Чедомир Антић

[Pumpaj Dinstanović]

Kolaju glasine u da SNS Čeda Antić i Vladan Petrov figuriraju kao potencijalni naslednici Slavice Đukić Dejanović na mestu ministra prosvete.

https://www.danas.rs/vesti/politika/novi-premijer-vlada-april/

 

[NickFreakyrgios]

Kolaju glasine u da SNS Čeda Antić i Vladan Petrov figuriraju kao potencijalni naslednici Slavice Đukić Dejanović na mestu ministra prosvete.

https://www.danas.rs/vesti/politika/novi-premijer-vlada-april/

То ти кажем човек има другачије мишљење.

 

[Khal Drogo]

Жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца су јако осјетљаиве теме. Ту имамо од стране колективитета у комшилуку манипулације, потирање факата, негирање и ту када се српски историци, посебно ако су родољуби лате те теме, неопходан је и темељит и студиозан приступ и опрез код изношења тврдњи.

Spojler: Само за Србе, србофобични провокатори нека прескоче

Пут до пакла некад је поплочан добрим намјерама, написа једном неки Самјуел Џонсон. Код српских историка задњих деценија имамо управо то.

У тој тежњи ка отклону од интерпретације историје која је у одређеној мјери обликована бољшевичком идеологијом, олако је одбацивано што шта, олако је одбачен званичан број жртава Југославије који је приложен на конференцији у Паризу (1.706.460, од којих цивилне жђртве 1.401.460) гдје се несвјесно упало у замку флертовања са неоусташком пропагандом да је тај број комуњарска пропаганда и да је апсолутно немогућ.

И у тој ревизији уноса података кроз које би се сагледале жртве рата учињен је низ грешака. Код прорачуна жртава полазна тачка бјеше прорачун пописне комисикје из 1964.године (по којем је број жртава рата 1.106-1.156.000) а у великој мјери се ослањало на прорачуне Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића. Оба прорачуна, и Кочовићев и Жерјавићев имају низ грешака, фризирања уноса подсатака и неодрживои су о чему сам у доста објава на више тема детаљно писао.

У ту замку су упали и Чедомир Антић и Драган Цјетковић, ван сваке сумње српски родољуби (што за једну екипу истоприка, самопрокламованих антиукомуниста којима је тај антикомунизам параван иза којег флертују са неоусташтвом, не могу бити сигуран). И ту је ослањајући се на наведене прорачуне, као и попис жртава Јасеноива именом и презименом увећан за проценат који је предложила пописна комисија Чедомир Антић дошао до броја 120-130.000 жртава Јасеновца. Од којих су српске жртве 77-81.000.
Драган Цветковић је три године након издања Антићеве књиге написао студију (овдје) кроз коју је прорачуно дошао да је у Јасеновцу страдало 122.279-130.120 жртава, од којих српске жртве 77.011-81.950. Готово идентичан броју који је изнио Антић. Драган Цветковић је такође дошао да је број жртава рата у Југославији 1.070 - 1.120.000 (нешто мање него ли је прорачуном дошла пописна комисија). Одноисно да је пописом обухвачено 53,3–55,8% броја ђртавса који је преддложио Цветковић.

До броја популације 1931.године на простору НДХ је лако доћи на основу пописа 1931.године. Но популацију 1941.године не знамо ни приближно. И Цветлковић а то је нагласио у студији и Антић и други историцио се ослањају поред прорачуна пописне комисије на прорачун Кочовића и Жерјавића који врве фризираним подацима уз доста грешака.
Ту су пошли да је прираштај у периоду 1931-41 био 10-12%, и овдје имамо прекомтно али и неодрживо полазиште јер је прираштакј на простору Југославикје у периоду 1921-31 био 16,26%, међу Србима 22.,06% (а међу Србима у БиХ што је важно јер су они највише страдали у НДХ бјеше и већи, 23,97%). Ово све битно мијења, јер са већом популацијом, посебно Срба, 1941.године доћи ћемо до прорачуна да су жртве неупоредиво веће.

Још нешто, са потпуно истим прираштајем који смо имали 1921-31. (16,26%) у наредних 17 година, значи до пописа 1948.године за простор читаве Југослкавије и сходно попису 1948.године добићемо да су демографски губици за простор читаве Југослчавоије нешто пшреко 2,6 милиона., од којих су демографскиу губици по другим основама (миграције, увећани морталитет и умањени фертилитет због ратних околности) око милион а да су жртвев рата нешто преко 1,6 милиона. Врло близу броја (1.706.460) који је приложила југословенска делегација на конференцији у Паризу. Што казује да је тај број као ето "комунњарска пропаганда" (из неоусташке перцепције) олако одбачен.

Попис је попис, попис жртава нигдје није (до многих података о страдалим се није могло доћи јер није имао ко дати податке) коначан број жртава, није ни у овој нашој трагичној и језивој причи. Није ни близу.
Броз жртава Јасеновца и број српских жртава логора Јасеновац је пуно већи од броја који су предложили Чедомир Антић и Драган Цветковић.

Броз жртава Јасеновца и број српских жртава логора Јасеновац је пуно већи од броја који је у књизи навео Чедомир Антић. Чедомир је погријешио, ко ради, тај и греши.

 

[NickFreakyrgios]

Жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебмно жртве логора Јасеновца су јако осјетљаиве теме. Ту имамо од стране колективитета у комшилуку манипулације, потирање чиерница, негирање и ту када се српски историци, посебно ако су родољуби лате те теме, неопходан је и темељит и студиозан приступ и опрез код изношења тврдњи.

Spojler: Само за Србе, србофобични провокатори нека прескоче

Пут до пакла некад је поплочан добрим намјерама, написа једном неки Самјуел Џонсон. Код српских историка задњих деценија имамо управо то.

У тој тежњи ка отклону од интерпретације историје која је у одређеној мјери обликована бољшевичком идеологијом, олако је одбацивано што шта, олако је одбачен званичан број жртава Југославије који је приложен на конференцији у Паризу (1.706.460, од којих цивилне жђртве 1.401.460) гдје се несвјесно упало у замку флертовања са неоусташком пропагандом да је тај број комуњарска пропаганда и да је апсолутно немогућ.

