Čemu istorija? Šta je za vas ili šta treba da bude istorija?

Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
87.973
Istorija ili istoriografija kada se nekad kaže i govori u kontekstu napisane literature, kroz ne samo milenijume, već i vekove, imala je značenje koje je evoluiralo, u zavisnosti od konteksta, raznih uticaja i razvoja novih ideja. Retko kada je postojao jedinstveni odgovor na pitanje šta je istorija, a u neku ruku tako je možda čak i danas.

Tokom većine prošlosti, istorija nije bila jasno (ako i uopšte) razdvojena od književnosti. Uglavnom se smatra da au prve kamene temeljce njoj postavili antički istoriografi u vreme zlatnog doba stare Helade, kao i da je ključna figura za dotično bio slavni istoričar Peloponeskog rata, Tukidid (značajno više nego Herodot, kako se kolokvijalno i često popularno smatra, a koji je pored Oca istorije poneo i nadimak Oca laži). Sad procvatom humanizma i renesanse dolazi do izvesnog oživljavanja antike i započinje se sa procesom koji će potom nezaustavno razviti sve do konačnog razvoda istorije od književnosti u XIX veku izgradnje onoga što smatramo kritičkom istoriografijom, posle velikog talasa revolucije čovekove misli i usavršavanja onoga što nazivom naučnim metodom.

No, o istoriji, o različitim pravcima u njoj i o njenom mestu u naucnoj zajednici i u svetu, neprekidno se diskutuje. Od vremena pozitivističke istoriografije, kada je istorija tumačena kao prava pravcata nauka pod uticajem naučnog pozitivizma do današnjih vremena kada se sve više govori o njoj kao o naučnoj disciplini, umesto o nauci.

Jedno od najvećih pitanja o kojima se diskutuje jeste i kakvu ulogu ona ima, odnosno šta je uopšte njena svrha? I naravno, jedno totalno zasebno pitanje u odnosu na istoriju kao istraživački poduhvat jeste i čemu istorija u nastavi. Ako uzmete primera radi školske udžbenike, oni su posebno kontaminirani političkom realnošću vremena kojem pripadaju. Oni koji su malo stariji sećaju se dobro svih 7 ofanziva, a danas, posle petooktobarskih promena 2000. godine, i po zvaničnim propisima koji su na snazi u Republici Srbiji svrha nastave istorije jeste da razvije toleranciju i percepciju multikulturalnog društvenog poretka, dobrim delom u kontekstu evropskih integracija Srbije. S druge strane, pak, mnogi smatraju da postoje dva školska predmeta koji se posebno izdvajaju zbog nacionalnog značaja (drugi je jezik i književnost) i bilo je ideja da se uvede državni monopol za njih i jasnije regulisanje. O tome je i predsednik države svojevremeno nekoliko puta govorio. Nesporno je da mnogi smatraju da se nacionalni identitet kao takav temelji u istoriji, koja je vezivno tkivo koje spaja društvenu grupu u zajednicu ljudi koje ima neko kolektivno viđenje o sopstvenoj povesti.

Kako god bilo, koje je vaše viđenje istorije? Šta od nje očekujete? Koja joj je svrha, kao nastavnoj jedinici, a koja kao istrivačkoj disciplini? Šta treba da otkrije? Šta mislite da u vezi nje treba da se promeni da bi bila bolja?

Moje viđenje idealnog istoričara jeste vizija samotnjaka-isposnika koji živi na Sinajskoj gori, sa svojom bibliotekom u kojoj čita i piše, daleko van domašaja ljudske civilizacije i njene komntaminacije. Postavljanje pitanja čemu služi istorija po moj mišljenju je pogrešno, zato što ne bi trebalo da služi - ničemu. Ili bar, ničemu sem samoj sebi, a ne ikome drugome ili ikakvog svrsi. Poziciju istoričara vidim sličnu onog teorijskog astrofizičara koji pokušava da upozna i otkrije Vasionu, bez (ili barem bez mnogo) interesa za primenjenu fiziku ili neku praktičnu primenu novih naučnih otkrića. Sama otkrića su svrha istorije, kao sastavnog dela večne potrage za upoznavanjem sveta. A istorija daje između ostalog i neverovatan uvid u psihologiju čoveka (izokrenuo bih naopačke tradicionalni pristup koji sve proglašava pomoćnim istorijskim nauka a i istoriju opisao kao - pomoćnu naučnu disciplinu psihologije i sociologije).

