Književnost Čarls Bukovski

"Znaš, bilo je mnogo dobro. Bilo je, bolje nego bilo šta. Bilo je, kao nešto, što možemo da podignemo, držimo, gledamo i onda se smejemo, zbog toga. Bili smo na Mesecu. Bili smo u Mesecu, imali smo ga. Bili smo u vrtu, bili smo u beskrajnom ponoru. Nigde nema takvog mesta. Bilo je duboko, i svetlo, i visoko. Primaklo se tako blizu ludila, smejali smo se bezumno. Tvoj smeh i moj. Pamtim kad su tvoje oči, glasno rekle volim, sada, dok se ovi zidovi, tako nečujno ljuljaju."
 
Vrela idiotska noć, mačke su nesrećne, zarobljene u toliko krzna, gledaju u mene, a ja ništa ne mogu da učinim. Linda je otišla negde. Njoj treba akcija, ljudi s kojima bi razgovarala. Nemam ništa protiv, ali voli da popije a mora da vozi natrag. Ja sam loše društvo, razgovor mi uopšte ne odgovara. Ne želim da razmenjujem ideje - ili duše. Za sebe sam kao kameni blok. Hoću da ostanem unutar tog bloka, nezlostavljan. Oduvek je bilo tako. Opirao sam se roditeljima, opirao sam se školi, opirao se da postanem pristojan član društva. Šta god sam bio, oduvek je bilo tu. Nikada nisam želeo da se bilo ko petlja u to. Ni sad ne želim. Misl da su ljudi koji nose notese i zapisuju svoje misli onanisti. Ja ovo radim samo zato što mi je neko predloži da to radim, pa nisam
čak ni originalan onanista, kao što vidite. Ali to nekako olakšava stvar. Samo puštam da teče.

Dnevnik 1991 - 1993
 
NA GROBU ČARLSA BUKOVSKOG: NE POKUŠAVAJ

Stajala sam dva metra iznad njegovih kostiju. Osjećala tišinu. Drhtala energijom. Pobjegla od saobraćajnih gužvi, od vriska velikog grada. Susrela sebe, u bunilu.

Njegov grad prepun je skitnica. Na ulicama spavaju, preklinju za četvrt dolara, jebeni notorni alkoholičari u transu, za kap, samo jednu kap otrova.

U klubu svira rokenrol, nije me briga, nijesam ušla. Tražiće mi ličnu kartu, reći će – nemaš dvadeset jednu, uhvatiće me bijes, a koliko, koliko treba da imam, koliko, pitam, o slobodna zemljo, makni teške okove sa mojih zglobova!

U meni živi bijes. Tišina ga oslobađa, poigrava se sa njim na tom grobu gdje stoje četiri otvorene flaše, a njega ne bi bilo briga ako bih ih slomila. Zar ne? Treba li da glumim, da se ponašam lijepo, držim karanfile u rukama i recitujem najljepše stihove!?

Njegov grad prepun je zločina. Teškog vazduha. Ljudi koji ne shvataju gdje su. Kurvi koje će na zadnjem sjedištu plakati nad svojom teškom sudbinom da bi im dao pedeset kinti više. Znao je Henri. Znao je.

Sat mi u glavi odzvanja, bježe mi sekunde, vječnost mi se podsmijeva, godine vrište: promijeni svijet. Žao nam je, ne može. Nemate dva miliona na bankovnom računu, stalni posao, automobil, dvadeset jednu godinu, i znate gdje je Rusija. O slobodna zemljo, do temelja ću te spaliti!

U meni živi bijes. Strah. Strah, da ne budem ono što su oni: mrtva. Strah, da povratka nema. Na ivici bezdana stojimo, gurnuće nas, uništiće nas, odvratne korporacije pohlepe i srama.

Moja želja. Ogromna ljubav. Strast. Potpuna bespomoćnost, nepodnošljiva lakoća sjebavanja života, kaskanja za stadom, prestanite da ispirate usta mojim imenom, vi, ništavni! Moja riječ iskrena je, moja ruka ne igra se krvavim nožem.