И у тој ревизији уноса података кроз које би се сагледале жртве рата учињен је низ грешака. Код прорачуна жртава полазна тачка бјеше прорачун пописне комисикје из 1964.године (по којем је број жртава рата 1.106-1.156.000) а у великој мјери се ослањало на прорачуне Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића. Оба прорачуна, и Кочовићев и Жерјавићев имају низ грешака, фризирања уноса подсатака и неодрживои су о чему сам у доста објава на више тема детаљно писао.

У ту замку су упали и Чедомир Антић и Драган Цјетковић, ван сваке сумње српски родољуби (што за једну екипу истоприка, самопрокламованих антиукомуниста којима је тај антикомунизам параван иза којег флертују са неоусташтвом, не могу бити сигуран). И ту је ослањајући се на наведене прорачуне, као и попис жртава Јасеноива именом и презименом увећан за проценат који је предложила пописна комисија Чедомир Антић дошао до броја 120-130.000 жртава Јасеновца. Од којих су српске жртве 77-81.000.
Драган Цветковић је три године након издања Антићеве књиге написао студију (овдје) кроз коју је прорачуно дошао да је у Јасеновцу страдало 122.279-130.120 жртава, од којих српске жртве 77.011-81.950. Готово идентичан броју који је изнио Антић. Драган Цветковић је такође дошао да је број жртава рата у Југославији 1.070 - 1.120.000 (нешто мање него ли је прорачуном дошла пописна комисија). Одноисно да је пописом обухвачено 53,3–55,8% броја ђртавса који је преддложио Цветковић.

До броја популације 1931.године на простору НДХ је лако доћи на основу пописа 1931.године. Но популацију 1941.године не знамо ни приближно. И Цветлковић а то је нагласио у студији и Антић и други историцио се ослањају поред прорачуна пописне комисије на прорачун Кочовића и Жерјавића који врве фризираним подацима уз доста грешака.
Ту су пошли да је прираштај у периоду 1931-41 био 10-12%, и овдје имамо прекомтно али и неодрживо полазиште јер је прираштакј на простору Југославикје у периоду 1921-31 био 16,26%, међу Србима 22.,06% (а међу Србима у БиХ што је важно јер су они највише страдали у НДХ бјеше и већи, 23,97%). Ово све битно мијења, јер са већом популацијом, посебно Срба, 1941.године доћи ћемо до прорачуна да су жртве неупоредиво веће.

Још нешто, са потпуно истим прираштајем који смо имали 1921-31. (16,26%) у наредних 17 година, значи до пописа 1948.године за простор читаве Југослкавије и сходно попису 1948.године добићемо да су демографски губици за простор читаве Југослчавоије нешто пшреко 2,6 милиона., од којих су демографскиу губици по другим основама (миграције, увећани морталитет и умањени фертилитет због ратних околности) око милион а да су жртвев рата нешто преко 1,6 милиона. Врло близу броја (1.706.460) који је приложила југословенска делегација на конференцији у Паризу. Што казује да је тај број као ето "комунњарска пропаганда" (из неоусташке перцепције) олако одбачен.

Попис је попис, попис жртава нигдје није (до многих података о страдалим се није могло доћи јер није имао ко дати податке) коначан број жртава, није ни у овој нашој трагичној и језивој причи. Није ни близу.
Броз жртава Јасеновца и број српских жртава логора Јасеновац је пуно већи од броја који су предложили Чедомир Антић и Драган Цветковић.

Броз жртава Јасеновца и број српских жртава логора Јасеновац је пуно већи од броја који је у књизи навео Чедомир Антић. Чедомир је погријешио, ко ради, тај и греши. Исправиће се.

Мањи је број од пописаних жртава како је то могуће.

 

[Khal Drogo]

Мањи је број од пописаних жртава како је то могуће.

Није Ниче Фриче, према хрватском ЈСУП Јасеновац пописани број жртава Јасенова 2018.године бјеше 83.811 (број који си навео је из 2013.године), према Музеју холокауста у Вашингтону 83.837 а према музеју жртва геноцида у Београду око 88.000.
Антић је у књизи навео број жртава Јасеновца 120-130.000, нешто већи од пописаног броја жртава.

 

[NickFreakyrgios]

Није Ниче Фриче, према хрватском ЈСУП Јасеновац пописани број жртава Јасенова 2018.године бјеше 83.811 (број који си навео је из 2013.године), према Музеју холокауста у Вашингтону 83.837 а према музеју жртва геноцида у Београду око 88.000.
Антић је у књизи навео број жртава Јасеновца 120-130.000, нешто већи од пописаног броја жртава.

Добро навео је да је између 81 и 83000 Срба од тога што исто мислим да није тачно.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Meni je malo dojadilo da Antiću budem drveni advokat, a posebno mi je Jasenovac dosadio kao tema...pisao sam o toj problematici već mnogo puta i muka mi je više od nje. Ima forumaša ovde kojima je to i dalje trigger veliki, pa je ozbiljnu diskusija na ovom forumu i dalje isuviše preteško voditi, posebno ako se ne želi nekakva hajka zato što postoje stvari koje se, naprosto, ne žele čuti.

Antić (ili zapravo preciznije, Nenad Kecmanović i Čedomir Antić, zato što je reč o monografiji zapravo dva autora) je u referenci u napomeni naveo Cvetkovićev pomenuti naučni rad. I sa stanovišta istoriografije, nije nigde pogrešio.

Ja ću ovde još jednom ponoviti nešto što sam već nekoliko puta do sada pisao. Sa velikom inflacijom jasenovačkih žrtava, koja je proizvod pre svega titoističkog razdoblja, gotovo je. Ne postoji ozbiljna istoriografija koja danas, govoreći pre svega o novijim naraštajima istoričara, koja o tome govori. Niti srpska, ni hrvatska, niti neka strana. To što je citirao Čedomir Antić, danas je naučni mejnstrim, samo što nažalost (slično kao i sa problematikom aušvičkih žrtava) naučna otkrića iz istorije jako sporo prodiru u šire javno mnjenje. I to nikakve veze nema sa političkim opredeljenjem Il uticajima. Tako je bilo dok je Muzej žrtava genocida vodio Veljko Đurić Mišina, tako jeste dok ga vodi Dejan Ristić, a tako će biti i u vreme njegovog naslednika.

