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja.
Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića

komunisti su, pa sam onda ja.......
jeste da je draza putovao ceo mesec od doboja do ravne gore ( valda mu kompas nije radio, ili nije bio na predavanju kada su ucili citanje mape), ali to ga ne cini prvim u borbenom smislu

 

[Koča]

nema sad nazad kiseli

ovde si se prilicno uspanicio...klasicna histerija

1.tekst , naravno , nema smisla komentarisati, jer izvor je press
2. slike tzv. dokumenata su vredne komentara;

pocmimo redom;


bez obzira sto je tekst namerno necitak, vidljivo je da je na poledjini tog falsifikata, napisana rukom , a koju nam koca servira kao dokumenat br.2.

no, da se pozavabimo prvim tzv. dokumentom. potpisan je Velimir Terzic, datum je 1943 godine, i cin velimira terzica je kapetan. jedino sto je vidljivo na tom tzv. dokumentu.
velimir terzic je bio generalstabni kapetan kraljevske vojske , 1941 godine, kada je pristupio partizanima. 1943 godine je vec imao cin general-majora (vojna enciklopedija), tako da vec po ovome detalju znamo da se radi o primitivnom falsifikatu
nema nikakvog razloga pisati komandantu prve proleterske divizije koci popovicu "punomoc", sa strane nacelnika staba,jer taj stab nije od nikoga priznat.
postoji samo popratno pismo pisano na nemackom
dokument broj 2, kao sto rekoh je napisan na kopiji , prikazanoj kao dokument broj 1.
sta je sa ostalim tzv. dokumentima?



ovo je vidljivo pisano na racunaru. pisace masine imaju karakteristicna slova, i cesto jedno ili dva slova "vise" sto cini masinu individualnom u sudskom vestacenju

isto vazi za sledece "dokumente"
dobar poznavalac istorije bi morao znati oznaku ovih "dokumenata na mikro-filmu, jer su spomenuta u 4 knjige

dakle, dragi koco, ovo je bio vrlo lep pokusaj, ali vrlo primitivan.

prilicno komicno deluje zar ne?...meni zalosno, narocito posle tvoji poslednjih izlaganja...

Kao sto rekoh o ''Martovskim pregovorima'' pisuli su mnogi strani autori, sve se zna u detalje, imamo nemacka dokumenta pa nema potrebe za rezimskim partizanskim istoricarem cije je objasnjenje na nivou Teletabisa

Jos smesniji nacin na koji se ti sada trudis da to nekako opravdas....a da, nema panike...

...Komunisti su pruzili ''dokaze'' o greskama lojalista, dok su prikrivali sopstvenu gnusnu i siroku stratesku saradnju sa Nemcima. Mesec dana pre nego sto je prva britanska misija s njima uspostavila kontakt, tri vodeca clana Titove klike provela su nekoliko nedelja gosteci se sa Nemcima u Sarajevu i Zagrebu. Dve strane se behu slozile o kratkom primirju da bi se omogucilo komunistima da se koncentrisu na kriticnu bitku gradjanskog rata protiv cetnika na Neretvi. Uz ovo primirje, pregovaraci su raspravljali o dugorocnom strateskom planu kojim ce Nemci pomoci Titu da uspostavi slobodnu teritoriju u Sandzaku, koji je bio uporiste lojalista, a u zamenu za partizansku pomoc protiv ocekivanog iskrcavanja zapadnih saveznika na dalmatinskoj obali....

Majkl Liz, Silovanje Srbije, str 8.

Walter Roberts i Djilas su jasni

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11053926&postcount=228

O saradnji komunista i Nemaca, tkzv. ''Martovskim pregovorima'' pise i francuski istoricar Zan Kristof Buison - Heroj koga su izdali saveznici....

Bitku na Neretvi, sa partizanske strane, naziva skandalom bez presedana, jer pred Nemcima i Italijanima, partizani napadaju drugi pokret otpora u zemlji, a onda konstatuje da se Tito i ne bavi moralnim skrupulama...

Dalje pise:

7.marta poziva trojicu svojih najblizih saradnika (Rankovica, Djilasa i Mosu Pijade) i salje ih kod Nemaca da im ponudi razmenu zarobljenika. Motiv je ne samo humane, vec i sentimetalne prirode. Zeleo je da oslobodi svoju nevencanu zenu Hertu Has, koja je bila zatocena u hrvatskom koncentracionom logoru Jasenovac. Medju njegovim zarobljenicima se nalazio nemacki visi oficir Steker, tako da moneta za razmenu nije bila bezvredna. Medjutim, imao je na umu nesto mnogo znacajnije.

Kada su se njegovi saradnici sa neprijateljske linije vratili sa pozitivnim odgovorom, Tito Rankovicu i Djilasu iznosi svoj neverovatno cinican plan: PRIMIRJE. Tito od Nemaca trazi slobodan prolaz prema Bosni, a u zamenu za, obecava da se povuce u Sandzak, oblast koja za Nemce nije imala strategijski znacaj. Glavni argument koji je iznela komunisticka delegacija je bio njihov cilj da se bore protiv cetnika, a ne protiv Nemaca. Kao dokaz naveli su cinjenicu da na Neretvi nisu napali Nemce, nego cetnike!

Ovoj besramnoj trgovini Tito je dodao jos jednu klauzulu: zajednicku odbranu jugoslovenske obale u slucaju da se Saveznici iskrcaju. Hitler, Musolini i Tito ujedinjeni protiv Cercila i Ruzvelta! NI MANJE, NI VISE! A ko je u celoj ovoj tragicnoj tajnoj trgovini bio nasamaren? Mihailovic, naravno.

Sa belom zastavom na stapu 11.marta 1943. godine, Koca Popovic, Milovan Djilas i Vlatko Velebit krecu u misiju. Nekoliko casova kasnije stigli su u Gornji Vakuf, u stab generala Dipolda, komandanta 717. divizije. Tri dana kasnije Djilas i Velebit su odvedeni u Zagreb na pregovore na visem nivou. Djilas je iskoristio priliku da ode u bioskop, a Velebit je posetio roditelje. Pored razmene zarobljenika (Herta Has ce biti oslobodjena) Velebit i Djilas traze od svojih sagovornika da njihove jedinice dobiju priznanje regularne vojske, isticuci svoju spremnost da se bore protiv Saveznika u slucaju njihovog iskrcavanja. U svojim MEMOARIMA Djilas se ovako pravda: ''Ta izjava nas nista nije obavezivala jer jos nije doslo do britanskog iskrcavanja, a pored toga, stvarno smo bili uvereni da bi trebalo da se borimo protiv njih ako bi hteli da obaraju nasu vlast, odnosno ako budu pomagali uspostavljanje cetnicke vlasti''.

Sa nemacke strane njihovi sagovornici: general Glez fon Horstenau, glavnokomandujuci Abvera, Sigfrid Kase, nemacki izaslanik u Zagrebu i Hans Ot, nemacki inzenjer prikljucen Abveru, nisu krili svoje zadovoljstvo, pogotovu posto su od partizana dobili uverenje da ce da prestanu sve sabotaze na zeleznickoj pruzi Beograd-Zagreb.

Medeni mesec je prekinut krajem marta. Obavesten o ovim pregovorima Hitler je eksplodirao: ''Sa pobunjenicima nema pregovora. Oni se streljaju!

Velebit, Popovic i Djilas nisu bili streljani, a partizani su neometano stigli u Istocnu Bosnu pre kraja meseca.

Usmene tajne sporazume zakljucene izmedju jugoslovenskih komunista i Nemaca marta 1943. godine Djilas je pomenuo tek mnogo godina posle rata. Ni tri sagovornika sa nemacke strane nisu bila u prilici da o tome govore: Glez fon Horstenau je izvrsio samoubistvo pre kraja rata; Kasea su komunisti uhvatili i streljali 1944. godine, a inzenjer Ot je bio kidnapovan u Austriji i streljan pre nego sto je imao vremena da o tome bilo sta kaze...

_____________

Kristof Buison zakljucuje, i pored podele interesnih sfera, i manipulacija SOE:

...ali jedno je sigurno: da je na vreme saznao o pregovorima i sporazumima izmedju Tita i emisara Sila osovine Cercilova jugoslovenska politika bil abi svakako drugacija.

 

[Koča]

Sta kaze gazda

____________________

Mekdaulov izvestaj (23.novembar, 1944)

Izdvajam ovde deo koji se bavi jugoslovenskim komunistima do napada Nemacke na SSSR

b. Uloga Komunisticke partije tokom aprila i maja 1944.