Palim još jednu cigaretu, izvinite, zabranjeno je pušenje, neka, hvala, disala sam prošle godine. Ne pokušavaj. Prestala sam, Henri, znaš dobro da sam prestala.

U meni živi bijes. Ludilo. Besmisao. Smisao. Besmisao smisla i smisao besmisla. Otuđenje. Osama. Surova smrt.

O slobodna zemljo prividnog sistema moralnih vrijednosti o plodni prostoru kiča i srama makni okove teške sa mojih zglobova, ja vrištim i urlam, pustite me! Dokle ću vrištati, pustite!

Ja stojim dva metra iznad njegovih kostiju, drhtim energijom, vrištim tišinom, tražim sebe, ja upijam život, i dok govorim mom dalekom princu volim te, javlja mi se poslednja, najtanja slamka, slamka spasa. Ja volim.

Volim.

Gasim cigaretu, presavijam papir, ćirilicom napisana dva imena i par stihova koji su ih spojili… Čuvaj nas, Henk, ne daj da asfalt izliže naše đonove do neraspoznavanja. Čuvaj nas, mi imamo jedino što vrijedi u ovom jebenom svijetu laži i nepravde. Čuvaj nas, Henk. Mi smo ljubav.

Bravo Bukovski, bravo Bukovski, bravo Bukovski!

Kad malo bolje razmislim: ЈЕBITE SE SVI.

Anja Drašković
 
Oh, da


ima i gorih stvari
od usamljenosti
ali često su potrebna desetljeća
da bi to i spoznao
i najčešće
kad to spoznaš
prekasno je
a prekasno je
najgore.



1616751712978.png




GDE SAM BIO?????​



nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.
ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.
nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.
živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.
nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.
jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.
uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.
nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.
„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.
prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.
stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.
ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.
bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.
nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.
tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.
a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi
gde sam bio?
 
Samo me uteha grejala. Ali šta sam u suštini bio? Podgrejana nula. Imao sam 55 godina, a čak ni lonac da skupim kišnicu u njega. Otac me davno upozorio da ću završiti u stolici za ljuljanje na tuđem dvorišnom tremu u nekoj vukojebini Arkanzasa. Još sam imao vremena da to izvedem - Grejhaundovi autobusi voze svakog dana. Ali od autobusa dobijem zatvor i uvek se nađe neki matori kulov s užeglom bradom koji hrče. Možda je ipak bilo bolje pozabaviti se Selinovim slučajem.
Da li je Selin bio Selin ili neko drugi? Ponekad mi se čini da ni ja ne znam ko sam. U redu, ja sam Niki Bilejn. Ali pazite sad ovo. Neko može da vikne: „Ej, Hari! Hari Martel!” i ja ću iz čista mira da se javim: „Da, šta je bilo?” Mislim, mogao bih da budem bilo ko, zar je to važno? Šta uopšte znači ime? Čudan je život, zar ne? Uvek su me birali poslednjeg za bezbol ekipu, jer su znali da mogu da šibnem lopticu u tri majčine. Kakvi bolesni mrmoti.
Bio sam nadaren, talentovan sam. Ponekad gledam svoje ruke i uviđam da sam mogao da budem veliki pijanista ili nešto u tom stilu. Ali šta su radile moje ruke? Češale jaja, ispisivale čekove, vezivale pertle, povlačile vodu u klozetu, itd. Straćio sam svoje ruke. I svoj um.

Čarls Bukovski - Palp
 
1618916490762.png




Čudo najkraće traje

Znaš
Bilo je mnogo dobro
Bilo je
Bolje od
Bilo čega.
Bilo je kao
Nešto
Što možemo da
Podignemo
Držimo
Gledamo
I onda se smejemo
Zbog toga.
Bili smo na
Mesecu
Bili smo u
Jebenom Mesecu
Imali smo ga.
Bili smo u vrtu
Bili smo u
Beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog
Mesta.
Bilo je duboko i
Svetlo i
Visoko
Primaklo se tako blizu
Ludilu
Smejali smo se bezumno
Tvoj smeh
I
Moj.
Pamtim kada su
Tvoje oči
Glasno rekle
Volim
Sada
Dok se ovi zidovi
Tako nečujno
Ljuljaju.
 