Ono što su vlasti Srbije učinile sa Gideonom Grajfom, istoričarem iz Izraela, nije bilo nikakvo naručivanje ozbiljnog istraživanja. Ja vrlo dobro znam kakav je uticaj to ostavilo na određeni broj ljudi - pre svega laika, koji slabo poznaju problematiku Drugog svetskog rata - pa će možda sad proći i godine, ako ne i decenije, da će neki vikati Grajf ovo ili Grajf ono. Ali svi znamo da je to bio jasno politički motivisani porez zbog suštinski ničeg drugog do one izložbe u UN, kako bi vlasti Srbije nekako spasile obraz zbog toga i oko svađica sa Hrvatima.

Stvari su prosto takve da je ovo pitanje da li neko želi da se učauri i živi pod kristalnim zvonom, ili postane svestan šta je realnost, ništa drugo. I spreman sam i da se opkladimo, pa vidimo gde ćemo biti npr. za 10 godina od sada, zato što mi je poprilično jasno o čemu ovde govorimo. Za deceniju, biće samo još manje onih ljudi koji fantaziraju o nekakvim ciframa iz doba komunizma. A koje su bukvalno ništa drugo do samo go; relikti komunističkog nasleđa (da ne kažem propagande) koja nekim ljudima deluje milozvučno i koju iz tog razloga bespogovorno prihvataju (nekada i u veoma neobičnoj inkongruentnosti, odnosno dve naizgled nepomirljivosti - zato što komunističku propagandu prisvajaju i plasiraju dalje nekada i deklarisani antikomunisti).

P. S. Za kraj bih samo sve podsetio da Antić nije kompetentan po pitanjima Drugog svetskog rata. To nije polje njegovog stručnog usavršavanja i proučavanja, tako sa on tu ne može ni da se izjašnjava na profesionalnom nivou.

 

[NickFreakyrgios]

Meni je malo dojadilo da Antiću budem drveni advokat, a posebno mi je Jasenovac dosadio kao tema...pisao sam o toj problematici već mnogo puta i muka mi je više od nje. Ima forumaša ovde kojima je to i dalje trigger veliki, pa je ozbiljnu diskusija na ovom forumu i dalje isuviše preteško voditi, posebno ako se ne želi nekakva hajka zato što postoje stvari koje se, naprosto, ne žele čuti.

Antić (ili zapravo preciznije, Nenad Kecmanović i Čedomir Antić, zato što je reč o monografiji zapravo dva autora) je u referenci u napomeni naveo Cvetkovićev pomenuti naučni rad. I sa stanovišta istoriografije, nije nigde pogrešio.

Ja ću ovde još jednom ponoviti nešto što sam već nekoliko puta do sada pisao. Sa velikom inflacijom jasenovačkih žrtava, koja je proizvod pre svega titoističkog razdoblja, gotovo je. Ne postoji ozbiljna istoriografija koja danas, govoreći pre svega o novijim naraštajima istoričara, koja o tome govori. Niti srpska, ni hrvatska, niti neka strana. To što je citirao Čedomir Antić, danas je naučni mejnstrim, samo što nažalost (slično kao i sa problematikom aušvičkih žrtava) naučna otkrića iz istorije jako sporo prodiru u šire javno mnjenje. I to nikakve veze nema sa političkim opredeljenjem Il uticajima. Tako je bilo dok je Muzej žrtava genocida vodio Veljko Đurić Mišina, tako jeste dok ga vodi Dejan Ristić, a tako će biti i u vreme njegovog naslednika.

Ono što su vlasti Srbije učinile sa Gideonom Grajfom, istoričarem iz Izraela, nije bilo nikakvo naručivanje ozbiljnog istraživanja. Ja vrlo dobro znam kakav je uticaj to ostavilo na određeni broj ljudi - pre svega laika, koji slabo poznaju problematiku Drugog svetskog rata - pa će možda sad proći i godine, ako ne i decenije, da će neki vikati Grajf ovo ili Grajf ono. Ali svi znamo da je to bio jasno politički motivisani porez zbog suštinski ničeg drugog do one izložbe u UN, kako bi vlasti Srbije nekako spasile obraz zbog toga i oko svađica sa Hrvatima.

Stvari su prosto takve da je ovo pitanje da li neko želi da se učauri i živi pod kristalnim zvonom, ili postane svestan šta je realnost, ništa drugo. I spreman sam i da se opkladimo, pa vidimo gde ćemo biti npr. za 10 godina od sada, zato što mi je poprilično jasno o čemu ovde govorimo. Za deceniju, biće samo još manje onih ljudi koji fantaziraju o nekakvim ciframa iz doba komunizma. A koje su bukvalno ništa drugo do samo go; relikti komunističkog nasleđa (da ne kažem propagande) koja nekim ljudima deluje milozvučno i koju iz tog razloga bespogovorno prihvataju (nekada i u veoma neobičnoj inkongruentnosti, odnosno dve naizgled nepomirljivosti - zato što komunističku propagandu prisvajaju i plasiraju dalje nekada i deklarisani antikomunisti).

Неколико стотина хиљада Срба фали са територије НДХ све што постоји као објашњење су импровизације више су их побили ван логора него у логорима и тд и тд...
То нису закљичили стручњаци или антрополози или балистичари то су играрије историчара који се баве нечим што није њихова струка сем самих догађаја и математике.
Дакле како су постојали романтичари па су сада критичари тако ће се људска свест померати и напредовати и није тачка 21. век сад знамо све!
Не не знамо ништа апсолутно срамотно ни оно што се десило пре 74 године.
Документи УДБЕ би били од помоћи овде сигурно.

Тачно је да често бираш улогу дрвеног адвоката на коју те нико не тера и после сносиш последице нормално јер неке ствари можеш тврдити само за двоје дете , родитеље и крајње блиске људе.

Ми смо се само на крају овде дотакли Јасеновца и ово је најмањи део критике упућен Чедомиру Антићу проблематичне су друге ствари.

Око напредњачког клуба око немогућности изговарања српских речи попут Томе Филе и много чега и врло нејасног непоткрепљеног става око студената које је овде поновило доста људи од којих ти једини попут Вучића тврдиш да звучни зоп не постоји.