Kakvo je vaše?
 
Istorija daje odgovor na pitanje kako smo stigli dotle gde smo sada.
Usko je isprepletana, ili je nekad i sinonim, sa politikom, diplomatijom, sociologijom, ekonomijom, nešto indirektnije i sa psihologijom...
Uči nad toletanciji, jer uviđamo da smo apsolutno svi potpuno isti. Kako je bilo pre nekoliko milenijuma, tako je sada. Naši najcrnji neprijatelji ipak nisu toliki đavoli, a ni mi toliko zlatni. Ako npr. upadneš u grupu koja ima nešto proriv druge grupe, sasvim prirodno je da to ponašanje jednostavno usvojiš. Meɗutim istorija će ti dati odgovore zašto je to tako i mogućnost da sam odlučiš.
Onaj ko poznaje istoriju oseća se ispunjenije, naspram nekog osećaja izgubljenosti i tumaranja. Ko poznaje svoju istoriju ne smatra da je tikva bez korena.
Istorija u školi jeste propaganda, ali ok. Koga istorija interesuje, kad odraste nastaviće da je uči i stvaraće celovitu sliku, pod uslovom da uči iz relativno objektivnijih izvora. Koga ne interesuje zaboraviće sve što je znao. U svakom slučaju bar neke osnovne informacije će imati, koje jesu tačne.
 
Ко контролише прошлост, контролише будућност, написа једном један писац.

Када вршимо подуку дјеце, унучади, млађих нараштаја, ослањамо се на наша искуства или искуства других која су нам знана, на основу којих ћемо помоћи или покушати помоћи онима које подучавамо да изграде бољу слику о свијету, које пороке, рђаве осибине требају иозбјећи. којих лоших и проблематичних људи се требнају клонити, какве замке, обмане и странпутице их чекају и које ваља заобићи, у суштини покушавамо им помоћи, у складу са нашим интелектом и разумијевањем, да изаберу бољи и исправнији животни пут.
То и јесте сврха историје, само проширена не само на ужи круг него читаву нацију, и не само на искуства из ближе прошлости неколико покољења него црпити сазнања из свих писаних и иних извора кроз читаву историју, те помоћи нацији да не понавља грешке из властите или историје других нација код избора мање или више судбоносних одлука. Са те стране историја иако често потцјењивана јесте најважнија по много чему.

Не мислим да историчари требају живјети попут испосника, књишког мољца који ће бунарати по списима и архивама и изопчити се од свијета, напротив. Водиља мора бити стална потрага за новим сазнањима али и стално размишљање, промишљање како та сазнања разумјети, стално преиспитивање себе да ли смо добро то појмили, да ли смо постали жртвом заблуде, опсене, индоктринације што је лако постати или некад аутоиндоктринације. Зато историја и по новим сазнањима и некад по бољем разумијевању сазнања тражи корекције, преправке, доградњу постојећих прихваћених сазнања, исправке неких заблуда, некад и ревизију историје. Историчар који за два'ес година није кориговао неке своје ставове, разумијевања, који се држи задатог прихваћеног некад и идеолопшки обликованог калупа, игноришући нова сазнања, није историчар него политички радник.

