Будизам...

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
agatha:
Preporučujem projekt koji se zove Night silence dessert-iranske duhovne muzike
Kliknite za proširenje...
evo bila repriza ove emisije
Емисија Пут свиле 16.12.2018. године

Пут свиле ПУТ СВИЛЕ – БОЖИЋ У ИСФАХАНУ


За многе посетиоце Исфахана, некадашње персијске престонице, најимпресивнији утисак оставља посета Имамовом тргу. Неко је задивљен његовим огромним пространством, неко величанственом Плавом џамијом, неко краљевском палатом Али капу, али оно што га чини заиста јединственим јесте визија архитекте који га је пројектовао и схватио да, мада многи људи имају потребу да се моле а краљеви да живе достојно у палатама, сви људи морају да купују. Тако је овде огромни базар смештен тачно наспрам најважније џамије на тргу и, на известан начин, архитектонски подражава њену китњасту лепоту. О исфаханском базару, мостовима, јерменским црквама и атмосфери овог града у време Божића говорићемо у данашњем Путу свиле. Музички рам овог пута пружиће нам ирански уметници који у својој земљи, али и у другим деловима света, негују богату музичку оставштину Персије: ансамбл Дастан, Хосеин Ализаде, певачице Париса и сестре Вахдат, перкусиониста Пеџман Хадади, мултиинструменталиста Лого Рамин Торкиан.
http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/putsvile/putsvile1612.mp3
na 20:28 je ta stvar
meni izgleda kao da te rasklopi na atome pa te cistog sastavi
 
Poslednja izmena:
Napisao sam već, evo i ovde:

Ne zanimaju me mnogo više priče ni Bude, ni Ošoa, ni Ken Keyes jr.a...

Ne gledam više svet anesteziran, staklenih očiju, alles gut (to mi je pre bio nick), sve je dobro, lik ubija baku, hajde da ga volim, da mu kažem lepu reč, ako ne stane, nema veze, opet je dobro...

Ali kad takvim 'učiteljima' neko kaže nešto što im nije po volji, deluje mi da neka sujetica izbije iz njih...

Čuvajte se, i neka vas Bog čuva.
 
wirdz:
Napisao sam već, evo i ovde:

Ne zanimaju me mnogo više priče ni Bude, ni Ošoa, ni Ken Keyes jr.a...

Ne gledam više svet anesteziran, staklenih očiju, alles gut (to mi je pre bio nick), sve je dobro, lik ubija baku, hajde da ga volim, da mu kažem lepu reč, ako ne stane, nema veze, opet je dobro...

Ali kad takvim 'učiteljima' neko kaže nešto što im nije po volji, deluje mi da neka sujetica izbije iz njih...

Čuvajte se, i neka vas Bog čuva.
Kliknite za proširenje...

Imaš li neki konkretan primer, npr. sa Budom, koji tu sujetu pokazuje?
 

„Zlo je otuđenje od Boga ukoliko se ono što je pojedinačno po svojoj volji odvoji od onoga što je opšte i u isključivanju od njega stremi da bude apsolutno za sebe.Ukoliko je priroda konačnog slobodnog bića to da se reflektuje u toj pojedinačnosti,valja je smatrati kao zlu."

Hegel
 
Nekoj si baki odredio da ce biti ubijena. Nekom si coveku odredio da ce ubica postati.
I to sve samo zato da bi doneo odluku kako prema ubici da se postavis.

Mozes li da odustanes od te namere?
Ako ne mozes..
posto vec nije vreme za ubistvo bake odredjeno, sta mozes do tada uciniti da bi od namere te odustao? Da bi preuzeo odgovornost za realnost koju stvaras?

Jer, posle ce kasno biti. Sta ce on od tvoje lepe reci imati?
 
wirdz:
Nein.

Možda može da se nađe nešto o Ošou, i sličnima koji slede taj put.

Put koji čoveka pasivizira kao ništariju.
Kliknite za proširenje...

Tako sam i mislio, ipak je zbog nerazumevanja došlo do ovakve tvoje reakcije.
Gurđijev je jednom rekao da nivo svesnosti jednog bića o sebi zavisi od nivoa razumevanja, a ne od količine znanja koje to biće stekne.
Ti si puno pročitao, mnoga učenja istraživao, ali ti je razumevanje suštine tih učenja stalno izmicalo.
 