Нико ти не забрањује да мислиш нити Кал Дрогу али не можемо овде ништа тврдити али ускоро ће се све видети.

Наравно сва тројица сасвим различите животне улоге имамо у овоме свему ја немам апсолутно никаквог политичког интереса за вас двојоцу нисам сигуран.

С тим да је став Кал Дрога углавном позитивистички према већини историчара као и мени али некад сам намћор кад ми нешто засмета.

Твој став је углавном строго критички уколико неко не извире из теби блиских кругова е онда долазимо у контрадикторне ситуације да неког без неких рационалних и аргументованих разлога браниш као што неко брани рођену мајку.

Међутим за много мање смрдуцкање код неких људи си био спреман ући у медијско-пропагандни рат.

Е те коцкице се не уклапају или то је оно што хебе наше коке а није петао.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ukupan broj svih Srba na području cele Bosne i Hercegovine koji je poginuo u vreme Drugog svetskog rata (od svih uzroka) po Antiću je oko 209.000.

 

[NickFreakyrgios]

Ukupan broj svih Srba na području cele Bosne i Hercegovine koji je poginuo u vreme Drugog svetskog rata (od svih uzroka) po Antiću je oko 209.000.

Pogledajte prilog 1710628

" Ми смо се само на крају овде дотакли Јасеновца и ово је најмањи део критике упућен Чедомиру Антићу проблематичне су друге ствари "

 

[Pumpaj Dinstanović]

Vezano za glasine o mandatu ministra prosvete, iako naravno da ne isključujem mogućnosti da ispadne da nisam u pravu i da budem neprijatno iznenađen — mada bih dodao da ne mislim da bi Antić morao biti loš izbor za ministra prosvete i svakako smatram da bi bio značajno bolji od Petrova — ja o tome baš ništa nisam čuo i (želim da) verujem da su samo glasine bez ikakve validnosti.

Dominantna politička stranka u Srbiji ne postoji kao organizacija koja uopšte funkcioniše. Preko 99,9% članstva nema gotovo nikakvog uticaja na značajne političke odluke, već su jedino izvršitelji. Ne postoji gotovo nikakva procedura prilikom formiranja nove vlasti; o tome suštinski odlučuje jako mali broj ljudi, uglavnom jedan čovek uz razgovore (da ne kažem i pregovore) sa stranim ambasadorima. Tako i sami članovi stranke u principu ništa ne znaju o tome kakve će se odluke doneti, pa tako ni ko će sedeti u vladi. Čedomir Antić je već mesecima sveprisutan u režimskim medijima, tako da je moguće da je iz toga proizašao utisak, koji u stvarnosti nema nikakvo utemeljenje. Tako i niko nije znao u principu ni ko će biti mandatar za sastav nove vlade (nije znala to čak ni velika većina poslanika vladajuće partije u parlamentu).

Ja tako tumačim ovu informaciju, o kojoj pre pomenutog novinskog članka zaista ništa nisam čuo, čak ni u formi glasine. Stoga mislim da je najlogičnije to tumačiti na taj način; masu članstva Srpske napredne stranke sačinjavaju ljudi koji vrlo malo znaju šta se uopšte dešava u njihovoj samoj partiji, u velikoj meri dosta politički nepismeni ljudi koji tako imaju pristup svakojakim glasinama koje nekad plasira neko s namerom, a nekada samo izlaze kao posledica lupetanja i gluvih telefona.

Stoga, ne verujem (i nadam se) da Čedomir Antić nije neka nova Gordana Čomić.

 

[NickFreakyrgios]

Vezano za glasine o mandatu ministra prosvete, iako naravno da ne isključujem mogućnosti da ispadne da nisam u pravu i da budem neprijatno iznenađen — mada bih dodao da svakako ne mislim da bi Antić morao biti loš izbor za ministra prosvete i svakako smatram da bi bio značajno bolji od Petrova — ja o tome baš ništa nisam čuo i (želim da) verujem da su samo glasine bez ikakve validnosti.

Dominantna politička stranka u Srbiji ne postoji kao organizacija koja uopšte funkcioniše. Preko 99,9% članstva nema gotovo nikakvog uticaja na značajne političke odluke, već su jedino izvršitelji. Ne postoji gotovo nikakva procedura prilikom formiranja nove vlasti; o tome suštinski odlučuje jako mali broj ljudi, uglavnom jedan čovek uz razgovore (da ne kažem i pregovore) sa stranim ambasadorima. Tako i sami članovi stranke u principu ništa ne znaju o tome kakve će se odluke doneti, pa tako ni ko će sedeti u vladi. Čedomir Antić je već mesecima sveprisutan u režimskim medijima, tako da je moguće da je iz toga proizašao utisak, koji u stvarnosti nema nikakvo utemeljenje. Tako i niko nije znao u principu ni ko će biti mandatar za sastav nove vlade (nije znala to čak ni velika većina poslanika vladajuće partije u parlamentu).

Ja tako tumačim ovu informaciju, o kojoj pre pomenutog novinskog članka zaista ništa nisam čuo, čak ni u formi glasine. Stoga mislim da je najlogičnije to tumačiti na taj način; masu članstva Srpske napredne stranke sačinjavaju ljudi koji vrlo malo znaju šta se uopšte dešava u njihovoj samoj partiji, u velikoj meri dosta politički nepismeni ljudi koji tako imaju pristup svakojakim glasinama koje nekad plasira neko s namerom, a nekada samo izlaze kao posledica lupanja gluvih telefona.

Stoga, ne verujem (i nadam se) da Čedomir Antić nije neka nova Gordana Čomić.

Чак и да јесте није проблем али рекао си праву суштину.
Због свега што си навео с чим се слажем и то знају сви просвећенији људи у тој влади нема "родољубивог" патриотског позива.
Има положај хоћеш с нама или против нас?
Врло слично као са Слобом постављања Драшковића у савезну владу , Ђинђића за градоначелника , Радикали у влади и тд.
То није било због никаквог бољитка већ поделе одговорности због предстојећих догађаја.
Сад се исто дешава шири се братство шири се СНС камелеон мења боју али остаје камелеон неће постати нити вук низи пас нити тркачки коњ нити хрт нити нека животиња на коју можеш бацити опкладу.