Od intelektualaca i oficira sa kojima smo razgovarali saznali smo da oni komuniste okrivljuju za dvostruku izdaju - i u korist Rusije, i u korist Nemacke. Konkretno, postoje dve optuzbe:

a) oni su pokusavali da ubede vojnike i civile da se ne suprostavljaju Nemcima, jer to navodno nije bio ''narodni rat'' (sve dok Nemacka u junu 1941. nije napala Sovjetski Savez)
b) komunisti su saradjivali sa Gestapoom i denucirali vodje nacionalistickog otpora.

Najmanje sest svedoka iznelo je pred podnosiocem detalje u prilog prvoj optuzbi, govoreci o incidentima koji su se odigravali u Beogradu, Banatu, Ljubljani, Mostaru i Beranima. Svedoci su bili pouzdanog karaktera, osobe na koje se moze osloniti. Svi su tvrdili da su bili ocevici. Jedan od njih, devojka koja je u to vreme bila student Univerziteta u Beogradu, ucestvovala je u demonstracijama kojima se zahtevalo da Jugoslavija udje u rat.Ona tvrdi da su komunisti istovremeno organizovali antiratne demonstracije. Doslo je do sukoba, u kome su ovu devojku pretukli komunisti, od cega su joj ostali jos uvek vidljivi oziljci. Medju drugim svedocima nalazili su se inzinjer, inace socijalista, iz Ljubljane, apotekar iz Berana i jedan doktor, musliman iz Mostara. Mnogi ljudi sa kojima smo razgovarali ponavljaju slicne optuzbe, pa je jasno da srpski nacionalisti veruju ovim optuzbama. Ako se uzme u obzir cinjenica da su u to vreme komunisti u Britaniji i Americi u pogledu rata zauzimali isti stav, kao i da jugoslovenski komunisti nisu pruzili nikakve dokaze da je Tito, koji je jos tada bio generalni sekretar partije, uzeo bilo kakavo ucesce u otporu Nemcima sve dok oni nisu napali Sovjetski Savez, ovoj optuzbi moze se priznati valjanost.

Uverenje da su jugoslovenski komunisti saradjivali sa Gestapoom prilikom otkrivanja agenata Mihailovica u Beogradu vrlo je prisutno u nacionalistickim krugovima. Vodje nacionalisticke ilegale u Beogradu saopstili su jednom clanu misije da imaju imena komunista koji i sada saradjuju sa Gestapoom po tom pitanju. Nekoliko ljudi koji su boravili u nemackom koncentracionom logoru za nacionaliste u Beogradu, obavestili su podnosioca u mnogim takvim slucajevima. Najzad, nemacki predstavnik koji je ucestvovao na pregovorima sa podnosiocem, izjavio je, optuzujuci oficire Gestapoa i SS-a da su oni nastavili da odrzavaju veze sa komunistima u Jugoslaviji i jugoistocnoj Evropi i pored toga sto se smatralo da Nemci nameravaju da iskorene komunizam. Uzevsi u obzir ne tako davne slucajeve saradnje izmedju nacista i komunista, postoji velika verovatnoca da je i ova optuzba istinita, te da zasluzuje dalje istrazivanje. Naravno, na osnovu postojecih dokaza podnosilac ne smatra da je optuzba i dokazana, ali je vazno zapamtiti da nacionalisti cvrsto veruju da su jugoslovenski komunisti dvostruki izdajnici, koji su jugoslovenske rodoljube predavali u ruke Nemcima i tako ih slali u smrt.

....

Po misljenju podnosioca postoje jasni i nedvosmisleni dokazi da su nacionalisti prvi zapoceli sa otporom , aktivno se suprostavljajuci Nemcima, Bugarima i ustasama, te da su komunisti postali aktivni tek kada je Rusija usla u rat.

Nadalje jasno je da je u pocetku cilj partizana bio prevashodno da se inflitiraju i preuzmu kontrolu nad vec postojecim grupama otpora, te da su, kada im to nije uspelo, poceli da organizuju sopstveni ''Narodni front'', tj. partizanski pokret, i da im je od samog pocetka saradnje glavni cilj bio da ometaju ili potpuno uniste nacionalisticku organizaciju i lokalna rukovodstva.

Dejvid Martin, Mreza dezinformacija - Cercilova jugoslovenska greska, str 423.

 

[Koča]

dokumentarac ne traje 3 minuta nego ceo sat."draza prvi gerilac "...to je kao tvoj dokaz za tu tvrdnju. da se vratim na stenogram iz sastanka u divcima, mihailovic-nemci, gde on kaze sledece;



komunisti su, pa sam onda ja.......
jeste da je draza putovao ceo mesec od doboja do ravne gore ( valda mu kompas nije radio, ili nije bio na predavanju kada su ucili citanje mape), ali to ga ne cini prvim u borbenom smislu

Naravno da ne traje 3 min....dokumnetarac je o Titu, ja sam izdvojio deo u kome se spominje Draza....E kad i braca Rusi kazu da je prvi....

Tako je. Partizani nisu prvi objavili rat okupatorima. Maja, 1941. godine, 80 vojnika i oficira kraljevske vojske je odbilo da se preda. Otisli su na Ravnu Goru...Draza Mihailovic je bio pukovnik. On ih je predvodio.

I Rusi i zapadni saveznici kazu Srbin prvi! ....ti mora da se pravis lud kad spominjes u ovoj prici komuniste koji do 22. juna pikaju fudbalicu s Nemcima...

 

[Koča]

List “L’ Express” (Ekspres), koji je izlazio u Nojsatelu, u broju od 18. juna 1946. godine, u clanku “Zasto je i kako general Mihailovic priznao svoje “zlocine”, je pisao:
“Vec se nekoliko dana u Beogradu odrzava sudjenje generalu Mihailovicu. Zapadno javno mnjenje je uzbudjeno zbog uslova pod kojima optuzeni moze ili ne moze da opravda svoje ponasanje. Treba da se podsjetimo da je on bio prvi koji je krenuo oruzjem protiv Nemacke, dok je Jugoslavija trpjela pod strasnim nacistickim jarmom... Iznenadili smo se da je Mihailovic, koji se borio protiv Nemaca i koji je zatim dugo odolijevao svim Titovim pokusajima da ga strpa u tamnicu, tako lako priznao sve zlocine koji ga optuzuju. Dole navedeni podaci iz britanskih novina Pregled svjetskih dogadjaja objasnjavaju mnogo toga: Odmah po hapsenju general Mihailovic je odveden u neki zatvor u Beogradu, gdje je u sali za mucenje OZNE ostao 74 sata. Prema izjavama dobro obavijestenih, njegovi su se krici culi na ulici. Za vrijeme tog “ispitivanja”, potpredsjednik vlade Edvard Kardelj je tri puta posjetio cuvenu celiju. Do poslednjeg momenta Mihailovic je podnosio sva mucenja, a onda je odjednom “poceo da govori”. Iznijeli su ga nagog i u nesvijesti iz te sale, receno mu je da ce, ako za vrijeme sudjenja povuce makar samo jednu rijec iz svog “priznanja”, ponoviti saslusanje od prvog do poslednjeg slova. Mihailovic je bio u tako teskom stanju da su njegovo hapsenje mogli da objave tek poslije jedanaest dana, ne znajuci da li ce prezivjeti mucenje”....19