Coco, daj mi objasni buraz, deluje mi da si upućen...

Jel težiš da se rastopiš u nirvani?

al jbg, Buda valjda reče da ni nirvana nije trajno sopstvo...

Prema Budinom učenju, verovanje u postojanje trajnog sopstva (sakkāya-diṭṭhi) je jedan od velikih okova koji nas vezuje za krug preporađanja.

negirao je postojanje trajnog sopstva.
a za nirvanu je rekao da je nepropadljiva, besmrtna itd.
ono što me buni je da li je nirvana neko naše stanje u koje možemo dospeti ili šta?
ako je tako, kako onda može biti naše besmrtno i nepropadljivo stanje, ako u nama ne postoji ništa trajno?
ili, po toj logici, čak i ako nirvana nije naše stanje, nego nešto gde samo možemo biti, onda se ni tamo ne možemo zadržati večno, jer naše sopstvo nije trajno?

rastao sam se ja sa Budom, ima neko vreme...

mada sam dugo bio u fazonu takvog razmišljanja.

Čekao smrt da me oslobodi.

Valjda sam zamišljao da ću lebdeti kao neka izmaglica, kao nekakav fetus okružen kosmosom... možda kao neko postojanje i nepostojanje u isto vreme, ne znam.

Sad razmišljam da to možda i nema vrednost.

Ako nisi svestan sebe, ako ne postoji ličnost, šta je to.

Ništa?

Ove reči Dostojevskog su me možda na neki način otreznile:

„O, ima ih koji i u paklu ostaju gordi i svirepi, kraj sveg neospornog znanja i posmatranja neotklonjive i neizbežne istine; ima ih strašnih, koji su se sasvim združili sa satanom i sa gordim duhom njegovim. Za njih je pakao nešto dobrovoljno i nenasito; to su dobrovoljni mučenici. Jer oni su sami sebe prokleli, proklevši Boga i život. Zlobnom se gordošću svojom hrane, kao kad bi gladan u pustinji svoju sopstvenu krv iz tela sisati počeo. Ali, vekovečito nenasiti, oni i oproštenje odbacuju; Boga koji ih zove, proklinju, Boga živog bez mržnje gledati ne mogu, i zahtevaju da ne bude Boga života, da Bog uništi Sebe i sve stvorenje Svoje. Oni će goreti u ognju gnjeva svoga večno, žudeći za smrću i nebićem. Ali neće dobiti smrti...“
 
Poslednja izmena:
Pa jasno je kako je to kod tebe išlo.
Sve vreme si učenje koje govori o unutrašnjoj evoluciji, unutrašnjoj promeni stanja uma, gledao spolja.

Potrebno je zaviriti unutra da bi shvatio o čemu je reč. Ne možeš o stanjim svesnosti razumeti čitajući o tome, moraš nešto i da doživiš.
Promena uma se ne dešava na papiru nego u tebi, ali moraš sebe dovesti do stanja promene.
O nirvani ne možeš da govoriš ako to stanje nisi doživeo. Treba raditi na sebi kako bi to sve pravilno razumeo.

Gledano spolja to stanje uništava našu ličnost, ali ličnost je ta koja gleda spolja te se zato i opire.
 
Neko moje shvatanje:

Budizam — oslanjanje na sebe

Hrišćanstvo — oslanjanje prvenstveno na Boga

"Početak prelesti je uvek preterano poverenje u sebe. Na primer, poverenje prema svojim subjektivnim doživljajima i njihovo kultivisanje; usled toga kod čoveka mogu da se pojave izvesne vizuelne i auditivne slike. Slike svoje fantazije i demonske pojave takvi ljudi često doživljavaju kao Božansko otkrivenje ili posetu Anđela.