Једино што нисмо пробалије комплетна промена система и тотална промена структура што је била тежња још 5. октобра али није постојала већинска воља и подршка.

 

[Khal Drogo]

Књигу "Историја Републике Српске" Чедомира Антића и Ненада Кецмановића нисам лчитао, немам је ни у електронској форми. Када стекнем увид у исту, моћи ћу дати ваљанији осврт.
Када је у питању осврт на период 1941-45 већ сам примијетио

Жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца су јако осјетљаиве теме. Ту имамо од стране колективитета у комшилуку манипулације, потирање факата, негирање и ту када се српски историци, посебно ако су родољуби лате те теме, неопходан је и темељит и студиозан приступ и опрез код изношења тврдњи.
Број жртава Јасеновца и број српских жртава логора Јасеновац је пуно већи од броја који је у књизи навео Чедомир Антић. Чедомир је погријешио, ко ради, тај и греши.

да су то (жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца) јако осјетљиве теме гдје када се српслки историци баве тим темама неопхопдан је темељит и студиозан приступ те опрез код изношења тврдњи.

Претпостављам да се Чедомир Антић код осврта на тај период и жртве у српској популацији у БиХ ослањао на један од старијих радова Драгана Цветковића (Стварни губици цивилног становништва Босне и Херцеговине према попису „Жртве рата 1941–1945).
У претходној објави сам изнио своје виђење ове проблематике, гдје су српски историци, мислим на оне родољубиве, не аутошовинисте, упали у замку и гдје се превише ослањају на погрешне радове.

Када је у питању Босна и Херцеговина, према попису жртава (овдје) страдало је 156.374 Срба именом и презименом. То је попис жртава именом и презименом, попис није коначан број жртава, сама пописна комисија је дала процјену да је пописом обухваћено 56-59% оних које је требало пописати (ПС; пописом нису обухваћени квинслинзи и помагачи), односно 51,7-54% укупног броја жртава. Што је и разумљиво, до бројних имена, посебно у српским крајевима гдје нико није претекао, се није могло доћи јер није имао ко дати податке.
Равнајући се према тој процјени (да је пописом обухваћено 51,7-54% стварних жртава) доћи ћемо да је број страдалих Срба на простору БиХ 1941-45. био између 289.581 и 302.464. Но стваран број жртава је на жалост већи, процјењен проценат пописаних жртава је превисок о чему сам се већ освртао на више тема гдје сам дао објашњење свог виђења. Но то није толико битно везано за ову тему.

Оно што је битно јесте да када је ова тема (жртве другог свјетскот рата) у питању, не постоји опште прихваћена интерптретација међу историцима, не постоји нешто што би могли назвати мејнстримом у научним круговима, на радове Цветковића се позивају у комшилуку или неки србофобични аутори али увијек манипилишући бројкама и извртањем навода у тим радовима, сугеришући да је то ето српска интерпретација (рецимо један текст Иве Голдштајна овдје) при чему они износе другачије, уз наравно весрамно умањивање броја српски жртава, тврдње.
Зато понављам, када се српски историци лате ових тема, неопхопдан је и темељит и студиозан приступ уз опрез код изношења тврдњи.

У сваком случају Чедомир Амнтић заслужује признање што се са Ненадом Кецмановићем у времену када је Српска константно на удару, клеветана, сатанизована, латио овог задатка. Ако се негдје машило, а ко ради и гријеши, олако изнесене неке тврдње, наводи, временом се то да поправити.

 

[NickFreakyrgios]

Књигу "Историја Републике Српске" Чедомира Антића и Ненада Кецмановића нисам лчитао, немам је ни у електронској форми. Када стекнем увид у исту, моћи ћу дати ваљанији осврт.
Када је у питању осврт на период 1941-45 већ сам примијетио

да су то (жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца) јако осјетљиве теме гдје када се српслки историци баве тим темама неопхопдан је темељит и студиозан приступ те опрез код изношења тврдњи.

Претпостављам да се Чедомир Антић код осврта на тај период и жртве у српској популацији у БиХ ослањао на један од старијих радова Драгана Цветковића (Стварни губици цивилног становништва Босне и Херцеговине према попису „Жртве рата 1941–1945).
У претходној објави сам изнио своје виђење ове проблематике, гдје су српски историци, мислим на оне родољубиве, не аутошовинисте, упали у замку и гдје се превише ослањају на погрешне радове.

Када је у питању Босна и Херцеговина, према попису жртава (овдје) страдало је 156.374 Срба именом и презименом. То је попис жртава именом и презименом, попис није коначан број жртава, сама пописна комисија је дала процјену да је пописом обухваћено 56-59% оних које је требало пописати (ПС; пописом нису обухваћени квинслинзи и помагачи), односно 51,7-54% укупног броја жртава. Што је и разумљиво, до бројних имена, посебно у српским крајевима гдје нико није претекао, се није могло доћи јер није имао ко дати податке.
Равнајући се према тој процјени (да је пописом обухваћено 51,7-54% стварних жртава) доћи ћемо да је број страдалих Срба на простору БиХ 1941-45. био између 289.581 и 302.464. Но стваран број жртава је на жалост већи, процјењен проценат пописаних жртава је превисок о чему сам се већ освртао на више тема гдје сам дао објашњење свог виђења. Но то није толико битно везано за ову тему.

Оно што је битно јесте да када је ова тема (жртве другог свјетскот рата) у питању, не постоји опште прихваћена интерптретација међу историцима, не постоји нешто што би могли назвати мејнстримом у научним круговима, на радове Цветковића се позивају у комшилуку или неки србофобични аутори али увијек манипилишући бројкама и извртањем навода у тим радовима, сугеришући да је то ето српска интерпретација (рецимо један текст Иве Голдштајна овдје) при чему они износе другачије, уз наравно весрамно умањивање броја српски жртава, тврдње.
Зато понављам, када се српски историци лате ових тема, неопхопдан је и темељит и студиозан приступ уз опрез код изношења тврдњи.

У сваком случају Чедомир Амнтић заслужује признање што се са Ненадом Кецмановићем у времену када је Српска константно на удару, клеветана, сатанизована, латио овог задатка. Ако се негдје машило, а ко ради и гријеши, олако изнесене неке тврдње, наводи, временом се то да поправити.

