Književnost Čarls Bukovski

Jednoj koju sam poznavao

Od svih gvozdenih kreveta u raju
tvoj je bio najsvirepiji
a ja sam bio dim u tvojem ogledalu
i zadom si satirala kosu,
i ti si bila zena a ja
decak,ali dovoljno decak za jedan gvozdeni krevet
i dovoljno muskarac za vino
i tebe.
sada sam muskarac,
dovoljno muskarac za sve,
a ti si,ti
si
stara
i ne tako svirepa,
sada je tvoj gvozdeni krevet
prazan.
 
crvi

tip mi je rekao:
ne moras da brines zbog crva kada
umres
jer nikad ne stizu do tebe
telo se menja uvek na drugi
nacin- dok se
probiju kroz sanduk
nesto se vec desilo i to se
uvek drukcije dogadja-
iskopali su drevne careve iz grobnica i
jedan je bio smo crna barica
drugi je imao bradu od pet metara
dok se treci pretvorio u okamenjenu
grudvu soli.

Je l’? kazem.
Aha, kaze on.

Znao je sve te stvari.
Ziveo je visoko u brdima i imao taj
Kolosalni mozak.

Pre odlaska pruzio sam ruku i
Izvadio crve iz njegovih
Ociju nosa trbuha cipela kose usiju
A onda je rekao laku noc
I ja sam rekao
Laku noc
Pa sam usao u kola i vozio

A crvi su se smejali
Sve do kuce

Čarls Bukovski
 
Mase

Svi ogorčeni,
jadni,
usamljeni ljudi
s osjećajem da su prevareni,
s osjećajem da su ih prevarili silnici,
optužuju život,
optužuju okolnosti,
optužuju druge,
dok su zaista oni
savršeno neprobavljivi,
pokorno neizvorni,
kukavički i tihi;
utonuli u samosažaljenju,
ne učinivši ništa dobro,
oni još osjećaju da su prevareni,
pužući Zemljom sa svojim pritužbama,
svojim mržnjama –
mrtvih očiju usred nigdine,
ti milioni ljudskih grešaka,
idući iz dana u dan i iz noći u noć
kroz svoje jalovo površno djelovanje,
koje povrjeđuje samu Zemlju,
povrjeđuje sve to traćenje,
užas cijele te uzaludnosti.

Čarls Bukovski
 
Čarls Bukovski

Bludni sin




1
Prva stvar koje se sećam je da se nalazim ispod nečega. To je sto, vidim nogu od stola, vidim noge ljudi, i deo stolnjaka kako visi. Tu je tamno, dobro mi je tu. Mora da je to bilo u Nemačkoj. Verovatno sam imao godinu ili dve. Negde 1922. Lepo mi je bilo pod stolom. Izgleda da niko nije znao da sam tu. Sunčevi zraci su padali na tepih i noge ljudi. Milina je bilo gledati ovu svetlost, Ljudske noge nisu bile zanimljive, ne kao stolnjak što visi, kao noga od stola, kao sunčevi zraci.
Zatim nema ničega... onda božićna jelka. Sveće. Ukrasi: ptice s malim grančicama u kljunu. Zvezda. Dva krupna čoveka koji se tuku, deru se. ljudi koji jedu, uvek ljudi koji jedu. I ja jedem. Moja kašika je kriva, tako da moram da je držim u desnoj ruci ako hoću da jedem. Kad je uzmem levom, kašika mi beži od usta. Stalno sam je uzimao levom.
Dvoje ljudi: jedan veći, kovrdžave kose, velikog nosa, velikih usta, gustih obrva; taj je uvek nešto ljut, često se dere; ona manja osoba je mirna, okruglog lica, bleda, krupnih očiju. Bojao sam ih se oboje. Ponekad se pojavljivala i treća osoba, debela, u haljinama sa čipkom oko vrata. Nosila je veliki broš i imala mnogo bradavica po licu iz kojih su rasle dlake. Zvali su je Emilija. Ti ljudi nisu izgledali srećni zajedno. Emilija je bila baba, majka moga oca. Otac se zvao Henri. Moja majka se zvala Ketrin. Nikad im se nisam obratio po imenu. Ja sam bio „Henri mlađi“. Oni su uglavnom govorili nemački, kao i ja u početku.
Prvo što pamtim da je baba rekla bilo je: „Sahraniću ja sve vas!“ Rekla je to baš pred ručak ponovila još bezbroj puta, uvek pre nego što počnemo da jedemo. Jelu kao da se pridavao veliki značaj. Jeli smo krompir-pire s močom od pečenja, najčešće nedeljom. Jeli smo i šnicle, kobasice s kiselim kupusom, grašak, karfiol, šargarepu, spanać, boraniju, piletinu, špagete sa ćuftama; uz to i kuvani luk, špargle, a nedeljom obavezno kolač od jagoda i sladoled od vanile. Za doručak prženice, viršle, ili sendviče sa šunkom i kajganu. I uvek se pila kafa. Ali najbolje pamtim pire s močom i baba-Emiliju kad kaže: „Sahraniću ja sve vas!“
Kad smo prešli u Ameriku, često nam je dolazila u posetu, crvenim tramvajem iz Pasadene do Los Anđelesa. Mi smo nju posećivali samo u posebnim prilikama, vozeći se u „fordu-T“.
Voleo sam kuću moje babe. Mala kuća ispod gustih krošnji biberovog drveća. Emilija je držala masu kanarinaca u raznoraznim kavezima. Dobro se sećam jedne naše posete. Bilo je veče i ona je prekrivala kaveze belim platnima da ptice mogu da spavaju. Ljudi su posedali na stolice i upustili se u razgovor. Tu je bio klavir, pa sam seo, lupkao po dirkama i slušao te zvuke dok su oni razgovarali. Najviše sam voleo jedva čujne zvuke dirki s jednog kraja klavira – bilo je kao zvuk kockica leda u čaši.
„Prekini već jednom!“ viknuo je otac.
„Pusti dečka da svira klavir“, rekla je baba.
Majka se nasmešila.
„Eh, taj dečko“, rekla je baba, „kad sam htela da ga uzmem iz kolevke i poljubim ga, lupio me pravo u nos!“
Nastavili su razgovor, a ja i dalje svirao klavir.
„Što ne naštimuješ tu stvar?“ pitao je otac.
Onda su rekli da idemo dedi u posetu. Deda i baba nisu živeli zajedno. Rekli su mi da je deda loš čovek, da mu smrdi iz usta.
„Što mu smrdi iz usta?“
Ćutali su.
„Što mu smrdi iz usta?“
„Pije.“
Smestili smo se u „ford-T“ i krenuli da vidimo deda-Leonarda. Kad smo stigli, on je stajao na tremu svoje kuće. Bio je star, ali se držao veoma uspravno. Deda je bio oficir u Nemačkoj i prešao u Ameriku kad je čuo da su tamo ulice popločane zlatom. Nisu bile takve, pa je postao šef građevinske firme.
Niko nije izlazio iz kola. Deda me pozvao prstom. Neko je otvorio vrata, pa sam se izvukao napolje i krenuo ka njemu. Kosa mu je bila duga i srebrno-bela, brada mu je bila duga i srebrno-bela, a kad sam prišao bliže, video sam kako su mu oči blistave, kao plava svetla koja me gledaju. Stao sam nedaleko od njega.
„Henri“, kazao je, „znamo se ti i ja. Dođi u kuću.“
Ispružio je ruku. Mogao sam da osetim zadah iz njegovih usta. Težak zadah, ali on je bio najlepši čovek kojeg sam ikad video, i nisam se bojao.
Pošao sam u kuću s njim. Doveo me do stolice.
„Sedi, molim te. Mnogo sam srećan što te vidim.“
Otišao je u drugu sobu. Vratio se držeći limenu kutijicu.
„To je za tebe. Otvori je.“
Imao sam problema s poklopcem, nisam umeo da je otvorim.
„Ček’“ reče on, „daj meni.“
Oslobodio je poklopac i vratio mi kutijicu. Podigao sam poklopac i unutra video taj krst, nemački krst sa trakom.
„O ne“, rekoh, „ti ga čuvaj.“
„Tvoj je“, reče on, „to je obična značka.“
„Hvala ti.“
„Sad najbolje da kreneš. Mogu da se zabrinu.“
„Dobro. Do viđenja.“
„Do viđenja, Henri. Ne, čekaj...“
Stao sam. Zavukao je prste u mali džep na pantalonama a drugom rukom povukao dug zlatni lanac. Onda mi je pružio svoj zlatan džepni sat, s lancem.
„Hvala ti, deda.“
Napolju su čekali na mene. Ušao sam u „ford-T“ pa smo krenuli. Svi su govorili uglas za vreme vožnje. Uvek su nešto pričali, pa i tada, čitavim putem natrag do kuće moje babe. Pričali su o mnogim stvarima, ali nikad, nijednom, o mom dedi.
 


2
Sećam se našeg „forda-T“. Sedeći visoko, blatobrani su izgledali kao stari znanci, a u hladne dane, izjutra, i uopšte često, otac je morao da uglavi kurblu s prednje strane kola i obrne je mnogo puta ne bi li upalio motor.
„Čovek može ruku da polomi dok ovo radi. Rita se kao konj.“
Nedeljom, kad nam baba ne bi došla u goste, vozili smo se u „fordu-T“. Moji su voleli plantaže narandži, beskrajni niz drveća u cvatu ili prepunog narandži. Nosili su korpu za piknik i limenu kutiju. U limenoj kutiji su bile konzerve smrznutog voća na suvom ledu, a u korpi sendviči sa salamom, viršle, pašteta, čips, banane i oranžada. Oranžada je stalno premeštana iz korpe u limenu kutiju i natrag. Brzo se ledila, pa su je vadili da se otkravi.
Otac je pušio „kamel“ i pokazivao nam razne cake i trikove s paklicama „kamela“. Koliko ovde ima piramida? Prebrojte. Brojali smo, a onda bi nam pokazao nove.
Bilo je i nekih trikova s grbama kamila i rečima odštampanim na paklicama. „Kamel“ su bile volšebne cigarete.
Jednu nedelju posebno pamtim. Korpa za piknik bila je prazna. Mi smo i pored toga nastavili da se vozimo kroz plantaže narandži, sve dalje i dalje od kuće.
„Tata“, pitala je majka, „da ne ostanemo bez benzina?“
„Ne, ima koliko hoćeš pišljivog benzina.“
„Kuda idemo?“
„Idem da uzmem jebene narandže!“
Majka je sedela kao kip dok smo se vozili dalje. Otac je zakočio uz ivicu puta i parkirao pored žičane ograde. Sedeli smo neko vreme, osluškujući. Onda je nogom otvorio vrata i izašao.
„Daj korpu.“
Svi smo se provukli kroz žicu.
„Za mnom“, rekao je otac.
Našli smo se između dva reda stabala, u senci grana i lišća. Otac se zaustavio i počeo da kida narandže s donjih grana najbližeg stabla. Besno ih je kidao, a i grane kao da su besnele, šibajući gore-dole. Bacao je narandže u korpu koju je majka držala. Ponekad bi promašio, pa sam ih lovio i vraćao u korpu. Otac je išao od drveta do drveta, kidao narandže s najnižih grana i bacao ih u korpu za piknik.
„Tata, imamo već dosta“, rekla je majka.
„Ne budali.“
Kidao je dalje.
Onda se pred nama postavio čovek, veoma visok čovek. Držao je pušku.
„Dobro, drugar, šta izigravaš ti ovde?“ upita on.
„Berem narandže. Mnogo ih ima.“
„To su moje narandže. Poslušaj me i reci tvojoj ženi da ih prospe.“
„Ima koliko hoćeš pišljivih narandži. Nećeš propasti zbog dve-tri narandže, majku mu.“
„Neću propasti ni zbog jedne narandže. Reci tvojoj ženi da ih prospe.“
Čovek je uperio pušku u oca.
Narandže se zakotrljaše po zemlji,
„A sad“, reče čovek, „gubite se iz mog voćnjaka.“
„Šta će ti tolike narandže?“
„Znam ja šta će mi. Gubite se.“
„Vešati treba takve kao što si ti!“
„Ja sam ovde zakon. Beži kad kažem!“
Čovek je opet podigao pušku. Otac se okrenuo i pošao ka kolima. Mi smo išli za njim a čovek za nama. Ušli smo u kola, ali desio se onaj maler kad neće da upale. Otac je izašao da okrene kurblu. Obrnuo je dvaput – ali ništa. Počeo je da se znoji. Čovek je stajao uz ivicu puta.
„Teraj taj bangavi šporet odavde!“ kazao je.
Otac se sagnuo da ponovo okrene kurblu. „Mi smo na tvom imanju, majku mu! Ostaćemo ovde koliko god nam se hoće!“
„Koga ti zezaš? Nosi to čudovište odavde brže!“
Otac je obrnuo kurblu. Motor se nakašljao, onda ućutao. Majka je sedela s praznom korpom u krilu. Bojao sam se da pogledam onog čoveka. Otac je ponovo obrnuo kurblu i motor je proradio. Uskočio je i počeo da pomera poluge na volanu.
„Da te ne vidim više ovde“, reče čovek. „Nećeš ti meni tako jeftino proći ako se vratiš,“
Otac je pokrenuo „ford“. Čovek je i dalje stajao pored puta. Otac je vozio veoma brzo, onda usporio i okrenuo. Vozio je natrag do mesta gde je ostao onaj čovek. Čoveka nije bilo. Krenuli smo velikom brzinom u pravcu kuće.
„Vratiću se ja jednog dana da sredim tog mangupa“, reče otac.
„Tata, spremiću nam lepu večeru. Šta bi voleo?“ upita majka.
„Krmenadle.“
Nikada ga nisam video da tako brzo vozi.
 


3
Otac je imao dva brata. Mlađi se zvao Ben a stariji Džon. Obojica su bili alkoholičari i propalice. Moji su roditelji često pričali o njima.
„Ni jedan ni drugi nisu nizašto“, govorio je otac.
„Šta možeš kad potičeš iz rđave porodice, tata“, rekla bi majka.
„Ni tvoj brat nije nizašto!“
Brat moje majke živeo je u Nemačkoj. Otac je često loše govorio o njemu.
Imao sam još jednog ujaka, Džeka, koji je bio oženjen sestrom moga oca, Elinor. Nikada nisam video ujka-Džeka ni tetku-Elinor jer nisu bili u dobrim odnosima s ocem.
„Vidiš li ovaj ožiljak na mojoj ruci?“ pitao je. „Eto, tu mi je Elinor zabila šiljak od olovke kad sam bio mali. Taj ožiljak nikad nije nestao.“
Moj otac nije voleo ljude. Nije voleo ni mene. „Deca treba samo da se vide, ne i da se čuju“, govorio mi je.
Bilo je to jedne nedelje popodne bez baba-Emilije.
„Trebalo bi da posetimo Bena“, reče majka. „On umire.“
„Tolike je pare pokupio od Emilije. Sve je spiskao na *****, kocku i piće.“
„Znam, tata.“
„Iza Emilije neće ni para ostati kad umre.“
„Ipak bi trebalo da obiđemo Bena. Kažu da mu je ostalo još samo dve nedelje.“
„U redu, u redu! Idemo!“
Ušli smo u „ford-T“ i krenuli. Stali smo usput da majka uzme cveće. Bila je to duga vožnja ka planinama. Stigli smo u podnožje i vozili naviše uskim vetrovitim planinskim putem. Gore, u sanatorijumu, stric Ben je umirao od TBC.
„Emilija sigurno bljuje gomilu para što Ben leži ovde“, reče otac.
„Možda i Leonard pomaže.“
„Nema taj ništa. Samo loče i deli naokolo.“
„Ja volim deda-Leonarda“, rekoh.
„Deca treba samo da se vide, ne i da se čuju“, reče otac. „I taj Leonard, prema nama deci samo pijan je bio dobar. Igrao se s nama i delio nam pare. Zato bi sledećeg dana, kad se istrezni, bio najgori čovek na svetu.“
„Ford-T“ se lepo peo sve više u planinu. Vazduh je bio proziran i pun sunca.
„Evo ga“, reče otac. Skrenuo je kola na parking pa smo izašli. Pošao sam za ocem i majkom u zgradu. Kad smo ušli u njegovu sobu, stric Ben je sedeo uspravno na krevetu i zurio kroz prozor. Okrenuo se i pogledao u nas. Bio je veoma lep čovek, mršav, crne kose; imao je sasvim tamne oči, blistave oči svetlucavih odsjaja.
„Zdravo, Bene“, reče majka.
„Zdravo, Keti.“ Onda je pogledao u mene. „Je l’ to Henri?“
„Da.“
„Sedite.“
Otac i ja smo seli.
Majka je stajala. „Šta ću s cvećem, Bene? Ne vidim vazu.“
„Lepo neko cveće, hvala, Keti. Ne, nema vaze.“
„Idem da nađem neku“, reče majka.
Izašla je iz sobe držeći cveće.
„Gde su ti sad sve one damice, Bene?“ upita otac.
„Navraćaju.“
„Čisto sumnjam.“
„Navraćaju.“
„Došli smo jer je Ketrin htela da te vidi.“
„Znam.“
„I ja sam hteo da te vidim, striče Bene. Mislim da si jako lep.“
„Lep ko moje dupe“, reče otac.
Majka je ušla u sobu s cvećem u vazi.
„Evo, staviću je na ovaj sto kod prozora.“
„Baš lepo cveće, Keti.“
Majka je sela.
„Ne možemo da ostanemo dugo“, reče otac.
Stric Ben je zavukao ruku pod dušek i izvukao paklo cigareta. Izvadio je jednu, kresnuo šibicu i zapalio je. Duboko je povukao dim i ispustio ga.
„Ti znaš da ti je pušenje zabranjeno“, reče otac. „Znam ja kako dolaziš do duvana. One ***** ti donose. Sad ću lepo da ispričam doktorima šta se radi, nek zabrane već jednom tim kurveštijama da ulaze ovamo!“
„Nećeš ti ništa da ispričaš“, reče stric.
„Lepo sam to smislio da ti izbijem duvan iz glave!“ reče otac.
„Nisi ti nikad ništa smislio“, reče stric.
„Bene“, reče majka, „ne bi trebalo da pušiš, ubiće te to.“
„Imao sam lep život“, reče on.
„Lep život, malo morgen“, reče otac. „Izležavanje, pijančenje, drpanje o druge, kurvanje. Nisi radio ni jedan jedini božji dan u svom životu! A sad evo umireš u dvaes’ četvrtoj!“
„Nije bilo loše“, reče stric. Duboko je povukao novi dim „kamela“, zatim ga ispustio.
„Idemo odavde“, reče otac, „Ovaj čovek je poremećen!“
Ustao je. Onda je i majka ustala. Ustao sam i ja.
„Zbogom, Keti“, reče stric Ben, „i zbogom, Henri.“ Pogledao je u mene da naglasi koji Henri.
Išli smo za ocem kroz hodnike sanatorijumu i napolje do kola na parkingu. Smestili smo se u „ford-T“, proradio je i krenuo vetrovitim putem naniže.
„Mogli smo da ostanemo još malo“, reče majka.
„Zar ti ne znaš da je tuberkuloza zarazna?“ reče otac.
„Mislim da je on veoma lep čovek“, rekoh ja.
„To je bolest“, reče otac. „Zato tako izgleda. A zaradio je on i druge stvari osim tubera.“
„Koje stvari?“ upitah.
„Ne moraš da znaš.“ Okretao je volan i vozio „ford-T“ niz vetroviti planinski put dok sam ja razmišljao o tome.
 