Osnova prelesti, kao i osnova svakog greha, jeste gordost i nadmenost. A sama gordost ima nekoliko aspekata, nekoliko oblika. Gordost pred ljudima – svetovna gordost – jeste ono što nazivamo ohološću. Drugi oblik gordosti jeste gordost duhovna, gordost pred Bogom, kada čoveku izgleda da ima punotu vrlina i sve što mu je potrebno za spasenje, da mu niko i ništa nije potrebno. Gordi čovek u prelesti je uveren da mu nije potrebna čak ni pomoć blagodati Božije, već da sve sam može da postigne, svojim umom i podvigom svoje lične volje. Ovde započinje premeštanje centra duhovnog života od Boga na samog sebe, ovde započinje duhovni egocentrizam. Čovek želi da crpi duhovne snage u sebi samom, u svojim mističkim doživljajima i svojim ličnim otkrivenjima. Slično se sličnim privlači, to je zakon duhovne simpatije. Zbog toga gordost dovodi čoveka u vezu, odnosno u naročitu bliskost sa duhom gordosti – satanom. Duša gordog počinje da prima informacije od demona, informacije od sveta palih, odbačenih, tamnih duhova; informacije u vidu blistavih ideja, koje on doživljava kao duhovna otkrića i smatra da još nijedan podvižnik nije imao takva poznanja kakvih se on udostojio.

U oblasti osećanja i emocija satana mu daje nekakve čudne ekstaze. One mu izgledaju kao blagodat Duha Svetoga, kao najviše duhovno stanje, raj njegove duše. A u stvari ove ekstaze predstavljaju samo lukava dejstva strasti koje rađa i preobražava demonska sila. Dakle, sličnu nervnu uzbuđenost, uzbuđenost ploti i krvi on doživljava kao duhovna, Bogom data stanja. Međutim, treba reći da ova satanska nadahnuća i ekstaze u dubini svoje duše on ipak oseća kao nešto strašno i tuđe. Zbog toga se kod duhovno obmanutih, tj. prelešćenih ljudi prilivi „radosti“ smenjuju padom raspoloženja i očajanjem. Gotovo kod svih obmanutih ljudi periodično nastupaju stanja paklene teskobe kada oni žele da završe život samoubistvom.

Prelašćeni čovek dobija informacije i na nivou osećanja. On može da ima nekakve čudne vizije koje liče na vizije narkomana: ponekad su to haotične slike, a ponekad – čitave scene koje pred njim prikazuje demon. I za vreme molitve on, takođe, često zamišlja na vizualnom planu ono za šta se moli, zamišlja slike raja i pakla. (Fantazija i vizualne predstave za vreme molitve već predstavljaju patologiju molitve, a često, premda ne i uvek – jedan od simptoma prelesti). Ponekad on čuje glasove koje doživljava kao glasove Anđela-čuvara ili kao Heruvimsko pojanje. I na kraju dolazi do zaključka da mu više niko nije potreban: ni učitelj, ni knjige, ni iskustvo Crkve, da ga je Bog izabrao za proroka, za Svog sabesednika, i da on dobija sve svoje sugestije i misli neposredno od NJega. Tada ovaj čovek potpuno prestaje da prihvata ono što mu drugi govore. Ukoliko ga uveravaju da on protivreči Svetim Ocima, to za njega nije argument, jer on u dubini duše smatra da su Sveti Oci možda i dostigli izvesnu visinu, ali da se on uzneo iznad njih i da vidi više nego oni. Ako ga ubeđuju da je to od demona, on smatra da sa njim govore neprosvećeni ljudi, koji jednostavno ne shvataju njegovu duhovnu visinu, jer govore s pozicija svog neznanja i ništavnosti. Zbog toga prelašćeni u svom srcu duboko prezire one koji pokušavaju da mu otvore oči i da ga izvedu iz ovog pogubnog stanja.