Pesma o žilavoj mrcini​


​



Došao je do vrata jedne noći
mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačor
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
Poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao:”nema šanse…Dajet mu ove
tablete…Kičma mu je slomljena, ali
i ranije mu je lomljena pa je srasla, ako
preživi nikada neće hodati, gledajte, sačma
je još tu…Nekada je imao i rep, neko mu ga je odsekao…”
Vratio sam maćora kući, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,
nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu, nikud
nisam išao, odvojio sam dosta vremena
za kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao je u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
vezan sam bio za tog mačora – teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško…
Jednog se jutra digao, stao na sve četiri,
zatim pao i samo me gledao.
“Možeš ti to”, rekao sam mu.
Pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan,
stražnje ga noge nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao…
Ostalo već znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u očima nikad nije napustio.
Sada me ponekad intervjuišu, hoće da čuju nešto o
životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačora i
govorim: “Gledajte, gledajte ovo! ”
Ali oni ne shvataju, govore nešto u stilu:”Vi
kažete da je Selin uticao na vas?”
“Ne”, držim mačora u vazduhu,”već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!”
Tresem mog mačora, držim ga u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten,
on zna…
Tad je intervjuima kraj
mada sam ponekad ponosan kad docnije
vidim slike i eto mene i eto mog mačora i uslikani smo
zajedno.
I on zna da je to ništa, ali da sve to ipak pomaže
 
BEZOBZIRNO


Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je svo oružje upereno
na tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada razum
udaraju u samu bit,
kada trijumfalna kola
tame
okruže
te.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.

Noći u kojima se boriš najbolje
su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
nitkova iz
svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i

nastavljaš dalje

bezobzirno.
 
O bolu

Moja prva i jedina supruga slikala je i govorila mi o tome:
-Sve je to tako bolno,svaki potez je bol,jedna greška i citava je slikaupropašcena.Ti nikad neceš razumeti taj bol.

-Slušaj, dušo",rekao sam joj.Što ne šljakaš nešto lakše,nešto što ce da ti godi

Samo me pogledala i mislim da je to bila prva njena spoznaja tragedije što nas dvoje živimo zajedno.
Takve stvari obicno zapocnu negde.

Bukowski
 
Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.

Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.


Carls Bukovski
 
Voleo si je, zar ne?

Uzdah.
Kako da ti odgovorim? Bila je luda.
Prošao je rukom kroz kosu.
Bog bi ga znao, bila je drugačija žena svaki dan.

Jednom zabavna, drugi put stidljiva,
vesela, pa sramežljiva.
Nesigurna i odlučna.
Slatka a arogantna.
Bila je hiljadu žena, ali miris je uvek bio isti
Nepogrešivo.
To je bila moja jedina sigurnost.

Nasmejala mi se i znao sam da me zavarava tim osmehom.
Kad se nasmešila, više ništa nisam razumeo.
Više nisam mogao ni da govorim ni da mislim.
Ništa, nula.

Samo je ona bila svuda.
Bila je luda, luda
Ponekad je plakala.
Kažu da u tom slučaju žene jednostavno žele zagrljaj.
Ne i ona.

Postala je nervozna.
Ne znam gde je sada, ali se kladim da još uvek traži snove. Bila je luda.

Ali voleo sam kad poludi

Charles Bukowski
 
59 centi kilo

Volim da gluvarim po običnim mjestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previše blizu
jer će početi
da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u restoranima,
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica
odjeću…
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
Ja sam kao rentgen
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam ih u najboljem svijetlu.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mjestima.
Žao mi je svih nas
ili drago za sve nas
uhvaćene žive
i kao takve zbunjene.