4
Neke druge nedelje ušli smo u „ford-T“ da nađemo strica Džona.
„Taj nema ambicije“, reče otac. „Nije mi jasno otkud mu samo jebenog obraza da pogleda ljudima u oči.“
„Volela bih da ne žvaće duvan“, reče majka. „Uvek pljuje gde god stigne.“
„Da je u ovoj zemlji masa takvih kao on, Kinezi bi već odavno uzeli vlast i onda bi mi držali perionice veša...“
„Džon nikad nije dobio šansu“, reče majka. „Rano je pobegao od kuće. Ti si bar završio srednju školu.“
„Koledž“, reče otac.
„Gde to?“ upita majka.
„Univerzitet u Indijani.“
„Džek kaže da si išao samo u srednju.“
„Džek je išao samo u srednju. Zato i baštovaniše za gospodu.“
„Hoću li ikad videti ujka-Džeka?“ upitah.
„Da nađemo prvo strika-Džona“, reče otac.
„Je l’ Kinezi stvarno hoće da uzmu vlast u zemlji?“ upitah.
„Ti žuti đavoli već vekovima čekaju na to. Dobro je što su bili zauzeti borbom s Japancima.“
„Ko su bolji vojnici, Kinezi ili Japanci?“
„Japanci. Problem je što ima malo mnogo Kineza. Kad ubiješ Kineza, taj se odmah raspoluti u dva nova Kineza.“
„Što im je koža tako žuta?“
„Zato što piju svoju pišaćku umesto vode.“
„Tata, nemoj da pričaš detetu takve stvari!“
„Kaži mu onda da prestane s pitanjima.“
Vozili smo se dalje kroz još jedan topao losanđeleski dan. Majka je imala na sebi neku od svojih lepih haljina i šešir po modi. Kad bi se doterala, uvek je sedela sasvim uspravno, ukočenog vrata.
„Volela bih da imamo toliko novca da možemo da pomognemo Džonu i njegovima“, reče ona.
„Nisam ja kriv što nemaju ni lonac u koji će da šoraju“, reče otac.
„Tata, i Džon je bio u ratu kao i ti. Zar ne misliš da je zaslužio nešto bolje?“
„Nikad se taj nije popeo u rangu. Ja sam bio stariji vodnik.“
„Henri, ne mogu sva tvoja braća biti kao ti.“
„Nijedan od njih nema jebenog elana! Oni misle da se može živeti od vazduha!“
Vozili smo se još neko vreme. Stric Džon i njegovi živeli su u jednom malom dvorištu. Izašli smo iz kola i prešli preko raspuklog pločnika do iskrivljene kapije. Otac pritisnu zvono. Nije zvonilo. Zalupao je, bučno.
„Otvaraj! Panduri!“ prodrao se.
„Tata, nemoj!“ reče majka.
Posle izvesnog, dosta dugog vremena, vrata na kućici se odškrinuše. Zatim se rastvoriše i pojavi se tetka Ana. Bila je jako mršava, upalih obraza, s tamnim podočnjacima. I glas joj je bio mršav.
„O, Henri... Ketrin... uđite, molim vas...“
Ušli smo. Unutra je bilo vrlo malo nameštaja. Sto, četiri stolice i dva kreveta. Moji su seli na stolice. Dve devojčice, Ketrin i Betsi (docnije sam saznao njihova imena), stajale su kod sudopere i na smenu se trudile da pogrebu ostatke kikiriki-putera iz prazne teglice.
„Evo baš ručamo“, reče tetka Ana.
Devojčice su nam prišle s kriškama suvog hleba ponegde tanko zamazanog kikiriki-puterom. I dalje su gledale u teglicu i čačkale nožem.
„Gde je Džon?“ upita otac.
Tetka je klonula na stolicu. Izgledala je veoma slaba, veoma bleda. Haljina joj je bila prijava, kosa neočešljana, umorna, tužna.
„Evo čekamo na njega. Odavno ga nismo videle.“
„Kud je zbrisao?“
„Ne znam. Otišao je na motoru.“
„Pa da“, reče otac, „taj samo misli na svoj motor.“
„Je li ovo Henri mlađi?“
„Da.“
„Samo gleda. Tako je ćutljiv.“
„Takvog ga želimo.“
„Tiha voda breg roni.“
„To kod ovog nije slučaj. Njemu se sve roni kroz rupe u ušima.“
Devojčice su ponele svoje kriške i izašle na trem da ih pojedu. Nisu ni progovorile s nama. Bile su mi prilično simpatične. Mršave kao i njihova majka, ali u mojim očima ipak lepe.
„Kako si ti, Ana?“ upita majka.
„Dobro.“
„Loše mi izgledaš. Kao da ne jedeš kako treba.“
„Što ne sedne tvoj dečko? Sedi, Henri.“
„Voli da stoji“, reče otac. „Od toga se jača. Sprema se za borbu s Kinezima.“
„Zar ti ne voliš Kineze?“ upita me tetka.
„Ne.“
„Dobro, Ana“, upita otac, „kako je inače?“
„Loše, u stvari... gazda stalno traži kiriju. Postao je baš nezgodan. Plaši me. Ne znam šta da radim.“
„Čujem da Džona ganjaju panduri“, reče otac.
„Nije ništa ozbiljno uradio.“
„A šta je radio?“
„Pravio lažne novčiće.“
„Novčiće? Boga mu poljubim, koja se tu ambicija skriva?“
„Džon u stvari ne želi da bude rđav.“
„Meni se čini da on ništa ne želi da bude.“
„Bio bi kad bi dobio šansu.“
„Aha. Da žaba ima krila, gde bi joj bio kraj.“
Zaćutali su i samo sedeli. Okrenuo sam se i pogledao napolje. Devojčica više nije bilo, otišle su nekud.
„Dođi, Henri, sedi ovamo“, reče tetka Ana.
Ostao sam da stojim. „Hvala, svejedno je.“
„Ana“, upita majka, „jesi li sigurna da će se Džon vratiti?“
„Vratiće se taj kad mu dosade njegove kokoške“, reče otac.
„Džon voli svoju decu...“ reče Ana.
„Čujem da ga panduri ganjaju za nešto drugo.“
„Šta to?“
„Silovanje.“
„Silovanje?“
„Da, da, Ana, čuo sam nešto o tome. Vozio je motor i primio usput neku gerlu. Dok su se tako vozili, video je praznu garažu, uterao motor, zatvorio se unutra s njom i silovao je.“
„Kako si to otkrio?“
„Šta otkrio? Panduri su došli i kazali mi, pitali me gde je.“
„Jesi im rekao?“
„Što bih to radio? Da ode u buvaru i izbegne svoje obaveze? On bi baš to i voleo.“
„Nikad nisam tako razmišljala o tome.“
„Nije da sam ja za silovanje...“
„Ponekad čovek nije kriv za ono što čini.“
„Šta?“
„Mislim, posle dece i ovakvog života, briga i ostalog... ne izgledam više lepo. Video je mladu devojku, dopala mu se... sela je na njegov motor, znaš već, obgrlila ga rukama...“
„Šta?“ upita otac. „Kako bi se tebi dopalo da te siluju?“
„Verovatno ne bi.“
„Vidiš, ubeđen sam da se ni toj devojci nije dopalo.“
Muva se pojavila u sobi zujeći levo-desno oko stola. Posmatrali smo je.
„Nema ovde ništa za jelo“, reče otac. „Ta muva je pogrešila stan.“
Muva je postajala sve bezobraznija. Kružila je sasvim blizu: zu-zu oko glava. Zujanje je postajalo sve glasnije.
„Nećeš reći pandurima da Džon može da navrati ovamo?“ upita tetka.
„Bogami, neće se on tako jeftino izvući“, reče otac.
Majčina ruka odjednom polete u vazduh. Sklopila je šaku i spustila je na sto.
„Moja je“, reče.
„Šta to?“ upita otac.
„Muva“, nasmeši se ona.
„Ma nemoj mi reći...“
„Vidiš li negde muvu? Nema je.“
„Odletela je.“
„Da, kod mene u šaku.“
„Niko nije toliko brz.“
„Evo je kod mene.“
„Malo morgen.“
„Ne veruješ mi?“
„Ne.“
„Otvori usta.“
„Dobro.“
Otac je otvorio usta a majka mu ih poklopila šakom. Skočio je zgrabivši se rukom za grlo.
„ISUSE HRISTE!“
Muva je izletela iz njegovih usta i počela ponovo da kruži oko stola.
„Dosta je bilo“, reče on, „idemo kući!“
Ustao je i izašao, prešao preko dvorišta, ušao u kola i seo držeći se vrlo ukočeno, opasnog izgleda.
„Poneli smo ti malo konzervi“, reče majka tetki. „Žao mi je što nije novac, ali Henri se boji da bi ga Džon potrošio na džin, ili benzin za motor. Nema baš mnogo: supa, pašteta, grašak...“
„O, Ketrin, hvala ti! Hvala vam, oboje ste...“
Majka je ustala, a ja krenuo za njom. U kolima su bile dve kutije s konzervama. Otac je sedeo nepomično. Još je bio besan.
Majka mi je dodala manju kutiju a ona uzela veću, pa sam opet prošao kroz dvorište za njom. Spustili smo kutije u kuhinji. Tetka Ana je prišla i izvadila jednu konzervu. Bila je to konzerva graška, na etiketi se videlo bezbroj malih zelenih loptica.
„Ovo je prava divota“, reče tetka.
„Ana, moramo da idemo. Henriju je povređen ponos.“
Tetka je zagrlila majku. „Sve je bilo tako grozno. Ali ovo je kao san. Sačekaj dok se devojčice vrate. Sačekaj da vide svu ovu hranu!“
Majka je zagrlila tetku. Onda se razdvojiše.
„Nije Džon tako loš“, reče tetka.
„Znam“, reče majka. „Zbogom, Ana.“
„Zbogom, Ketrin. Zbogom, Henri.“
Majka se okrenula i pošla ka vratima a ja za njom. Došli smo do kola i ušli. Otac je upalio motor.
Kad smo krenuli, video sam tetku kako stoji na vratima, mahala je. Majka je odmahnula. Otac nije mahao. Nisam ni ja.
 


5
Počeo sam da ne volim oca. Stalno je bio zbog nečega besan. Gde god da krene, upadao je u svađe s ljudima. Međutim, nije izgledalo da ga se iko boji; ljudi bi ga najčešće samo posmatrali, ćutke, a on još više besneo. Kad bismo jeli negde van kuće, što je retko bivalo, uvek bi stavljao primedbe na hranu i ponekad odbijao da plati. „U ovaj šlag se posrala muva! Kakvo je ovo mesto, majku mu?“
„Žao mi je, ser, ne morate da platite. Samo idite odavde.“
„Idem, nego šta! Ali vratiću se ja! Spaliću ovo govnjivo mesto!“
Jednom smo bili u dragstoru i ja sam stajao s majkom po strani kad je otac dreknuo na prodavca. Drugi je prodavac pitao majku: „Ko je taj užasni čovek? Kad god se pojavi, dođe do svađe.“
„To mi je muž“, rekla je majka.
Ipak, sećam se i jedne drukčije zgode. Otac je radio kao mlekadžija i raznosio mleko rano ujutro. Probudio me jednom pred zoru. „Dođi da ti pokažem nešto.“ Izašao sam s njim. Bio sam u pidžami i papučama. Napolju je još bio mrak, mesec je stajao visoko na nebu. Prišli smo kolicima s mlekom u koja je bio upregnut konj. Konj je stajao sasvim nepomično. „Gledaj“, rekao je otac. Izvadio je kockicu šećera, stavio je na dlan i pružio konju. Konj ju je pojeo. „Probaj sad ti...“ Tutnuo mi je kockicu u šaku. To je bio veoma krupan konj. „Priđi mu bliže! Ispruži ruku!“ Bojao sam se da mi konj ne odgrize čitavu šaku. Glava se spustila; ugledao sam nozdrve; gubica se otvorila, ugledao sam jezik i zube, onda je kockica nestala. „Evo. Probaj opet...“ Probao sam opet. Konj je uzeo kockicu i počeo da klima glavom. „Dobro“, kazao je otac, „da te vratim u kuću pre nego što se konj pokenja na tebe.“
Zabranjeno mi je bilo da se igram s drugom decom. „To su nevaljala deca“, govorio je otac, „njihovi roditelji su siromasi.“ „Da“, slagala se majka. Moji su želeli da budu bogati, pa su i zamišljali da su takvi.
Decu mog uzrasta prvi put sam upoznao u obdaništu. Bila su mi čudna, smejala su se i imala neki srećan izgled. Nisam ih voleo. Stalno sam osećao neku muku, kao da ću da povraćam, a vazduh mi se činio nepomičan i beo. Slikali smo vodenim bojicama. Zasadili smo rotkvice u bašti i posle nekoliko nedelja jeli ih posoljene. Voleo sam ženu koja nas je čuvala u obdaništu, voleo sam je više od roditelja. Imao sam problema s odlaskom u klozet. Stalno sam osećao potrebu da idem u klozet, ali bilo me sramota da ostali saznaju, pa sam trpeo. Bilo je zaista užasno trpeti. A vazduh je bio sav beo, činilo mi se da ću da povratim, kenjalo mi se i piškilo, ali ja sam ćutao. Kad su se neka od ostale dece vraćala iz klozeta, mislio sam: prljavi ste vi, uradili ste tamo nešto...
Male devojčice su baš lepo izgledale u kratkim haljinicama, dugih kosica i divnih očiju, ali sam ja mislio: i one tamo rade nešto, bez obzira što se prave da nije tako.
Obdanište je uglavnom bilo samo beli vazduh...
Osnovna škola je bila drukčija, od prvih do šestih razreda, bilo je i dvanaestogodišnje dece, a svi smo dolazili iz siromašnih kvartova. Počeo sam da odlazim u klozet, ali samo da piškim. Jednom, kad sam izlazio odatle, video sam nekog malog dečaka kako pije vodu iz slavine na lavabou. Iza leđa mu je prišao jedan veći dečak i nabio mu lice u slavinu. Kad je mali dečak podigao glavu, neki su mu zubi bili polomljeni i krv mu je tekla iz usta, u lavabou je bilo krvi. „Pisni samo nekom“, rekao mu je veliki dečak, „najebaćeš kao žuti.“ Mali dečak je izvadio maramicu i držao je preko usta. Vratio sam se u razred gde nam je učiteljica pričala o Džordžu Vašingtonu i dolini Fordž. Na glavi je imala čistu belu periku. Često nas je tukla lenjirom po dlanovima kad je smatrala da smo neposlušni. Mislim da nikada nije išla u klozet. Mrzeo sam je.
Svakog popodneva posle časova pala bi tuča između dvojice starijih dečaka. To se uvek radilo napolju iza škole, gde učitelji nisu zalazili. A tuče nisu nikad bile ravnopravne; uvek veći protiv manjeg, i veći bi dečak tukao manjeg pesnicama, potiskujući ga na ogradu. Manji bi samo pokušavao da vrati udarce, bez nekog efekta. Lice bi mu ubrzo postalo krvavo, a onda i majica. Ti manji dečaci uvek su ćutali za vreme tuče, nikada nisu kukali niti molili za milost. Na kraju, onaj veći se uklanjao i time bi tuča bila gotova, a svi ostali bi krenuli za pobednikom. Požurio bih onda kući, sam, posle stiskanja govneta u sebi na svim onim časovima u školi i za vreme tuče. Obično sam do kuće već gubio potrebu da se olakšam. To je počelo da me zabrinjava.
 



6
Nisam imao nijednog druga u školi, nisam ih ni želeo. Bolje sam se osećao sam. Sedeo bih u klupi i posmatrao ostale kako se igraju. Izgledali su mi glupavo. Jednog dana, za vreme užine, prišao mi je neki novi dečak. Nosio je pumparice, bio je zrikav i hodao kao usran golub. Nije mi se dopao, bio mi je ružan. Seo je u klupu pored mene.
„Zdravo, ja sam Dejvid.“
Ćutao sam.
Otvorio je svoju kesu s užinom. „Imam sendviče s kikiriki-puterom“, reče on. „A ti?“
„To isto.“
„Imam i bananu. I čips. Oćeš čipsa?“
Uzeo sam malo. Imao ga je dosta, bio je hrskav i slan, sunce je sijalo kroz njega. Baš je bio ukusan.
„Da uzmem još?“
„Uzmi.“
Uzeo sam još. Imao je čak i pekmeza na svojim sendvičima. Curio mu je niz prste. Dejvid kao da to nije primećivao.
„Gde stanuješ?“ upita me.
„Virdžinija roud.“
„A ja na Pikfordu. Možemo zajedno kući posle škole. Uzmi još čipsa. Ko ti je učiteljica?“
„Misis Kolumbina.“
„Meni misis Rid. Vidimo se posle škole, idemo zajedno kući.“
Zašto li je nosio te pumparice? Šta je hteo od mene? Stvarao mi se nije sviđao. Uzeo sam još malo njegovog čipsa.
Tog popodneva posle škole pronašao me i priključio mi se. „Nisi mi kazao ime“, reče.
„Henri“, odgovorih.
Dok smo tako išli, primetio sam grupu prvaka kako ide za nama. Bili su dosta daleko, a onda smanjili razdaljinu na nekoliko metara iza nas.
„Šta oće ovi?“ upitah Dejvida.
Nije odgovorio, samo je hodao dalje.
„Ej, usranko!“ viknu jedan iz grupe. „Je l’ te pušta mama da kakiš u pumparice?“
„Kljakavi, ho-ho, kljakavi!“
„Ćoro, ćoro, umrećeš nam skoro!“
Opkolili su nas.
„Al’ si naš’o drugaricu, poljubiš ga u guzicu!“
Jedan od njih uhvati Dejvida za kragnu i obori ga na zemlju. Dejvid ustade. Onda neko kleknu iza njega a drugi ga gurnu. Preturio se na leđa. Jedan ga dečak prevrnu i protrlja mu lice o travu. Stajali su oko nas. Dejvid je ponovo ustao sa zemlje. Nije davao ni glasa od sebe, ali suze su mu curile niz lice. Prišao mu je najveći dečak. „Nećemo te u našoj školi, pizdo! Begaj iz naše škole!“ Lupio je Dejvida pesnicom u stomak. Dejvid se zgrčio a veliki mu nabi koleno u lice. Pao je. Nos mu je bio krvav.
Onda su opkolili mene. „Na tebe je red!“ Kružili su oko mene a ja se okretao oko sebe. Stalno mi je neki od njih bio iza leđa. Trebalo je da se bijem ovako natovaren govnima. Bio sam sav isprepadan a istovremeno smiren. Nije mi bio jasan njihov motiv. I dalje su kružili, ja se i dalje obrtao. To je potrajalo. Dugo, veoma dugo. Vikali su nešto na mene, ali nisam čuo šta. Najzad su odustali i otišli niz ulicu. Dejvid me čekao. Hodali smo dalje ka njegovoj kući u Pikford stritu.
Stigli smo tamo.
„Moram sad da idem. Zdravo.“
„Zdravo, Dejvide.“
Ušao je u kuću i onda sam čuo glas njegove majke. „Dejvide! Kakva ti je to majica? A pumparice? Sve iscepano i umrljano travom! Svaki božji dan mi to priređuješ! Zini da čujem, zašto?“
Dejvid je ćutao.
„Pitala sam nešto! Zašto to radiš s odećom?“
„Šta ja tu mogu, mama...“
„Šta možeš? Blento blentavi!“
Čuo sam kako ga bije. Dejvid je počeo da plače a ona ga još jače tukla. Stajao sam pred kućom i slušao. Posle nekog vremena batine su prestale. Mogao sam da čujem Dejvida kako jeca. Onda je ućutao.
„A sad“, reče njegova majka, „violinu u ruke i vežbaj.“
Seo sam na travnjak i čekao. Onda začuh violinu. Žalosna neka violina. Nije mi se dopalo kako Dejvid svira. Sedeo sam i slušao neko vreme, ali muzika nije postala bolja. ***** se okamenilo u meni. Nije mi se više kenjalo. Bolele su me oči od popodnevnog sunca. Povraćalo mi se. Ustao sam i otišao kući.
 