У том погледу сви "случајно греше" ослањајући се на попис жртава.
Где наводно се још брани аргументом како је то тобож мејнстрим везано за Аушвиц стара већ добро позната чињеница. Међутим до таквог историјског преседана нити консензуса у историји никад није ни дошло јер би минималан однос пописаних и побијених био отприлике 1:3 и грешке које би можда настале биле би мање од минимизирања жртава.

Друго да је дошло до такве либерализације науке да је ствар око Аушвица опште прихваћена као пренадувана!?

Нигде никад нисам чуо а поуздано знам да би за то у многим земљама завршио у затвору и престао да се бавиш историјом.
То што је мејнстрим нешто у Србији не говори да је Србија напредна према историји него напротив безобзирна и бескрупулозна да не може своје жртве да изброји па хајде да се договоримо са убицама око цифре да нас не спрдају да смо неозбиљни.
Истина је да српске историке нико не пита за мишљење и да већину света боли пимоек шта српски историци мисле осим неких привилегованих стипендираних и предодређених за неку глупост врло слично политици.

https://www.tiktok.com/video/7487262183244582199

Ево ово побијеш 40000 деце малолетне и боли те к.урац никаква одговорност ни дан жалости и суза проловена то је редовна жртва крвном богу.
То се и не спомиње јер је то мејнстрим српских ратова.

Са таквим односом према сопственим жртвама не заслужујемо да нам буде боље нити бољу власт нити се може очекиваги од нас да можемо имати поштовање према туђим жртвама када немамо према својим.
Углавном се овде ради копи пејст методом што би се неко замарао.

 

[Khal Drogo]

У том погледу сви "случајно греше" ослањајући се на попис жртава.
Где наводно се још брани аргументом како је то тобож мејнстрим везано за Аушвиц стара већ добро позната чињеница. Међутим до таквог историјског преседана нити консензуса у историји никад није ни дошло јер би минималан однос пописаних и побијених био отприлике 1:3 и грешке које би можда настале биле би мање од минимизирања жртава.

Друго да је дошло до такве либерализације науке да је ствар око Аушвица опште прихваћена као пренадувана!?

Пази Ниче Фриче, када се бавимо том нашом преболном причом и предубоком раном (а свакако ваља уважавати жртве Аушвица, али нас наша рана боли), тим нашим Јсасеновцем и страдањем нашег народа у ендехауији не постоји опште прихваћена интерптретација међу историцима, не постоји нешто што би могли назвати мејнстримом у научним круговима, ни српским а да не говорим шире гдје имамо тежњу потирања и негације српслких страдања.

Академици Милорад Екмечић и Милан Булајић су заступали једну интерпретацију, иако упокојени имамо и данас српске историке који су врло опрезни у тежњи олаког отклона, Василије Крестић нешто другачију, Драган Цветковић и упослени у музеју жртава геноцида су кроз радове изнијели своје прорачуне и наводе а гле чуда Вељко Ђурић Мишина који је био директор те установе (музеј жртава геноцида) је кроз више наступа изнио потпуно друачије тврдње, погледе и виђење у односу на радове Цветковића иако би било логично да су усаглашени.

Већ сам се осврнуо

... на радове Цветковића се позивају у комшилуку или неки србофобични аутори али увијек манипилишући бројкама и извртањем навода у тим радовима, сугеришући да је то ето српска интерпретација (рецимо један текст Иве Голдштајна овдје) при чему они износе другачије, уз наравно весрамно умањивање броја српски жртава, тврдње.

да се на наводе Цветковића имају обичај позивати у комшилуку или они заробљени у србофобоији али уз манипилације и протурајући како је то ето нека "српска интерпретација".

Није спорно, код сагледавања материје попис жртава мора бити полазиштем, али процјене које је учинила пописна комисија ваља узети са резервом. И посебно је погубно ослањати се превише на радове двојице демографа (један из 1985., други из 1989., осврнуо сам се у спојлеру) који обилују фризирањем уноса података, натачностима, који су због огромног одступања у националној структури жртава у односу на попис, неодрживи, и гдје безрезервно ослањање води на погрешан колосјек.

Понављам, када се српски историци лате ових тема, неопхопдан је и темељит и студиозан приступ (па ако има такав приступ Милан Благојевић којег сии приложио, који није историчсар, најмање што очекујем је приближно исту посвећеност од историчара) уз опрез код изношења тврдњи.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ne može stručno mišljenje o nekom pitanju da ima istoričar koji se tim pitanjem nikada uopšte nije stručno. On je po tom pitanju suštinski skoro na nivou laika, jer može samo da izrazi svoj stav o nekom pitanju kao građanin (kao što može i svaki lekar, pravnik ili automehaničar); stručno mišljenje nema (niti može da ga ima).

Zato je potpuno pogrešno ubacivati istoričare koji bi dali poneku izjavu neformalne prirode ovome ili ovome, jer to nije nešto što je uopšte relevantno. Stoga je i potpuno nebitno šta Vasilije Krestić kaže o tom pitanju, kao što bi bilo ništa manje irelevantno da je neki stav o Majskoj skupštini 1848. godine iznosio Tibor Živković. Ako bi neke tvrdnje njih dvojice bile u koliziji, jednostavno, ignorisali bismo šta Tibor tvrdi kao potpuno irelevantno.

Zbog toga je pogrešno tako mešati kompetentna lica sa nekompetentnima, zato što različitost u stavovima najčešće proizlazi iz upravo rečene (ne)kompetentnosti. A ako uzmemo šta kaže o Kosovskoj bitki medievista koji se njome bavi, s jedne strane, a sa druge evo ovaj što se bavio Kulturnom revolucijom u komunističkoj Kini o istom pitanju, to je brkanje baba i žaba, da ne kažem i na jedan veštački način stvaranje pogrešne slike. Krestić nema suštinski ništa po ovom pitanju i tako on ne može ni na koji način ni uticati na to šta je istoriografski mejnstrim, zato što se to ne pravi od nekih izjava za neke novine u par rečenica; te stvari, naprosto, ne sačinjavaju baš ništa.