Наравно, ту је дилема, да ли је историку историја циљ или је историја средство до циља. И ту се, ако превлада опција два, историја зна ставити у службу актуелних политичких процеса. Чему смо често свједоци али и не обраћамо пажњу и не примјећујемо са којим циљем се дешавају неке појава. Попут доживљаја историје гдје ће се под плаштом критичке историографије и гдје ће се наглашавати све ружно, грешно, срамотно из историје, некад и кроз измишљене и домишљене догађаје нацији наметати осјећај сталне кривице, стида кроз који ће се утабати пртина остварењу намјера оних који потпомажу такву "ионтерпретацију" историје. По задатку истог наручиоца ту су и бројни шарлатани, равноземљаши, који кроз оспоравање свих сазнања популистичком мантром прилагођеној циљној групи врше слуђивање и распамећивање нације. Гдје ће се нацији усадити сумња у све, одбојност и одбацивање свега, те трасирати пртина да нам историју напише неко други. А тај који нам буде писао и обликовао историју, креираће нам и будућност, добру за њега и рђаву за нацију којој пише прошлост. Како нас то већ подучи у уводној реченици поменути писац.
 
Poslednja izmena:
Istrazivacka disciplina koja se bavi prosloscu drustava i drzava sa ciljem objedinjenja podataka za odredjeni prosli period i pisanje raporta ili studija na tu temu.
Поприлично прецизно. Треба раздвајати историју од прошлости.
Историја је оно што нам је остало из прошлости па на основу остатака и реконструкција. Како је стварно прошлост изгледала ко ће га знати.
 
Поприлично прецизно. Треба раздвајати историју од прошлости.
Историја је оно што нам је остало из прошлости па на основу остатака и реконструкција. Како је стварно прошлост изгледала ко ће га знати.

Ne slazem se. Ne moze se izmisljati zato sto mozda nije onako kako negdje pise. Takvi stavovi da mi ne znamo dovode do izmisljanja.
 
Треба раздвајати историју од прошлости.

Postoje u jeziku dve reči za to. Istorija i povest.

Samo je nekako u najnovije vreme povest pala u zaborav. U podeli hrvatskog i srpskog jezika, iz jednog jezika je ispala jedna, a iz drugog druga. Tako da Srbi danas gotovo isključivo koriste reč istorija, podrazumevajući povest, a sa druge strane Hrvati su maltene izbacili reč historija, podrazumevajući pod njom povijest (čak se i danas to u Hrvata zovu povijesne, mesto historijske znanosti).
 
Poslednja izmena:
Najbolji dokaz koliko je istorija bitna su spaljene biblioteke od strane zavojevača, ili bilo koga.

Ali pazi, ono što je spaljivano jesu knjige generalno. I to prvenstveno one verskog karaktera; koje su na neki način narušavale dogmu one druge od brojnih avramovskih religija.

Razne knjige koje su uništavane su važni istorijski izvori, svedočanstva o svom vremenu. Zapravo, bukvalno sve može na ovaj ili onaj način biti izvor. Međutim, same istorije, istorijska dela? Nešto nije poznato da je istoriografska literatura bila na meti i da su takve knjige bile sistemski uništavane.
 
Postoje u jeziku dve reči za to. Istorija i povest.

Samo je nekako u najnovije vreme povest pala u zaborav. U podeli hrvatskog i srpskog jezika, iz jednog jezika je ispala jedna, a iz drugog druga. Tako da Srbi danas gotovo isključivo koriste reč istorija, podrazumevajući povest, a sa druge strane Hrvati su maltene izbacili reč historija, podrazumevajući pod njom povijest (čak se i danas to u Hrvata zovu povijesne, mesto historijske znanosti).

Основна разлика између историје и повјести што повјест много краће траје од историје.
 
Ali pazi, ono što je spaljivano jesu knjige generalno. I to prvenstveno one verskog karaktera; koje su na neki način narušavale dogmu one druge od brojnih avramovskih religija.

Razne knjige koje su uništavane su važni istorijski izvori, svedočanstva o svom vremenu. Zapravo, bukvalno sve može na ovaj ili onaj način biti izvor. Međutim, same istorije, istorijska dela? Nešto nije poznato da je istoriografska literatura bila na meti i da su takve knjige bile sistemski uništavane.
Možemo navesti primer srpskih dela u hrvatskim bibliotekama kako na početku rata 1941 tako na početku rata 1991. Mislim da je neko obrađivao bibliocid srpskih dela u Hrvatskoj u tom periodu. Znam i da su ljudi sami vadili iz svojih porodičnih biblioteka knjige koje su bile povezane sa Srbijom i Srbima i tokom noći ih odnosili do kontejnera i bacali samo da ih ne bi netko optužio za srbofiliju.
 