7
Tuče nisu prestajale. Učitelji kao da pojma nisu imali o tome. I uvek je bilo nevolje kad padne kiša. Svaki dečak koji donese kišobran u školu ili nosi mantil bio je obeležen. Većina naših roditelja bila je suviše siromašna da nam kupuje takve stvari. A kad nam ipak kupe, krili smo ih u žbunje. Svaki dečak koji nosi kišobran ili mantil smatran je pizdom. Tukli bi ga posle škole. Dejvida je majka terala da nosi kišobran kad god se malo naoblači.
Imali smo dva velika odmora. Prvi razredi bi se iskupili na svom terenu za bejzbol i delili se u ekipe. Dejvid i ja stajali smo zajedno. Uvek je bilo isto. Mene bi izabrali pretposlednjeg a Dejvida poslednjeg, tako da nikad nismo igrali u istoj ekipi. Dejvid je bio gori od mene. Onako zrikav, nije ni znao gde je lopta. Ja ništa nisam znao o bejzbolu. Nikad se nisam igrao s decom iz kraja. Nisam znao kako se hvata lopta ni kako se udara. Ali želeo sam da igram, sviđalo mi se to. Dejvid se bojao lopte, ja nisam. Snažno sam mahao palicom, mahao sam jače od bilo koga, ali nikako da ošinem loptu. Uvek bi me mimoišla. Jednom sam je kresnuo malo. Baš mi se dopalo. Drugi put sam je stvarno lansirao. Kad sam stigao na prvu bazu, čuvar baze mi reče: „Ovo nek ti je poslednji put što te vidim ovde“. Stajao sam i gledao u njega. Žvakao je žvaku a iz nozdrva su mu virile dugačke crne dlake.
Kosa mu je bila debelo namazana vazelinom. Cerio mi se u lice.
„Šta blejiš?“ upita me.
Nisam znao šta da kažem. Nisam umeo da razgovaram.
„Kažu da si ćaknut“, reče on, „al’ ne cvikam ja od takvih. Ukebaću te jednom posle škole.“
I dalje sam gledao u njega. Imao je jezivu facu. Onda je hvatač smotao loptu a ja startovao ka drugoj bazi. Trčao sam kao lud i u padu uleteo na drugu. Lopta je stigla posle mene. Bio sam brži.
„Izađi iz igre!“ viknu dečak koji je sudio. Ustao sam, ne verujući.
„Kažem: ‘IZAĐI IZ IGRE’!“ drao se sudija.
Tada sam shvatio da nisam poželjan. Dejvid i ja nismo bili poželjni. Ostali su hteli da izađem iz igre jer je trebalo da budem van igre. Znali su da se Dejvid i ja družimo. Zbog njega ni mene nisu prihvatili. Odlazeći sa terena, video sam Dejvida kako stoji na trećoj bazi u svojim pumparicama. Njegove šarene žuto-plave čarape bile su zarozane oko patika. Zašto je izabrao mene? Bio sam obeležen. Tog podneva, posle časova, brzo sam izašao iz razreda i otišao kući sam, bez Dejvida. Nisam želeo da opet vidim kako ga biju naši iz razreda ili slušam kako dobija batine od majke. Nisam želeo da čujem njegovu žalosnu violinu. Ali sutradan, kad je seo do mene za vreme užine, jeo sam njegov čips.
Došao je i moj dan. Bio sam visok i osećao se vrlo moćan na terenu. Nisam mogao da verujem da sam toliko loš kako su oni hteli. Mahao sam kao divljak, ali barem jako. Znao sam da sam pun snage i možda, kako oni kažu, „ćaknut“. Ipak, osećao sam da ima nečeg stvarnog u meni. Možda samo okamenjeno *****, ali i to je bilo više od onog u njima. Stajao sam držeći palicu. „Ej, ljudi!
Evo nam ga KRALJ BEJZBOLA! ČOVEK VETRENJAČA!“ Lopta se pojavila. Zavitlao sam palicom i osetio da sam je opalio baš onako kako sam već dugo priželjkivao. Lopta je poletela, visoko ka levom polju, visoko IZNAD čuvara. Taj se zvao Don Brubejker i samo je gledao kako mu leti iznad glave. Činilo se da nikad neće početi da pada. Brubejker je jurnuo za njom. Hteo je da me izbaci iz igre. Nikad ne bi uspeo u tome. Lopta se spustila i otkotrljala na teren nekih iz petog razreda. Lagano sam potrčao, kucnuo đačku torbu na prvoj bazi, šacnuo čuvara, produžio do druge, dodirnuo je, onda posetio treću, gde je stajao Dejvid, prošetao ignorišući ga i, na kraju, stigao opet na svoje mesto. Kakav dan! Niko od prvaka nije izveo tako nešto! Čuo sam jednog igrača, Irvinga Bouna, kako govori kapitenu tima, Stenliju Grinbergu: „Da ga ubacimo u zvaničnu?“ (Zvanična ekipa borila se protiv ekipa prvaka iz drugih škola.)
„Ne“, rekao je Stenli Grinberg.
Bio je u pravu. Nikada to više nisam izveo. Uglavnom sam omašivao. Ali, oni su zauvek upamtili onaj udarac i, dok su me i dalje mrzeli, bila je to neka bolja vrsta mržnje, kao da nisu sasvim sigurni zašto me mrze.
S ragbijem je bilo još gore. Nisam umeo da hvatam loptu ni da je bacam, ali ušao sam jednom u igru. Kad je igrač s loptom jurnuo pored mene, zgrabio sam ga za kragnu na majici i bacio ga na zemlju. Hteo je da ustane, pa sam ga šutnuo. Nije mi se dopao. To je bio onaj čuvar prve baze, s vazelinom u kosi i dlakama u nosu. Prišao mi je Stenli Grinberg. Bio je veći od svih nas. Mogao je da me ubije da je hteo. Bio je naš vođa. Svaka njegova reč bila je zakon. „Ti ne shvataš pravila“, kazao je. „Nema više ragbija za tebe.“
Prebačen sam na odbojku. Igrao sam odbojku s Dejvidom i ostalima. Bilo je bezvezno.
Drali su se i vriskali i palili se, ali oni drugi su igrali ragbi. Meni se igrao ragbi. Trebalo mi je samo malo da bih ušao u štos. Odbojka je bila poniženje. Devojčice su igrale odbojku. Posle kraćeg vremena nisam više učestvovao u igri. Samo sam stajao nasred terena gde niko nije igrao. Stajao sam tako svakog dana i čekao, na oba velika odmora, sve dok ne bi zvonilo za čas.
Jednog dana, dok sam tako stajao, iskrsla je nova nevolja. Ragbi lopta je bačena iza mojih leđa i tresnula me pravo u glavu. Oborila me na zemlju. Sav sam bio ošamućen. Skupili su se oko mene smejući se. „Jao, vidi, Henri je pao u nesvest! Henri se onesvestio kao žena! Dođi da vidiš Henrija!“
Ustao sam dok se sunce okretalo. Zatim se zaustavilo. Nebo se približilo i nekako spljoštilo. Bilo je kao u kavezu. Stajali su oko mene: lica, nosevi, usta i oči. Mislio sam da su me namerno pogodili loptom da bi me zezali. To nije bilo fer.
„Ko je šutnuo loptu?“ upitah.
„Oćeš da znaš ko je šutnuo?“
„Da.“
„Šta ćeš kad saznaš?“
Ćutao sam.
„Bili Seril je šutnuo“, reče neko,
Bili je bio sav okrugao i debeo, bolji u stvari od drugih, ali bio je jedan od njih. Krenuo sam ka njemu. Stajao je. Kad sam mu prišao, zamahnuo je. Nisam ni osetio. Zviznuo sam ga iza levog uveta i, kad se uhvatio za uvo, puknuo sam ga u stomak. Pao je na zemlju i ostao da leži. „Ustaj i bori se, Bili“, rekao je Stenli Grinberg. Podigao ga i gurnuo prema meni. Klepio sam Bilija preko usta i on se uhvati obema rukama za njih.
„Dobro“, reče Stenli, „ajde sad mene!“
Dečaci su klicali. Rešio sam da bežim, nisam želeo da umrem. Ali tada se pojavio učitelj. „Šta se dešava ovde?“ To je bio mister Hol.
„Je li to istina, deco?“ pitao je mister Hol.
„Henri je napao Bilija“, rekao je Stenli Grinberg.
„Da“, rekli su oni.
Mister Hol me poveo kod direktora, vukući me za uvo čitavim putem. Gurnuo me u klupu ispred katedre i zakucao na direktorova vrata. Ostao je neko vreme unutra i, kad se pojavio, otišao je ne gledajući me. Sedeo sam tako nekih pet-deset minuta, a onda se pojavio direktor i seo za katedru. Vrlo dostojanstven čovek s masom sede kose i plavom leptir-mašnom. Izgledao je kao pravi džentlmen. Zvao se mister Noks. Mister Noks je ukrstio prste na rukama i ćutke pogledao u mene. Kada je to učinio, nisam više bio siguran da je džentlmen. Izgledalo je da hoće da me ponizi, da me tretira kao i ostale.
„Da čujem“, progovorio je najzad, „reci šta je bilo?“
„Ništa nije bilo.“
„Povred’o si tog dečka, Bilija Serila. Njegovi će roditelji hteti da znaju razlog.“
Ćutao sam.
„Misliš li ti da možeš da radiš šta hoćeš kad ti se nešto ne dopada?“
„Ne.“
„Zašto si onda to učinio?“
Ćutao sam.
„Misliš li ti da si bolji od ostalih?“
„Ne.“
Mister Noks je i dalje sedeo. Uzeo je dugačak nož za otvaranje pisama i vukao njime gore-dole po zelenom filcu kojim je katedra bila presvučena. Na katedri je imao veliku flašicu zelenog mastila i četiri uspravne držaljice s perima. Pitao sam se da li će da me bije.
„Zašto si onda učinio to što si učinio?“
Ćutao sam. Mister Noks je prevlačio onim nožem gore-dole. Zazvonio je telefon. Podigao je slušalicu.
„Da? A, vi ste, misis Kirbi. Šta on? Šta? Slušajte, možete li sami da zavedete red?
Zauzet sam. Dobro, javiću vam se čim završim s ovim ovde...“
Spustio je slušalicu. Zagladio je rukom svoju finu sedu kosu i pogledao u mene.
„Zašto mi praviš toliko problema?“
Nisam mu odgovorio.
„Misliš da si neki mangup, a?“
Ćutao sam.
„Mangup, a?“
Oko katedre mister Noksa kružila je muva. Letela je iznad njegove flašice zelenog mastila. Onda se spustila na crnu kapicu flašice i ostala tako trljajući krilca.
„Dobro, dečko. Ti si mangup i ja sam mangup. Rukujmo se zato.“
Nisam mislio da sam mangup, pa mu nisam ni pružio ruku.
„Ajde, daj ruku.“
Ispružio sam ruku a on je uhvati i poče da je trese. Onda je prestao da je trese i pogledao me. Imao je bistre plave oči, svetlije od plavetnila njegove mašne. Lepe neke oči. Gledao je u mene i nije mi puštao ruku. Njegov stisak postade jači.
„Hoću da ti čestitam što si ispao mangup.“
Stisak se pojačao.
„Šta misliš: jesam li ja mangup?“
Ćutao sam.
Mrvio je kosti mojih prstiju jednu o drugu. Osećao sam kako mi kost svakog prsta zaseca kao žilet u meso susednog prsta. Iskočiše mi crveni svetlaci na oči.
„Jesam li ja mangup, a?“
„Ubiću te“, rekoh.
„Šta ćeš ti?“
Mister Noks je pojačao stisak. Imao je šaku kao mengele. Video sam svaku poru na njegovom licu.
„Mangupi ne kukaju, a?“
Nisam više bio u stanju da gledam njegovo lice. Oborio sam pogled na klupu.
„Jesam li ja mangup?“ pitao je mister Noks.
Zgnječio mi je prste do kraja. Morao sam da jauknem, ali sam to izveo što tiše da me ne čuju đaci napolju.
„I... jesam li ja mangup?“
Ćutao sam. Odvratno mi je bilo da kažem Onda rekoh: „Da.“
Mister Noks mi je pustio ruku. Bojao sam se da pogledam u nju. Pustio sam je da visi uz telo. Primetio sam da je muva odletela i pomislio: nije tako loše biti muva. Mister Noks je pisao nešto na listu hartije.
„A sad, Henri, pišem malu poruku tvojim roditeljima i hoću da im je uručiš. A ti ćeš je svakako uručiti, zar ne?“
„Da.“
Presavio je list, stavio ga u koverat i predao mi. Koverat je bio zapečaćen i nisam osećao nikakvu želju da ga otvaram.
 



8
Odneo sam koverat kući, dao ga majci i otišao u sobu. Moju sobu. Najbolja stvar u sobi bio je krevet. Voleo sam da ležim satima u njemu, čak i po danu, s pokrivačima skroz do brade. Lepo je bilo u krevetu, ništa se nije dešavalo, nije bilo ljudi, ničega. Majka me često nalazila u krevetu preko dana.
„Henri, ustaj! Nije dobro za dečaka da leži u krevetu po ceo dan! Odmah da si ustao! Radi nešto!“
Ali nije bilo šta da se radi.
Toga dana nisam legao u krevet. Majka je čitala malu poruku. Uskoro sam je čuo kako plače. Onda je zakukala. „O bože moj! Obrukao si svog oca i mene! Kakva bruka! Šta ako čuju komšije? Šta će tek oni da pomisle!“
Moji nisu nikada razgovarali s komšijama.
Vrata se otvoriše i majka ulete u sobu. „Kako si mogao da prirediš svojoj majci ovako nešto!“
Suze su joj tekle niz obraze. Osetio sam se kao krivac.
„Čekaj samo kad se otac vrati!“
Zalupila je vratima a ja seo na stolicu i čekao. Nekako sam se osećao kriv...
Čuo sam oca kako ulazi. Uvek je treskao vratima, bučno hodao i vikao kad govori. Došao je kući. Posle nekoliko trenutaka vrata na mojoj sobi se otvoriše. Bio je visok skoro 190, vrlo krupan čovek. Sve je iščezlo, stolica na kojoj sam sedeo, tapeti po zidovima, zidovi, svaka misao u mojoj glavi. On je bio tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči, preda mnom je bilo samo njegovo besno crveno lice.
„U redu, Henri. U kupatilo.“
Ušao sam u kupatilo i on zatvori vrata za nama. Zidovi su bili beli. Ogledalo i mali prozor, roletna crna i polomljena. Kada i klozetska šolja i pločice. Skinuo je sa kuke remen za oštrenje brijača. Na redu je bilo prvo od bezbroj takvih lemanja, sve češćih posle toga. Uvek, osećao sam, bez stvarnog razloga.
„Dobro, spuštaj pantalone.“
Spustio sam pantalone.
„Smakni gaće.“
Smaknuo sam ih.
Zamahnuo je remenom. Prvi udarac izazvao je pre šok nego bol. Drugi je već zaboleo. Svaki sledeći udarac uvećavao je bol. U početku sam bio svestan zidova, klozetske šolje, kade. Na kraju, ništa više nisam video. Mlateći me, nešto je psovao, ali nisam razumeo reči. Mislio sam na njegove ruže, kako gaji ruže u bašti. Mislio sam na njegov auto u garaži. Trudio sam se da ne jauknem. Znao sam da će možda prestati ako jauknem, ali znajući to i znajući da on želi da jaučem, ostao sam bez glasa. Suze su mi tekle iz očiju a ja sam ćutao. Posle nekog vremena sve se pretvorilo u vrtlog, u neku zbrku, i preostala je samo kobna mogućnost da ćemo zauvek ostati unutra. Najzad, kao da se nešto poremetilo u akciji, počeo sam da jecam, grcajući i gušeći se u slanoj sluzi koja mi se kupila u grlu. Prestao je.
Nije više bio tu. Postao sam ponovo svestan malog prozora i ogledala. Remen za oštrenje brijača visio je sa kuke, dug, mrk i iskrivljen. Nisam bio u stanju da se sagnem i podignem gaće i pantalone. Pošao sam ka vratima, spotičući se, s pantalonama oko stopala. Otvorio sam vrata kupatila i ugledao majku kako stoji u hodniku.
„To nije pravo“, rekoh. „Što me nisi branila?“
„Otac je uvek u pravu“, reče ona.
Otišla je. Krenuo sam u moju sobu, vukući odeću oko stopala, i seo na ivicu kreveta. Bolelo je. Kroz otvore na roletnama mogao sam da vidim očeve ruže u bašti. Rasle su, crvene i bele i žute, krupnih cvetova. Sunce je bilo veoma nisko, pred zalaskom, i poslednji su zraci padali ukoso kroz roletne u sobu. Osetio sam da čak i sunce pripada mom ocu, da ja nemam prava na njega jer sija na očevu kuću. Bio sam kao i njegove ruže, nešto što pripada njemu, a ne meni...
 

