Caffe "Na psihoterapiji kod čika Frojda"

[bRu zLi]

Moj muž je pre desetak godina imao isti problem koji je baš potrajao, valjda tri-četiri godine. Imamo jednu rođaku psihologa, ja sam joj se požalila (mm je bilo neprijatno) i savetovala je da u takvim situacijama jednostavno kaže na pr: ljudi, nemojte me gledati dok pišem, imam problem zbog tuđih pogleda i eventualnih komentara. Ajte lepo, ostavite me samog pa kad sve zapišem i potpišem da se ponovo okupimo. Najveći problem je bio da on to prevali preko usta. Ali, čim mu je prvi put uspelo, već posle nekoliko nedelja problem nije ni postojao. DakleM, priznaj problem, lakše će se rešiti.

A nikako to! Srbi smo, ima da ga razyebu od zajebancije, ima da pogorsa stanje mnogo! Kad te nagaze kod nas da ima sneki problem ili da ti nesto smeta, turiraju te do beskonacnosti. Jel taj psiholog iz Srbije ili vani....

 

[melita-m]

A nikako to! Srbi smo, ima da ga razyebu od zajebancije, ima da pogorsa stanje mnogo! Kad te nagaze kod nas da ima sneki problem ili da ti nesto smeta, turiraju te do beskonacnosti. Jel taj psiholog iz Srbije ili vani....

Mi smo da prostite iz Vojvodine, ovde kanda drugačije rešavamo probleme

 

[ristob]

@matea1

Nađi razloge (oni sigurno postoje) tvoje apatije koja, ako traje, postaje očaj a očaj je korak do suicida. Jedan od mogućih razloga je svjesnost o konačnosti života i nemogućnost pomirenja sa takvim ishodom, što je u tvojim godinama prisutno kod mnogih. Kod nekih taj sindrom smrtnosti može obesmisliti i totalno blokirati volju za životom. Jednostavno se u mozgu učauri mišljenje da je besmisleno i bezvrijedno ulagati toliki napor da se živi (na silu) kad se i onako mora umrijeti. No, ne treba da brineš. To je prolazno. Možeš posjetiti psihologa, dok za psihijatra mislim da nema potrebe, jer to još nije bolest. Sve najbolje.

 

[fisherman1]

Nisam sigurna da li je ovo pravo mesto, al ajd ... Toliko sam pasivna da ne znam ni odakle da krenem. Imam 19 godina. Pre sam bila vesela, drustvena, sve sam stizala, i imala odlicne ocene, i momka, i drugarice. Kada sam krenula na fakultet sve se polako pocelo menjati, a u poslednjih mesec dana sve vise i vise. Postala sam toliko depresivna, stalno me obuzimaju neki osecaji straha, tuge, a nekog posebnog razloga zaista nemam - imam divne roditelje, koji su mi pruzili sve i podrzavaju me u svemu, bliske i dobre prijatelje, ljubavnih problema nemam ... Fakultet koji sam upisala i nije mi zanimljiv narocito, ali polozila sam 3 ispita i ostao mi jedan. I onda to mene toliko sad muci, zasto nisam krenula na vreme, mogla sam taj jos jedan, obnavljacu godinu, to je za mene pretesko, sad ce svi drugi biti bolji od mene itd, itd.. Dok sam sa drugima, sta znam, normalna sam, drugarica me savetovala da ce to sve proci, da pustim. Ali, mene ne prolazi. Samo bih plakala i plakala po ceo dan, imam osecaj da nemam snage, da preduzmem nesto konkretno, nekako mi je lakse da sve sto osecam pripisem svojoj ''losoj'' sreci. Kad mi nesto ne ide, umesto da sednem i posvetim se tome, ja sve vreme kukam, i govorim kako ja to ne mogu, to nije za mene.. Sa aspekta vas normalnih ljudi ovo verovatno izgleda i smesno, pomislicete da sam mozda razmazena, mislim verovatno i jesam Ali, to je toliko intenzivan osecaj, da u mislima cak odem tako daleko, da razmisljam o samoubistvu. Nekidan mi je stvarno doslo da se ubijem, al ja ni za to nemam hrabrosti, necu da me boli. I samo razmisljam kako bi bilo bolje da me nema, al da nekako neosetno umrem, nestanem. Nista mi nema smisla, sve mi nekako crno. I onda odjednom idem tako daleko u buducnost, pa mislim sta me ceka u zivotu, kako je to sve tesko, ja ne umem da se borim, ja to ne mogu, i to vec traje mesec dana. Sramota me je kad vidim samo koliko je bolesnih, siromasnih ljudi, pa zive. A ja sa svojih 19 godina, razmisljam na ovaj nacin, cak vise ni u pubertetu nisam. Svesna sam ja svega toga, sve znam, ali stvarno jace je od mene. Citala sam savete tipa, idi, zaokupi misli, radi ono sto volis. Problem je sto mene vise nista ne cini srecnom, ali zaista nista. I to sto se meni desava u glavi, jace je od mene. I ja ne znam sta da radim. Da li da idem psihologu, psihijatru sta vec, ili da se stvarno ubijem.