Ali pazi, ono što je spaljivano jesu knjige generalno. I to prvenstveno one verskog karaktera; koje su na neki način narušavale dogmu one druge od brojnih avramovskih religija.

Razne knjige koje su uništavane su važni istorijski izvori, svedočanstva o svom vremenu. Zapravo, bukvalno sve može na ovaj ili onaj način biti izvor. Međutim, same istorije, istorijska dela? Nešto nije poznato da je istoriografska literatura bila na meti i da su takve knjige bile sistemski uništavane.
Slažem se, ali kao što si rekao, parafraziram i ispravi me ako grešim, većina dela su u nekoj meri istorijski izvori. Kod nas prvo mi padaju na pamet "Seobe" i "Na Drini ćuprija", mada je to samo kap u moru takvih dela kod nas. Pri tom biblioteke sadrže dokumente, pisma, karte, spiskove...
 
Slažem se, ali kao što si rekao, parafraziram i ispravi me ako grešim, većina dela su u nekoj meri istorijski izvori. Kod nas prvo mi padaju na pamet "Seobe" i "Na Drini ćuprija", mada je to samo kap u moru takvih dela kod nas. Pri tom biblioteke sadrže dokumente, pisma, karte, spiskove...
BIblioteke čuvaju istorijsko, ali i kulturno nasleđe jednog naroda i zbog toga su na meti. A opet kultura i tradicija se temelje na istoriji. Zato sam to tako nekako ispovezivao.
Da pojasnim, a da ne odem preširoko, pošto je tema istorija prvenstveno, ne knjige i biblioteke, pa da ne ode tema u drugom pravcu.
 
Istorija daje odgovor na pitanje kako smo stigli dotle gde smo sada.
Pored ovoga, postoje i stvari koje nismo doživeli i mogu da se ponove, pa je i zbog toga dobro znati istoriju. Mislim prvenstveno na ekonomiju, recesije, depresije i periodičnu pojavu svih tih događaja. Tako da ako ekonomija ide uzlaznom putanjom konstantno, ne treba da nas iznenadi neki nagli pad, baš zato jer se to već dešavalo.
 
Како већ написах
Наравно, ту је дилема, да ли је историку историја циљ или је историја средство до циља. И ту се, ако превлада опција два, историја зна ставити у службу актуелних политичких процеса.
ако је историја средство до циља, зна се ставити у службу актуелних политичких процеса.
То имамо често присутно код свих историографија, мислим то да је у служби политичких процеса. И ту некад побједу однесе историја, некад политика. И у непосредном комшилуку Срба и Србије, историја зна бити у служби политике, ту у правилу имамо мањак историје и вишак "тумачења" историје, кроз различите приступе и обраду дестиловање, препарирање и "замагљивање" историјских процеса, то некад прерасте и у силовање интелекта у покушају.
Када је у питању српска историографија, можемо наћи што оправдане што не, бројне примједбе, неки периоди историје су и маргинализовани, потиснути, што је недопустиво, али ако изузмемо један период када је српска историографија била подобро подложна идеолошки пожељнијој интерпретацији историје (чији рецидиви су истина остали до данашњих дана преко ове дружине "крокодил" и сличних "тумача историје"), већини српских историка историја бјеше и јесте циљ. Надам се да ће тако остати и у будућим временима, уз наравно жељу да се неким епохама посвети већа пажња.

