Lužički Srbi su ono što je ostalo od Srba nakon migracije na Balkan. Naravno da danas ne pričamo istim jezikom nakon skoro 1500 godina i različitih uticaja. Uostalom pa koji to narod Evrope može razumeti jezik svojih predaka od pre 1500? Teško. Dakle Srbi su svoj jezik doneli na Balkan.
У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или “асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван “Сирфиче“, или “Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој “византиској политици“. Да реч “Бугарин“ не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову “волгарика“, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: “Бугари или Болгари“. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.
У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.
- - - - - - - - - -
**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:
“Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .“
**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:
1. што су вечни војници,
2. што су особите храбрости и
3. што су граничари или Крајинари, Краишници.
**Код данашњих Белих Руса Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена
**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.
Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :
“Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.“