Nije Ristob u pravu-treba baš kod psihijatra,ambulantno jer će ti on napisati recept za jedan od blagih medikamenata koji će rešiti tvoj problem bukvalno preko noći.Psiholog
ti ne može prepisivati recepte...Taj tvoj prvi neuspeh te veoma pogodio i ja to razumem-nismo svi debelokošci...Šteta što nisi otpornija na životne nedaće-uvidela bi lakše da
životna reka,poput kanalizacije odnosi sve braon barke nizvodu,ma kako straobalne izgledale...

 

[NaraYan]

Jal se šališ ribare jal od zbilje biješ?!

 

[fisherman1]

Jal se šališ ribare jal od zbilje biješ?!

Ne bijem šefe,mada ima "pacijenata" koji zaslužuju bar packe...Glume pijavice...

 

[Hetfield girl]

Nisam sigurna da li je ovo pravo mesto, al ajd ... Toliko sam pasivna da ne znam ni odakle da krenem. Imam 19 godina. Pre sam bila vesela, drustvena, sve sam stizala, i imala odlicne ocene, i momka, i drugarice. Kada sam krenula na fakultet sve se polako pocelo menjati, a u poslednjih mesec dana sve vise i vise. Postala sam toliko depresivna, stalno me obuzimaju neki osecaji straha, tuge, a nekog posebnog razloga zaista nemam - imam divne roditelje, koji su mi pruzili sve i podrzavaju me u svemu, bliske i dobre prijatelje, ljubavnih problema nemam ... Fakultet koji sam upisala i nije mi zanimljiv narocito, ali polozila sam 3 ispita i ostao mi jedan. I onda to mene toliko sad muci, zasto nisam krenula na vreme, mogla sam taj jos jedan, obnavljacu godinu, to je za mene pretesko, sad ce svi drugi biti bolji od mene itd, itd.. Dok sam sa drugima, sta znam, normalna sam, drugarica me savetovala da ce to sve proci, da pustim. Ali, mene ne prolazi. Samo bih plakala i plakala po ceo dan, imam osecaj da nemam snage, da preduzmem nesto konkretno, nekako mi je lakse da sve sto osecam pripisem svojoj ''losoj'' sreci. Kad mi nesto ne ide, umesto da sednem i posvetim se tome, ja sve vreme kukam, i govorim kako ja to ne mogu, to nije za mene.. Sa aspekta vas normalnih ljudi ovo verovatno izgleda i smesno, pomislicete da sam mozda razmazena, mislim verovatno i jesam Ali, to je toliko intenzivan osecaj, da u mislima cak odem tako daleko, da razmisljam o samoubistvu. Nekidan mi je stvarno doslo da se ubijem, al ja ni za to nemam hrabrosti, necu da me boli. I samo razmisljam kako bi bilo bolje da me nema, al da nekako neosetno umrem, nestanem. Nista mi nema smisla, sve mi nekako crno. I onda odjednom idem tako daleko u buducnost, pa mislim sta me ceka u zivotu, kako je to sve tesko, ja ne umem da se borim, ja to ne mogu, i to vec traje mesec dana. Sramota me je kad vidim samo koliko je bolesnih, siromasnih ljudi, pa zive. A ja sa svojih 19 godina, razmisljam na ovaj nacin, cak vise ni u pubertetu nisam. Svesna sam ja svega toga, sve znam, ali stvarno jace je od mene. Citala sam savete tipa, idi, zaokupi misli, radi ono sto volis. Problem je sto mene vise nista ne cini srecnom, ali zaista nista. I to sto se meni desava u glavi, jace je od mene. I ja ne znam sta da radim. Da li da idem psihologu, psihijatru sta vec, ili da se stvarno ubijem.

