Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.
what-if-you-are-lonely_4.jpg
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
Noć je rodila odluku. Nejaku. Nesigurnu.
Nenaviknuta na buđenje, isprva je izgledalo da će ponovo nestati.
Osećaj je bio čudan, jeza se širila i obuzimala pomalo sve. Zavlačila se, nestajala i pojavljivala kao da ispituje..traži nešto.
Nešto zakopano, što se sada probijalo.

Htela je nanovo zaspati. Besmisleno.
Senke su, prizvane, započele svoj ples po starim ožiljcima i zabranjenim mestima. Njihovi nekoraci odzvanjali su. Hodnici su ječali. Zvona su opominjala iz daljina. Rasute fioke gubile svoj smisao.
Svrha je iščezla. Pretočena u žitki strah, prolila se tim odajama, natapajući svaki deo. Svako sećanje. Osmeh. Grč.

Da li je to dovoljno?
Hoće li boleti?
Predivo prastare tuge izgubilo je svoj početak. Negde, u mraku svesti.
Odluka se osmehnula,
Drhtavo dodirujući dušu.
............
Da, boleće....
Ali ti si to već znala....

 
Poslednja izmena:
Da mogu da zaboravim.
Sve ono šta me još čeka na putu za nova jutra. Bezbolno brisanje prošlosti, mrtvo danas, mrcvarenje sutrašnjice. Kao magla odlutala pod vresove, san nedozvan i promašen.
Da mogu.
Hladnoća prožela je svaki delić mene. Besane slike, prisećanja, želje. Van ovoga sveta. Negde, na pola puta nove mladosti i boljih izbora.
Poželela sam početak.
Početak me je osudio.
Jer nemam kuda sa srcem, osim da prepukne. Kako duša umire? Kako bol prestaje?
I ova tuga što traje i traje.
U strahu da ne ranim, ranjavam sebe.
A sve šta mi je istinski trebalo je zagrljaj u kom sve postaje uteha.

A-warm-hug1 (1).jpg
 
Mirišem proleće. Ostaju tragovi nevidinčića svuda po stazama. Okružuju me optužujućom tišinom i dozivaju.
U meni raste bol njihovog nepripadanja, neimanja topline osuđenih.
Iza privida ovih zidova, rasute su njihove suze. Iz dubine naviru grudve, nikada izrečenih molbi. Želela bih da zavijem rane, uspavam. Ne mogu od besmisla. Ludilo briše sve pred sobom.

Malene senke se prikradaju, nemoćne da dodirnu, osete, kažu...Gledaju me mrtvim očima i slamaju mi srce na toliko delova.

Kome da ih ostavim u amanet, jednom, kada se rastočim...

466733265_612329177788404_1353078703311621992_n.jpg
 
Kada bi moglo da postoji nemoguće,
A postojeće da utihne, kao bledo sećanje.
Kada bih ja, ovakva, ponovo bila ona prijašnja,
S tračkom osmeha.
I sve da se stiša.
Mir da bude.
Pod maslačcima i suncokretima.

Jer neživo ne boli.
Ne mora da bira, bez obmana se prepusti
Ničemu.
Nevideće.
 
Come death
She said
“Come easeful future
Death how I long
For your nurture
Breathe in to me
Come death only friend
Nothing is born of this pain
Take this gift upon thy self
House of pain
This body is too small a chamber
Breathe in to me
My true lover is with me
What ever is true is with me”
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top