 

[Khal Drogo]

Аман не постоје размимоилажжења само међу историчарима које сам побројао. Академик Василије Крестић се није у својим радовима уско бавио другим свјетским ратом већ нешто ранијим периодом, али се јесте кроз доста текстова освртао на тај период и ушао је у вишегодишњу "расправу" (благо речено) са Вељком Ђурићем Мишином, бившим директором музеја геноцида гсје је у тим прозивкама свашта написано (и гдје Ђурић-Мишина, за разлику од Цветковића који измноси тачне, упорно износи нетачне податке које је управо "његова установа" публиковцала).
Крестићеви осврти и поруке, иако то није кроз радове уско поље изучавања, имају тежину.

Међутим постоје размимоилажења по питању ових тема (жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца), за Србе преболних да је тешко и мучно о томе писати, и међу историчарима задњих деценија који су се бавили овом материјом.
Душан Никодијевић у књизи "Јасеновац између броја и жртве" (овдје) из 2019.године, о чијем раду Предраг Марковић позитивноо пише

износи битно другачије податке у односу на оне које у својој студији износи Драган Цветковић, на коју се позвао у књизи Чедомир Антић, или прецизније Антић и Кецмановић.

Но да не ширим тему. Чедомир Антић се у свом раду позвао на студију и изучавање Драгана Цветковића уважавајући или дајући предност његовом раду у односу на друге радове. И то је уобичајени приступ код историчара код обраде материје, позову се кроз фусноту на рад другог историка или неки историјски извор. А у образложењу некад напишу само који је рад или извор у питању, некад ако сматрају потребним дају краће или шире објашњење зашто су се на наведени рад позвали.

Увјерен сам да ових прозивки као и неких које ће се може бит појавити, везано за његове радове не би било (а већ сам чуо раније за те прозивке од стране једног ошинутог политичара савременог потурице из Српске), да није Антићевог заступања мишљења које се очигледно многикма не допада, што би рекао наш народ, "превише је п**** уз вјетар", но то је реакција на коју слободномислећи људи морају бити спремни када износе ставове.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Аман не постоје размимоилажжења само међу историчарима које сам побројао. Академик Василије Крестић се није у својим радовима уско бавио другим свјетским ратом већ нешто ранијим периодом, али се јесте кроз доста текстова освртао на тај период и ушао је у вишегодишњу "расправу" (благо речено) са Вељком Ђурићем Мишином, бившим директором музеја геноцида гсје је у тим прозивкама свашта написано (и гдје Ђурић-Мишина, за разлику од Цветковића који измноси тачне, упорно износи нетачне податке које је управо "његова установа" публиковцала).
Крестићеви осврти и поруке, иако то није кроз радове уско поље изучавања, имају тежину.

Међутим постоје размимоилажења по питању ових тема (жртве током другог свјетскох рата, жртве на простору ендехазије и посебно жртве логора Јасеновца), за Србе преболних да је тешко и мучно о томе писати, и међу историчарима задњих деценија који су се бавили овом материјом.
Душан Никодијевић у књизи "Јасеновац између броја и жртве" (овдје) из 2019.године, о чијем раду Предраг Марковић позитивноо пише
Pogledajte prilog 1711017
износи битно другачије податке у односу на оне које у својој студији износи Драган Цветковић, на коју се позвао у књизи Чедомир Антић, или прецизније Антић и Кецмановић.

Но да не ширим тему. Чедомир Антић се у свом раду позвао на студију и изучавање Драгана Цветковића уважавајући или дајући предност његовом раду у односу на друге радове. И то је уобичајени приступ код историчара код обраде материје, позову се кроз фусноту на рад другог историка или неки историјски извор. А у образложењу некад напишу само који је рад или извор у питању, некад ако сматрају потребним дају краће или шире објашњење зашто су се на наведени рад позвали.

Увјерен сам да ових прозивки као и неких које ће се може бит појавити, везано за његове радове не би било (а већ сам чуо раније за те прозивке од стране једног ошинутог политичара савременог потурице из Српске), да није Антићевог заступања мишљења које се очигледно многикма не допада, што би рекао наш народ, "превише је п**** уз вјетар", но то је реакција на коју слободномислећи људи морају бити спремни када износе ставове.

To je nešto drugo. Repliku sam napisa samo vezano za Krestića, zato što je to bilo, objektivno govoreći, greška

To je greška koja se, inače, često ponavlja ponavlja na ovom forumu (opaska nije upućena tebi, već pišem generalno). Često se se ovde dešava da npr. na knjigu od 450 str. koja sumira 20-godišnje istraživanje o problemu Temišvarskog sabora 1790. godine odgovara sa "vidi šta je u 3 sekunde u Ćirilici rekao ovaj istoričar koji se bavi Ahemenidskom dinastijom" i pominju se nekakve besmislice tipa "pa šta, i ovaj je istoričar" čime se suštinski ne razume šta je uopšte istoričar (kao da smo došli kod oftalmologa zbog sumnji na rak testisa), kao ni šta znači tvrdnja ili argumentacija nekog stručnog autoriteta.

Često se do sada (baš mnogo puta) dešavalo na ovom forumu ds se neko pozove na nekog samo zato što je ta osoba istoričar, bez razmatranja da li je istoričar specifično za to pitanje i to vrlo evidentno samo zbog toga što se dotičnom forumašu svidi ta izjava. Iako je itekako česta pojava da osoba koja je laik ima mnogo bolje poznavanje nekog specifičnog događaja ili istorijskog problema od obrazovanog istoričara koji samo usputno daje neki svoj stav (iliti, stručnost osobe se zloupotrebljava kako bi se nekako dala snaga nekom argumentu, skrivanjem iza nekakvog zida navodnog [u stvarnosti nepostojećeg] autoriteta, te izbegla kritika).

Ako ćemo već na potforumu Istorija da se pozivamo na kompetentne osobe sa nekom dozom autoriteta, to treba da radimo isključivo sa ljudima koji imaju repertoar u datoj oblasti, koji su obrazovani specifično za to pitanje, itd. To posebno važi na pitanje rasprave oko toga šta je stav nauke, tako da bih apelovao na sve. Ako srpsko osmanisti kažu jedno, onda to znači da imamo jasan koncenzus o nekoj stvari, makar 90% (drugih) istoričara bilo neupućeno (što nije neuobičajeno, jer naučna otkrića i to posebno u istoriografiji, prodiru kako sporo. Nekada i 100 godina treba da prođe da nešto u potpunosti zaživi i postane sveprisutno).