Још једну ствар морам примијетити. Историчари чине грешку јер често можемо прочитати "тај и тај народ (град, завичај итд) се први пута помиње.....". Ово је погрешно јер не само код лаика који површно усвајају сазнања него некад и код (неких) историка зна водити перцепцији "аха, ако се није прије помињао, значи да није ни постојао....". Ако се неки колективитет (град, териториј итд) није прије помињао то не значи да није постојао него да га аутори древних рукописа нису забиљежили. Због разних разлога, због тога што нису имали сазнања, или су били сумњичави према извору, или због тежње уопштавању или због тенденциозности и малициозних мотива итд. Или још важније, могуће су забиљежили, али ти рукописи нису сачувани.
Један примјер, Мирослављево јеванђеље, изванредно вриједан рукопис сплетом невјероватних околности сачуван је до данашњих дана. Спис из развијеног средњег вијека, а можемо мислити колико списа из тих времена, из раног средњег вијека и доба антике није сачувано. Због разних разлога, зуба времена, немара код чувања, пожара, поплава, вандализма, некад би и намјерно били уништавани. Реално највише је 2% тих списа из раног средњег вијека и доба антике сачувано, вјероватно и мање. И огроман непојмљив океан сазнања из уништених списа је неповратно изгубљен.
Зато би по мени било потребно написати "први помен тог народа (града, завичаја, појаве...) у сачуваном спису имамо...". Ово није безначајно јер не ријетко и историци, посебно ако припадају онима који ће се ставити у службу политике, олако и селективно узимају наводе код интерпретације историје.
 
Како већ написах

ако је историја средство до циља, зна се ставити у службу актуелних политичких процеса.
То имамо често присутно код свих историографија, мислим то да је у служби политичких процеса. И ту некад побједу однесе историја, некад политика. И у непосредном комшилуку Срба и Србије, историја зна бити у служби политике, ту у правилу имамо мањак историје и вишак "тумачења" историје, кроз различите приступе и обраду дестиловање, препарирање и "замагљивање" историјских процеса, то некад прерасте и у силовање интелекта у покушају.
Када је у питању српска историографија, можемо наћи што оправдане што не, бројне примједбе, неки периоди историје су и маргинализовани, потиснути, што је недопустиво, али ако изузмемо један период када је српска историографија била подобро подложна идеолошки пожељнијој интерпретацији историје (чији рецидиви су истина остали до данашњих дана преко ове дружине "крокодил" и сличних "тумача историје"), већини српских историка историја бјеше и јесте циљ. Надам се да ће тако остати и у будућим временима, уз наравно жељу да се неким епохама посвети већа пажња.

Још једну ствар морам примијетити. Историчари чине грешку јер често можемо прочитати "тај и тај народ (град, завичај итд) се први пута помиње.....". Ово је погрешно јер не само код лаика који површно усвајају сазнања него некад и код (неких) историка зна водити перцепцији "аха, ако се није прије помињао, значи да није ни постојао....". Ако се неки колективитет (град, териториј итд) није прије помињао то не значи да није постојао него да га аутори древних рукописа нису забиљежили. Због разних разлога, због тога што нису имали сазнања, или су били сумњичави према извору, или због тежње уопштавању или због тенденциозности и малициозних мотива итд. Или још важније, могуће су забиљежили, али ти рукописи нису сачувани.
Један примјер, Мирослављево јеванђеље, изванредно вриједан рукопис сплетом невјероватних околности сачуван је до данашњих дана. Спис из развијеног средњег вијека, а можемо мислити колико списа из тих времена, из раног средњег вијека и доба антике није сачувано. Због разних разлога, зуба времена, немара код чувања, пожара, поплава, вандализма, некад би и намјерно били уништавани. Реално највише је 2% тих списа из раног средњег вијека и доба антике сачувано, вјероватно и мање. И огроман непојмљив океан сазнања из уништених списа је неповратно изгубљен.
Зато би по мени било потребно написати "први помен тог народа (града, завичаја, појаве...) у сачуваном спису имамо...". Ово није безначајно јер не ријетко и историци, посебно ако припадају онима који ће се ставити у службу политике, олако и селективно узимају наводе код интерпретације историје.