Uvodni clanak u atinskom listu “Acropolis”, od 18. jula 1946. godine, sa naslovom “Mihailovic” je naveo pored ostalog: ...”Kralj i Vlada su napustili zemlju. Ali jedan covjek je ostao u Jugoslaviji: Dragoljub Mihailovic. On je okupio ostatke Jugoslovenske vojske, organizovao novu armiju u planinama i odmah otpoceo otpor neprijatelju. On je bio prvi vodja otpora u ovom svjetskom ratu. Njegovo ime odjekivalo je sirom svijeta – Mihailovic kao primjer. Mihailovic polubog, Mihailovic legendarni heroj. Vrijeme je prolazilo. Jos jedan aspirant ka Mihailovicevoj slavi pojavio se na jugoslovenskoj sceni – hrvatski bravar, avanturista. Stigao je iz Rusije, gdje je studirao komunizam. I on je krenuo u sumu. Bio je to Tito. Suparnicka gerilska sfera. Ali barjak novog Robin Huda koji je u pocetku stajao savijen, nosio je srp i cekic kao znak Slobode, za vladavinu Proletarijata... U martu je Tito uhvatio Mihailovica negdje u planinama. Kako? Postoje dvije verzije. Jedna je da su ga pratili avionima koji su ga onesvijestili otrovnim gasom. Transportovan je za Beograd, gdje su ga osvijestili kako bi mogao biti “sudjeno”. Otrovni gas? Cak ni Hitler ga nije koristio. Pa dta? Za komuniste sva sredstva su dobra. Po drugoj verziji, koja nije objavljena, Mihailovic je bio obavijesten da ce avionom stici britanski oficiri da se s njim sporazumiju ili ga iznesu. Avioni su dosli, sa toboznjim britanskim personalom. Ali oznake na
krilima aviona i uniforme posade bile su lazne. Nekoliko Titovih partizana, naoruzanih automatima, izaslo je iz ovih laznih britanskihaviona, opkolili su Mihailovica i uhvatili ga.Sudjenje se odrzalo i Mihailovic je osudjen na smrt. Za vrijeme sudjenja Mihailovic je ponesto “priznao”. On je upola priznao da se nije uvijek borio protiv Nemaca. Ova neocekivana “priznanja”, vise nego ikakvi lazni dokumenti i svjedocenja, podsticu covjeku sumnje. Jer mi znamo kako oni koje optuzi komunisticko rukovodstvo i sudstvo – “priznaju”. Svako se sjeca onih nevjerovatnih “priznanja” boljsevickih vodja koji su, navukavsi na sebe nemilost vladajuce sovjetske frakcije, bili sudjeni, priznavali, bili osudjeni i likvidirani. Prije deset godina odigravao se beskonacan niz takvih drama. Sva najvisa stabla sovjetskog raja su pala – brijestovi i platani – samo jedan hrast je prezivio. Pod takvim uslovima optuzeni “priznaje” sve sto mu se sugerise. Na to ga navode nocu, svake noci, tokom citavog trajanja sudjenja. Jedan od metoda za koji se kaze da je bio koristen u slucaju Tuhacevskog je da se optuzenom dovedu njegova djeca u celiju. Dzelati ih drze vitlajuci nozem iznad njihovih glava, a optuzenoga pitaju: “Hocete li priznati sjutra pred sudom da ste ucinili to i to?” “Kako mogu”, on odgovara, “kada
to nije tacno”? Ali djeca pokusavaju da se odupru dzelatovom zahvatu dok im prinosi noz pod grlo. “Da, da. Reci cu tako –sve sto zelite”. Ima i drugih metoda – ucenijih, studijoznijih. Drzava sovjeta je vrlo temeljita u svojim metodama. Tortura Inkvizicije?…Monasi srednjega vijeka bili su obicna djeca u tim stvarima. Ovdje su primjenjivani savremeniji sistemi – na primjer, tortura svjetloscu i zvukom. Uvece unutar celije upale snazne reflektore – hiljade volti – koji bukvalno oslepljuju zatvorenika, dok ogromna elektricna zvona neprestano stvaraju buku od koje se ogluvi. Covjekov mozak popusta i on poludi. Ko moze da ustane protiv tih najnovijih izuma tehnike i nauke? A ima i drugih sistema. Toliko oko “priznanja” pred sudom”…33

.....

 

[sabljar]

I Rusi i zapadni saveznici kazu Srbin prvi! ....ti mora da se pravis lud kad spominjes u ovoj prici komuniste koji do 22. juna pikaju fudbalicu s Nemcima...

pa slobodno mogu da kazu
ali draza kaze drugacije

 

[sabljar]

PREDGOVOR
Malo je koji događaj iz oslobodilačkog rata i revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije ostao tako nedovoljno razjašnjen, postavši neka vrsta „tabu" teme, kao što je slučaj sa pregovorima Vrhovnog štaba NOVJ i nemackih komandi i ustanova u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj marta 1943.
O tim, takozvanim „martovskim pregovorima" nije do danas, ni posle nešto više od četiri decenije, objavljen u nas ni jedan naučni rad. Doduše, o pregovorima se mogu naći fragmentarni, oskudni podaci u nekim člancima i feljtonima, u publicističkim radovima u kojima se, najčešće, obrađuju delatnost obaveštajnih službi i tajna diplomatija. Znatno više radova o toj temi objavljeno je, međutim, u inostranstvu.
O „martovskim pregovorima" pisali su u nas i u inostranstvu i istoričari, ali je među autorima bilo najviše publicista i novinara, uglavnom neupućenih, ili nedovoljno upućenih, čije je interesovanje za tu, kako se smatralo, „osetljivu" temu bilo najčešće motivisano profesionalnim traganjem za senzacionalnošću, za „razotkrivanje tajni". Stoga ti radovi, u najvećem broju slučajeva, nemaju naučne vred-nosti, a mnogi od njih se mogu svrstati i u obične pamflete. Upadljivo je da su inostrani autori, pre svega oni iz jugoslovenske političke emigracije, gotovo isključivo pisali o pregovorima jednostrano, pristrasno i tendenciozno, ne iz naučnih pobuda, već sa opskurnim političkim ciljevima: da mistifikacijom ovog istorijskog događaja umanje i degradiraju vrednosti i veličinu oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije.
Činjenica da u našoj istoriografiji „martovski pregovori" nisu dugo, gotovo do današnjeg dana, tretirani na zadovoljavajući način, da o njima nije dato naučno tumačenje, uprkos znatiželji javnosti da dobije pravi odgovor, pogodovala je rađanju nedoumica i sumnji da je reč o nečemu što je „tabu" tema, što se ne želi obelodaniti, jer, navodno, predstavlja „mrlju" u istoriji jugoslovenskog oslobodilačkog rata i revolucije.
Jugoslovenski istoričari se nisu upuštali u obradu ove teme, jer nisu imali na raspolaganju pouzdane izvore na osnovu kojih bi mogli da, na naučno prihvatljiv način, dođu do autentičnih podataka i saznanja, do činjenica neophodnih za rekonstrukciju i objektivno tumačenje pregovora. Sem jednog dokumenta, tzv. „memoranduma" partizanska pregovaračka strana nije ostavila nikakav pismeni trag: delegati su dobijali usmena uputstva, a i sami su podnosili usmene izveštaje. Postoje i neka dokumenta u kojima se pregovori samo spominju, ili naslućuju. Razumljivo je da se na osnovu tako oskudnih izvora nije moglo saznati o sadržini i pravom značenju pregovora. Ni nemačka dokumenta, do kojih se znatno kasnije došlo, delom iz arhiva u Bonu i Londonu, a delom iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, nisu, zbog frag-mentarnosti i pristrasnosti, mogla da daju pouzdane i naučno prihvatljive odgovore o ovom značajnom događaju. Ona su, ipak, bacila više svetla na pregovore, pogotovo na prve, preliminarne razgovore u Gornjem Vakufu, čija se sadržina mogla saznati iz zapisnika i pismenih predloga koje je delegacija Vrhovnog štaba podnela, te izveštaja ne-mačkog poslanika u Zagrebu Zigfrida Kašea. Nedostajala su, međutim, svedočenja, objašnjenja i tumačenja upućenih ličnosti partizanske strane. Bila je, stoga, razumljiva suzdržljivost istoričara da pišu o „martovskim pregovorima", o događajima koji su i dalje ostajali „tabu" tema. Neki publicisti se, međutim, nisu ustručavali da — iako nedovoljno upućeni — pišu o pregovorima, stvarajući svojim proizvoljnim rekonstukcijama, interpretacijama i tumačenjima više nejasnoća i mistifikacija. pisati u svojim „Ratnim memoarima". Uz pomoć Vlajka Begovića, rukovodioca Redukcije za pripremu i obradu memoarske građe, taj sam zadatak izvršio, koristeći, uz sve tada dostupne izvore, i pismenu izjavu Vladimira Velebita, glavnog partizanskog pregovarača, koju je za tu svrhu napisao. Elaborat je dostavljen Titu, a ja sam, u međuvremenu, nastavljao sa daljim istraživanjima. Titova izjava „da ćemo to sve napisati tačno onako kako je bilo", izrečena u govoru koji je 1978. održao u Jablanici, prilikom proslave 35-te godišnjice bitke na Neretvi, podstakla me je da intenzivnije radim na obradi ove teme. Podstrek je bio uvećan kada mi je glavni i odgovorni urednik edicije „Josip Broz Tito, Sabrana djela" dr Pero Damjanović saopštio da Tito očekuje da se napiše naučna monografija o „martovskim pregovorima" i da je Redakcija taj zadatak poverila meni.
Tito, na žalost, nije stigao da završi svoje memoare, i pored toliko puta izražavane želje i najavljivanih obećanja da će to učiniti. Posle njegove smrti bilo je jasno da se knjiga o „martovskim pregovorima" mora što pre napisati. To je dug prema našoj istoriji, jer će se time popuniti jedna njena praznina.
Ova su objašnjenja bila potrebna da bi se razumelo zašto se o „martovskim pregovorima" u nas nije dosad pisalo i zašto se tek sada pojavljuje knjiga o njima.
Nastojao sam da što studioznije istražim ovu temu, da iskoristim sve dostupne izvore, da ne ostane ni jedna nepoznanica i nedoumica, ništa što bi rađalo sumnje da sve, ipak, nije „otkriveno". Trudio sam se da verno i objektivno rekonstruišem svaki iole značajan detalj i objasnim pregovore, od nastanka ideje do se oni održe i obostrane — partizanske i nemačke — zainteresovanosti za njih, preko detaljnog opisa njihovog toka, do zaključnih razmatranja i ocena o njihovim rezultatima, smislu i značaju.
Radeći na ovoj temi, stalno sam bio pod nelagodnim utiskom da mi nedostaje svedočenje jednog, možda najvažnijeg aktera, „krunskog svedoka", Nemačkog opunomoćenog generala u NDH Gleza fon Horstenaua, ličnosti koja je sa nemačke strane bila najupućenija u pregovore. Znalo se, naime, da postoji njegov dnevnik (koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču) i da on neće biti dostupan javnosti sve do 1996. godine. Kako se, međutim, pokazalo da je dnevnik stavljen na korišćenje austrijskim istoričarima koji
Obradi ove teme pristupio sam po službenoj dužnosti. Kako sam bio angažovan na prikupljanju, istraživanju i obradi istorijske građe za Titove memoare, bilo mi je 1968. stavljeno u zadatak da pripremim elaborat u kome bi se što potpunije, koliko su to izvori dozvoljavali, obradili „martovski pregovori". Taj je elaborat trebalo da posluži Titu kao pomoć u objašnjenju tih događaja, jer je o njima nameravao pišu monografiju o Horstenauu (nekadašnjem direktoru tog Arhiva) i da su oni utvrdili da u njemu nema ni reci o „martovskim pregovorima", to više nije bilo razloga za sustezanje od okončavanja istraživanja, tj. pisanja knjige o pregovorima.
U nedostatku primarnih izvora naše provenijencije, veoma su mi bila korisna svedočenja ličnosti koje su, kao delegati Vrhovnog štaba, vodile pregovore sa nemačkim predstavnicima: memoari Milovana Đilasa, pismena izjava Vladimira Velebita i dnevnik Koče Popovića. Njihove tekstove, gotovo u celini, citirao sam u svojoj knjizi. Od Velebita i Popovića sam, u više razgovora koje sam vodio sa njima, dobio i dopunska objašnjenja.
Prilikom rada na knjizi koristio sam, razume se, literaturu, radove objavljene u inostranstvu i našoj zemlji u kojima se govori o „martovskim pregovorima". Kako radovi objavljeni u inostranstvu nisu dostupni našoj javnosti, smatrao sam da je uputnije ako se u posebnom prilogu da, koliko je to bilo moguće, što kompletniji pregled inostrane literature i, bilo citiranjem čitavih tekstova ili njihovih najvažnijih, suštinskih delova, bilo prepričavanjem njihovih sadržaja, korektno interpretira sadržina tih radova, čitaocu, tako, neće biti teško da i sam oceni njihovu objektivnost i naučnu vrednost. O radovima naših autora, budući da su dostupni čitaocima, dao sam kraće, najnužnije podatke.
Smatrao sam da su za potpunije razumevanje suštine i značaja „martovskih pregovora" neophodna šira objašnjenja o okolnostima koje su ih uslovile. Zbog toga sam o njima, o vojno-političkoj situaciji u jugoslovenskim i širim razmerama, govorio opširnije u uvodnom delu ove monografije.
Recezentima dr Peru Damjanoviću i prof. dr Bogdanu Krizmanu dugujem zahvalnost na pomoći koju su mi pružili svojim korisnim primedbama i sugestijama.
Miso Leković

