HRVATSKA NACIONALNA MEGALOMANIJA
Megalomanija je grčka reč, usvojena u celom svetu kao internacionalni izraz. To su u stvari dve reči komponovane, obe grčkog porekla. Megalos znači velik, a manija je, kao što se zna jedno bolesno, egzaltirano stanje duha upereno na jednu jednostranu ideju. To je bes, ludilo. Megalomanija, prema tome, znači jedno bolesno stanje duha koji teži pošto-poto za veličinom. Kaže se još i grandomanija To znači isto. Jedino je ovde mešan kompozitum reči: prvi deo je francuskog, a drugi grčkog porekla. Od megalomanije mogu da boluju i individue i kolektivi. Sve što može da raste, a sa svojim rastom nije zadovoljno, sve što organskim i normalnim sredstvima ne može svoj nagon porasta da zadovolji. Otuda je to bolesna, patološka pojava. Kao što se mali ljudi silom uspinju da bi izgledali veći, tako je to isto i sa narodima. Mali, sitni, beznačajni, nepoznati narodi nastoje svim sredstvima da izgledaju viši. Naročito ako se povećanje ne stiče na bojnom polju, sabljom i puškom u ruci, već mirnodopskim intrigama, lažima, podvalama. Oni se onda predstavljaju kao nešto najviše, najveličanstvenije, kome niko nije ravan. I tu su Hrvati sve druge nadmašili. Prebacili su čak i Madzare. Gde god se u jednom srezu nalazi sto Hrvata, taj kraj Hrvati revindiciraju za sebe. Nije im ni to dosta: oni prosto čitave etničke grupe proglase za Hrvate, i ako ovim grupama nije na pamet palo da tako nešto priznaju. Da bi im se udvorili. Oni ih još proglase "cvnjećem hrvatskog naroda". Na drugim mestima opet ističu istorijska prava. U okviru svoje "trojedne kraljevine", oni ne priznaju nikakve manjine. Ako postoji opasnost da te manjine ipak nekad postave svoje nacionalne zahteve. oni ih (Hrvati) prosto potamane čim im se pruži prilika da to nekažnjivo i bez rizika čine. Oni postavljaju uporedo razne principe, kako im koji gde konvertira: jedanput etnički, drugi put istorijski, geopolitički, strateški, ali sve u svoju korist. Sve su hrvatske revindikcije uperene prema Srbima. Ranije su bile upućene i prema Slovencima, prema Austriji, Madžarskoj, Turskoj, Italiji, sad samo prema Srpstvu. To je sve logično, jer su Hrvati ispremešani sa Srbima, a srpska vojska uspela je bila da osvoji sve teritorije na kojima žive Srbi. Od Italije su dobili sve što su želeli, i što je bilo i što nije bilo hrvatsko. Prema Austriji postavljaju pitanje zaštite tzv. Vaserkrobata u Burgenlandu. Imaju nekoliko hiljada Bunjevaca i Šokaca u Madzarskoj. Kad bi ove etničke grupe bile u Srbiji tražili bi Hrvati celu teritoriju gde ima 1 odsto i samo takvih, problematičnih Hrvata. Ali, međunarodne sporove ne žele. Znaju da tamo neće imati podršku Katoličke crkve, a ne žele ni da ih velika inostrana štampa prikaže megalomanima. Naposletku, ne žele da stvaraju nove neprijatelje, znajući da su sami Srbi dovoljan njihov neprijatelj za ovaj mah. Znaju da su im Srbi najopasniji virtuelni neprijatelj, koji ima s njima otvorene krvave račune, pa im je stalo ne samo da povećaju sebe, nego da još više smanje srpsku nacionalnu teritoriju na čiju bilo korist. Hrvatska nacionalna svest je obrazovana tek u poslednje vreme. I od dve-tri županije, oni su svoju nacionalnu oblast proširili mnogo puta. Izvesne pripadnike dobili su tek u ovom veku, pre dvadesetak godina (Bunjevce i Šokce). Zato još uvek veruju da mogu da proširuju svoj nacionalni volumen, i to uvek u elementu spornom sa Srbima. Danas nema nijednog Hrvata koji bi ih umeravao u njihovim teritorijalnim zahtevima prema Srbima. Naprotiv, svaki dalji traži više. Svi gledaju da dobiju što više na račun Srba, upotrebljavajući razne argumente i razne principe, a najčešće i bez ikakvih principa. Intimni princip je već obeležen megalomanijom: Da se oni šire, a da se Srbi smanjuju. Njihova je osnovna vodilja želja da Srba uopšte nestane. Naposletku, to je i razumljivo: uvek je pigmej želeo smrt giganta. Oni su pigmeji u svakom pogledu, Srbi prema njima divi u svakom. To je razumljivo, ali nije razumljivo da to Srbi još uvek ne uviđaju.