9
Do onog časa kad su me pozvali na večeru uspeo sam da podignem gaće i pantalone i dovučem se do kuhinje u kojoj smo jeli sve naše obroke, sem nedeljom. Na mojoj stolici bila su dva jastuka. Seo sam na njih, ali su mi noge i dupe još brideli. Otac je govorio o svom poslu, kao i obično.
„Kazao sam Salivenu da pretvori tri ture u dve i otpusti po jednog čoveka iz svake smene. Ionako ništa ne rade, samo štroje muve...“
„Morali bi da te poslušaju, tata“, reče majka.
„Molim vas“, rekoh, „ne ljutite se, ali ne mogu da jedem...“
„Ima da pojedeš svoje JELO!“ reče otac. „Tvoja majka je spremila ovu hranu!“
„Da“, reče majka, „šargarepu i grašak i šniclu.“
„I pire s močom“, reče otac.
„Nisam gladan.“
„Poješćeš bogami svako zrno graška sa tanjira, a onda slobodno umoči kitu u pire!“ reče otac.
Pokušavao je da ispadne duhovit. Ovo je bila jedna od njegovih omiljenih opaski.
„TATA!“ reče majka u šoku i neverici.
Počeo sam da jedem. Bilo je grozno. Činilo se kao da jedem njih, ono u šta su verovali, šta su predstavljali. Ništa nisam žvakao, samo gutao da ga više nema. Za to vreme je otac tupio kako je ukusna sva ta hrana, da je sreća naša što dobro jedemo kada mnogi ljudi na svetu, pa čak i u Americi, gladuju u bedi.
„Šta ima za dezert, mama?“ pitao je.
Lice mu je bilo užasno, otromboljenih usana, masnih i vlažnih od naslade. Ponašao se kao da ništa nije bilo, kao da me uopšte nije tukao. Kad sam se vratio u moju sobu, pomislih: ovi ljudi nisu moji roditelji, sigurno su me usvojili i sada nisu srećni kakav sam isipao.
 



10
Lila Džejn je bila devojčica mojih godina koja je živela u susednoj kući. I dalje mi je bilo zabranjeno da se igram s decom iz kraja, ali je sedenje u sobi često postajalo dosadno. Izlazio sam napolje i šetkao iza kuće, posmatrajući razne stvari, uglavnom bube. Ili bih sedeo na travi i zamišljao nešto. Zamišljao sam, recimo, da sam veliki igrač bejzbola, tako veliki da mogu da ošinem loptu u svako doba i optrčim polje kad god mi se svidi. Ali namerno bih grešio da zavaram protivnike. Tukao sam loptu samo kad je meni volja. Jedne sezone, ubijao sam samo 139 poena i optrčavao polje samo jednom u igri. HENRI KINASKI JE OTPISAN – govorile su novine. Onda sam počeo da opaljujem. Neviđeno da opaljujem! Jednom sam priuštio sebi 16 optrčavanja za redom. Sledeći put sam ih šokirao sa 24 kruga u jednoj igri. Pri kraju sezone tukao sam 523 poena.
Lila Džejn je bila jedna od onih slatkih devojčica koje sam zapazio u školi. Bila je jedna od najlepših i živela baš u susednoj kući. Jednog dana, dok sam tako visio u dvorištu, prišla je ogradi i stala gledajući u mene.
„Ti se ne igraš sa drugim dečacima, je l’ da?“
Pogledao sam je. Imala je dugu kestenjastu kosu i tamnosmeđe oči.
„Ne“, rekoh, „ne igram se.“
„Što?“
„Dovoljno ih viđam u školi.“
„Ja sam Lila Džejn“, reče ona.
„Ja sam Henri.“
Gledala je i dalje u mene a ja seo na travu i gledao u nju. Zatim je rekla: „Hoćeš da vidiš moje gaćice?“
„Aha.“
Podigla je haljinicu. Gaćice su bile ružičaste i čiste. Lepo su izgledale. Držala je haljinicu i dalje zadignutu i okrenula se oko sebe da mogu da joj vidim dupence. Lepo dupence. Onda je spustila haljinicu. „Zdravo“, rekla je i otišla.
„Zdravo“, kazao sam.
To se dešavalo svakog popodneva. „Hoćeš da vidiš moje gaćice?“
„Aha.“
Gaćice su gotovo uvek bile drukčije boje i svaki put sve lepše.
Jednog popodneva, pošto mi je Lila Džejn pokazala gaćice, rekoh: „Ajmo u šetnju.“
„Dobro“, reče ona.
Našli smo se napolju i pošli zajedno niz ulicu. Bila je zaista lepa. Išli smo tako ćuteći dok nismo stigli do jednog praznog placa. Korov je tu bio visok i zelen.
„Ajmo na poljanče“, rekoh.
„Dobro“, reče Lila Džejn.
Zašli smo u visoku travu.
„Pokaži mi opet gaćice.“
Zadigla je haljinicu. Svetloplave gaćice.
„Ajde da legnemo“, rekoh.
Spustili smo se u travu. Uhvatio sam je za kosu i poljubio. Onda sam joj podigao haljinicu i gledao gaćice. Stavio sam joj ruku na dupence i opet je poljubio. Ljubio sam je i mazio joj dupence. Radio sam to prilično dugo. Zatim rekoh: „Ajmo sad ono.“ Nisam tačno znao šta, ali osećao sam da ima još nešto.
„Ne, ne mogu“, reče ona.
„Što?“
„Videće oni ljudi.“
„Koji ljudi?“ „Tamo!“ pokazala je.
Pogledao sam kroz travu. Stotinak metara odatle neki su ljudi popravljali ulicu. „Ne vide oni nas!“
„Vide, vide!“
Ustao sam. „‘Bem ti život!“ kazao sam i izašao s poljančeta i otišao kući.
Dugo posle toga nisam viđao Lilu Džejn popodne. Nije bilo bitno. Nastupila je ragbi sezona i ja sam bio – u mašti – čuveni bek. Mogao sam da bacim loptu pedeset metara i šutnem je čitavih četrdeset. Ali retko je trebalo da se šutira, pogotovo kad je ja nosim. Bio sam idealan za probijanje. Rasturao sam sve pred sobom. Trebalo je bar pet-šest ljudi da bi me zaustavili. Ponekad, kao u bejzbolu, smilovao bih se i puštao da me obore čim primim loptu. Onda bih obično zaradio neku težu povredu i odneli bi me na nosilima s terena. Moja bi ekipa počela da gubi, recimo sa 17 :40. Pred sam kraj, vračao bih se u igru, ljut što su me povredili. Svaki put kad ćapim loptu, jurio bih čitavim putem do linije protivničkog gola. Urnebes u publici! A u odbrani sam zaustavljao svakog njihovog igrača, sekao svaku loptu. Bilo me svuda po terenu. Kinaski zvani furija! Spreman kao puška smotao sam protivnički šut duboko u svom polju. Poleteo sam napred, u stranu, unazad. Lomio sam prepreku za preprekom, preskakao oborene igrače. Niko od mojih da priskoči, nisu mi napravili nijedan blok. Imao sam sve same ***** u ekipi. Na kraju, dok je petoro ljudi visilo na meni, nisam se dao i odvukao ih preko njihove gol linije, u delirijum pobede.
Pogledao sam prema kapiji jednog popodneva kad je neki veliki dečak ušao u naše dvorište. Prišao mi je i stao gledajući u mene. Bio je možda godinu dana stariji i nisam ga znao iz škole. „Ja sam iz osnovne Marmaunt“, progovorio je.
„Bolje idi odavde“, rekoh. „Otac samo što mi nije došao.“
„Ma nemoj?“ reče on.
Uspravio sam se. „Šta ćeš ti ovde?“
„Čujem da se vi iz Delseja mnogo duvate, vi ste neki mangupi, a?“
„Pobedili smo sve škole.“
„Sve je to na mućku. Mi u Marmauntu ne volimo lopove.“
Na sebi je imao neku staru plavu košulju, razdrljenu do pola grudi. Oko levog zglavka nosio je remen od kože.
„Šta je? Misliš da si neki mangup?“ upita me.
„Ne.“
„Šta imaš u garaži? Ček’ da ti uzmem nešto.“
„Samo probaj.“
Vrata od garaže bila su otvorena. Prošao je pored mene. Nije bilo bogznašta unutra. Našao je neku staru izduvanu loptu za plažu.
„Trebaće mi ovo.“
„Baci tu loptu.“
„Tebi u glavu!“ reče on i baci je na mene. Sagnuo sam se. Krenuo je iz garaže ka meni. Ustuknuo sam.
Pošao je kroz dvorište za mnom. „Smrt lopovima!“ zamahnuo je rukom. Sagnuo sam se. Osetio sam kao neki vetar iznad glave. Zažmurio sam, bacio se na njega i počeo da mlataram pesnicama. Pogađao sam u nešto, tu i tamo. Osetio sam dva-tri udarca, ali nije me bolelo. Više me je bio strah. Ništa nisam mislio – samo mlatarao dalje. Onda sam čuo glas: „Prestanite!“ Lila Džejn je stajala u mora dvorištu, Prestali smo da se makljamo. Uzela je neku staru konzervu i bacila je. Konzerva je lupila dečaka iz Marmaunta pravo u teme i odskočila. Ostao je da stoji za trenutak, onda pobegao, plačući i jaučući. Istrčao je na kapiju i nestao niz ulicu. Mala plehana konzerva. Iznenadilo me, toliki klipan da tako plače. Kod nas je u Delseju postojao zakon. Nikad nismo davali ni glasa od sebe. Čak su i ***** ćutke trpele batine. Ti frajeri iz Marmaunta nisu bili neki jači štihovi.
„Nisi morala da mi pomažeš“, rekoh Lili Džejn.
„Udarao te!“
„Nije bolelo.“
Lila Džejn je potrčala niz dvorište, izletela na kapiju, utrčala u svoje dvorište i nestala u kući.
Lila Džejn me još voli, pomislih.
 


11
U toku drugog i trećeg razreda još nisam dobio šansu da zaigram bejzbol, ali znao sam da se na neki način razvijam u igrača. Ako ikada dobijem ponovo palicu u ruke, znao sam da ću da ošinem loptu preko čitave školske zgrade. Stajao sam jednom na terenu kad mi je prišao učitelj.
„Šta radiš tu?“
„Ništa.“
„Ovo je fizičko vaspitanje. Što ne učestvuješ? Jesi li oslobođen?“
„Šta?“
„Je l’ ti fali nešto?“
„Ne znam.“
„Pođi sa mnom.“
Poveo me do jedne grupe. Igrali su kikbol. Kikbol je bio sličan bejzbolu, samo što se igralo s fudbalskom loptom. Bacač je zavrti ispred tebe i ti je šutneš. Ako lopta ode u luk i uhvate je, onda si ispao. Ako proleti po zemlji ili kroz vazduh između igrača, uzimao si onoliko baza koliko stigneš.
„Kako se zoveš?“ upita me učitelj.
„Henri.“
Prišao je grupi. „A sad“, reče on, „Henri će da igra najbližeg beka.“
Bili su moje godište. Svi su me znali. Najbliži bek je bilo najteže mesto. Stupio sam na teren. Znao sam šta mogu da očekujem od njih. Bacač je zavrteo loptu sasvim lagano i prvi je dečak šutnu pravo u mene. Naletela je jako, u visini grudi, ali ništa strašno. Lopta je bila velika i ja ispružih ruke i uhvatih je. Vratio sam je. Sledeći dečak je ponovio stvar. Ovog puta je poletela -malo više. I snažnije. Ništa strašno. Onda je Stenli Grinberg prišao tački. Mrak. Nisam imao sreće. Bacač je zavrteo loptu i Stenli je šutnu. Poletela je u mene kao topovsko đule, pravo u glavu. Došlo mi je da se sagnem, ali nisam. Lopta mi je grunula u ruke i ja je zadržah. Otkotrljao sam je natrag. Tri auta. Lagano sam potrčao ka ivici terena. Neko je prošao pored mene i rekao: „Kinaski, čuveni najbliži drek!“
To je bio onaj s vazelinom u kosi i dugim crnim dlakama iz nosa. Naglo se okrenuh. „Ej!“ rekoh. Stao je. Pogledao sam ga: „Ti mi se više ne obraćaj, nikad više“. Video sam strah u njegovim očima. Otišao je na svoje mesto a ja prišao ogradi i naslonio se, dok je moja ekipa izlazila na tačku šuta. Nikoga nije bilo blizu mene, ali nisam mario za to. Osvajao sam teren.
To se nije moglo lako shvatiti. Bili smo deca u najbednijoj školi, imali smo najbednije, najzatucanije roditelje, mnogi među nama rasli su na jezivoj hrani, pa ipak smo pojedinačno bili mnogo veći od dečaka iz drugih osnovnih škola po gradu. Naša je škola bila čuvena. Ulivali smo strahopoštovanje.
Ekipa šestih razreda drastično je gazila druge gradske ekipe šestaka. Naročito u bejzbolu. Rezultati u stilu 14 : 1, 24 : 3, 19 : 2. Jednostavno smo ih ubijali loptama.
Jednog dana izazvala nas je ekipa juniorskih prvaka grada, Miranda Bel. Nekako su se skucale pare i svaki je naš igrač dobio novu plavu kapu s belim „D“ na prednjoj strani. Moćno su izgledali s tim kapama. Kada se ekipa Mirande Bel, šampiona sedmih razreda, pojavila na terenu, naši su šestaci samo pogledali u njih i počeli da se smeju. Bili smo veći, surovije smo izgledali, drukčije smo hodali, znali smo nešto što oni ne znaju. I mi mlađi klinci smo se smejali. Znali smo da ih imamo u šakama.
Mirandinci su izgledali suviše učtivi. Bili su vrlo tihi i mirni. Njihov bacač je bio najveći na terenu. Zeznuo je prvu trojku naših udarača, neke od boljih. Ali mi smo imali Nisku-loptu Džonsona. Niska lopta im je vratio milo za drago. Igra se odvijala dalje u tom stilu: oni zeznu nas, mi njih, pali su neki osrednji udarci i ništa više. Bio je red na nas da tučemo, duboko u sedmom polju. Kapaleti Govedina je zakucao loptu. Mati mila, koji udarac! Činilo se da će lopta srušiti školsku zgradu. Nikad nisam video takvu loptu! Lupila je u stub od zastave pri samom vrhu i odbila se u polje. Lako za optrčavanje. Kapaleti je obigrao baze i naši su baš moćno izgledali s novim novcijatim plavim kapama sa belim „D“.
Miranda je jednostavno digla ruke posle toga. Nikako da se povrate iz šoka. Došli su iz bogatih kvartova, nisu znali šta znači vratiti udarac. Sledeći naš igrač udvostručio je prednost. Ala smo se drali! Bilo je gotovo. Ništa nam nisu mogli. Radili smo ih kao majmune. Uhvatila ih panika, promenili su bacače. Naši su se onda prosto šetali kroz baze. Novim udarcem pokopali smo im poslednje nade. Pred kraj meča vodili smo sa devet razlike.
Miranda nikada nije dobila šansu da se bori za osmo polje. Naši petaci su uleteli na teren i izazvali ih na duel. Čak je i jedan klinac iz četvrtog izleteo i pobio se. Delije iz Mirande pokupiše svoju opremu i napustiše teren. Ganjali smo ih niz ulicu.
Nije više bilo šta da se radi, pa su dvojica naših počeli da se kembeče. Dobra tuča. Obojica su zaradili krvave njonje i baš se pošteno makljali kad ih je razdvojio jedan učitelj koji je ostao da gleda meč. Pojma nije imao koliko je bio blizu da i sam popije batine.
 