..............

 

[Koča]

jel to papiric Politike iz 46.

da li vise treba da te bude sramota sto se sluzis Titovom Politikom iz 46. ili staljinistickim procesom?

ili oces ovako...skroman covek ne hvali sebe...al kad to drugi kazu za tebe...pa recimo ceo svet...odvazno, Draza je prvi gerilac Evrope

jednostavno, previse je ovoga

U kairskom listu “Le Journal d’ Egypte” (Egipatski dnevnik), E. Galad je napisao clanak sa naslovom “Ne samo zlocin vec i politicka greska”, u kome je pored ostalog naznacio:
“Marsal Tito je upravo propustio da ucini gest visoke i mudre spoljne i unutrasnje politike: pomilovanje Mihailovica, sto bi mu donijelo naklonost koja mu nedostaje, i malo vise povjerenja od strane srpskog naroda. Za sve svjetske posmatrace koji nijesu komunisti sudski proces generalu Mihailovicu je bio samo jedna zastrasujuca predstava, i njegovo pogubljenje se smatra ubistvom. Tokom procesa mi smo sacuvali izvesnu dozu rezerve, vjerujuci da se zaista radi o sudu pravde i da cio sudski postupak garantuje nepristrasnost i objektivnost. Na nesrecu, suvise brzo je postalo ocigledno da taj sud predstavlja samo partizanski komitet koji sudi svom unutrasnjem politickom neprijatelju. Samo su svjedoci optuzbe iznijeli dokaze koji su se ticali nesuglasica izmedju Mihailovicevih ljudi i Titovih sledbenika; nije iznijet ni jedan dokaz o stvarnoj saradnji sa neprijateljem. Takozvani sud je odbio da saslusa americke pilote kojima je Mihailovic spasao zivot i saveznicke oficire koji su se borili sa Mihailovicem protiv Nemaca i Italijana, i cija su ga svjedocenja ucinila “prvim pobunjenikom Evrope”, prema zvanicnim izjavama sefova saveznickih vlada... Drugi razlog je bila opasnost od unutrasnjeg komunizma, koji su upravljali Hrvati odlucni u namjeri da istrijebe Srbe – vecinu jugoslovenske populacije – da im nametnu diktatorsku vlast naslonjenu na inostranstvo... Izmedju Hrvata i Srba ima vise krvi nego ikad ranije, jama u koju je palo tijelo onoga koji ce za Srbe uvijek biti heroj... Prije ili kasnije, shvatice se da pogubljenje Mihailovica nije poslednja rijec u drami jugoslovenske unutrasnje politike, i, da umjesto da ucvrsti jedinstvo, moze samo da zaostri podjele. Osveta izaziva osvetu i milioni Srba za koje je ovo pogubljenje direktna i krvava provokacija, svako nijesu ljudi koji ce to zaboraviti. To je njihova istorija!” ....34

 

[Koča]

..............

sve sto imas je partizanski rezimski istoricar Miso Lekovic....

A dokumenta koja je predstavio u knjizi nazivao si cetnickim falsifikatima...ccc

Nema veze sto postoje nemacka dokumenta i sto su o tome pisali vec svi zivi...

 

[sabljar]

verovatno prvi gerilac u brzom ispijanju rakije, ili jedenju gibanice. ljudi se mere rezultatima.

Rehabilitacija nije istorijsko pitanje, niti je uopšte činjeničko pitanje.
Sve relevantne činjenice su dobro poznate. Štaviše, bile su poznate još 1943.

Još aprila 1943. vlada Turske uložila je demarš kod izbegličke vlade Jugoslavije povodom četničkih organizovanih pokolja nad Muslimanima.
Još 28. III 1943. je predsednik vlade Čerčil u oštrom tonu upozorio da je ustanovljeno da se Mihailovićeve snage organizovano i sistematski bore zajedno sa fašistima protiv antifašističkih snaga, te da se vara ako misli da će Velika Britanija to tolerisati.

Znači, još s proleća 1943. bila je u svetu poznata činjenica da snage Draže Mihailovića vrše masovne zločine nad civilima, i da se bore rame uz rame sa fašistima.