 

[Khal Drogo]

Критике академика Василија Крестића кроз које (овдје стр 105-106) је указао на неке пропуста у књизи Чедомира Антића "Српска историја" из 2013.-е

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

Kolaju glasine

 

[Mrkalj]

Sve u svemu, ova nova vlada, kao rezultat polurevolucije, biće totalno lutkarsko pozorište.

 

[Софија]

Ne može stručno mišljenje o nekom pitanju da ima istoričar koji se tim pitanjem nikada uopšte nije stručno. On je po tom pitanju suštinski skoro na nivou laika, jer može samo da izrazi svoj stav o nekom pitanju kao građanin (kao što može i svaki lekar, pravnik ili automehaničar); stručno mišljenje nema (niti može da ga ima).

Zato je potpuno pogrešno ubacivati istoričare koji bi dali poneku izjavu neformalne prirode ovome ili ovome, jer to nije nešto što je uopšte relevantno. Stoga je i potpuno nebitno šta Vasilije Krestić kaže o tom pitanju, kao što bi bilo ništa manje irelevantno da je neki stav o Majskoj skupštini 1848. godine iznosio Tibor Živković. Ako bi neke tvrdnje njih dvojice bile u koliziji, jednostavno, ignorisali bismo šta Tibor tvrdi kao potpuno irelevantno.

Zbog toga je pogrešno tako mešati kompetentna lica sa nekompetentnima, zato što različitost u stavovima najčešće proizlazi iz upravo rečene (ne)kompetentnosti. A ako uzmemo šta kaže o Kosovskoj bitki medievista koji se njome bavi, s jedne strane, a sa druge evo ovaj što se bavio Kulturnom revolucijom u komunističkoj Kini o istom pitanju, to je brkanje baba i žaba, da ne kažem i na jedan veštački način stvaranje pogrešne slike. Krestić nema suštinski ništa po ovom pitanju i tako on ne može ni na koji način ni uticati na to šta je istoriografski mejnstrim, zato što se to ne pravi od nekih izjava za neke novine u par rečenica; te stvari, naprosto, ne sačinjavaju baš ništa.

Kako biti stručan za npr. ministrasku funkciju gde moraš sistem da poznaješ i spolja i iznutra i teorijski i praktično pa još za jednu veliku celinu?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Где наводно се још брани аргументом како је то тобож мејнстрим везано за Аушвиц стара већ добро позната чињеница. Међутим до таквог историјског преседана нити консензуса у историји никад није ни дошло јер би минималан однос пописаних и побијених био отприлике 1:3 и грешке које би можда настале биле би мање од минимизирања жртава.

Друго да је дошло до такве либерализације науке да је ствар око Аушвица опште прихваћена као пренадувана!?

Нигде никад нисам чуо а поуздано знам да би за то у многим земљама завршио у затвору и престао да се бавиш историјом.

Da, došlo je i to je potpuno opšte prihvaćena činjenica. Bukvalno ne postoji niko ozbiljan ko je dovodi u pitanje.

Posle pada komunista, brojke aušvičkih žrtava ošišane su za veliku većinu. Umanjene su za preko 80% u odnosu na prve prcoene komisija, odnosno za oko dve trećine u odnosu na brojke koje su kružile u vreme komunističke epohe.

Danas apsolutno niko bio on Nemac, Poljak, Jevrejin ili ko god dalje, ne dovodi u pitanje da su brojke aušvičkih žrtava bile izuzetno prenapuhane.

Stara tabla na memorijalnom logoru, koja je bila tu u vreme komunista, uklonjena je.

Na njeno mesto postavljena je nova, sa značajno manjom brojkom procene žrtava.

Tako da bi mogao prestati da pišeš da nigde nisi čuo za to i da bi neko završio u zatvoru zbog nečega...što doslovno svi pričaju.

Ovo, naravno, nije nikakav specifikum vezan striktno za logor Aušvic. Ovo je opšte mesto za sve koncentracione logore koje su držale Sile Osovine u vreme Drugog svetskog rata. Svi su imali nekoliko puta uvećane brojke žrtava, od prvog do zadnjeg. Izjaviti tako nešto nije jeres i sasvim sigurno ne konstituiše krivično delo, te se radi o prilično univerzalno prihvaćenoj činjenici u istoriografiji.

 

[NickFreakyrgios]

Da, došlo je i to je potpuno opšte prihvaćena činjenica. Bukvalno ne postoji niko ozbiljan ko je dovodi u pitanje.

Posle pada komunista, brojke aušvičkih žrtava ošišane su za veliku većinu. Umanjene su za preko 80% u odnosu na prve prcoene komisija, odnosno za oko dve trećine u odnosu na brojke koje su kružile u vreme komunističke epohe.

Danas apsolutno niko bio on Nemac, Poljak, Jevrejin ili ko god dalje, ne dovodi u pitanje da su brojke aušvičkih žrtava bile izuzetno prenapuhane.

Stara tabla na memorijalnom logoru, koja je bila tu u vreme komunista, uklonjena je.

Pogledajte prilog 1711192

Na njeno mesto postavljena je nova, sa značajno manjom brojkom procene žrtava.

Pogledajte prilog 1711193

Tako da bi mogao prestati da pišeš da nigde nisi čuo za to i da bi neko završio u zatvoru zbog nečega...što doslovno svi pričaju.

Ovo, naravno, nije nikakav specifikum vezan striktno za logor Aušvic. Ovo je opšte mesto za sve koncentracione logore koje su držale Sile Osovine u vreme Drugog svetskog rata. Svi su imali nekoliko puta uvećane brojke žrtava, od prvog do zadnjeg. Izjaviti tako nešto nije jeres i sasvim sigurno ne konstituiše krivično delo, te se radi o prilično univerzalno prihvaćenoj činjenici u istoriografiji.

На ту тему је имао речи Ковић не видим да га је неко оспоравао у томе ни овде. Међутим пописаних жртава има око 250000 заборавио сам али отприлике је однос 1:3 ова табла што си поставио не може да се увећа ни да се види шта пише боље изнеси егзактне податке да причамо описно сад о стварима које су математика и цифре.