Ne bi bilo lose da odes kod psihijatra, pa ce ti mozda, ako je potrebno prepisati neki od antidepresiva i uporedo sa tim obavezno psihoterapija. Antidepresivi mogu pomoci na pocetku takve krize, da ti malo daju energije i volje za zivotom, pa ces onda kroz psihoterapiju utvrditi sta je razlog tvoje depresivnosti. Veruj mi, mozes se srediti opet za mesec dana To je inace cesto u adolescenciji, nemoj da se brines. Prosla si i kroz mnoge promene, zavrsetak srednje, upis faksa, preispitivanje, sta zelis, da li si napravila pravi korak, sta te ceka, itd.

 

[bRu zLi]

Mi smo da prostite iz Vojvodine, ovde kanda drugačije rešavamo probleme

Ja sam pitao da li je iz Srbije ili van Srbije! Kakvu to Vojvodinu pominjes? Sta je to? Jel se to na leba maze? znaci ili u Srbiji ili van Srbije, Vojvodina kao moguci odgovor ne postoji!

 

[ranjeni Zoro]

imam želju da na svaku temu i dilemu odgovorim kratko i jasno, i da posle mog odgovora ne ostane prostora ni za kakva dvoumljenja više..
imam želju da svojom mudrošću zatvorim sva pitanja koja će se ovde postaviti i da tako posle mojih mudrosti nastane - tajac

da ljudi shvate kako sam ja taj koji poseduje sva znanja i da me obožavaju, možda čak da drže figurice sa mojim likom pored svojih kompjutera, kao što neki drže figurice srećnog Bude..

ja u stvari želim da budem srećni Buda.
...da sve reputacje idu samo meni.

da li je to normalno?
da li i vi imate takve porive..ili samo želite da se muvate ovuda, da nikada ne dođete do odgovora na vaša pitanja i dileme?

 

[NaraYan]

Pazi, ovo prvo uspevaš često

Sve ti je to normalno. Mada aludira na sujetu, nisam baš zapazio da si takav egoista.
A ako hoćeš da budeš bilo kakav buda treba da prestaneš da želiš takve trivijalnosti.

Nego ne čini mi se da ozbiljno to misliš, nekako nisam zaključio čitajući tvoje postove.
A daleko od toga da sve znaš

Za sada ti mogu opet ponuditi utehu u vidu repke

a možda si samo Lav u zodijaku

 

[ranjeni Zoro]

aludira na sujetu..?
mda..ali, šta ima loše u tome?

Mene su od rođenja negovali sa raznim afirmativnim modalitetima..
Šta god uradim govorili su bravo.

Moj je ego savršen i zaokružen.

Misliš li ti da bih trebao da se odreknem nekih svojih kvaliteta i postanem.."skroman"?

Ako postanem skroman..to znači da ću biti zadovoljan koliko god reputacija da dobijem, a to ne sme nikako da se desi

Mislim, čemu onda reputacije ako neko nema najviše, ili najmanje?

 

[koto]

olaksajte sebi..djipajte malo

 

[fisherman1]

aludira na sujetu..?
mda..ali, šta ima loše u tome?

Mene su od rođenja negovali sa raznim afirmativnim modalitetima..
Šta god uradim govorili su bravo.

Moj je ego savršen i zaokružen.

Misliš li ti da bih trebao da se odreknem nekih svojih kvaliteta i postanem.."skroman"?