Iako za sve ovo postoji pravo obilje dokaza u velikom broju slučajeva, iako nije otkrivena ni jedna činjenica koja bi ovo osporila, krajem osamdesetih srpsku javnost zapljusnuo je talas revizionizma. Ovo je dobilo razmere prave medijske kampanje.

I nije bilo slučajno. Cilj je bio da se u narodu razvije nesigurnost u pogledu sopstvenog položaja, nepoverenje u državu i međunacionalne odnose koji su do tada vladali, i da se uspostavi bolesno stanje svesti koje karakteriše paranoja i verovanje u famoznu ANTISPSKU ZAVERU. U tom kontekstu, Draža i četnici predstavljeni su kao ispravni nacionalni borci koji su bez svoje krivice žrtvovani od strane unutrašnjih i spoljašnjih činilaca, da bi se time naškodilo "srpskim nacionalnim interesima".

NAŽALOST, OVAJ JE PODUHVAT USPEO – STVORENA JE ODGOVARAJUĆA KLIMA ZA FAŠISTIČKI GENOCIDNI RAT.

Nastavak je takođe opštepoznat. Kampanja je imala svoj vrhunac u brutalnom zločinačkom organizovanom fašistčkom etničkom čišćenju opština Bijeljina, Zvornik, Bratunac, Vlasenica, Foča, Čajniče, Rudo, Gacko, Prijedor, Sanski Most, Ključ, okolina Sarajeva, Modriča, Derventa, Brčko, Jajce, Trebinje... I na kraju Srebrenica. Stotine hiljada proteranih, desetine hiljada pobijenih, milion izbeglica.

Sva "novooslobođena" mesta "ukrašena" su spomenicima i ulicama đenerala Draže i njegovih vojvoda.
Nimalo slučajno.

Ali zašto danas, dve hiljade devete? Zar nismo konačno digli ruke od fašističkih projekata etnički čistih zemalja, pogroma i ratova?

Demoni prošlosti - demoni koji su izazvali užase devedesetih - današnji trenutak doživljavaju kao pravo vreme da se stare "nacionalne vrednosti" - one iste koje je uzgajao "Srpski kulturni klub" Slobodana Jovanovića, one iste iz kojih je proistekao ravnogorski pokret, one koje su uništile Jugoslaviju, one koje su blagoslovile krvari nož u zločinačkim rukama devedesetih - konačno legalizuju kodifikuju i institucionalizuju.

1. Uspostavljena je baza u javnom mnjenju - generacije od sedamdesete naovamo, koje su uspešno sačuvane od uticaja bilo kakve istorijske istine, plus stari revanšisti i miloševićevci, dodatno raspaljeni "vekovnom nepravdom nad srpskim narodom".
Koje je Mihailovićeva sudbina samo deo.

2. Uspostavljena je institucionalno legalistička baza, nakaradnim zakonima o izjednačavanju četnika i partizana (septembra 2004) i zakona o rehabilitaciji (aprila 2006). Oni biranim licemernim izrazima otvaraju put da jedan notorni fašista i masovni ratni zločinac bude, bez rasprave o njegovom liku i delu, kodifikovan i legalizovan kao nacionalni uzor i velikan.

3. Izbegnuta je opasnost diskontinuiteta. U najdelikatnijem momentu, 5. oktobra 2000, kad je najuren Milošević, postojala je opasnost da s njim bude uzdrman i vladajući nacionalizam. da bi to sprečili, opozicionari su Miloševića tretirali kao diktatora i "komunistu", a ne kao pokrovitelja fašizma i nacionalistu, kako su ga videli svi ostali. Na taj način je odeljen "Milošević" od "nacionalizma", i nacionalizmu je omogućen opstanak i procvat i u post-miloševićevskoj eri.
Uostalom, ni jedan od petooktobaraca nikad se nije usprotivio genocidu i etničkim čišćenjima. Štaviše, mnogi od njih su učestvovali, bilo u aktivnom potpaljivanju rata, bilo u podržavanju prekodrinskih fašista kad je Milošević vršio pritisak na njih.

Dakle, srpska elita - samozvani intelektualci i korumpirani političari - imaju osećaj da je konačno došao trenutak da ozakone srpski nacionalni projekat, sa svim pratećim užasima i zločinima.

Rehabilitacija đenerala Draže, srpskog čiče, predstavlja ključni, centralni i neodvojivi stub te legalizacije.

Vreme je da krvavu kamu koja je usmrtila desetine i desetine hiljada civila, hiljade i hiljade dece, uz zvuke himne i uz najsvetija državna i nacionalna obeležja, svečano predamo u ruke naše dece.
Kao našu i njihovu najsvetliju tradiciju.

To što će ta rehabilitacija predstavljati uvredu za žrtve, preživele, rodbinu, za sve kojima je na srcu ravnopravnost, tolerancija, zajedništvo, prijateljstvo - za nas milione - utoliko gore po nas.

OVO JE TRENUTAK KAD JE U NAJVIŠI ODGOVORNIM KRUGOVIMA SRBIJE - VLADE, SUDSTVA, TUŽILAŠTVA, PARLAMENTA, KONAČNO SAZRELA REŠENOST DA NAM SE SVIMA BEZOBZIRNO PLJUNE U LICE.
I da se iskaže bezobzirni prezir prema gomilama mrtvih u masovnim grobnicama iz četrdesetih, i prema još živim ranama iz devedesetih.

Zločinačku neodgovornost prema sopstvenoj deći kaja se tako uvlače u ovu jezivu priču, da i ne pominjem...

 

[Koča]

mislim da propagandnim pamfletima bez navedenog izvora, autora, linka, ovde nije mesto....tekst koji se ne poziva na dokumenta, bez fusnota, itd.. i nema bas neku vrednost...samo odraz tvoje frustracije povodom poslednje diskusije..

ako nemas nista konkretno da dodas, ja bih nastavio temu

 

[sabljar]

mislim da propagandnim pamfletima bez navedenog izvora, autora, linka, ovde nije mesto....tekst koji se ne poziva na dokumenta, bez fusnota, itd.. i nema bas neku vrednost...samo odraz tvoje frustracije povodom poslednje diskusije..

ako nemas nista konkretno da dodas, ja bih nastavio temu

nesto ne vidim temu...svaka tema je ovde draza mihailovic; bilo sta da se pocme zavrsi sa velicanjem pijanog parazita

 

[Koča]

smiri frustracije...

Nastavicu veceras temu koju sam zapoceo, ko je pratio, a nije imao cilj da spamuje i siri propagandu zna o cemu govorim....

tebi preporucjem da se opustis...

sledi, kasnije...

Borbe u Istocnoj Bosni, u ustanku 41....

ps

ne znam zasto imas potrebu da mi se obracas i diskutujes kad ne odgovoras na pitanja koja ti postavljam:

Kiseli da li si rad pred svima da prokomentarises sledece...da li je moguce da budes toliko posten?

Ja sam davno postavljao dokumenta o ''Martovskim pregovorima'', a ti si ih nazivao cetnickim falsifikatima i svasta izmisljao u vezi njih....

Evo tvog posta ovde

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10284659&postcount=13

Kasnije si nabavio knjigu Mise Lekovica i uverio se da nisi bio u pravu...

E sad, sta je tu najzanimljivije...pa to sto si bio sokiran tim dokumentima i nisi mogao da verujes da tako nesto postoji...sada kada si siguran u njihovu verodostojnost sluzis se objasnjenjima partizanskih rezimskih istoricara....


Zbog iste stvari si bio prinudjen da obrises sve svoje postove sa jedne teme na forumu drugisvetskirat....

______________-

Dakle, da li si rad da ovo prokomentarises?

 

[sabljar]

[ne znam zasto imas potrebu da mi se obracas i diskutujes kad ne odgovoras na pitanja koja ti postavljam:

nisam na kvizu
i tema je ......?
ne radi se o tebi , nego o temi...............

 

[Koča]

Kiseli da li si rad pred svima da prokomentarises sledece...da li je moguce da budes toliko posten?

Ja sam davno postavljao dokumenta o ''Martovskim pregovorima'', a ti si ih nazivao cetnickim falsifikatima i svasta izmisljao u vezi njih....

Evo tvog posta ovde

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10284659&postcount=13

Kasnije si nabavio knjigu Mise Lekovica i uverio se da nisi bio u pravu...

E sad, sta je tu najzanimljivije...pa to sto si bio sokiran tim dokumentima i nisi mogao da verujes da tako nesto postoji...sada kada si siguran u njihovu verodostojnost sluzis se objasnjenjima partizanskih rezimskih istoricara....


