Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.

 

[thedar]

 

[Zelena milja]

" Da, on čita moje snove, on je u njima... "

Zlatni i sivi obrisi. Senke i trenuci njega, bol i osmeh zarad svih rana nanetih sebi.
Ranjavajuća avet koja klizi iz života u život, izmrcvarena traženjem i skitnjom.
Zlatni obrisi...
..............
Sivi obrisi.......
Prelomljeni na dve istine.
I bezbroj ilizija.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Zaspati i sanjati jedan život i svet u kome postoje razlozi. Biti ono šta jesi, bez okova i kazni. Bez osude. Bilo bi utešno probuditi se u jutra, sveža i nepustinjačka, uz jutarnji osmeh i tišinu.
Bilo bi lepo..ponovo...sve...
S nekim ko bi me prihvatio baš ovakvu, tužnu i nasmejanu, meku i daleku, nenastanjivu u stvarnosti.
...............

A sve je tako tiho. I prazno.
I slomljeno.

 

[Zelena milja]

Jutrima sam ćutala.
Jer, u svetlosti ga nije bilo.
Tek slučajan zrak, pod kosim uglom ,
Naslućivalo je nešto čega nisam mogla da se setim.

Dani utišani, bezimeno su klizili niz okna,
Smenjujuće tuge. Od osmeha do mrtvila.
Godinama.
Ko je rekao da je život kratak?

Noći su me budile.
Rasle su, obuhvatale i ono šta nisam razumela.
Tame su mrmljale o prošlosti, vetru i čekanju.
Ambisi su se otvarali i sklapali kao oštre zamke.
Čelik je mirisao na krv i vresove,
Kao polje mrtvih.

Tragovi u crnilu. Znaci odlaska.
Nijedan nije vodio pod grimiznu zavesu.

Molila sam ga da dođe.
Jezero ga je želelo.
I ja sam ga želela.
...................

Nikada mi nije došao.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

U životu je sve igra svetlosti i tame.
Zamagljene slike davnih dana,
Nada, što lagano odumire,
Osmeh u kišna jutra,
Suze, neisplakane.
................
Sve je besmisao u jednoj želji,
Pod rebrima,
U krvi,
I daljinama.

 

[Zelena milja]

Poslednji poklon...
Neopisivo...

 

[Zelena milja]

 

[Loki]

Da li sam to hteo?
Da li sam je prizvao?
Materializovao od neispunjenih snova
Da me zavara
Da dolije još soli na nesrasle rane
I časti me novom turom bola
Da li je to stvarno bol ili olakšanje?
Šta osećam sada?
Da li ja osećam uopšte
Il su se sve boli stopile u jednu koncentrisanu tačku koja se od pritiska više i ne oseća.
Da li lažem sebe da sam ja to hteo samo zato što sam je izgubio?
Da li krijem stari kukavičluk i želju za zabegom pod njenom izdajom?
Da na njena leđa svalim svu krivicu i ostanem nevin?
Ja koji sam bio i ostao ulični mačak bez vlasnika.
Da li sam je ja prizvao takvu da me podseti ko sam jer sam se bio izgubio?
Postao mek,postao gnjecav,ušuškan u ustajalu svakodnevnicu hteronormativnosti i klišea?
Da li su mi je bogovi poslali da me osvesti iz sna rođenog iz zablude da umem da funkcionišem u dvoje a istina je da bih pobegao jer to nikad nisam znao. Niti ima duše na ovom svetu da me to nauči

 

[Zelena milja]

Arkadija je ostala,
Kao svedok svih neizgovorenih reči,
Eho jednog budućeg sveta
U magli.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Sada će tiho zaspati, pre buđenja bola.
Umorna,
Sa šoljom gorke kafe, dočekaće sivilo,
Pomisliće na daljine,
Koje negde samuju,
Izgovoriće reč, sraslu joj za srce
I prekinuti misao.
................
Onu, jednu,
Što dolazi joj svako jutro,
Nema i zabranjena...

 

[Zelena milja]

" Tuga je ljubav koja nema kome da ode..."

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Još jedna noć u tišini.
Ugasiću sva svoja čula i otići na mesto gde senke šapuću.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Opustošeno...
Prazne stranice kao prazno nebo.
Bez galebova.
Oblaci mrtve senke negdašnjih lica
.....dragih....
Opustošeno srce, ostaci svega
Nošenog u duši.
Predugo...
Umor od stajanja.
Umor od nemanja.
Umor.

I umor je opusteo, okamenjen i beo,
Kao nedočekani snegovi.

 

[Zelena milja]