Потпуно се слажем са тобом али овде су се дешавали неки феномени који су пратили политичке процесе па смо сви мало развили ту форумску историју.
Дакле пре одвајања Црне Горе било је ликова попут Ћосовића који су писали свашта и тадашња модерација их уопште није адекватно кажњавала. Оно што сад видиш у чланцима је 0% онога што је писао овде.
Најистакнутији члан у његовом обезглављивању је био Славен777.
Било их је још неки на жалост нису ту али је било врло динамично
Урван је више стајао на промоцији хрватског језика и одвајању тих језика за свагда али интересна зона му је била и Босна.
Он и Мркаљ су ратовали као Израел и Палестина.🤣
Сва та политичка збивања су се осликала и овде где се буквално ратовало истргавањем из контекста ратовањем наратива.
Сад су опет другачија времена за мене још страшнија јер непријатељ више није споља него унутра.

Али ја волим и поштујем што тако пишеш и не падаш под утицај свега тога.
 
Možemo navesti primer srpskih dela u hrvatskim bibliotekama kako na početku rata 1941 tako na početku rata 1991. Mislim da je neko obrađivao bibliocid srpskih dela u Hrvatskoj u tom periodu. Znam i da su ljudi sami vadili iz svojih porodičnih biblioteka knjige koje su bile povezane sa Srbijom i Srbima i tokom noći ih odnosili do kontejnera i bacali samo da ih ne bi netko optužio za srbofiliju.

Pa jeste, ali te knjige su uništavane zato što su bile pisane ćiriličnim pismom. A ne zato što su istorijske.
 
Дакле пре одвајања Црне Горе било је ликова попут Ћосовића који су писали свашта и тадашња модерација их уопште није адекватно кажњавала. Оно што сад видиш у чланцима је 0% онога што је писао овде.

Verovatno hodamo po vrlo tankom ledu što komentarišemo i moram sada da jako pažljivo biram reći da ne izleti neštp, ali ukratko ću reći da su ranije postojali neki apsolutno...prilično nenormalni standardi.

Ja sam sveukupno neke 2-3 sankcije zaradio od moderacije od kad sam na forumu. Jedna od njih je bila zato što me je jedan tadašnji moderator kaznio zbog toga što sam kliktao prijava na Dukljaninove objave. :D Žena mi bukvalno rekla ako se prijavi post onda ona ima probleme sa supermoderacijom što ne radi ništa i...kaznila mene. I posle smo se Bogart i ja žalili nadležnima da je skinu i od tada do danas više nisu nikad važili tolicki standardi.
 
Screenshot_2024_0111_204630.png

Screenshot_2024_0111_204720.png

Screenshot_2024_0111_204744.png

Screenshot_2024_0111_204809.png

Screenshot_2024_0111_204843.png


Што се тиче овог увода и поставке историје као Паметарнице живота и свега се потпуно слажем са Милошем С Милојевићем његовим филозовским погледом на историју и свет.

Око саме његове историје и података то је већ дискутабилно.
 
Pogledajte prilog 1479978
Pogledajte prilog 1479979
Pogledajte prilog 1479982
Pogledajte prilog 1479983
Pogledajte prilog 1479984

Што се тиче овог увода и поставке историје као Паметарнице живота и свега се потпуно слажем са Милошем С Милојевићем његовим филозовским погледом на историју и свет.

Око саме његове историје и података то је већ дискутабилно.

Naravno, pitanje je uvek i koliko je nešto iskreno što se napiše. Ili možde ne čak ni iskreno ili licemerno, već koliko u zabludi u vezi samog sebe? Istorija je prepuna pojedinaca koji se deklarišu u jednom smeru, a onda...to ne primene i u praksi.

Npr. podsetimo se koliko je Milojevićev sledbenik Sima Lukin Lazić bio potpuno otvoren:
да ми је само знати, да ћу тим усрећити род и народ свој, вјеруј ми, ја бих слатко поднио и највишу жртву, вишу и од живота, вишу и од части: лагао бих дан и ноћ, лагао бих као пас.

Po Lazićevom credo, u istoriji treba lagati kako bi se narod usrećio. I to je žrtva koju bi rado poneo na svoje breme, koja je iznad i od časti i od života (kako i sam kaže „lagao bih dan i noć“ i „lagao bih kao pas“).
 

Back
Top