Zbog iste stvari si bio prinudjen da obrises sve svoje postove sa jedne teme na forumu drugisvetskirat....

______________-

Dakle, da li si rad da ovo prokomentarises?

 

[sabljar]

nemam komentar. koliko se secam ja sam objasnio zasto smatram da je nesto falsifikat

 

[Koča]

jesi...tvoja objasnjenja ce se pamtiti...i ostati negde zapisana......u ime tvojih drugih i buducih objasnjenja...

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=10284659&postcount=13

 

[Koča]

Borbe u Istocnoj Bosni

Prvi sukobi u Bosni izbili su jos maja 1941. godine. Pocetkom tog meseca ustase iz Banjaluke trazile su da Nemci upute pojacanja u Sanski Most, na vest da se u okolinu tog mesta nalaze ''jake srpske bande''. Nemci su poslali izvidnicu, koju su Srbi napali juzno od Sanskog Mosta ranivsi tri Hitlerova vojnika. Zato je sutradan upucen bataljon nemacke pesadije pracen baterijom topova, koji uzima 450 srpskih talaca i napada ''bandite'' kod sela Sjenokosa. Ovo selo je spaljeno, a 9.maja Nemci su streljali 27 Srba i ostavili njihove leseve na pijaci u Sanskom Mostu. 10

Do vecih sukoba doslo je tokom jula u Istocnoj Bosni, gde je delovalo nekoliko nezavisnih cetnickih odreda, osnovanih radi zastite srpskog naroda od ustasa. ''Posle sloma Jugoslavije i posedanja Bosne od tzv. Nezavisne Drzave Hrvatske, po svim mestima Bosne nikli su ustaski logori i tabori. Na njihovim celima bili su oni koji su Srbe najvise mrzili. Ustase su cinili svi Hrvati i najveci deo turskog olosa'', pisao je kapetan Milorad Momcilovic, docnije komandant Romanijskog korpusa, 7.jula 1942. u izvestaju majoru Petru Bacovicu, komandantu Istocne Bosne i Hercegovine. 11 Situacija se popravlja pocev od 16.avgusta 1941, kada pukovnik Draza Mihailovic postavlja majora Jezdimira Dangica za komandanta svih vojnocetnickih jedinica Istocne Bosne.

Dangic je bio talentovan i hrabar covek, a pokazivao je i izvesne literarne sklonosti; neke njegove pesme i pripovetke ponovo su objavljene devedesetih godina 20.veka. ''Svestenicko dete, Dangic je kao clan bosanske revolucionarne omladine proveo tri i po godine u austrougarskim zatvorima za vreme Prvog svetskog rata. U aprilu 1941. on je bio komandir dvorske zandarmerijske cete koja je pratila kralja Petra II od Beograda do Niksica'', pise dr Ivan Avakumovic. 12 Prema nemackim dokumentima (izvestaj generala PAula Badera, vojnoupravnog zapovednika Srbije, od 5.februara 1942), Dangicu je u Niksicu ponudjeno da udje u avion, ali je on to odbio recima: ''Jedan Srbin ne bi smeo da napusti svoju zemlju u nevolji''. 13

Tokom avgusta Nemci su poslali pojacanje u Istocnu Bosnu, radi obezbedjenja pruga i privrednih objekata koje su eksploatisali. U ovom periodu oni su, sem toga, smatrali da je dovoljno sto ustase i domobrane snabdevaju oruzjem i ratnom opremom. Ipak nisu bili u pravu. Krajem leta Dangicevi cetnici oslobodili su najveci deo Istocne Bosne, racunajuci i desetak vecih mesta: Bratunac, Srebrenicu, Vlasenicu, Olovo, Rogaticu, Focu, Gorazde i Cajnice.

Na podrucju Istocne Bosne svoje formacije stvorili su i komunisti, i to cak veoma brojne: u sest odreda imali su oko 7.300 boraca. Ovakav uspeh komunisti su postigli zato sto srpski narod tih krajeva, odlazeci u sumu da se brani od ustasa, nije ni znao da su to komunisticki odredi. Pored ostalog, to se jasno vidi i iz memoara Svetozara Vukmanovica Tempa, poslatog iz komunistickog staba da preuzme komandu Istocne Bosne. Evo Vukmanovicevih reci:

Stigao sam u tek oslobodjenu Rogaticu; tu je komandant Slavisa Vajner Cica postrojio vojsku i predao mi raport. Poslije obilaska jedinica odrzao sam govor. Iznenadilo me je sto moje rijeci ne izazivaju gotov nikakvo odobravanje ljudstva...Tek kada sam poceo govoriti o uspjesima koje su postigli partizani i cetnici Vlade Zecevica u Zapadnoj Srbiji, nastala je izvjesna zivost. Neko je iz stroj dobacio: ''Jedva jednom da pomenes i cetnike''.

Osjecao sam se neprijatno. Ocekivao sam da vidim nasu, partizansku vojsku koja je oslobodila jedan grad, a susreo sam se sa vojskom koja nije nasa, mada stoji pod nasom komandom. Prekinuo sam govor i pozvao komandante i komesare odreda: ''Hocu da razgovaram sa komandantima i komesarima ceta i bataljona! Smjesta ih pozovite'', strogo sam naredio. ''Pa, mi nemamo komesare ni u cetama, ni u bataljonima'', nasmijao se Cica. ''Kako to'', odmah sam reagovao. ''Jednostavno, nemamo ni jednog komunistu u cetama i bataljonima''. 14

Posle ovoga, komunisti su pokusali da prevaspitaju svoje istocnobosanske odrede. Poceli su sa ubistvima vidjenijih ljudi, otvorenom propagandom, zabranom opela i slava, propovedanjem odricanja od Boga, i sl. Medjutim, doziveli su potpuni krah: njihovi odredi su jednostavno stali pod Dangicevu komandu.

Istocnobosanski ustanak bio je prvi u kome je ucestvovao pokret sa Ravne Gore. Draza je u Bosnu slao pojacanja u oficirima i borbenim odredima, a koliko se moglo i u oruzju. Najstariji oficir poslat sa Ravne Gore, 8.avgusta, bio je major Bosko Todorovic.15 On je zajedno sa Dangicem komandovao operacijama. Istog meseca sa Ravne Gore odlazi i grupa od sedam oficira: kapetani Dusan Ilic iz Tuzle, Sergije Mihailovic iz Sapca (posla je i njegova sestra Milena, bolnicarka), Momcilo Momcilovic iz Sapca, Nenad Nesic iz Beograda, porucnici Cedomir Jovanovic iz Kragujevca, Naum Zafirovic iz Strumice, potporucnici Vojin Miljkovic iz Beograda i Stevo Voinovic iz Urosevca. 16

Nedugo potom Drinu prelaze porucnik Dobrica Djukic, vazduhoplovni potporucnik Milorad Vasic (iz Kraljeva) i mnogi drugi oficiri. Tokom avgusta u Istocnoj Bosni se borilo nekoliko odreda iz Macve i Podrinja, medju kojima su bili delovi Cerskog odreda kapetana Dragoslava Racica i Gucevski odred porucnika Lazara Savica. Oni su napadali ustase i nemacki garnizon u Zvorniku, a vratili su se usled komunisticke akcije na njihovim terenima. Savic je 31. avgusta ucestvovao u napadu na Loznicu, gde je ranjen, da bi sa jos tri porucnika ponovo bio rasporedjen kod Dangica 19. decembra. Ti porucnici bili su Momir Lalic, Dusan Miric i Vlada Vlaisavljevic. 17

Najvece pojacanje krajem decembra Dangicu je stiglo u vidu elitne Cerske brigade kapetana Dragoslava Racica. U Bosnu su 1941. godine upucivane i odabrane jedinice iz Timocke krajine, Resave i drugih krajeva Srbije. 18

__________________________

Miloslav Samardzic, Borbe cetnika protiv Nemaca i ustasa 1941-1945. Prvi deo

10 i 12 I. Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, 37.

11 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 318-319

13, 14 V. Djuric, Novi prilozi za biografiju vojvode Jezdimira Dangica, 5-6, 8-9.

15 R. Rebic, Drazina Srbija, 367. Prema komunistickim izvorima, Todorovic je otisao u Bosnu pocetkom septembra. Videti: Zbornik, tom XIV, knjiga 1, strana 18.