Na posebnu argumentaciju Hrvata i naizmenično vađenje čas jednih, a čas drugih principa valja se i posebno osvrnuti. Ovde je potrebno još nešto uopšte reći. Hrvatska megalomanija ne očituje se samo u nepravednoj revindikaciji tuđe teritorije, nego isto tako u naduvanju hrvatskog naroda. To je jedan mali, bedni narodić. Nema ga ni za polovinu Srba, ili Bugara, ili Grka. Ne iznosi ni trećinu Madžara ili Rumuna, a samo jedan neznatan procenat Italijana i Nemaca. Svi su njegovi susedi, osim Slovenaca, znatno jači od njega. Sem Slovenaca nema nijednog naroda u Zapadnoj Evropi manjeg od Hrvata, a na Balkanu samo Arbanasi zaostaju brojno za ovima A oni (Hrvati) bi hteli da ne izostanu brojno za susedima. Zato su, s jedne strane, tamanili Srbe, a ,s druge, tuđe narodnosti topili u Hrvate (Nemce, Madžare, Slovake, Čehe itd.), jednom rečju sve katolike sa svoje teritorije, a neke in globo proglasili za Hrvate npr. muslimane, Bunjevce, Šokce i t. sl., koji nikad u istoriji nisu bili Hrvati. Da je hrvatski narod postao, i ovakav kakav je, uglavnom asimilacijom tuđeg elementa, najbolji je dokaz da su svi "njegovi" istaknuti ljudi stranog porekla. Stanko Vraz je Slovenac; Preradović, Tadija Smičiklas itd. Srbi su; Štrosmajer je Nemac, Tkalčić-Veber takođe. Cela lista bi se još mogla navesti. Čak su i šefovi njihovih stranaka stranci. Ivica Frank je nemački Jevrejin, Dr. Maček Slovenac itd. Statistika pokazuje najslabiju vitalnost toga naroda među svim etničkim grupama u Jugoslaviji. Oni se organski ne povećavaju više nego Francuzi. Zato i kradu druge narode i pripadnike drugih nacionalnih grupa. Ali izgleda da će i tome doći ubrzo kraj. Oni su to mogli činiti zato što se Srbi nisu starali da povećaju svoj brojni volumen, već su iskreno i ludački propovedali jugoslovensku ideologiju. Verovatno su Srbi u tome pogledu došli sebi. I sad se jasno zapaža da imaginarne i fingirane "hrvatske" mase muslimana, Bunjevaca i Šokaca zbacuju za sebe hrvatsku veštačku kožu i opet se vraćaju na ono što su bili vekovima. Zvanična statistika Jugoslavije vrlo očito reprodukuje tu tendenciju. Hrvati su npr. sve muslimane srpskog jezika računali u Hrvate. Prilikom popisa 1948. godine svakome je muslimanu bilo dozvoljeno da se opredeli kao Srbin, Hrvat ili prosto musliman. I za Hrvate se nije opredelilo više od 23.000, za Srbe tri puta više. Ako su ljudi došli sebi i prestali biti Hrvati, niko drugi nije kriv nego samo Hrvati, kao što će se videti niže. Nije nemoguće da se uskoro i Dalmatinci počnu odricati Hrvatstva. Hrvati će naposletku doživeti na sebi ono što su Srbima spremali i želeli. Dok Hrvati veštački šire svoj nacionalni volumen, dotle npr. Srbe iz Like, Korduna i Banije smatraju kao politički deo hrvatskog naroda (što im nije smetalo da ih za vreme rata tamane). Što se manjinskih prava tiče, mi znamo koliko su ih Hrvati poštovali i u njihovoj "Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji". U toj zemlji Hrvati nisu imali veliku vlast, ali ono malo vlasti koju su im Madžari koncedirali nisu hteli ni sa kim da dele. Srbi nisu imali nijednu svoju državnu školu, ni Nemci, ni Slovaci, ni Česi. Madžarske škole je izdržavala Pešta. Itd. A ovamo se prse Hrvati kao najslobodoumniji i najtolerantniji narod na svetu kojemu se samo prilika ne da da te svoje lepe osobine i pokaže. Davala se njemu prilika i on ju je do krajnje mere zloupotrebio, ali to svetu nije dovoljno poznato. Nije imao ko dosad da mu oči otvori. Jedan narod bez istorije, bez vrlina, bez tačnog obeleženja, naduvao se veštački i hoće da postane velik. Ne oseća koliko je u tome smešan! I ne uviđa da tuđe perje opadne prvom prilikom koja mu se pruži. Ficta cito in naturam suam recidunt.
Lazo M. Kostic
, najlakše je biti povjesničar (da se nitko ne uvredi) i napisati neku povijesnu knjigu,pogotovo u sadašnje vrijeme interneta, evo čak je i Ivica Kostelić jednu napisao.
, hebem mu mater u čemu je razlika između štokavca, kajkavca i čakavca....pa samo u te 3 RIJEĆI, ovi kažu kaj, ovi ća i ovi što........sve drugo je ISTO. 