Ne postoji ništa bolje od naše
komičnosti,
ozbiljnosti i
naše glupavosti
kupujući čarape,
mrkve,
žvake,
časopise,
kondome,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi u to ime da zapalimo
ogromnu vatru radosti
i da čestitamo sebi
na našoj izdržljivosti.

Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mjestima
ljudi mi se otvaraju,
a i ja njima.

Žena u 03:35 poslije podne
vaga purpurno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu
sa motivima bijelih cvijetova
a zatim uzima grožđe
i pažljivo ga stavlja u bijelu papirnatu
vrećicu.

Samo taj prizor te dovoljno prosvjetljuje.

Generali i doktori mogu i da nas ubiju
ali mi smo ipak
pobijedili.
 
O prozorsko okno

Večito zahtevaš
novog mene.
sediš sada na kauču,
gunđaš,
tvoj glas škripi
o prozorsko okno,
šta god
da smo učinili jedno
drugom (a ni ja ni ti
nismo bili pošteni)
mislim da je ton tvog glasa
ono što je najnepoštenije.
sve naše izdaje
tvoje i moje
ne zaslužuju taj
ton, ni to mračno paćeničko lice
tako ubeđeno da sledeći muškarac
neće postupati prema tebi
kao što sam ja postupao,
ili da ti nećeš postupati prema njemu
kao što si postupala prema meni.
Tvoj glas škripi o
prozorsko okno
i ništa se u životu nikad ne menja
i ja hoću to da ti kažem
sada.
 
Ovo je jedna od onih noći kad nema ničega. Zamislite kad bi uvek bilo ovako. Izbrisano. Apatično. Bez svetla. Bez igre. Čak i bez ikakvog gađenja.
U takvoj situaciji nemaš čak ni dovoljno mozga da izvršiš samoubistvo. Ne setiš se.

Dnevnik 1991-1993
 
Bezobzirno




Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je svo oružje upereno
na tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.
Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada razum
udaraju u samu bit,
kada trijumfalna kola
tame
okruže
te.
Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.
Noći u kojima se boriš najbolje
su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.
Noći u kojima se boriš najbolje
su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
nitkova iz
svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i
nastavljaš dalje
bezobzirno.
 
Mislim da je Šervud Anderson bio jedan od najboljih u igranju rečima kao da su kamenje, ili zalogaji hrane koju treba pojesti. SLIKAO je rečima po hartiji. I bile su tako jednostavne da si osećao poplavu svetlosti, vrata koja se otvaraju, zidove koji blistaju. Mogao si da vidiš krpe i cipele i prste. Imao je reči. Prekrasno. A ipak su bile i kao meci. Mogle su da odmah da te ponesu. Šervud Anderson je znao nešto, imao je instinkt. Hemingvej se previše trudio. Oseća se težak rad u njegovom pisanju. Kao teški blokovi povezani u celinu. Anderson je mogao da se smeje dok vam priča nešto ozbiljno. Hemingvej se nikad nije smejao. Svako ko piše tako što ustaje u šest ujutro lišen je smisla za humor. On bi da pobedi nešto.

Dnevnik
 
Baudrillard:
Mislim da je Šervud Anderson bio jedan od najboljih u igranju rečima kao da su kamenje, ili zalogaji hrane koju treba pojesti. SLIKAO je rečima po hartiji. I bile su tako jednostavne da si osećao poplavu svetlosti, vrata koja se otvaraju, zidove koji blistaju. Mogao si da vidiš krpe i cipele i prste. Imao je reči. Prekrasno. A ipak su bile i kao meci. Mogle su da odmah da te ponesu. Šervud Anderson je znao nešto, imao je instinkt. Hemingvej se previše trudio. Oseća se težak rad u njegovom pisanju. Kao teški blokovi povezani u celinu. Anderson je mogao da se smeje dok vam priča nešto ozbiljno. Hemingvej se nikad nije smejao. Svako ko piše tako što ustaje u šest ujutro lišen je smisla za humor. On bi da pobedi nešto.

Dnevnik
Kliknite za proširenje...
Da, tacno je tako.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top