16 S. Voinovic, Na sluzbi kod Dangica, 45.

17 Izjava Lazara Savica autoru.

18 Pismena izjava porucnika Zivadina Ljubisavljevica autoru. Ljubisavljevic je rodjen u s. Roanda kod Svilajnca, bio je komandant Resavskog cetnickog odreda i Resavske brigade. Krajem 1941. poslat je u Bosnu sa 150 vojnika. Po povratku iz Bosne legalizovao se kod generala Nedica, ali ga je Gestapo otkrio i uhapsio. Kraj rata docekao u Mauthauzenu. Zivi u Sinsinatiju, SAD.

 

[sabljar]

Prvi sukobi u Bosni izbili su jos maja 1941. godine. Pocetkom tog meseca ustase iz Banjaluke trazile su da Nemci upute pojacanja u Sanski Most, na vest da se u okolinu tog mesta nalaze ''jake srpske bande''. Nemci su poslali izvidnicu, koju su Srbi napali juzno od Sanskog Mosta ranivsi tri Hitlerova vojnika. Zato je sutradan upucen bataljon nemacke pesadije pracen baterijom topova, koji uzima 450 srpskih talaca i napada ''bandite'' kod sela Sjenokosa. Ovo selo je spaljeno, a 9.maja Nemci su streljali 27 Srba i ostavili njihove leseve na pijaci u Sanskom Mostu. 10

ovaj dogadjaj nema savrseno nikakve veze ni sa cetnicima , ni sa mihailovicem. dogadjaj je opisan u literaturi

O Đurđevdanu, 6. maja 1941. godine, došlo je do prvog oružanog obračuna između Srba i ustaških jedinica. Fanatični Hrvati i muslimani su poželeli da na veliki pravoslavni praznik napadnu Srbe, izvređaju njihova verska osećanja i demonstriraju moć i osionost. Situacija se nije baš odvijala onako kako su to silnici želeli. Bahate ustaše su pomenutog dana upale u selo Srpsko Kijevo, jugoistočno od Sanskog Mosta, sa namerom da prekinu proslavu krsne Slave. Veća grupa seljaka se usprotivila i uspela je da ustaše istera iz sela. Stožer iz Banja Luke je lansirao priču „da se veća grupa ćetnika okuplja i sprema otpor“, pa je na Srpsko Kijevo poslat odred od 40 nemačkih vojnika, predvođen sa dva oficira i ojačan jedinicama ustaškog tabora iz Sanskog Mosta. Nemački izveštaji svedoče da su Srbi naoružani primitivnim vatrenim, ali većinom hladnim oružjem, njih oko 1000 na broju, odbili nemačko-ustaški napad, ubivši 3 vojnika Vermahta i mnogo više ustaša. Usledila je kaznena ekspedicija, napad artiljerije i oklopnih vozila. Bilans je bio krvav. Centar pobune, kijevski zaselak Sjenokose, nestao je u plamenu. Uhapšeno je 450 Srba, od kojih je 100 zadržano u zatvoru, a od tih je 27, pretežno iz zaseoka Vidovići, streljano u zoru 9. maja. Njihova su tela obešena u parku u centru Sanskog Mosta (Dušan Lukač, Ustanak u Bosanskoj Krajini, Beograd 1967, str 61-62).

tako da nije potrebno da se cetnici kite tudjim perjem....

Do vecih sukoba doslo je tokom jula u Istocnoj Bosni, gde je delovalo nekoliko nezavisnih cetnickih odreda, osnovanih radi zastite srpskog naroda od ustasa. ''Posle sloma Jugoslavije i posedanja Bosne od tzv. Nezavisne Drzave Hrvatske, po svim mestima Bosne nikli su ustaski logori i tabori. Na njihovim celima bili su oni koji su Srbe najvise mrzili. Ustase su cinili svi Hrvati i najveci deo turskog olosa'', pisao je kapetan Milorad Momcilovic, docnije komandant Romanijskog korpusa, 7.jula 1942. u izvestaju majoru Petru Bacovicu, komandantu Istocne Bosne i Hercegovine. 11 Situacija se popravlja pocev od 16.avgusta 1941, kada pukovnik Draza Mihailovic postavlja majora Jezdimira Dangica za komandanta svih vojnocetnickih jedinica Istocne Bosne.

u ovom delu teksta je nejasno o kojem se mesecu julu radi; 1941 ili 1942 godine, pa bi bilo potrebno da majstor "copy-paste" i obozavaoc lika i dela samardzica, malo razradi temu i da objasnjenje; ili neka pita svoga gospodara (ali pazi kako mases repom)

Istocnobosanski ustanak bio je prvi u kome je ucestvovao pokret sa Ravne Gore. Draza je u Bosnu slao pojacanja u oficirima i borbenim odredima, a koliko se moglo i u oruzju.

o kojem je to istocnobosanskom ustanku rec? koje godine? koje odrede (komandante),je mihailovic 1941 u maju, junu, julu slao u bosnu?

 

[sabljar]

proglasenjem NDH , koja obuhvata teritorij hrvatske i BiH, poceo je teror nad srpskim stanovnistvom, cak pre sluzbenog proglasenja NDH, i pre sluzbene kapitulacije kraljevine.
ustase su koristile spiskove clanstva cetnickih predratnih organizacija, i srpskih politickih partija, pa su na taj nacin efektivno likvidirali vecinu vidjenijih ljudi ( ucitelja, svestenika...) i onih koji bi mogli da budu eventualne vodje nekog oruzanog otpora.
na taj nacin je nastao vakuum , koji su ispunili pripadnici komunisticke partije, koji su imali jos od dvadesetih godina, ilegalnu uhodanu organizaciju, jer su bili zabranjena partija. ta organizacija je vec od aprila imala vojne komitete, i skupljala oruzje
u svakom slucaju, ustanci na teritoriju NDH su bili spontana reakcija srpskog naroda na ustaski teror, bez politickog predznaka, gde su vodje dolazile iz razlicitih miljea i profesija

 

[Koča]

vidim da si smirio frustracije i komplekse, to je dobro...

inace, nisam ja kriv sto si sklon izmisljinju...u buduce dobro obrati paznju na ono sto iznosis da se ovo ali i jos mnogo toga, da sad ne spominjem, ne bi ponovilo...

________________

Ne znam sta nije jasno...

Sto se tice Sanskog Mosta u pitanju su pobunjeni Srbi. Ustase su ih nazvale cetnicima. Avakumovic ne kaze da su to Drazini cetnici nego podseca da ima nekog koji se zovu Srbi, a koji su prvi poceli da se tuku za razliku od komunista.

Draza u pocetku nije imao kontrolu nad ustankom. On je slao oficire kada je cuo da je plamen ustanka prosiren, a to je avgusta 1941. U prevodu, ustanak van Srbije su digli neravnogorski odredi koji ce pod uticajem Drazinih poslatih oficira postati ravnogorski.

Sto se tice istocnobosankog ustanka, misli se na borbe Dangicevih ljudi jos pre nego sto se stavio pod Drazinu komadnu i kasnije.

Sto se tice oficira slao je Sergija Mihailovica, Ristu Djukovica, Lazara Savica, Zivadina Ljubisavljevica, Milorada Bulovana, a kasnije i Dragoslava Racica...

 

[sabljar]

Dangic je bio talentovan i hrabar covek, a pokazivao je i izvesne literarne sklonosti; neke njegove pesme i pripovetke ponovo su objavljene devedesetih godina 20.veka. ''Svestenicko dete, Dangic je kao clan bosanske revolucionarne omladine proveo tri i po godine u austrougarskim zatvorima za vreme Prvog svetskog rata. U aprilu 1941. on je bio komandir dvorske zandarmerijske cete koja je pratila kralja Petra II od Beograda do Niksica'', pise dr Ivan Avakumovic. 12 Prema nemackim dokumentima (izvestaj generala PAula Badera, vojnoupravnog zapovednika Srbije, od 5.februara 1942), Dangicu je u Niksicu ponudjeno da udje u avion, ali je on to odbio recima: ''Jedan Srbin ne bi smeo da napusti svoju zemlju u nevolji''. 13

to je ono sto bader tvrdi u svom izvestaju, po avakumovicu?

interesantno...