12
Jedne noći otac me poveo na svoju mlečnu maršrutu. Konjske zaprege nisu više postojale. Kola s mlekom je sada vukao motor. Posle utovara u mlekari, krenuli smo u raznošenje. Sviđalo mi se da budem napolju pred zoru. Mesec je stajao visoko na nebu i videle su se zvezde. Bilo je hladno, ali uzbudljivo. Pitao sam se što li me otac vodi kad je već uveo običaj da me bije remenom jednom ili dvaput nedeljno i kad tako reći uopšte ne govorimo.
Svaki put kad zaustavi kamion, iskakao je i raznosio nekoliko flaša mleka. Ponekad i pavlaku ili puter, a tu i tamo po flašu oranž-đusa. Mnogi su ljudi ostavljali poruke u praznim flašama da se zna šta im treba.
Otac je vozio dalje, zaustavljao i ponovo pokretao kamion, raznoseći robu.
„Dobro, dečko, reci ti meni u kom pravcu sad idemo?“
„Na sever.“
„Tačno. Idemo na sever.“
Vozili smo se gore-dole ulicama, zaustavljajući kamion i krećući ponovo dalje.
„Dobro, kuda sad idemo?“
„Na zapad.“
„Ne, idemo na jug.“
Ćuteći, vozili smo se dalje.
„Zamisli da te sad izbacim iz kamiona i ostavim na ulici, šta bi radio?“
„Ne znam.“
„Mislim, od čega bi živeo?“
„Šta znam, vratio bih se i popio ono mleko i đus koje si malopre stavio nekom pred vrata.“
„A šta bi onda radio?“
„Našao bih nekog pandura i kazao šta si uradio.“
„Tako znači, a? I šta bi mu to kazao?“
„Pa to da si mi rekao da je zapad na jugu zato što si hteo da se izgubim.“
Počelo je da sviće. Uskoro je isporukama bio kraj pa smo se zaustavili kod jednog bifea da doručkujemo. Kad smo seli, prišla nam je kelnerica. „Zdravo, Henri“, rekla je ocu.
„Zdravo, Beti.“
„Ko ti je ovo dete?“ pitala je Beti.
„To je mali Henri.“
„Isti ti.“
„Nema moje vijuge, izgleda.“
„Nadajmo se.“
Naručili smo jaja sa šunkom. Dok smo jeli, otac mi reče: „Sad je na redu teži deo posla.“
„Šta to?“
„Moram da pokupim pare koje mi ljudi duguju. Neki neće da plaćaju.“
„Moraju da plate.“
„To im i ja govorim.“
Završili smo s jelom i ponovo krenuli u vožnju. Otac je izlazio i lupao ljudima na vrata. Čuo sam ga kako bučno protestuje: „MAJKU MU, A ŠTA ĆU JA DA JEDEM? POSISO SI MLEKO, ISKENJAJ SAD PARE!“
Svaki put bi upotrebio drugi tekst. Ponekad se vraćao s novcem, ponekad bez.
Onda je ušao u neko dvorište s bungalovima. Jedna vrata se otvoriše i pojavi se žena u rastvorenom svilenom kimonu. Pušila je cigaretu. „Slušaj, dušo, treba mi ta lova. Zaglibila si kod mene kao niko!“
Smejala mu se.
„Života ti, dušo, daj samo pola, daj bar nešto.“
Ispustila je kolut dima, podigla ruku i proturila prst kroz njega.
„Slušaj, moraš da mi platiš“, reče otac. „U očajnoj smo situaciji, i ti i ja.“
„Uđi. Da popričamo malo o tome“, reče žena.
Otac je ušao i vrata se zatvoriše. Dugo je ostao unutra. Sunce se baš visoko popelo. Kad je izašao, kosa mu je padala na lice i gurao je kraj od košulje u pantalone. Popeo se u kamion.
„Je l’ ti dala ta žena pare?“ upitah. „Ovo je bilo poslednje za danas“, reče otac. „Dosta mi je. Vraćamo kamion i idemo kući... “
To nije bio jedini put da sam video tu ženu. Jednog dana sam došao kući iz škole i video je kako sedi u našoj dnevnoj sobi. I moji su sedeli u sobi a majka je plakala. Kad me ugledala, majka ustade i polete ka meni. Dograbila me, odvela u spavaću sobu i posadila na krevet. „Henri, voliš li ti svoju majku?“ U stvari, nisam je voleo, ali izgledala je tako žalosno, pa joj rekoh: „Da.“ Povela me natrag u dnevnu sobu.
„Tvoj otac kaže da voli ovu ženu“, reče ona.
„Volim vas obe! Vodi to dete odavde!“
Osetio sam da otac čini majku vrlo nesrećnom.
„Ubiću te“, rekoh mu.
„Vodi to dete odavde!“
„Kako možeš da voliš tu ženu?“ upitah oca. „Vidi joj nos. Ima nos kao slonica!“
„Isuse!“ reče žena. „Treba još i to da trpim!“ Pogledala je u oca: „Biraj, Henri! Jednu ili drugu! Smesta!“
„Ma ne mogu! Obe vas volim!“
„Ubiću te!“ rekoh ocu.
Ustao je i tresnuo mi šamar preko uveta, zalepivši me za patos. Ona žena je skočila i izletela iz kuće a otac za njom. Ubacila se u očeva kola, pokrenula ih i odvezla se niz ulicu. To se odigralo za tren oka. Otac je trčao ulicom za njom i kolima. „EDNA! EDNA, VRATI SE!“ Uspeo je čak i da stigne kola i ćapi Edninu tašnu s prednjeg sedišta. Onda su kola povećala brzinu i otac ostade s tašnom u ruci.
„Znala sam da se nešto kuva“, reče mi majka. „Sakrila sam se u kamionu i ulovila ih. Tvoj otac me vratio kući zajedno s tom užasnom ženom. Sad mu je uzela kola.“
Otac se vratio s Edninom tašnom. „Svi u kuću!“ Ušli smo i on me zaključao u spavaću sobu. Čuo sam svađu između njih. Bilo je bučno i veoma gadno. Onda je otac počeo da bije majku. Vriskala je, a on je i dalje tukao. Izašao sam iz sobe kroz prozor i probao da uđem na prednji ulaz. Bio je zaključan. Probao sam na zadnji, kroz prozore. Sve je bilo zaključano. Stajao sam u dvorištu i slušao vrisku i tuču.
Onda su vriska i tuča prestali i čuo sam samo majku kako jeca. Dugo je jecala. Postepeno, jecaji su postali sve tiši i tiši i najzad prestali.
 


13
Bio sam u četvrtom razredu kad sam provalio tu stvar. Verovatno sam bio jedan od poslednjih koji je saznao, zato što još nisam razgovarao ni sa kim. Jedan dečak mi je prišao dok sam visio kao i obično na velikom odmoru.
„Je l’ znaš kako se rade one stvari?“
„Šta to?“
„*******.“
„Šta je to?“
„Tvoja keva ima rupu...“ – napravio je prsten palcem i kažiprstom desne ruke – „a tvoj ćale ima đoku...“ – proturao je levi kažiprst napred-nazad kroz rupu. „Onda đoka tvog ćaleta štrca sok i tvoja keva nekad dobije bebu a nekad je ne dobije.“
„Bog pravi bebe“, rekoh ja.
„Malo sutra“, reče dečak i udalji se.
Teško mi je bilo da poverujem. Kad se odmor završio, sedeo sam u razredu i mislio o tome. Moja majka ima rupu a moj otac đoku koji štrca sok. Kako mogu da imaju takve stvari i idu naokolo kao da se ništa nije desilo i pričaju o raznim stvarima, a onda to rade i ne govore nikome? Stvarno mi je došlo da povraćam od pomisli da sam u početku bio ćaletov sok.
Te noći, kad se svetla pogasiše, ostao sam budan u krevetu i naćulio uši. I normalno, čuo sam neke zvuke. Njihov krevet je počeo da škripi. Mogao sam da čujem federe.
Ustao sam iz kreveta, došunjao se do njihovih vrata i osluškivao. Krevet je i dalje proizvodio zvuke. Onda je prestalo. Poleteo sam kroz hodnik u moju sobu. Čuo sam majku kako ide u kupatilo. Čuo sam šum povlačenja vode, zatim je izašla.
Koja grozota! Nije čudo što to rade tajno! I kad samo pomisliš da svi to rade! Učiteljice, direktor, svi! Kretenska stvar. Onda pomislih kako bih ja to radio s Lilom Džejn, i to već nije izgledalo tako glupavo.
Sledećeg dana mislio sam o tome u razredu čitav dan. Posmatrao sam devojčice i zamišljao kako radim ono s njima. Radio bih to sa svakom od njih i pravio bebe, napunio bih svet mangupima istim kao ja, velikim igračima bejzbola, surovim ragbistima. Pred kraj časova, učiteljica, misis Vestfel, reče: „Henri, ostani malo posle časa.“
Zvonilo je za kraj i svi su đaci otišli. Sedeo sam u klupi i čekao. Misis Vestfel je ispravljala zadatke. Možda ona hoće da radi ono sa mnom, pomislih. Zamislio sam kako joj zadižem haljinu i gledam njenu rupu. „U redu, misis Vestfel, spreman sam.“
Podigla je glavu sa svojih papira. „Dobro, Henri, prvo obriši sve table. Zatim iznesi sunđere i operi ih.“
Učinio sam kako mi je kazala, onda se vratio u klupu. Misis Vestfel je samo sedela ispravljajući zadatke. Na sebi je imala tesnu plavu haljinu, velike zlatne minđuše u ušima, a na malom nosu naočare bez okvira. Čekao sam i čekao. Onda upitah: „Misis Vestfel, što ste me zadržali posle časova?“
Podigla je glavu i zurila u mene. Oči su joj bile zelene i duboke. „Zadržala sam te posle časova jer si ponekad nevaljao.“
„Je l’?“ nasmeših se. Misis Vestfel se zagledala u mene. Skinula je naočare i nastavila da pilji. Noge su joj bile pod katedrom. Nisam mogao da joj gledam pod haljinu.
„Bio si veoma nepažljiv danas, Henri.“
„Je l’?“
„Ne kaže se ‘jel’ kad se obraćaš dami!“
„A, znam...“
„Ne budi drzak sa mnom!“
„Kako vi kažete.“
Misis Vestfel je ustala i izašla iza katedre. Prošla je kroz prolaz između klupa i sela na klupu preko puta moje. Imala je lepe duge noge u svilenim čarapama. Nasmešila mi se, ispružila ruku i dodirnula moju.
„Tvoji ti roditelji ne pružaju mnogo ljubavi, zar ne?“
„Ne trebaju mi te gluposti“, rekoh.
„Henri, ljubav je svakom potrebna.“
„Meni ništa ne treba.“
„Jadni moj dečače.“
Ustala je, prišla mojoj klupi i nežno mi obuhvatila glavu rukama. Nagnula se i priljubila je na svoje dojke. Ispružio sam ruke i obgrlio njene noge.
„Henri, moraćeš prestati da se tučeš sa svakim! Mi želimo da ti pomognemo.“
Jače sam stegao noge misis Vestfel. „Dobro“, rekoh, „ajde se jebemo!“ Misis Vestfel me odgurnu i koraknu unazad.
„Šta si rekao?“
„Kažem: ‘ajde se jebemo!’“
Dugo me gledala. Zatim reče: „Henri, neću nikada nikome reći šta si kazao, ni direktoru ni tvojim roditeljima niti bilo kome. Ali, da mi to više nikada, nikada nisi kazao, jesi razumeo?“
„Razumeo.“
„Dobro. Sad možeš kući.“
Ustao sam i pošao ka vratima. Kad sam ih otvorio, misis Vestfel reče: „Do viđenja, Henri.“
„Do viđenja, misis Vestfel.“
Išao sam ulicom sa zbrkom u glavi. Osećao sam da je želela da se ****, ali da je bilo strah jer sam suviše mlad za nju i što bi možda doznali moji roditelji ili direktor. Uzbudljivo je bilo naći se u učionici nasamo s njom. To s jebanjem bilo je baš zgodna stvar. Pružalo je ljudima nove stvari o kojima mogu da misle.
Na putu do kuće trebalo je da se pređe jedan široki bulevar. Krenuo sam preko pešačkog prelaza. Odjednom je naišao auto pravo na mene. Nije usporio brzinu. Divlje je jurio. Pokušao sam da skrenem s njegovog pravca, ali ispalo je kao da on skreće ka meni. Ugledao sam farove, točkove, branik. Auto me tresnuo i onda je sve postalo crno...
 



14
Kasnije, u bolnici, tapkali su mi kolena gazom natopljenom nečim. Peklo je. I laktovi su me pekli.
Doktor se naginjao nada mnom zajedno s jednom sestrom. Ležao sam u krevetu i sunce je sijalo kroz prozor. Baš je bilo prijatno. Doktor mi se smeškao. Sestra se uspravila i nasmešila se. Lepo mi je bilo.
„Imaš li neko ime?“ upita doktor.
„Henri.“
„Henri koji?“
„Kinaski.“
„Poljak, a?“
„Nemac.“
„Kako to niko neće da bude Poljak?“
„Rođen sam u Nemačkoj.“
„Gde stanuješ?“ upita sestra.
„S roditeljima.“
„Ma nemoj?“ reče doktor. „A gde je to?“
„Šta mi je s laktovima i kolenima?“
„Zgazio te auto. Imaš sreće, točkovi su te obišli. Svedoci kažu da je bio pijan. Zgazi pa zbriše. Ali uzeli su mu broj. Uhvatiće ga.“
„Imate lepu sestru...“ rekoh.
„Oh, hvala ti“, reče ona.
„Hoćeš randes s njom?“ upita doktor.
„Šta je to?“
„Hoćeš da izađeš s njom?“
„Ne znam smem li da radim ono s njom. Mnogo sam mlad.“
„Šta da radiš?“
„Znate vi.“
„Lepo“, nasmeši se sestra, „dođi do mene kad ti zarastu kolena pa ćemo videti šta može da se uradi.“
„Pardon“, reče doktor, „moram da pogledam još jednu saobraćajku.“ Napustio je sobu.
„A sad“, reče sestra, „reci mi gde stanuješ.“
„Virdžinija roud.“
„Reci mi broj, šećeru.“
Kazao sam joj kućni broj. Pitala me imamo li telefon. Rekao sam da ne znam broj.
„Nema veze“, reče ona, „naći ćemo. I budi bez brige. Stvarno imaš sreće. Dobio si samo čvorugu i malo ogulio kožu.“
Bila je stvarno ljubazna, ali, kad mi kolena zarastu, znao sam da neće više hteti da me vidi.
„Hoću da ostanem ovde“, rekoh.
„Šta? Misliš, nećeš kući kod tate i mame?“
„Ne. Ostavite me ovde.“
„Neće moći, šećeru. Trebaju nam kreveti za ljude koji su stvarno bolesni i povređeni.“
Nasmešila se i izašla iz sobe.
Kada je otac stigao, ušao je pravo u sobu i bez reči me pokupio s kreveta. Izneo me na rukama iz sobe i kroz hodnik.
„Magarčino! Jesam te učio da gledaš na OBE strane kad prelaziš?“
Zurio je niz hol sa mnom. Prošli smo pored one sestre.
„Zbogom, Henri“, reče ona.
„Zbogom
Ušli smo u lift s nekim čičom u kolicima. Jedna sestra je stajala iza kolica. Lift je krenuo naniže.
„Mislim da ću umreti“, reče starac. „Ne želim da umrem. Bojim se... “
„Naživeo si se ti, strvino matora!“ promumla otac.
Starac je ostao u šoku. Lift je stao. Vrata su ostala zatvorena. Onda sam primetio liftboja. Sedeo je na malom sedištu. Kepec u svetlocrvenoj uniformi sa crvenom kapicom na glavi.
Kepec pogleda u oca. „Ser“, reče, „vi ste odvratna budala.“
„Pikavac“, reče mu otac, „otvaraj jebena vrata dok te nisam zguzio!“
Vrata se otvoriše. Izašli smo iz zgrade. Otac me nosio preko bolničkog travnjaka. Još sam imao na sebi bolnički mantil. Otac je nosio moju odeću u kesi. Vetar mi je zadigao mantil i ja ugledah moja oguljena kolena bez zavoja, žuta od joda. Otac je gotovo trčao preko travnjaka.
„Kad uhvate tog govnara“, govorio je, „ima da ga tužim! Ima da ga muzem kao kravu, majku mu lopovsku! Izdržavaće taj mene do kraja života! Pun mi je stojko onog kamiona! Mlekara Zlatne države! Zlatna država, malo morgen! Selimo se na Južna mora. Ima da krkamo kokos i ananas po ceo dan!“
Otac je stigao do kola i spustio me na prednje sedište. Onda je ušao s druge strane. Upalio je motor.
„Mrzim pijandure! Otac mi je bio pijandura. Braća su mi pijandure. Sve su to slabići. Sve su to kukavice. A te pijandure što zgaze pa zbrišu treba doživotno da robijaju, majku im lopovsku!“
Dok smo se vozili kući, on mi je i dalje bajao u tom stilu.
„Znaš li ti da na Južnim morima urođenici žive u kolibama od trave? Kad se probude, hrana im pada s drveća na zemlju. Samo je pokupe i pojedu, sve sam kokos i ananas. Ti divljaci misle da su beli ljudi bogovi! Oni samo love ribu i peku prasiće, a njihove ženice igraju u suknjicama od trave i češkaju muževe iza ušiju. Mlekara Zlatne Države, evo im ga na!“
Ali ništa od očevog sna. Uhvatili su čoveka koji me lupio kolima i strpali ga u zatvor. Imao je ženu i troje dece i bio bez posla. Pijandura bez kinte u džepu. Ležao je u zatvoru neko vreme, ali otac nije podneo tužbu. Kao što reče: „Neka muzu drugi tog jebivetra.“
 