Ako postanem skroman..to znači da ću biti zadovoljan koliko god reputacija da dobijem, a to ne sme nikako da se desi

Mislim, čemu onda reputacije ako neko nema najviše, ili najmanje?

Obrati se i ti psihijatru... (Da ti pozajmi 100 evrića...)
Sasvim si ok...Doduše ne bi ti škodilo da ponekad ne budeš isključiv-što i za mene važi...Ovaj gore Nara Yan je bolji-tolerantniji
(i lukaviji lisac...,)

 

[ranjeni Zoro]

e nisam znao dok mi ti nisi reko..
šic bre

 

[sveznalo]

ja imam problem sto niko nece da mi obrise profil na ovo forumu I SVI SE PRAVE LUDI! ima u beogradsku hroniku da odem lopovi!!!

 

[ranjeni Zoro]

ja imam problem sto niko nece da mi obrise profil na ovo forumu I SVI SE PRAVE LUDI! ima u beogradsku hroniku da odem lopovi!!!

prebaci svoje reputacije na moj račun i videću šta mogu da učinim..

 

[sveznalo]

evo, evo, sredio! Idem sad da spamujem po forumu ne bi li me primetio neki od milih mi modova.

 

[Abell]

Mene zanima da li na ovom pdfu ima neki psiholog da je aktivan? Stvarno mi je jako vazno i potrebna mi je strucna pomoc. Zelim da cujem misljenje nekog ko je stvarno iskusan i ko realno moze da sagleda situaciju...Javite se na pp. Hvala

 

[cole1]

Boli te uvo ja imam toliko los rukopis da jedino ja mogu da procitam sta sam napisao i desavalo mi se da dobiom 3 a posle mi nastavnica kaze da sam napisao najbolji sastav ali da zbog groznog pisa ne mogu da dobijem 4 ili 5

 

[sumtimz]

Dobra tema

 

[winx vila]

 

[wild_child]

Odlični Dylan

 

[mina kristina]

Evo nečeg što može poslužiti kao odlična terapija, preporuka je da se uz prvu kafu i jutarnje buđenje odgleda bar nešto, biće dovoljno da drži smešak dobar deo dana i poveća toleranciju na svakojake gluposti, bar kod mene to funkcioniše
Doduše, možda neće da ima istu vrednost za ove mlađe dečake i devojčice ali za nas "matorce" ima veliku
http://www.dobra-stara-vremena.com/

Meni za smešak od jutra do večeri dosta moja kuca i moja maca, ali ovo, eeehhhh, mora da je prepisano od Mome Kapora, bar se ja tako sećam nekih njegovih davnih romana, baš je umeo da me podseti nekih ludorija iz detinjstva.
A što je najvažnije, u ona davna vremena, dok smo se mi sadašnji matorci igrali klise, žmurke ćorave bake, vije i svega nečeg budibogsnama, ovaj kauč čiča Frojda nikom baš ni nije nešto u životu falio. Kafenisali smo po kućama, hoću reći, popodnevne kafe sa komšinicama su umele da izleče mnoge frustracije, bilo tu malko ogovaranja, malko podjebavanja, ali nekako se uvek sa takvog "društvenog događanja" vraćasmo svojim kućama rasterećeni svojih briga svesni da i drugi imaju ili slične ili još gore muke od naših. Dečje zajebancije nisu išle dalje od branja komšijskog nedozrelog voća ili u Septembru krađe mladog kukuruza koji smo pekli nasred ulice na naloženoj "logorskoj" vatri. A tu je bilo baš svega. Tu smo umeli jedni drugima da ukrademo prvi poljubac, da se u mraku zagrlimo kao slučajno, da se priljubimo uz nekog ko nam "znači više od života" a sve kao, ala mi je ladno, ugrej me brate
Sutradan na dnevnoj svetlosti smo vatali krišom uhvaćene poglede i jasno nam je bilo da li je ono od sinoć bilo baš "ladno mi brate" ili je moglo biti i nešto više.
Vikendom je radio "korzo" sve prave i umišljene ljubavi su se tamo dešavale, tamo počinjale i tamo završavale.
I kako rekoh, čiča Frojd nije imao posla sa nama, zalud mu sve što je postigao, ma mi nismo ni znali da on postoji

 

[mina kristina]

E pa cika bruse,ja kao forumski trol i provokator moram da vam se ispovedim jer ste jedino vi u stanju da mi pomognete.

