Čarls Bukovski je nemačkog porekla, i prve tri godine života je proveo u Nemačkoj. Ovaj migrant je u SAD slavu stekao kao pisac, sedamdesetih i osamdesetih. Njegove knjige su bile najčešće kradene u SAD.
Hajnrih Karl Bukovski, rođen je 16. avgusta 1920. u Andernahu kao jedino dete bračnog para Katarine Fet i Henrija Hajnriha Bukovskog.
Majka je švalja iz tog malog mesta,
blaga osoba, okruglog lica i velikih očiju.
Otac je grubog izgleda i karaktera. Često ga je tukao.
Čarlsov deda po ocu je bio Nemac koji je odsluživši vojsku emigrirao u SAD negde oko 1880, i tamo se oženio Nemicom. Otac Henri je rođen u Pasadeni u Kaliforniji. Bio je narednik američke vojske i nakon što je posle Prvog svetskog rata služio kao okupacioni vojnik u Nemačkoj, ostaje tu, ženi se, osniva građevinsku firmu i bankrotira.
Porodica se 1923. seli u SAD u Baltimor. Trogodišnji Čarls ili Henk kako su ga zvali, govori engleski s nemačkim akcentom, deca ga maltretiraju. 1924. - selidba u Los Anđeles.
Čarls je u 5. razredu oslobođen nastave - zbog akni koje su na njegovom licu ostavile trag za ceo život. Bukovski čita: Hemingveja, Sinklera Luisa, Šervuda Andersona, Džon Dos Pasosa, D.H. Lorensa…
Kasnije se upisuje na fakultet, prekida studije i seli se po Americi radeći razne poslove.
Dok je vozio kola hitne pomoći, 1942 u San Francisku, upoznaje se sa klasičnom muzikom. I to mu ostaje za ceo život - kao akne.
Bajrišer rundfunk: „Bukovski je pisao lake ruke i suvim humorom o užasu banalnog, o lošem seksu, o lakim ženama, konjskim trkama, bednim poslovima, radostima pijanstva.
Čudno da ga nije zanimala rok muzika, džez ili bluz, već klasična muzika, Betoven, Čajkovski i Maler, dela belih starijh muškaraca, čija muzika opterećena patosom funkcioniše kao mašina glorifikacije i uzvišenosti.
Kad bi nacvrcan seo za pisaću mašinu, u pozadini se čula klasična muzika. Njegove čudesno jednostavne, jasne rečenice, govore o postojanju bez ikakve nade, bez neke vizije, kako to ljudi danas vole da kažu, o životu koji se odvija na samom dnu materijalističkog sveta.
Uprkos mizantropiji, njegovi su tekstovi uvek prepuni nežnosti prema drugima.
Bukovski je bio stariji od buntovnih studenata 70-ih. Znao je šta dolazi. U svakom slučaju, ti njegovi mladi obožavaoci divili su se njegovim lakonskim rečenicama o banalnoj stvarnosti. Američki egzistencijalista Bukovski spada u red s Hamsunom i Seline. I u budućnosti će imati čitaoce, to bi trebalo da je jasno."
„Bukovski je radio i u pošti, sortirao je i raznosio pisma i o tome napisao svoj prvi roman „Čovek sa kožnom torbom", koji se smatra klasikom andergraund literature, mada se radi samo o poštaru pijanci koji zbog bezvoljnosti propada u svakoj oblasti svog života. Ali je svestan da ne mora da se plaši nekih ozbiljnih posledica. Beli Amerikanci 70-ih godina nisu znali za egzistencijalne strahove" piše
Velt.
Dojčlandfunk kultur: „S godinama je proza i poezija Bukovskog postajala svedenija, kao da nije hteo da gubi vreme. Izbacio je sve što je smatrao balastom.
Sve češće je prijateljima pisao o svom lošem zdravlju i rekao da se ne plaši smrti. Dve godine pred smrt, priznao je da slavu i bogatstvo ne treba prezirati, ali je čeznuo za starim vremenima kada je još bio nepoznat. Na pitanje o tajni njegovog uspeha odgovorio je:
To je bio samo naporan rad, iz dana u dan i pritom osećaj sreće.
Često su ga optuživali da je trivijalni pisac, da je pisao samo o seksu i pijanstvu, i da bio seksista. Njegova slika žene bila je prilično tradicionalna. istovremeno ga je pokret šezdestosme obožavo. Bukovski je iznad svega, bezvremenski jer su njegove teme bezvremenske i pogađaju sve, u svakom društvu.
O sebi je jednom rekao:
Predstavljaju me hrabrijim i talentovanijim nego što sam bio. Preuveličava se ... ljudska rasa sve preuveličava, svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Na pitanje o smislu života, on je u jednom intervjuu odgovorio:
Sranje - sledeće pitanje."
Berlinski
taz piše da mu je jedan časopis za literaturu posvetio posebno izdanje. Radi se o časopisu
Drecksack, što bi u slobodnom prevodu bilo
ološ ili
hulja i u čijem podnaslovu piše - čitljiv časopis za književnost.
"To bi se dopalo Bukovskom koji nije voleo ni čaospise za literaturu niti književne večeri. Časopis izdaje Florijan Ginter, dobar poznavalac Bukovskog čija knjiga „Notes on a Dirty Old Man. Čarls Bukovski od A do Š" izlazi ovih dana", piše taz.
Autor članka u
Bild-u piše da je i dan danas ljut na Bukovskog jer je samo jednom bio u svom i autorovom rodnom mestu Andernahu, gradiću na Rajni sa 25 000 stanovnika.
„Još sam išao u školu, nekoliko minuta hoda od kuće u kojoj se rodio, kada je Bukovski 1977. objavio svoju „**** Machine". Apsurdne priče o 12 letećih majmuna koji zapravo ne žele da kopuliraju, i o profesoru iz Hitlerove Nemačke koji je posle rata izmislio savršenu fuckmachine za Amerikance.
Andernah
1978, kada je zbog književne večeri došao u Nemačku, kancelar je bio Helmut Šmit, a selektor fudbalske reprezentacije Helmut Šen. Iza nas je bila nezapamćena zima, mislili smo da ćemo se udaviti u snegu. Bukovski je došao u Andernah i bio zaprepašćen poplavom izlivene Rajne koju je par godina kasnije opisao u knjizi o toj poseti Nemačkoj.
Lepa vila u kojoj je proveo prvih jedanaest godina bila je neko vreme bordel - Bukovskom bi se to dopalo.
A njemu posvećena ploča kod te vile je obično prilično posrana. Da golubovi to ne rade dobrovoljno, mi bi smo ih zamoliti da to učine. Smrt, za njega nije bila ništa više nego „poslednja šala u nizu loših šala".
Gradonačelnik Andernaha Ahim Hiten (63, SPD), obožavalac Bukovskog poput mene, pre nekoliko nedelja pisao je udovici:
Savezna pokrajina Rajna-Palatinat želi da osnuje Bukovski nagradu, za mlade pisce koji su nekonvencionalni i oštri, kao što je Bukovski. Udovica nije odgovorila."
Čarls Bukovski je bio oženjen dva puta i ima ćerku rođenu 1964. Bolovao je od leukemije. Umro je od upale pluća 9. marta 1994. „Don't try", ne pokušavajte - piše na njegovom nadgrobnom spomeniku.
Priredila: Dijana Roščić