15
Otac je uvek terao komšijsku decu od naše kuće. Rečeno mi je da se ne igram s njima, ali sam ja svejedno izlazio na ulicu i posmatrao ih.
„Ej, Hajnezi[1]“ vikali su. „Što se ne vratiš u Švabenzi?“
Provalili su nekako gde sam rođen. Što je najgore, bili su sve moji vršnjaci i družili se ne samo zato što su iz istog kraja već su išli i u istu katoličku školu. Nezgodni klinci, igrali su satima ragbi i svaki dan se međusobno tukli pesnicama. Četiri glavna mangupa bili su Čak, Edi, Džin i Frenk.
„Ej, Hajnezi, goni se u Švabenzi!“
Bili su nerešiva enigma za mene...
Onda se u kuću pored Čakove doselio riđokosi dečak. Išao je u neku vrstu specijalne škole. Sedeo sam na zidiću jednog dana kad se pojavio i seo pored mene. „Zdravo, ja sam Red[2].“
„Ja sam Henri.“
Sedeli smo i gledali kako oni mangupi igraju ragbi. Pogledao sam u Reda.
„Šta će ti ta rukavica na levoj ruci?“
„Imam samo jednu ruku“, reče on.
„Ta šaka izgleda prava.“
„Lažna je. To je veštačka ruka. Pipni.“
„Šta?“
„Pipni. Lažna je.“
Pipnuo sam. Bila je tvrda, tvrda kao kamen.
„Otkud to?“
„Tako sam rođen. Lažna je skroz do lakta. Zakačim je. Imam male prste na laktu, s noktima i sve, ali ničemu ne služe.“
„Je l’ imaš neke drugove?“ upitah.
„Ne.“
„Ni ja.“
„Oni tamo neće da se igraju s tobom?“
„Ne.“
„Ja imam loptu za ragbi“, reče on.
„Umeš da hvataš?“
„Zezaš me?“
„Donesi je.“
„Evo idem...“
Red je otišao do svoje garaže i izašao s loptom. Dobacio mi je. Onda je stao malo dalje od mene, na travnjak ispred kuće.
„Ajde, baci...“
Bacio sam je. Ispružio je i pravu i veštačku ruku, i uhvatio loptu. Ona ruka je malko cijuknula.
„Alal vera“, rekoh. „Zvizni sad meni jednu!“
Zamahnuo je onom rukom i lopta polete; stigla je kao metak i jedva sam je smotao kad me bubnula u stomak.
„Mnogo si blizu“, rekoh. „Udalji se malo.“
Najzad, pomislih, malo istinskog bacanja i hvatanja. Baš je bilo dobro.
Onda sam zaigrao beka. Prevrnuo sam se, odbio ramenom nevidljivog protivnika i bacio frljoku. Kratka je ispala. Red je poleteo, bacio se, ulovio je i prevrnuo se tri-četiri puta, ne ispuštajući je iz ruku.
„Živi si majstor, Rede.“
„Otac me učio. Često igramo.“
Red se uspravio i sevnuo je kroz vazduh. Šibnula mi iznad glave i ja poleteh za njom. Između Redove i Čakove kuće bila je živa ograda. Pao sam u nju jureći za loptom. Lupila je u vrh ograde i odbila se preko. Krenuo sam u Čakovo dvorište da je uzmem. Čak mi je dobaci. „Sad imaš nakazu za druga, a, Hajnezi?“
Posle nekoliko dana, Red i ja smo bacali i šutali loptu na travnjaku pred njegovom kućom. Čaka i njegovih kompanjona nije bilo u blizini. Red i ja smo postajali sve bolji. Malo vežbe, i to je sve. Svakome treba šansa u životu. Izgleda da neko ipak pazi da li si već dobio svoju šansu ili još čekaš na nju.
Uhvatio sam jednu visoku loptu, obrnuo se i šibnuo je Redu a on se bacio visoko u vazduh i pao zajedno s njom. Ko zna, možda jednog dana zaigramo za ekipu Kalifornije. Onda ugledah petoricu dečaka kako idu ka nama. Bili su naših godina i kao da su obećavali neko sranje. Red i ja smo nastavili da se dobacujemo, a oni stali posmatrajući nas.
Onda je jedan stupio na travnjak. Najveći.
„Baci mi loptu“, reče on Redu.
„Što?“
„Da vidim je l’ mogu da je uvatim.“
„Boli mene da l’ ti možeš da je uhvatiš.“
„Baci mi loptu!“
„On ima jednu ruku“, rekoh. „Ostavi ga.“
„Ti se ne mešaj, majmunko!“ Pogledao je u Reda. „Baci mi loptu.“
„Jedi govna!“ reče Red.
„Vataj loptu!“ reče veliki ostalima. Jurnuli su na nas. Red se okrenuo i zavitlao loptu na krov svoje kuće. Krov je bio kos i lopta je krenula naniže, a onda se ipak zaustavila kod oluka. Bili smo njihovi. Pet prema dva, pomislih, nemamo šanse. Dobio sam pesnicu preko uveta, zamahnuo i omašio. Neko me šutnuo u dupe. Precizan šut, ožario me duž čitave kičme. Onda sam čuo praskav zvuk, kao pucanj, i jedan od njih poče da se valja po zemlji držeći se za teme.
„Jao majko!“ čuo sam ga. „Puče mi lobanja!“
Video sam Reda nasred travnjaka. U zdravoj ruci držao je veštačku ruku visoko u vazduhu, kao budžu. Ponovo je zamahnuo. Novi prasak oborio je drugog deliju. Osetio sam hrabrost i kucnuo jednog pesnicom preko usta. Video sam kako mu usna puca i krv kaplje niz bradu. Preostala dvojica su pobegli. Onda onaj veliki, što je pao prvi, i onaj drugi ustadoše. Držali su se za glave. Onaj moj s krvavom usnom je samo stajao. Zatim su se svi zajedno povukli niz ulicu. Kad su dovoljno daleko odmakli, onaj veliki se okrenu i povika: „Naći ćemo mi vas!“
Red je jurnuo ka njima a ja za njim. Počeli su da beže i mi prestali da ih gonimo kad su zašli iza ćoška. Vratili smo se, našli merdevine u garaži. Skinuli smo loptu i počeli nanovo da se dobacujemo...
Jedne subote Red i ja smo rešili da idemo na bazen u Bimini stritu. Red je bio čudan dečko. Nije mnogo govorio, ali nisam ni ja, pa smo se slagali kako treba. Ionako nije bilo ništa za priču. Jedina stvar koju sam ga ikad zaista pitao bila je u vezi s njegovom školom, ali je on samo rekao da je to specijalna škola i da njegov otac plaća neku lovu za to.
Stigli smo na bazen rano popodne, uzeli kabinu i svukli se. Kupaće smo već imali na sebi. Onda sam video kako Red otkačinje ruku i stavlja je u svoju kasetu. To je bilo prvi put posle one tuče da sam ga video bez veštačke ruke. Trudio sam se da ne gledam u tu ruku koja se završavala u laktu. Krenuli smo do jednog mesta gde smo morali da umočimo noge u neki rastvor hlora. Zaudaralo je, ali sprečavalo je širenje gljivica, tako nešto. Onda smo došli do bazena i ušli u vodu. I voda u bazenu je zaudarala. Čim sam ušao, popišao sam se unutra. U bazenu je bilo ljudi svih uzrasta, ljudi i žena, dečaka i devojčica. Red je zbilja uživao u vodi. Poskakivao je gore-dole. Onda je zaronio i izronio. Ispljunuo je vodu iz usta. Probao sam da plivam. Nisam mogao da ne primetim Redovu polu-ruku, nisam mogao da je ne gledam. Pazio sam da gledam samo kad sam mislio da je zauzet nečim. Završavala se u laktu, nekako zaobljenom, i video sam male prstiće. Nisam baš hteo da buljim, čini mi se da ih je bilo samo tri-četiri, sasvim sićušni, skupljeni na laktu. Bih su veoma crveni i svaki je imao mali nokat. Ništa tu više nije moglo da raste; sve je prestalo. Nisam želeo da razmišljam o tome. Zaronio sam. Krenuo sam da prepadnem Reda. Krenuo sam da ga ćapim za nogu otpozadi. Naleteo sam pravo u nešto mekano. I to licem. Bilo je to debelo žensko dupe. Osetio sam kako me grabi za kosu i izvlači iz vode. Nosila je plavu gumenu kapu za kupanje čiji su krajevi bih tesno stegnuti oko njene brade, usecajući se u meso. Imala je plombe po zubima a iz usta joj bazdilo na beli luk.
„Đubre balavo! Ćapišeš pod vodom, a?“
Odgurnuo sam je i ustuknuo. Išla je na mene kroz vodu, njene oklembešene sise stvarale su plimu i talase.
„Kurajberu mali. Oćeš da mi sisaš sise? Oćeš da mi grickaš sise? Imaš prljavu maštu, a? Oćeš da mi papaš *****? Odi papaj malo, drkopišu!“
Uzmicao sam dalje, u duboku vodu. Stajao sam još samo na prstima, idući unazad. Progutao sam malo vode. Ona se i dalje primicala, žena parobrod. Nisam više mogao da se povlačim. Prišla mi je sasvim blizu. Oči su joj bile blede i bez izraza, nisu imale nikakvu boju. Osetio sam kako njeno telo dodiruje moje.
„Pipni me za *****“, reče ona. „Znam da želiš da je pipneš, ajde onda, pipni *****. Pipni je, pipni!“
Čekala je.
„Ako nećeš, kazaću spasiocu da si me vatao, za to ćeš u aps! Ajde, pipni!“
Nisam mogao. Iznenada, gurnula je ruku pod vodu, ščepala me za organe i cimnula. Zamalo da mi otkine miška. Pao sam unazad u duboku vodu, potonuo, bacakao se i izronio. Bio sam na dva metra od nje i počeo da plivam ka plićaku.
„Vikaću spasioca!“ ciknula je.
Onda je neki čovek zaplivao između nas. „Bitanga mala“, dreknula je i uperila prst u mene. „Apio me za *****!“
„Gospođo“, reče čovek, „mali je možda mislio da je to rešetka na slivniku.“
Otplivao sam ka Redu.
„Slušaj“, rekoh, „moramo da brišemo odavde! Ona debela žena će da kaže spasiocu da sam joj pipao *****!“
„Sto si to radio?“ upita Red.
„Hteo sam da vidim kako je.“
„I kako je?“
Izašli smo iz bazena, otišli pod tuš. Red je opet namestio svoju ruku, pa smo se obukli. „Stvarno si to uradio?“ upita me.
„Čovek mora jednom da počne.“
Posle nekih mesec dana Redova porodica se odselila. Jednog dana su nestali. Tek tako. Red mi nikada nije ništa unapred govorio. Nestao je, lopta za ragbi je nestala, i oni sićušni crveni prstići, svi su nestali. Bio je dobar dečko.
 

16
Ne znam tačno zbog čega, ali su me Čak, Edi, Džin i Frenk pustili da im se pridružim u nekim igrama. Mislim da je počelo kad se pojavio još jedan klinac, pa su im trebala po trojica na svakoj strani. Još mi je falilo malo vežbe da stvarno zaigram, ali bio sam sve bolji. Subota je bila glavni dan. Tada smo igrali velike mečeve, dolazili su i drugi klinci, pa smo svi igrali ragbi na ulici. Po travnjacima smo igrali ragbi na otimanje lopte, a na ulici smo igrali na dodir.
Kod kuće je bila muka živa, mnogo svađe između majke i oca, zato su donekle i zaboravili na mene. Mogao sam da igram ragbi svake subote. U toku jednog meča uleteo sam u prazan prostor iza poslednjeg igrača u protivničkoj odbrani i video Čaka kako mi baca loptu. Letela je visoko kroz vazduh a ja trčao dalje. Osvrnuo sam se, video je kako pada, pravo meni u ruke, i ja je čvrsto zadržah do njihove linije gola.
Onda sam čuo oca kako viče: „HENRI!“ Stajao je pred kućom. Lobovao sam loptu jednom od naših da može lepo da je šutne i pošao prema mestu gde je otac stajao. Izgledao je besan. Gotovo sam osećao njegov bes. Uvek je stajao isturivši jednu nogu, crvenog lica, i mogao sam da vidim kako mu se trbuh diže i spušta pri disanju. Bio je visok oko 190 i, kao što rekoh, sav je bio uši, usta i nos kad je besan. Nisam mogao da mu gledam u oči.
„U redu“, reče on, „dovoljno si mator da počneš s košenjem trave. Dovoljno si velik da je pokosiš, izravnaš i zaliješ, i da zaliješ cveće. Dosta si plandovao. Vreme je da mrdneš tu lenju guzicu!“
„Ali sada igram ragbi s drugovima. Jedino subotom imam neke šanse.“
„Je l’ ti to meni odgovaraš?“
„Ne.“
Mogao sam da vidim majku kako posmatra iza zavese. Svake subote pravili su veliko spremanje. Usisavali su tepihe i glancali nameštaj. Dizali su tepihe i voštili parket, zatim ponovo vraćali tepihe. Nije se čak ni videlo gde su voštili.
Kosilica i sekač ležali su na zemlji. On mi ih pokaza. „Evo, uzimaj kosilicu i kreni travnjakom gore-dole i nemoj negde da promašiš. Istresi je kad god se napuni travom. Kad pokosiš u jednom smeru, ima da pokosiš i u drugom, jesi razumeo? Prvo kosiš severno i južno, onda kosiš istočno i zapadno. Razumeo?“
„Da.“
„I nemoj, boga ti poljubim, da mi praviš tu nesrećnu facu da ti ne priredim nešto što će stvarno da te unesreći! Kad završiš sa košenjem, uzimaj sekač. Okresaćeš ivice travnjaka. Zavuci ga ispod ograde, skreši svaku travku! Onda... s ovim kružnim sečivom izravnaj sve ivice. Mora da bude savršeno ravno duž ivica travnjaka! Razumeo?“
„Da.“
„Kad završiš s tim, uzećeš ovo...“
Pokazao mi je neke makaze.
„... i ima da klekneš na kolena i zađeš naokolo da posečeš svaku travku koja štrči. Onda uzimaš crevo i zaliješ oko ograde i leje s cvećem. Onda okreneš raspršivač i pustiš ga 15 minuta na svaki delić travnjaka. Uradićeš sve to na travnjaku pred kućom i u baštici s cvećem, a onda ponoviti stvar na travnjaku iza kuće i u baštici s druge strane. Ima li pitanja?“
„Ne.“
„U redu, da kažem ja tebi nešto. Ima da izađem posle i proverim sve šta si uradio, i kad završiš NEĆU DA VIDIM NIJEDNU TRAVKU KAKO ŠTRČI NITI ISPRED NITI IZA KUĆE! NIJEDNU TRAVKU! AKO LI NAĐEM SAMO JEDNU...“
Okrenuo se, prešao preko staze i preko svog trema, otvorio vrata, tresnuo ih i nestao u svojoj kući. Uzeo sam kosilicu, odgurao je na travnjak i počeo da je teram u prvom smeru, severno i južno. Čuo sam društvo dole na ulici kako igra ragbi...
Završio sam košenje, ravnanje i seckanje travnjaka ispred kuće. Zalio sam leje s cvećem, namestio raspršivač i otvorio sebi put ka travnjaku iza kuće. Po sredini staze za zadnji deo dvorišta pružala se uska travnata traka. Sredio sam i nju. Nisam znao da li sam nesrećan. Osećao sam se suviše jadno da bih bio nesrećan. Bilo je kao da se sve na svetu pretvorilo u travu i ja samo probijam svoj put kroz to. Nastavio sam da guram i radim, a onda se najednom predao. Trebaće mi sati i sati, čitav dan da završim, a igra će biti gotova. Društvo će da ode kućama na večeru, suboti će biti kraj, a ja ću i dalje kositi.
Kad sam počeo da kosim travnjak iza kuće, primetio sam majku i oca kako stoje na zadnjem tremu posmatrajući me. Samo su stajali ćuteći, nepomično. U jednom trenutku, kad sam prošao kosilicom pored njih, čuo sam majku kako govori ocu: „Vidi, on se ne znoji kao ti kad kosiš. Vidi kako smireno izgleda.“
„SMIRENO? NIJE ON SMIREN, ON JE MRTAV!“
Kad sam opet prošao, čuo sam ga: „BRŽE GURAJ TU STVAR! VUČEŠ SE KO PUŽ!“
Gurnuo sam brže. Bilo je teško, ali mi se dopalo. Gurao sam sve brže i brže. Skoro sam trčao za kosilicom. Trava se povijala preda mnom tako jako da kosilica nije stizala da je zahvati. Znao sam da će ga to razbesneti.
„**** TE BOG!“ dreknuo je.
Video sam kako je jurnuo s trema u garažu. Izašao je s kratkom debelom motkom. Krajičkom oka snimio sam kako je baca. Video sam kako leti na mene, ali nisam načinio nikakav pokret da je izbegnem. Pogodila me pravo u desnu nogu. Bol je bio užasan. Noga se sva zgrčila i jedva sam hodao dalje. Nastavio sam da guram kosilicu, trudeći se da ne ćopam. Kad sam je okrenuo da pokosim novi deo travnjaka, ona motka mi se našla na putu. Podigao sam je, sklonio u stranu i nastavio da kosim. Bol je postajao sve gori. Onda se otac pojavio iza mene.
„STOJ!“
Stao sam.
„Hoću da se vratiš i ponovo pokosiš travu svuda gde je nisi zahvatio kosilicom! Jesi razumeo?“
„Da.“
Otac se vratio u kuću. Video sam njega i majku kako stoje na zadnjem tremu i posmatraju me.
Završni deo posla bio je da se počisti sva trava koja je popadala po stazi i onda staza opere. Najzad sam bio gotov, osim raspršivanja vode 15 minuta na svaki delić zadnjeg travnjaka. Odvukao sam crevo pozadi da postavim raspršivač kada se otac pojavio iz kuće.
„Pre nego što kreneš sa raspršivanjem, hoću da proverim šta si uradio ovde.“
Otišao je nasred travnjaka, spustio se na ruke i kolena i sagnuo glavu sasvim nisko u visini trave, istražujući da li ima neki vršak da štrči. Gledao je i gledao, izvijajući vratom, škiljeći naokolo. Čekao sam.
„AJ JAJ!“
Skočio je i jurnuo prema kući.
„MAMA! MAMA!“
Utrčao je u kuću.
„Šta je sad?“
„Našao sam travku!“
„Jesi li?“
„Dođi, pokazaću ti!“
Žustro je izašao iz kuće a majka za njim.
„Ovamo! Ovamo! Pokazaću ti!“
Spustio se na ruke i kolena.
„Vidim je! Vidim dve!“
Majka se spustila pored njega. Pitao sam se jesu li oni normalni.
„Vidiš?“ kazao je. „Dve travke. Vidiš?“
„Da, tata, vidim...“
Oboje su ustali. Majka je ušla u kuću. Otac me pogledao.
„U kuću...“
Krenuo sam do trema i u kuću. On je išao za mnom.
„U kupatilo.“
Zatvorio je vrata.
„Smakni pantalone.“
Čuo sam ga kako skida onaj remen. Desna noga me još bolela. Ništa nije pomagalo što sam već toliko puta osetio remen. Čitav je svet napolju bio ravnodušan prema tome, ali ni to nije pomagalo. Milioni ljudi bili su tamo napolju, psi i mačke i pacovi, zgrade, ulice, ali to nije imalo nikakvog značaja. Ovde smo bili samo otac i remen i kupatilo i ja. Oštrio je svoj brijač na tom remenu i u rana jutra sam ga mrzeo s njegovim licem belim od pene dok se brijao pred ogledalom. Onda me ošinuo prvi udar remena. Zvuk remena bio je tup i glasan, sam zvuk bio je gadan skoro kao i bol. Remen se ponovo spustio. Bilo je kao da je otac mašina, mašina koja vitla remenom. Osećao sam se kao u grobnici. Remen se ponovo spustio i ja pomislih: ovo mora da je poslednji. Ali nije stao. Opet se vratio. Nisam ga mrzeo. Bio je prosto neverovatan, želeo sam samo da se sklonim od njega. Nisam bio u stanju da plačem. Bilo mi je suviše muka da bih plakao, bio sam suviše zblanut. Remen se spustio još jednom. Onda se zaustavio. Stajao sam i čekao. Čuo sam ga kako kači remen o kuku.
„Sledeći put“, reče on, „neću da vidim nijednu travku.“
Čuo sam ga kako izlazi iz kupatila. Zatvorio je vrata za sobom. Zidovi su bili divni, kada je bila divna, lavabo i zavese od tuša bili su divni, čak je i klozetska šolja bila divna. Moj otac je otišao.
 