Poceo sam da sumnjam da sam kukavica. Osecam se da sam pao u beznadje odakle nema izlaza,dani su svi isti,22 h dana sam sam,cak sam zaboravio i sa ljudima kako se razgovara,nekako i kada dobijem neku priliku za spiku obicno nemam sta da kazem. Sto je jos gore svidja mi se ovako,ali opet me to beznadje i samoca ubijaju,a opet nemam smelosti niti znam nacin kako da sve to izmenim. Nemam volje,nade,ni mogucnosti za promene i to neke drasticnije. Jednom recju propao sam ko muda kroz suplje gace. Od skoro mrzim i celu ljudsku rasu i rado bi ih sve pobio,ali opet nemam smelosti da da istrcim i da sve potamanim.

Ko me bude sazaljevao i smarao u pp jebacu mu mater. Sta meni fali nije mi jasno? zbunjen sam do jaja. Ne trazim resenje,to je lako,vec da sebe razumem.

Pa brate da tražiš rešenje bilo bi ama baš da se usereš od muke, jer rešenja neeeemaaaa, a ti kažeš da je to lako, meni eto baš i nije. A da te razumem, razumem te ko da o sebi divanim.
Imam decu koju volim više od života, odrasli a sa moje sise nikako da se skinu. Imaju svoje živote i svoje biznise ali mamina kujna, mamina veš mašina i mašina za peglannje-čitaj mama pegla- to nikako da izađe iz mode. Jes, mogla bih ja da kažem: ****** se deco, odrasli ste, radite šta vam volja i kako vam volja, ali ono prokleto balkansko u meni mi ne da, kuvam, perem, peglam i šta sve ne još, aj da ne nabrajam, a da mi je pun *****, jeste stvarno. Nikakav život nisam imala samo da bih njima neki obezbedila i još uvek nije dovoljno, uskoro ću prdnuti u čabar a živela nisam.
Da se razumemo, ne sanjam ja više kao nekad o sejšelskim ostrvima, ta bajka kod mene više nema prođe, ali bih volela da bar na Tisu odem jednom nedeljno, a tu mi je da dopljunem do nje-mislim Tise,reke Tise, a nema šanse da se to desi, kako ja krenem jal na pecanje, jal na kupanje oma jedno od dvoje mojih mladunaca ima zadatke, peri, peglaj, kuvaj i na kraju jedi govna mati, za drugo se ni rodila nisi

 

[ristob]

Pa brate da tražiš rešenje bilo bi ama baš da se usereš od muke, jer rešenja neeeemaaaa, a ti kažeš da je to lako, meni eto baš i nije. A da te razumem, razumem te ko da o sebi divanim.
Imam decu koju volim više od života, odrasli a sa moje sise nikako da se skinu. Imaju svoje živote i svoje biznise ali mamina kujna, mamina veš mašina i mašina za peglannje-čitaj mama pegla- to nikako da izađe iz mode. Jes, mogla bih ja da kažem: ****** se deco, odrasli ste, radite šta vam volja i kako vam volja, ali ono prokleto balkansko u meni mi ne da, kuvam, perem, peglam i šta sve ne još, aj da ne nabrajam, a da mi je pun *****, jeste stvarno. Nikakav život nisam imala samo da bih njima neki obezbedila i još uvek nije dovoljno, uskoro ću prdnuti u čabar a živela nisam.
Da se razumemo, ne sanjam ja više kao nekad o sejšelskim ostrvima, ta bajka kod mene više nema prođe, ali bih volela da bar na Tisu odem jednom nedeljno, a tu mi je da dopljunem do nje-mislim Tise,reke Tise, a nema šanse da se to desi, kako ja krenem jal na pecanje, jal na kupanje oma jedno od dvoje mojih mladunaca ima zadatke, peri, peglaj, kuvaj i na kraju jedi govna mati, za drugo se ni rodila nisi

Još će tebi biti punih k...