Često su u prelest padali ljudi koji su brzo napredovali u duhovnom životu i zatim „se oduševili“ sami sobom. Do ovog stanja obično ne dolazi odmah; ono započinje, po pravilu, od protivrečenja, a zatim – neposlušanja onim licima koja su postavljena iznad nas; za mirjanina je to crkvena jerarhija, za monaha – iguman i duhovni otac. Zatim neposlušanje prelazi u potpuno preziranje svih saveta i mržnju prema onome ko razobličava čoveka. Čovek sam postaje sebi idol, ne može istinski da se moli Bogu, makar i veoma dugo molitvoslovio. Jer prava molitva podrazumeva osećanje sopstvene nemoći, a on obraćajući se Bogu, podsvesno smatra da već ima sve što mu je potrebno za spasenje. I Bog za njega postaje suvišan i nepotreban. Prelešćeni čovek u molitvi stalno traži nova „zapanjujuća“ otkrivenja, „snažna“ duhovna osećanja. On kao da postaje gurman svojih sopstvenih strasti koje mu đavo pokazuje u vidu visokih duhovnih osećanja. Mračni duhovi idu u susret njegovoj duši koja je za njih otvorena, idu ka njegovom unutrašnjem zovu, i čoveku izgleda da on ovde, na zemlji doživljava isto što i Anđeli na nebu; ovde na zemlji on zna i vidi ono što u raju sozercavaju horovi Svetih.

Ovakav čovek sebe postepeno bogotvori, postepeno počinje da oseća da je on nekakav centar celog sveta. On ne može da voli druge ljude, jer voli samo sebe i to i te kako sebe voli. On voli sebe sa nekakvim religioznim strahopoštovanjem i zato ga nerviraju oni koji se ne odnose prema njemu isto tako. Često čovek koji se nalazi u prelesti kao da je u neprijateljstvu i ratu sa svim ostalim ljudima; on može da prizna samo onoga ko poveruje u njegove umišljene vrline i njegovu navodnu svetost. Ovi ljudi degradiraju i umno, i duhovno; za okolinu oni često postaju predmet smeha. Kod njih ponekad za vreme molitve u nervnom, strasnom uzbuđenju počinju konvulzije, grčevi, curi im pena iz ustiju; oni prekidaju molitvu nekim stranim usklicima i kricima. Međutim, bez obzira na ovako teško stanje oni se ipak ne otrezvljuju. Čini im se da je svet nepravedan prema njima, progoni ih i muči kao sve proroke.

U žitijima Svetih čitamo o slučajevima prelesti, o vizijama koje su duhovno obmanuti, prelešćeni ljudi smatrali za pojavu Spasitelja, Majke Božije i Anđela; o zahtevanju okoline da ih poštuje. Obično oni koji padnu u prelest, kao oni koji upadnu u vučiju zamku, ostaju u njoj, ne mogu da se iščupaju; čoveka od prelesti može da spasi samo naročita blagodat Božija. Samo neki snažan i strašan potres može da vrati čoveku izgubljeno smirenje i da vaspostavi usmerenost njegove duše ka Bogu. Upravo zato, ako se i dešavaju slučajevi isceljenja, ono se odvija kroz ogromne patnje, dugotrajne bolesti ili neki očigledan upliv Božanske sile. Zbog toga na duhovnom putu gordost predstavlja najveću opasnost. Da, svi gresi udaljavaju čoveka od Boga, svaki greh je tajni savez sa demonom, ali je gordost najstrašnija od svega. Ona čoveka čini svojim među palim duhovima; čini ga jedinstvenim duhom sa satanom.

iz knjige: „Sa Hristom ka visotama oboženja“

Arhimandrit Rafail (Karelin)
 
Nije to tvoje shvatanje, to je shvatanje Arhimandrita Rafaila koje si prihvatio kao svoje.
A Arhimandrit Rafail doživljava Boga kao nešto što je van njega, a ne u njemu, te na osnovu toga i ova čitava lepeza pogrešnih percepcija o drugačijim učenjima.
 
wirdz:
Možda imam i nešto iskustva u tome.

Ono kroz šta sam prošao ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju.

Ali, eto, možda sam samo lud.

Oprostite.

Čuvajte se, i neka vas Bog čuva.
Kliknite za proširenje...

Nisi prošao. Da si prošao, radostan bi bio jer jedno iskustvo više imaš.
Ovako, to iskustvo ima tebe.

Žao mi je što je tako, ali i to će proći. Verujem da ćeš biti dobro,.

A ja poručujem pre svega sebi, šta god ovde pisala.
Tebi ako se ne sviđa, nemoj čitati.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Kako je Zen budizam stigao u Japan
Odgovora
2
Pregleda
200
Nina
Nina

Back
Top