17
Od svih dečaka koji su preostali u kraju, Frenk je bio najbolji. Postali smo prijatelji, muvali se zajedno, drugi nam nisu trebali. Oni su manje-više ionako šutnuli Frenka iz društva, zato što se druži sa mnom. On nije bio kao Dejvid. Frenku je štošta polazilo za rukom mnogo bolje nego Dejvidu. Ja sam čak prišao katoličkoj crkvi zato što Frenk ide tamo. Moji su voleli što idem u crkvu. Nedeljne mise bile su ubibože dosadne. A morali smo da idemo i na crkvenu nastavu. Morali smo da učimo katehizis. Sve sama dosadna pitanja i odgovori.
Jednog popodneva, sedeli smo na tremu moje kuće i ja sam naglas čitao Frenku katehizis. Pročitao sam tekst: „Bog ima telesne oči i sve vidi.“
„Telesne oči?“ upita Frenk.
„Da.“
„Ovakve misliš?“
Skupio je šake u pesnice i stavio ih ispred očiju.
„On ima oči ko flaše od mleka“, reče Frenk držeći pesnice na očima kao dvogled i okrećući se meni. Onda je počeo da se smeje. I ja sam se zasmejao. Dugo smo se smejali. Onda je Frenk prestao.
„Šta misliš, je l’ nas čuo?“
„Moguće. Ako On sve vidi, onda verovatno i sve čuje.“
„Bojim se“, reče Frenk. „On može da nas ubije. Šta misliš, oće da nas ubije?“
„Nemam pojma.“
„Bolje da sedimo ovde i čekamo. Nemoj da se osvrćeš. Sedi mirno.“
Sedeli smo na stepenicama i čekali. Dugo smo čekali.
„Možda On to neće sada učiniti“, rekoh.
„Ostaviće Sebi vremena“, reče Frenk.
Čekali smo još čitav sat, onda otišli kod Frenka. Pravio je novi model aviona a ja išao da gledam...
Došao je i dan kad smo rešili da odemo na našu prvu ispovest. Krenuli smo u crkvu. Znali smo jednog popa, glavnog čoveka. Sreli smo ga u jednoj poslastičarnici i on je pričao s nama. Išli smo jednom čak i kod njega kući. Živeo je blizu crkve s jednom babom. Ostali smo dosta dugo i pitali ga masu stvari o Bogu. Kao: koliko je visok? I da li On sedi na stolici po ceo dan? I da li ide u klozet kao svi drugi? Pop nam nikada nije direktno odgovorio na pitanja, ali je ipak izgledao dobar neki čovek, imao je lep osmeh.
Išli smo prema crkvi misleći na ispovest, misleći na šta će to da liči. Kad smo stigli blizu crkve, pridružio nam se neki kucov. Izgledao je vrlo mršavo i izgladnelo. Stali smo i mazili ga, češkali ga po leđima.
„Baš je glupo što psi ne mogu na nebo“, reče Frenk.
„Što ne mogu?“
„Treba da si kršten ako hoćeš na nebo.“ „Moramo da ga krstimo.“
„Misliš da smemo?“
„Zaslužio je i on šansu da ode na nebo.“ Uzeo sam ga na ruke pa smo svi ušli u crkvu. Poneli smo ga do kamene krstionice i ja sam ga držao dok mu je Frenk prskao svetu vodicu po glavi.
„Ja te ovim krštavam“, reče Frenk.
Izneli smo ga napolje i vratili na ulicu.
„Sad čak i izgleda drukčije“, rekoh.
Pas je izgubio interesovanje i otišao niz ulicu. Vratili smo se u crkvu i zastali prvo kod svete vodice, umačući prste i krsteći se. Obojica smo klekli na klupicu pored ispovedaonice i čekali. Debela žena se pojavila iza zavese. Zadah tela. Mogao sam da osetim jak zadah njenog tela. Njen miris je bio pomešan s mirisom crkve, koja je zaudarala na mokraću. Svake nedelje ljudi su dolazili na misu i osećali taj miris mokraće, i niko se nije bunio. Hteo sam da kažem popu za to, ali nisam mogao. Možda je to bilo od sveća.
„Idem da uđem“, reče Frenk.
Ustao je, prošao iza zavese i iščezao. Dugo je ostao unutra. Kad se pojavio, cerio se.
„Moćno je bilo, ludnica živa! Uđi sad ti!“
Ustao sam, pomerio zavesu i ušao. Bilo je mračno. Kleknuo sam. Ispred sebe sam video samo neki paravan. Frenk je rekao da je Bog tamo pozadi. Klečao sam i trudio se da mislim na nešto loše što sam učinio, ali ništa nisam mogao da smislim, Samo sam klečao i trudio se i trudio da smislim nešto, – ali ništa. Nisam znao šta da radim.
„Ajde“, reče glas. „Reci nešto!“
Glas je zvučao ljutito. Nisam mislio da će tu biti neki glas. Mislio sam da Bog ima vremena na pretek. Uplašio sam se. Rešio sam da lažem.
„Dobro“, rekoh. „Ja sam... šutnuo oca. Onda sam... ovaj... opsovao majku... ukrao sam pare iz njene tašne. Kupio sam čokoladice za te pare. Izduvao sam Čakov fudbal. Gledao sam jednoj devojčici pod suknju. Šutnuo sam majku. Jeo sam mice iz nosa. Ne znam više. U stvari, danas sam krstio psa.“
„Krstio si psa?“
Propao sam. Smrtni Greh. Ništa više nije imalo svrhe. Ustao sam i krenuo. Ne znam da li mi je glas propisao da kažem neke zdravomarije ili glas ništa nije rekao. Odmaknuo sam zavesu i ugledao Frenka koji me čekao. Izašli smo iz crkve i našli se ponovo na ulici.
„Osećam se očišćeno“, reče Frenk, „a ti?“
„Ne.“
Nikada više nisam otišao na ispovest. Bilo je gore od nedeljne mise.
 


18
Frenk je voleo avione. Davao mi da čitam masu žurnala o prvom svetskom ratu. Najbolji je bio Asovi neba. Borbe lovaca bile su glavna stvar, s upadima „spedsova“ i „fokera“. Pročitao sam sve epizode. Nije mi se dopalo što Nemci uvek gube, ali je sve drugo bilo baš uzbudljivo.
Voleo sam da idem kod Frenka kuči, da vratim žurnale i uzmem nove. Frenkova majka je nosila cipele s visokom štiklom i imala neviđene noge. Sedela je u fotelji prekrštenih nogu, visoko zadignute suknje. Frenkov otac je sedeo u drugoj fotelji. Frenkovi roditelji su uvek pili. Otac mu je bio pilot u prvom svetskom ratu i jednom se srušio. Imao je žicu provučenu kroz ruku umesto kosti. Dobijao je penziju. Ali bio je dobričina. Kad god bismo ušli u kuću, razgovarao je s nama.
„Kako ste, dečaci? Šta mi radite?“
Onda smo saznali za aeromiting. Spremao se veliki miting. Frenk je proučio plan grada i rešili smo da odemo autostopom. Mislio sam da verovatno nikada nećemo stići do aeromitinga, ali je Frenk rekao da hoćemo. Njegov otac nam je dao pare.
Izašli smo na bulevar s našim planom grada i odmah su nam stala jedna kola. Unutra je bio jedan matori veoma vlažnih usana, stalno je lizao jezikom usne, a na sebi imao neku ofucanu kariranu košulju zakopčanu do guše. Nije nosio kravatu. Imao je čudne obrve koje su se kovrdžale pravo u oči.
„Ja sam Danijel“, reče on.
Frenk reče: „Ovo je Henri. A ja sam Frenk.“
Danijel je vozio dalje. Onda je izvadio paklo „laki strajka“ i zapalio cigaretu.
„Vi momci živite s roditeljima?“
„Da“, reče Frenk.
„Da“, rekoh ja.
Danijelova cigareta je bila već sva mokra od njegovih usta. Zaustavio je kola na semaforu.
„Bio sam juče na plaži kad su ćapili dva momka ispod keja. Panduri ih ukebali i strpali u zatvor. Jedan momak je sisao onom drugom. Kakve veze imaju panduri s tim? Popizdeo sam zbog toga.“
Signal se promenio i Danijel krenu dalje.
„Zar ne mislite da je to kretenizam, a, momci? Da panduri ometaju te momke u sisanju?“
Ćutali smo.
„I...“, reče Danijel, „zar ne mislite da dva momka imaju prava na jedno solidno pušenje?“
„Valjda“, reče Frenk.
„Aha“, rekoh ja.
„Gde ste vi momci pošli?“ upita Danijel.
„Na aeromiting“, reče Frenk.
„A, aeromiting! Volim aeromitinge! Znate šta, vi me lepo povedite s vama a ja ću vas voziti sve donde.“
Ćutali smo.
„I, šta mislite o tome?“
„U redu“, reče Frenk.
Frenkov otac nam je dao pare za prevoz i ulaznice, ali smo mi rešili da pare za prevoz sačuvamo stopiranjem.
„Možda bi vi momci radije išli na kupanje“, reče Danijel.
„Ne“, reče Frenk, „hoćemo da gledamo miting.“
„Kupanje je veća uživancija. Možemo da igramo šugice u vodi. Znam jedno mesto gde možemo da budemo sami. Nikad ne bih išao ispod kejova.“
„Mi hoćemo na aeromiting“, reče Frenk. „U redu“, reče Danijel, „idemo na miting.“
Kad smo stigli na parking ispred aeromitinga, izašli smo iz kola i, dok ih je Danijel zaključavao, Frenk reče: „BEGAJ!“
Potrčali smo ka ulaznoj kapiji i Danijel vide kako bežimo.
„EJ, FUNJARE! VRAĆAJTE SE! VRAĆAJTE SE OVAMO!“
Trčali smo dalje.
„Isuse“, reče Frenk, „taj čilac je lud!“
Bili smo skoro na kapiji.
„ULOVIĆU JA VAS!“
Platili smo i uleteli unutra. Miting još nije počeo, ali se već skupila velika masa sveta.
„Aj’ se skembamo ispod tribina da ne može da nas nađe“, reče Frenk.
Tribine su bile privremeno podignute od dasaka da ljudi imaju gde da sede. Zašli smo ispod njih. Ugledali smo dva dečaka kako stoje duboko ispod tribina i gledaju uvis. Imali su oko 13 –14 godina, dve-tri godine stariji od nas.
„Šta gledaju?“ upitah.
„Aj’ da vidimo“, reče Frenk.
Pošli smo ka njima. Jedan vide kako dolazimo.
„Šta je, glodari, brišite odavde!“
„Šta gledate?“ upita Frenk.
„Pacove, reko sam ‘briši’!“
„*******, Marti, pusti ih da vide!“
Prišli smo do mesta gde su stajali. Pogledali smo uvis.
„Šta je to?“ upitah.
„******, zar je ne vidiš?“ upita jedan veliki.
„Koga?“
„*****.“
„*****? Gde?“
„Gledaj, pravo tamo! Vidiš?“
Pokazao je prstom.
Tamo je sedela žena, skroz zadignute suknje ispod sebe. Nije imala nikakve gaćice i, gledajući uvis kroz praznine između dasaka, mogla se videti njena *****.
„Vidiš?“
„Joj, vidim je. To je *****“, reče Frenk.
„Dobro, klinci, kidajte sad i nikom ni reči.“
„Al’ mi bi da gledamo malo“, reče Frenk. „Pustite nas da gledamo još malo.“
„Dobro, al’ nemojte dugo.“
Stajali smo tako gledajući uvis.
„Vidim je“, rekoh.
„To je *****“, reče Frenk.
„To je stvarno *****“, rekoh ja.
„Aha“, reče jedan veliki, „takva je ona.“
„Uvek ću ovo pamtiti“, rekoh.
„Dobro, klinci, vreme je isteklo.“
„Što?“ upita Frenk. „Što ne bi gledali još malo?“
„Zato“, reče jedan veliki, „što ću sad da radim nešto. Briši kad kažem!“
Otišli smo.
„Pitam se šta li će taj da radi?“ rekoh.
„Nemam pojma“, reče Frenk, „možda će da baca kamen u nju.“
Izašli smo ispod tribina i gledali naokolo da nema Danijela. Nigde ga nismo videli.
„Možda je otišao“, rekoh.
„Takvi tipovi ne vole avione“, reče Frenk.
Popeli smo se na tribinu i čekali da počne miting. Gledao sam u sve žene oko nas.
„Pitam se koja je od ovih?“ rekoh.
„Mislim da je teško pogoditi kad si gore“, reče Frenk.
Onda je počeo aeromiting. Neki tip u „fokeru“ izvodio je akrobacije. Dobar je bio, pravio je lupinge, krugove, padao, leteo iznad tla, dizao se u visinu, a prikazao je i pad oborenog aviona. Najbolji štos izvodio je s kukama na svakom krilu. Dve crvene maramice bile su zakačene za motke čovečjeg rasta pobodene u zemlju. „Foker“ je sleteo naniže, iskrenuo krilom, i pokupio maramicu s motke onom kukom na krilu. Onda je napravio krug, vratio se, iskrenuo drugim krilom i pokupio drugu maramicu.
Zatim su došle na red igre sa slovima po nebu koje su bile dosadne i neke trke balona koje su bile glupave, a onda nešto pravo – trka oko četiri stuba, nisko iznad zemlje. Avioni su trebali da obiđu oko stubova dvanaest puta, i onaj koji bi to izveo prvi, osvajao je nagradu. Pilot koji zađe iznad stubova bio bi automatski diskvalifikovan. Avioni za trku stajali su na zemlji zagrevajući motore. Svi su bili različito konstruisani. Jedan je imao dugačak tanak trup gotovo bez krila. Drugi je bio debeo i napumpan, ličio je na ragbi loptu. Treći je bio sav u krilima a nigde trupa. Svaki je bio drukčiji i svi su bili svečano ofarbani. Nagrada za pobednika bila je sto dolara. Stajali su zagrevajući mašine, i svako je znao da će zaista videti nešto uzbudljivo. Mašine su zaurlale kao da će se otkinuti od aviona, starter mahnuo zastavicom i avioni se pokrenuše. Bilo ih je šest i nije bilo mesta za sve kad su pošli oko stubova. Jedni su krenuli nisko, drugi uvis, treći po sredini. Jedni su krenuli brže i napustili tle, kružeći oko stubova; drugi su išli sporije, uz oštrije zaokrete. Bilo je i divno i užasno. Onda je jedan izgubio krilo. Avion je tresnuo nekoliko puta o tle, iz motora je kuljao plamen i dim. Prevrnuo se na krov, a vatrogasci i hitna pomoć jurnuše ka njemu. Ostali su avioni nastavili da kruže. Onda je motor dragog aviona jednostavno eksplodirao, otkačio se od trupa, a ostatak aviona pao kao neki otpadak. Lupio je o tle i sav se rasturio. Ali desila se čudna stvar. Pilot je samo podigao poklopac nad sedištem, izvukao se napolje i čekao hitnu pomoć. Mahnuo je masi i svi su tapšali kao ludi. Veselo, nema šta.
Iznenada se desilo najgore. Dva aviona su ukrstila krila kružeći oko stubova. Zavrteli su se naniže, grunuli o zemlju i buknuli. Hitna pomoć i vatrogasci opet pojuriše. Videli smo kako vade ona dva pilota i meću ih na nosila. Bilo je tužno, dva hrabra čoveka, obojica verovatno osakaćeni za ceo život, ili mrtvi.
Tako su ostala samo dva aviona, broj pet i broj dva, u trci za veliku nagradu. Petica je bio onaj tanki avion gotovo bez krila i taj je bio mnogo brži od dvojke. Dvojka je bio ragbi lopta, nije imao neku brzinu, ali pravio je dosta krugova na samom tlu. To mu nije mnogo pomoglo. Petica mu je stalno bežala.
„Avion broj pet“, reče spiker, „ima sada dva kruga prednosti na dva kruga pre kraja.“
Izgledalo je da će petica osvojiti veliku nagradu. Onda je avion uleteo u stub. Umesto da ga obiđe, prosto je uleteo u stub i zakucao ga o tle. Nastavio je da leti, pravo ka zemlji, s motorom u punoj brzini, a onda se skršio. Lupio je točkovima i odbio se visoko u vazduh, prevrnuo se i suljao naopačke po tlu. Hitna pomoć i vatrogasci imali su dug put pred sobom.
Dvojka je samo nastavila da kruži oko tri preostala stuba i onog oborenog, zatim se spustila. Osvojila je veliku nagradu. Pilot se izvukao iz aparata. Debeo čovek, isti kao avion. Očekivao sam da se pojavi neki filmski glumac, šta li. Imao je sreće. Malo ko je tapšao.
Za kraj mitinga ostavih su takmičenje padobranaca. Na zemlji je bio nacrtan krug, velika meta, i pobeđivao je onaj koji se spusti najbliže. To mi je bilo dosadno. Nije bilo ni buke ni akcije. Padobranci su samo iskakali iz aviona i ljuljali se ka krugu.
„Ovo i nije nešto“, rekoh Frenku.
„Jok“, reče on.
I dalje su padali prema krugu. Novi padobranci iskočiše iz aviona. Onda masa poče sa oohanjem i aahanjem.
„Gledaj!“ reče Frenk.
Jedan padobran se samo delimično otvorio. Malo je bilo vazduha u njemu. Padao je brže od ostalih. Svi su mogli da vide čovečuljka kako se rita nogama i radi rukama pokušavajući da odreši padobran.
„Isusa ti boga“, reče Frenk.
Čovečuljak je nastavio da pada, sve niže i niže, mogao se videti sve bolje i bolje. I dalje je trzao konopce trudeći se da raspetlja padobran, ali uzalud. Udario je o tle, odskočio malo, a onda se složio i ostao da leži. Poluotvoreni padobran se spustio odozgo, prekrivši ga.
Iskakanje je obustavljeno.
Izašli smo zajedno s masom, i dalje gledajući da nema negde Danijela.
„Nećemo da stopiramo kući“, rekoh Frenku.
„Dobro“, reče on.
Izlazeći s ljudima, nisam znao šta je bilo uzbudljivije: trka aviona, neuspeli padobranski skok, ili *****.
 