BR. 56
IZVEŠTAJ SLOBODANA VRANIĆA OD 8. FEBRUARA 1942. O PREGOVORIMA MAJORA JEZDIMIRA DANGICA SA NEMAČKIM OPUNOMOĆENIM KOMANDANTOM U SRBIJI O SARADNJI U BORBI PROTIV NOPa U ISTOČNOJ BOSNI (1)

IZVEŠTAJ

O izvršenom mom službenom putu u međuvremenu od 27 januara do 8 februara 1942 godine, a prema naređenju Komandanta bosanskih vojnočetn. odr. (2)

27 januar: Od punomoćnikakapetana brata Dakića Bogdana,(3) primio sam usmeno naređenje da putujem za Čačak đeneralštabnom kapetanu bratu Siniši Pazarcu (4) od koga sam imao da primim izveštaj i isti da prenesem Komandantu — lično.

28 januar u 6,7 časova brzim vozom prebacio sam se za Čačak. Odmah sam po dobivenim podacima potražio imenovanog.

28, 29 i 30 bio sam u Čačku na prikupljanju podataka, dok je kapetan Pazarac bio na putu, prema dobivenom naređenju.

31 januar: brzim vozom u 7,48 časova prebacio sam se u Beograd, gde sam i stigao istog dana u 15,30 časova. Kao što mi je bilo naređeno oko 17 časova stigao sam u Presedništvo Srpske Vlade i predao bratu kapetanu Bogdanu Dakiću izveštaj. Tom prilikom od strane kapetana Dakića izvešten sam da je sa njim skupa doputovao u Beograd i komandant brat major Jezdimir Dangić.(5)

' Reč »privremeni« je dopisana rukom.
7 Redakcija ne raspolaže tom notom.
8 Dalji tekst, do beleške o datumu prijema, dopisan je mastilom.
* Beleška o datumu prijema je napisana na italijanskom jeziku. 10 Nečitak potpis.
1 Prepis originala (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, ča, k. 231, reg. br. 24/6 (BHX60).
2 Major J. Dangić.
3 Rezervni kapetan (itrgovac iz Doboja); tada bio komandant Samo stalnog dobrovoljačkog odreda Žagubica (vidi dok. br. 54, nap. 6).
4 Ocokoljić Simeun Siniša (u dokumentima se pojavljuje i kao Siniša Pazarac), kapetan I klase vojske Kraljevine Jugoslavije. U 1942 (le galizovan u Nedićevim jedinicama u Zaječaru) radio na organizaciji čet ničkih jedinica DM. Od kraja 1942. do marta 1945. komandant Mlavskog četničkog korpusa. Pred kraj II svetskog rata pobegao u inostranstvo.
5 i 7 J. Dangić je u Beograd doputovao sa puk. Erihom Kevišem (Erich Kewisch), načelnikom Operativnog štaba nemačkog opunomoće nog komandanta u Srbiji, i Perom Đukanovićem, članom četničke Pri vremene uprave istočne Bosne. Dolasku Dangića u Beograd prethodio je njegov sastanak sa Kevišem u Bajinoj Bašti, koji je organizovao kape

1 februara: U međuvremenu od 10—14 časova u Ministarstvu Unutrašnjih poslova u kancelariji pomoćnika ministra g. Đorđevića,(8) zasednuta je sednica gde je rešavano pitanje o Bosni.(7)
Na tom skupu bili su prisutni 3 člana iz Privremene uprave Istočne Bosne, kao i dva delegata oficira iz Bosne i 5 lica od Presedništva Srpske vlade. — Njihova saglasnost bila je potpuna.
Primljeni su uslovi okupatora — Vojnog zapovednika u Srbiji, na koje su naši povoljno odgovorili. Teritorija istočne Bosne od granice prema Srbiji pa do r. Bosne i Drine skupa sa Sarajevom, gde spadaju 17 srezova, smatrano je kao već dobiveno.
Tom prilikom meni je naređeno da u Beogradu ostanem sve dotle dok ova stvar ne bude potpuno likvidirana tj. do 5 februara.
2 i 3 febr. Prema naređenju kapetana brata Bogdana Dakića svršavao sam stvari lokalne prirode u samom Beogradu koje mi je on davao.
4 februara Oko 12 časova komandant major brat Jezdimir Dangić napustio je Beograd.8 Isti je otputovao u Bosnu.
tan Jozef Mati (Joseph Mati), oficir Abvera (Abwehr), posle više Dangićevih ponuda nemačkom okupatoru za zajedničku borbu protiv NOPa u istočnoj Bosni. Na tom sastanku su definisani preliminarni uslovi saradnje koji je trebalo da se ozvaniče u neposrednim pregovorima J. Dangića sa nemačkim opunomoćenim komandantom u Srbiji generalom Paulom Baderom i predsednikom srpske kvislinške vlade Milanom Nedićem. Međutim, iako je bio veoma zainteresovan za saradnju četničkih jedinica u borbi protiv NOPa u istočnoj Bosni, opunomoćeni komandant u Srbiji nije želeo da prihvati sporazum sa Dangićem bez saglasnosti vlade NDH, s obzirom da se radilo o tome da u istočnoj Bosni svu vlast preuzmu četnici. Opširnije o tome vidi A. Miletić, m. č., VIG.
U elaboratu o četničkom pokretu DM, koji su polovinom 1944. godine sačinili organi britanske obaveštajne službe za potrebe vojnog i političkog rukovodstva, piše da je Dangićev plan bio da četnici posednu ■istočnu Bosnu »sklapanjem neke vrste ugovora sa Nemcima, po kome bi on bio priznat kao šef mesne organizacije na isti način kao što je bio Nedić u Srbiji i docnije general Đukanović u Crnoj Gori« i da ti pregovori nisu uspeli »zbog toga što su Nemci verovatno shvatili da će mnogo korisnije biti ako istočna Bosna i dalje ostane deo Pavelićeve Hrvatske države. Zbog toga je Dangić u to vreme bio suvišan« (Arhiv VII, k. 240, reg. br. 4/1).
6 Cvetan Đorđević Čeka.
8 Za vreme boravka u Beogradu J. Dangić je stanovao kod puk. F. Kevdša (Arhiv VII, Nacionalni arhiv Vašington) dalje: NAVNT501, film (dalje: f) 256, snimak (dalje: sn.) 1087—1097).
Oko 17,30 časova u Ministarstvu unutrašnjih poslova od strane kapetana brata Dakića Bogdana izvešten sam o sledećem:
Nemačka vojna sila prihvatila je naše uslove, ali Hrvati i Mađari iste ne prihvaćaju. Pitanje o dodeljivanju teritorije (17 srezova) zasada je ne izvršivo.
ovo pitanje za izvesno vreme, a najdalje za mesec dana ponovo će se staviti na dnevni red.
okupator odobrava našu borbu, koja će se i dalje nastaviti,
naša borba neće se voditi kao do sada frontalna, već će se obrazovati glavni front, a potom voditi gerilsko ratovanje.
iz Srbije dobijamo pomoć u ljudstvu i materijalu.
preorganizacija će se izvršiti kod jedinica u Bosni,9 najdalje za to odobren je rok od 20 om.
u najkraćem roku sazvaće se konferencija komandnog osoblja na kojoj će se resiti definitivno o svim pitanjima.
— svima komandantima sa ljudstvom nare đeno je da ostanu na svojim položajima. Sa ljud stvom izvršiti osiguranje terena.
— Odmah ustrojiti jedinične spiskove i u isto upisati svo svoje ljudstvo. Ovo je naređeno da komandanti učine najhitnije.
5 februara: u 9,30 časova otputovao sam u Čačak, gde mi je
naređeno da ponovo dođem u vezu sa đeneralštabnim kapetanom bratom Sinišom Pazarcem, gde sam i došao i izveštaj podneo. Tom prilikom imenovani mi je naredio da otputujem u Gornji Milanovac.
6 februara: u 7,48 iz Čačka otputovao sam u Gornji Milano
vac, gde sam u toku ovog dana potrebne službene stvari i obavio.
7 februara: u 2,30 u jutru otputovao sam u Čačak — izveštaj
predao, a potom i sam stigao sa zadocnjenjem tek oko 22 časa. Iz Uzica specijalnim vozom u 23 časa otputovao sam na Bosansku teritoriju.
* O reorganizaciji četničkih jedinica, vidi Arhiv VII, Ča, k. 170, reg. br. 33/4 i k. 175, reg. br. 8/2).

NZ. Ovaj moj izveštaj dostavljam u granicama dozvoljenim od strane naših starešina, a podrobniji i potpuniji dostaviće naš glavni komandant u potpunosti.
S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu!
8 februara 1942 god. OFICIR ZA VEZU
vardište poručnik
Slobodan Vranić,10 s.r.