19
Peti razred je bio malo bolji. Ostali đaci kao da su bili manje neprijateljski nastrojeni, a ja sam postajao sve veći. Još me nisu birali u ekipe razreda, ali manje su se kačili sa mnom. Dejvid i njegova violina su nestali. Odselio se. Išao sam kući sam. Često su za mnom išli jedan ili dvojica mangupa, od kojih je Huan bio najgori, ali ništa nisu započinjali. Huan je pušio. Išao je iza mene pušeći cigaretu, svaki put s drugim pajtašem pored sebe. Nikad me nije pratio sam. To me plašilo. Želeo sam da odu na svoju stranu. Istovremeno, nije me bilo briga. Nisam voleo Huana. Nisam voleo nikoga u školi. Mislim da su to i znali, biće da me zato nisu trpeli. Nisam voleo način na koji hodaju ili gledaju ili govore, ali nisam voleo ni mog oca niti majku. I dalje sam osećao kao da sam okružen praznim belim prostorom. Stalno sam imao laku mučninu u stomaku. Huan je bio tamnoput i nosio metalni lanac umesto kaiša. Devojčice su ga se bojale, a i dečaci. On i neki od njegovih drugara išli su za mnom do kuće skoro svakog dana. Ulazio sam u kuću, a oni ostajali napolju. Huan bi pušio, opakog izraza na licu, a pajtaš mu pravio društvo. Posmatrao sam ih iza zavese. Na kraju, odlazili su.
Misis Freteg je bila naša učiteljica engleskog. Prvog dana u školi pitala je svakog od nas za ime.
„Hoću sve da vas upoznam“, rekla je.
Nasmešila se.
„A sad, svako od vas ima oca, verujem. Mislim da bi bilo zanimljivo otkriti šta svaki od vaših očeva radi u životu. Počećemo sa klupom broj jedan i tako obići čitav razred. Reci, Marija, šta radi tvoj otac u životu?“
„On je baštovan.“
„O, baš lepo! Klupa broj dva... Endrju, šta tvoj otac radi?“
Jeziva stvar. Svi očevi u mom najbližem komšiluku bili su izgubili posao. Moj otac je izgubio posao. Džinov otac je sedeo na tremu po ceo dan. Svi su očevi bili bez posla, osim Čakovog koji je radio u klanici. Vozio je crvena kola s firmom klanice na vratima.
„Moj otac je vatrogasac“, reče klupa broj dva.
„O, baš zanimljivo“, reče misis Freteg. „Klupa broj tri.“
„Moj otac je advokat.“
„Klupa broj četiri.“
„Moj otac je... policajac...“
Šta ja da kažem? Možda su samo očevi iz mog komšiluka bili bez posla. Čuo sam za krah berze. To je značilo nešto loše. Možda je berza krahirala samo u mom komšiluku.
„Klupa broj sedamnaest.“
„Moj otac je filmski glumac...“
„Osamnaest...“
„Moj otac je violinista u orkestru...“
„Devetnaest...“
„Moj otac radi u cirkusu...“
„Dvadeset...“
„Moj otac je šofer autobusa...“
„Dvadeset jedan...“
„Moj otac peva u operi...“
„Dvadeset dva...“
Dvadeset dva. To sam bio ja.
„Moj otac je zubar“, izgovorio sam.
Misis Freteg je i dalje kružila kroz razred dok nije stigla do broja trideset tri.
„Moj otac nema posao“, reče broj trideset tri.
*******, pomislih, što se nisam toga setio.
Jednog dana misis Freteg nam je dala domaći zadatak.
„Naš cenjeni Predsednik, predsednik Herbert Huver, dolazi ove subote u posetu Los Anđelesu da održi govor. Želim da svi pođete i čujete našeg Predsednika. I želim da napišete jedan sastav o tom doživljaju i o tome šta mislite o govoru predsednika Huvera.“
Subota? Nije bilo nikakve šanse da odem tamo. Morao sam da kosim travu. Morao sam da čupam travke. (Nikad nisam uspeo da počupam sve travke.) Gotovo svake subote dobijao sam remenom batine, jer je otac nalazio travku. (Remenisao me i radnim danom, jednom ili dvaput nedeljno, zbog drugih stvari koje sam propustio da uradim ili ih nisam dobro uradio.) Nije bilo nikakvog načina da objasnim ocu kako treba da odem i vidim predsednika Huvera.
I tako, nisam otišao. U nedelju sam uzeo list papira i seo da pišem o tome kako sam video Predsednika. Njegova otvorena limuzina, sa zastavicama na vetru, ušla je na ragbi stadion. Jedan automobil pun tajnih agenata išao je ispred, a dvoja kola odmah iza njegove limuzine. Agenti su hrabri ljudi s pištoljima, koji štite našeg Predsednika. Masa je ustala na noge kad je Predsednikova limuzina ušla na teren. Nikada ranije nije se desilo nešto slično. Predsednik. To je bio on. Mahao je. Klicali smo. Orkestar je svirao. Galebovi su kružili nad nama kao da i oni znaju da je to Predsednik. Pojavili su se i avioni što pišu po nebu. Ispisivali su po nebu reči kao: „Blagostanje je tu iza ugla“. Predsednik se uspravio u limuzini i, baš u tom trenutku, oblaci su se razišli i sunčev zrak je pao na njegovo lice. Bilo je skoro kao da i Bog zna. Automobili su stali i onda se naš veliki Predsednik, okružen tajnim agentima, popeo na binu. Dok je stajao iza mikrofona, jedna tica je doletela s neba i spustila se na binu pored njega. Predsednik je mahnuo tici i nasmejao se, a mi smo se svi nasmejali zajedno s njim. Onda je počeo da govori, i ljudi su slušali. Nisam baš dobro čuo govor, jer sam sedeo blizu mašine za pečenje kokica koja je pravila dosta buke kokajući kukuruz, ali mislim da sam čuo kad je rekao da problemi u Mandžuriji nisu ozbiljne prirode, i da će kod nas sve biti u redu, nema razloga za brigu, potrebna je samo naša vera u Ameriku. Biće dovoljno posla za svakoga. Biće dovoljno zubara da povadi dovoljno zuba, dovoljno požara, i dovoljno vatrogasaca da ih pogasi. Mlinovi i fabrike biće ponovo otvoreni. Naši prijatelji u Južnoj Americi platiće svoje dugove. Uskoro ćemo svi mirno spavati, punih stomaka i prepunih srca. Bog i naša moćna država zadojiće nas ljubavlju i zaštitiće nas od zla, od komunista, probudiće nas iz naše nacionalne more, jednom zauvek...
Predsednik je saslušao aplauz, mahnuo rukom, onda se vratio do svoje limuzine i ušao u nju, pa su ga odvezli u pratnji kola krcatih agentima, dok je sunce zalazilo, popodne prelazilo u veče, crveno i zlatno i magično. Videli smo i čuli predsednika Herberta Huvera.
Predao sam sastav u ponedeljak. U utorak misis Freteg je stala pred razred.
„Pročitala sam sve vaše sastave o poseti našeg cenjenog Predsednika Los Anđelesu. Bila sam tamo. Neki od vas, primetila sam, iz ovog ili onog razloga, nisu mogli da prisustvuju. Za one koji nisu mogli da prisustvuju, htela bih da pročitam ovaj sastav Henrija Kinaskog.“
U učionici je nastala užasna tišina. Bio sam ubedljivo najnepopularniji član razreda. Ovo je bilo kao nož koji im svima para srca.
„Veoma kreativno“, reče misis Freteg i poče da čita sastav. Reči su dobro zvučale u mojim ušima. Svi su slušali. Moje reči ispuniše učionicu, od jednog zida do drugog, od table do prozora, udarale su o plafon i odbijale se, prekrivale cipele misis Freteg i gomilale se po patosu. Neke od najlepših devojčica u razredu počele su krišom da gleduckaju u mene. Svi oni mangaši bili su popišani. Mogli su dupe da obrišu svojim sastavima. Gutao sam moje reči kao žedan čovek vodu. Čak sam počeo i da verujem u njih. Snimio sam Huana kako sedi kao da sam mu zalepio šamar. Ispružio sam noge i zavalio se unazad. Onda je odjednom bio kraj, šteta.
„Ovom blistavom poentom“, reče misis Freteg, „raspuštam razred kućama...“ Ustali su i počeli da se pakuju. „Ne i tebe, Henri“, reče misis Freteg. Sedeo sam u klupi a misis Freteg stajala gledajući u mene.
Onda je progovorila: „Henri, jesi li bio tamo?“
Sedeo sam pokušavajući da smislim neki odgovor. Ništa nisam smislio. Rekoh: „Ne, nisam bio tamo.“
Nasmešila se. „To čini sve ovo još značajnijim.“
„Kako vi kažete.“
„Možeš da ideš, Henri.“
Ustao sam i izašao. Polako sam išao kući. Tako znači, to je ono što žele: laži. Čarobne laži. To je ono što im treba. Ljudi su baš budale. Biće mi lako u životu. Pogledao sam oko sebe. Huan i njegov pajtaš nisu me pratili. Svet je postajao vedriji.
 


20
Bilo je perioda kad bismo se Frenk i ja družili sa Čakom, Edijem i Džinom. Ali uvek bi se nešto dogodilo (obično zbog mene) i onda bi me izbacili iz društva, a i Frenka bi ignorisali jer se družio sa mnom. Lepo je bilo lunjati s Frenkom. Stopirali smo na sve strane. Jedno od naših omiljenih mesta bio je neki filmski studio. Provlačili smo se ispod ograde zarasle u visoki korov. Unutra je bio ogroman zid i stepenice iz King Kongovog filma. Videli smo lažne ulice i lažne zgrade. Lažne zgrade su imale samo fasade iza kojih nije bilo ničega. Cunjali smo mnogo puta uzduž i popreko tim filmskim gradom, sve dok nas čuvar ne bi isterao.
Išli smo autostopom dole na obalu, u Kuću smeha. Ostajali smo po tri-četiri sata u Kući smeha. Upamtili smo to mesto. Ništa naročito, u suštini. Ljudi su šorali i kenjali unutra, a prazne flaše se valjale na sve strane. U klozetu je bilo kurtona po patosu, skorelih i smežuranih. Bamovi[3] su spavali u Kući smeha kad je zatvore za posetioce. U stvari, nije bilo ničeg smešnog u Kući smeha. Soba s ogledalima bila je zgodna samo u početku. Ostajali smo unutra sve dok ne upamtimo kako se ide kroz zbrku od ogledala, a onda više nije bilo zanimljivo. Frenk i ja nikad se nismo svađah. Interesovale su nas razne stvari. Na dokovima se prikazivao film o carskom rezu, pa smo išli da gledamo. Krvava stvar. Svaki put kad zaseku u ženu, šiknula bi krv, u mlazevima, a onda bi joj izvukli bebu. Išli smo da pecamo s keja i, kad nešto ulovimo, prodavali smo to jevrejskim babama koje su sedele po klupama. Otac me više puta lešio zato što se vučem s Frenkom, ali znao sam da bih ionako dobio te batine, pa mogu bar da priuštim sebi i neko zezanje.
Međutim, nikad kraja nevoljama s ostalom decom iz kraja. Otac mi je samo odmagao. Recimo, kupi mi indijansku odeću i luk i strelu onda kad su svi drugi nosili kaubojsku opremu. Bilo je isto kao u školskom dvorištu – svi protiv mene. Opkoljavali bi me u svojim kaubojskim odelima, s pištoljima u rukama. Ipak, kad postane gusto, samo bih postavio strelu na tetivu, zategao luk i čekao. To bi ih uvek oteralo. Nikad nisam oblačio to indijansko odelo sem kad me otac terao da ga nosim.
I dalje sam se kačio sa Čakom, Edijem i Džinom, onda bismo se mirili i družili neko vreme, a zatim se ponovo svađali i razilazili.
Jednog popodneva visio sam pred kućom kao i obično. Nisam stajao ni dobro ni loše s društvom, samo sam bezveze čekao na njih da zaborave poslednju stvar kojom sam ih iznervirao. Nije bilo šta drugo da se radi. Samo beli vazduh i čekanje. Dosadilo mi, pa sam rešio da odem uzbrdo do Vašington bulevara, prema bioskopu, onda nizbrdo do Vest Adamsa. Možda bih prošao usput i pored crkve. Kad sam krenuo, čuo sam Edija:
„Ej, Henri, dođi ovamo!“
Društvo je stajalo na stazi između dve kuće. Edi, Frenk, Čak i Džin. Posmatrali su nešto, nagnuti nad jednim velikim žbunom.
„Dođi ovamo, Henri!“
„Šta je?“
Prišao sam do mesta gde su se nagnuli.
„Pauk se sprema da pojede muvu!“ reče Edi.
Pogledao sam. Pauk je razapeo mrežu među grančicama žbuna i muva se ulovila u njoj.
Pauk je bio veoma uzbuđen. Muva je tresla čitavu mrežu pokušavajući da se oslobodi. Zujala je divlje i bespomoćno dok je pauk omotavao njena krila i telo novim i novim nitima. Pauk je kružio i kružio, omotavajući čitavu muvu dok je ona zujala. Pauk je bio veoma debeo i ružan.
„Sad će da je smota!“ viknu Čak. „Sad će joj zabije kljove!“
Ugurao sam se među njih, ritnuo nogom i išutirao pauka i muvu iz mreže.
„Šta si **** te uradio?“ reče Čak.
„Kretenu!“ viknu Edi. „Sve si pokvario!“
Uzmaknuo sam. Sad me je čak i Frenk čudno gledao.
„Drž‘te ga!“ dreknu Džin.
Preprečili su mi put ka ulici. Poleteo sam stazom u dvorište neke nepoznate kuće. Gonili su me. Protrčao sara kroz dvorište, iza garaže. Naišao sam na zidić čovečje visine obrastao bršljanom. Prebacio sam se preko. Jurnuo sam kroz novo dvorište i niz stazu ka ulici. Osvrnuo sam se i ugledao Čaka na vrhu onog zidića. Smandrljao se i pao na leđa. „Mamu ti *****!“ čuo sam ga. Skrenuo sam udesno i nastavio da trčim. Trčao sam jedno sedam-osam blokova, a onda se skljokao na nečiji travnjak da dođem sebi. Nikoga nije bilo u blizini. Pitao sam se da li će Frenk da mi oprosti. Pitao sam se da li će ostali da mi oproste. Rešio sam da ih izbegavam jedno nedelju dana...
Tako su i zaboravili. Ništa se posebno nije dešavalo neko vreme. Proteklo je mnogo bezličnih dana. Onda je Frenkov otac izvršio samoubistvo. Niko nije znao zašto. Frenk mi je rekao da mora da se seli s majkom u manji stan, u neki drugi kraj. Rekao je da će mi pisati. I jeste. Samo, nismo se dopisivali. Crtali smo slikice. O ljudožderima. Njegovi su crteži bih o nevoljama s ljudožderima, a onda bih ja nastavio slikice tamo gde je on prekinuo, sve o nevoljama s ljudožderima. Majka je našla jednu Frenkovu slikicu, pokazala je ocu i naše dopisivanje je okončano.
Peti razred je postao šesti a ja počeo da razmišljam o bekstvu od kuće. Ali, smislio sam, ako većina naših očeva ne može da nađe posao, kako će ******* tip od metar i po da ga nade? Džon Dilinger je bio svačiji heroj, i dece i odraslih. Otimao je bankama pare. Pročuli su se i Lepi dečko Flojd i Mama Barker i Mitraljez Keh.
Ljudi su počeli da zalaze na puste placeve gde je džikljao korov. Provalili su da neki korovi mogu da se kuvaju i jedu. Makljali su se po praznim placevima i uličnim ćoškovima. Svako je bio besan. Pušili su „bul darem“[4] i ****** majku svakom ko im se obrati. Iz džepova na košulji virio im je duvan i svi su motali cigarete jednom rukom. Kad biste videli čoveka kome viri „bul darem“ iz džepa, to je govorilo: pazi šta radiš. Ljudi su išli naokolo pričajući o dvostrukim i trostrukim hipotekama. Jedne noći otac je došao sa slomljenom rukom i modricama preko oba oka. Majka je radila negde za mizernu platu. Svaki dečak u kraju imao je jedne praznične pantalone i jedne za svaki dan. Kad bi se cipele raspale, nije bilo novih. U robnim kućama su prodavali đonove i štikle zajedno s lepkom za 15 –20 centi i to se lepilo odozdo na cipele. Džinovi roditelji držali su jednog petla i kokoške u dvorištu i, kad neka kokoška ne nosi dovoljno jaja, oni bi je pojeli.
Što se tiče mene, bilo je sve po starom – u školi,i sa Čakom, Edijem i Džinom. Nisu samo odrasli postali zli, i deca su postala zla, čak su i životinje postale zle. Kao da su se zarazile od ljudi.
Jednom sam stajao pred kućom čekajući nešto kao i uvek, u lošim odnosima s društvom, nisam više ni imao neku želju za njima, kada je Džin rupio pred mene: „Ej, Henri, dođi ovamo!“
„Šta je?“
„DOĐI!“
Džin je potrčao a ja za njim. Trčao je ka dvorištu Džibsonovih, koje je bilo opasano debelim zidom od cigala.
„GLEDAJ! ZAROBIO JE MAČKU! UBIĆE JE SAD!“
Mala bela mačka skupila se u ćošku dvorišnog zida. Nije imala kud. Povila je leđa u luk i frktala, isukanih kandžica. Ali bila je veoma mala, a Čakov buldog Barni, režao je i prilazio sve bliže i bliže. Stekao sam utisak da su oni doneli mačku i onda doveli buldoga. Bio sam gotovo siguran u to, zbog načina na koji su Čak i Edi i Džin gledali: imali su pogled krivca.
„To ste vi namestili“, rekoh.
„Ne“, reče Čak, „mačka je kriva. Došla je ovamo. Pusti je sad nek se čupa sama.“
„Mrzim vas, gadovi“, rekoh.
„Barni će da ubije mačku“, reče Džin.
„Iskidaće je na parčiće“, reče Edi. „Boji se kandži, ali kad uleti u nju, biće kraj.“
Barni je bio krupan žućkasti buldog balavih čeljusti. Tupav i debeo, žutih očiju bez izraza. Potmulo je režao i primicao se sve bliže, nakostrešene dlake po vratu i duž kičme. Poželeo sam da ga šutnem u degensko dupe, ali pomislih da bi mi smesta otkinuo nogu. Bio je totalno obuzet ubistvom. Bela mačkica nije čak dobila ni šansu da poraste. Frktala je i čekala, stisnuta uza zid, divno stvorenje, tako čista.
Buldog je lagano napredovao. Šta im je to trebalo? Ovo nije bila stvar hrabrosti, samo prljava igra. Gde su bili odrasli? Gde su ti autoriteti? Uvek su se motali oko mene optužujući me. Gde su bili sad?
Palo mi je na pamet da uletim, zgrabim mačku i pobegnem, ali nisam imao snage za to. Bojao sam se da me buldog ne napadne.
Svest o tome da nemam petlje da uradim ono što je neophodno učinila je da se osetim užasno. Fizički mi se smučilo. Postao sam slab. Nisam želeo da se to dogodi, a ništa nisam mogao da smislim kako bih to sprečio.
„Čak“, rekoh, „pusti mačku, molim te. Zovni psa.“
Čak je ćutao. Samo je gledao dalje.
„Onda je viknuo: „Barni, drž’ je! Drž’ tu mačku!“
Barni se pokrenuo i mačka najednom skočila. Pomamna zbrka beline i frktanja, kandži i zuba. Barni je ustuknuo a mačka se opet stisnula uza zid.
„Drž’ je, Barni“, ponovi Čak.
„Ćuti, **** te!“ rekoh.
„Pazi kako govoriš sa mnom“, reče Čak.
Barni poče opet da se primiče.
„Vi ste sve ovo namestih“, rekoh.
Čuo sam neki zvuk iza nas i osvrnuo se. Ugledao sam matorog Džibsona kako posmatra iza stakla na prozom spavače sobe. I on je želeo da mačka bude ubijena, kao i dečaci. Zašto?
Matori Džibson s veštačkim zubalom bio je naš poštar. Imao je ženu koja je po ceo dan sedela u kući. Izlazila je samo da baci đubre. Misis Džibson je uvek nosila mrežu preko kose i uvek išla u spavaćici, šlafroku i papučama.
Tada ugledah i nju, odevenu po običaju, kako prilazi i staje pored svoga muža, čekajući na umorstvo. Matori Džibson je bio jedan od retkih muškaraca u kraju koji imaju posao, ali je ipak osećao potrebu da vidi ubijanje te mačke. Džibson je bio isti kao Čak, Edi i Džin.
Bilo ih je previše u igri.
Buldog se primakao. Nisam bio u stanju da gledam kako je rastrže. Osetio sam užasan stid što ostavljam mačku na cedilu. Još je postojala šansa da će mačka možda pokušati da pobegne, ali znao sam da će oni to sprečiti. Ta mačka nije bila suočena samo sa buldogom, bila je suočena s Čovečanstvom.
Okrenuo sam se i otišao, kroz dvorište na ulicu. Hodao sam prema kuči i tamo, u dvorištu svoje kuće, otac je stajao čekajući. „Gde si bio?“ upita me. Ćutao sam.
„Ulazi u kuću“, reče on, „i nemoj da mi praviš tu nesrećnu facu da ti ne priredim nešto što će stvarno da te unesreći!“
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top